Стране фирме долазе у Србију само уколико им домаће власти омогуће велике донације и неограничену експлоатацију радне снаге. А такве услове може да обезбеди само ауторитарни режим.
Због тога је успостављен систем ауторитарне личне власти Александра Вучића, јер одлуке о признању Косова и претварању Србије у колонију глобалног капитала не могу бити донете демократским путем.
Ово је 100% Ћирјаковићева позиција. Заправо је цео текст благо Ћирјаковићевски, гледа ствари из геополитичке и постколонијалне равни. Наравно, милион пута боље написан, писмен, артикулисан, усредсређен, без идиотских дигресија на све и свашта које потпуно разбијају ток мисли, без денунцијација и увреда, без личних сујета, пизми, мизогиније и осталих кретенизама којима је Ћира склон, са уводом, разрадом, закључком, свим оним што наводно врхунски новинар Ћира, човек пред пензијом, није способан да савлада.
Проевропска опозиција у Србији не настоји да придобије бираче, него наклоност ЕУ. Политичари те оријентације знају да власт не бирају домаћи грађани, већ да је постављају из Берлина и Брисела.
Прозападна опозиција испада смешна, јер стално подржава ЕУ, а она омогућава Вучићу да је прогања. У колонијама могу да постоје различите политичке странке, али није дозвољена алтернатива.
Ово је такође Ћирјаковићева позиција. Стање безалтернативности и ослоњеност на ЕУ инхибира опозицију. Опозиција мора да се одрекне ЕУ ако хоће да врши неку опозициону делатност која ће заиста бити другачија и супротна од делатности власти. Ћира каже: "свака опозициона делатност која није на линији Амфилохија или неког националисте је смешна, себи контрадикторна и осуђена на пропаст."
Та потреба да се диференцира и разликује од власти онда гура опозицију у неке алтернативне токове, попут клерикализма Двери, антиимигрантске политике.
Пример - пошто власт (по диктату ЕУ) не шиканира имигранте, опозиција жели да се разликујемо, па води антиимигрантску реторику која је нељудска и расистичка према тим људима.
Ћира је свестан да то није добро, али опозиција мора наћи начин да буде против ЕУ и против политике власти на неки смислен начин, ово до сада је крајње глупо.
Космополитске либералне интелектуалне и политичке елите одвојене су од обичног народа и не деле са њим исте вредности. Оне свако позивање на нацију осуђују као национализам и ксенофобију и због тога остају без додира са ширим слојевима. Прозападна опозиција не доводи у питање основе економског система и не поклања нарочиту пажњу социјалним проблемима. Обични људи осећају се напуштеним и искљученим, не верују у корисност политичког ангажовања и вредности демократије.
Ово је исто Ћирјаковићева позиција, с тим што он тврди да је лично угрожен од читаве ове класе људи ("аутоколонијални кербери"), да му цела ова екипа ради о глави, углавном из идеолошких али и личних разлога.
Највеће присталице мултикултурализма у Србији не узимају у обзир чињеницу да се право на очување културне специфичности не односи само на националне мањине, већ и на већински народ. Срби, као ни припадници мањина, нису спремни да се одрекну својих дистинктних карактеристика да би прихватили вредности неолибералног космополитизма. У поређењу са снажним осећањем националне припадности, и левичарски и неолиберални универзализам делују хладно и не побуђују афективну повезаност појединаца и група за политичке пројекте. Ко хоће да добије гласове бирача мора да води рачуна о њиховим уверењима, без обзира да ли их сматра прогресивним или ретроградним.
Такође Ћирјаковићева позиција. По њему, национализам је моћна и модерна идеологија коју треба користити на неки смислен начин.
Политички евангелизам прозападне опозиције подразумева промену културних вредности код већине бирача. То је немогуће постићи, бар не у кратком временском периоду. Пре деведесетих већина људи у Србији имала је више него позитиван став према западним вредностима.
Услед краха неолибералне привреде Србије, људи су склони да цео пакет неолиберализма одбаце.
Прозападна опозиција не може да угрози Вучића зато што се овај стално претвара да је националиста. Бирачи и део елите се задовољавају квазипатриотском реториком и кроз ту призму оцењују политичке актере, а не по резултатима. Са евроатлантистичком платформом не може се добити велика подршка бирача, чак и ако би постојале медијске слободе. Такође, негативно искуство са неолибералном транзицијом добар део бирачког тела трајно је оријентисало против прозападних странака.
Везано за претходно.
Али, режимска пропаганда у Србији следи вредносне преференције бирача, не супротставља им се. Пропаганда је ефикасна само уколико људима саопштава оно што они желе да чују
Ово је такође приметио неко на форуму.