Tucović i Kosovo

oslobađanje teritorije od okupatora.

Okej, mislim da je ovo kraj razgovora.

pa nije tacno i ruzno je sto jednoj etnickoj grupi, narodu, pakujes tu hipoteku. teror nisu vrsili srbi vec drzava srbija na isti nacin na koji su mnoge drzave vrsile sistematsko nasilje radi homogenizacije i sprecavanja otpora. uprkos teroru umiruceg turskog carstva ili mlade i agresivne srpske monarhije srbi i albanci su ziveli zajedno. uzasno je sto nakon 90te godine su jedine politike koje su ostale na ovom podruciju bile one koje nisu mogli da probaju da osnaze ovaj suzivot ili kreiraju uslove za njega.

@william

čekaj, pitaš me koji su bili motivi srpskih ustanika, a nakon formiranja kneževine srpske vojske da proteruju turke, albance, čerkeze i ostale muslimane u periodu od 1804 - 1878 i onda se ljutiš što ti dam iskren odgovor.

Iskren? Pa nije to pianje iskrenosti, nego objektivnosti. A kad kazes, njihovi motivi su cekanje okupatora, a nasi oslobodjenje, onda si objektivan otprilike koliko i onaj sto kaze da je zlo kad oni nama spale selo i siluju zene, a dobro kad mi to njima uradimo, pri cemu je i on svakako - iskren.

ostap bender wrote:pa nije tacno i ruzno je sto jednoj etnickoj grupi, narodu, pakujes tu hipoteku. teror nisu vrsili srbi vec drzava srbija na isti nacin na koji su mnoge drzave vrsile sistematsko nasilje radi homogenizacije i sprecavanja otpora. uprkos teroru umiruceg turskog carstva ili mlade i agresivne srpske monarhije srbi i albanci su ziveli zajedno. uzasno je sto nakon 90te godine su jedine politike koje su ostale na ovom podruciju bile one koje nisu mogli da probaju da osnaze ovaj suzivot ili kreiraju uslove za njega.

albanci u redovima otomanskih vlasti su par excellence okupatorska vlast koja vrši teror nad domicilnim stanovništvom.

A Srbi u redovima vojske koja ubija i proteruje albanske civile i pali im sela su - sta?

William Murderface wrote:Iskren? Pa nije to pianje iskrenosti, nego objektivnosti. A kad kazes, njihovi motivi su cekanje okupatora, a nasi oslobodjenje, onda si objektivan otprilike koliko i onaj sto kaze da je zlo kad oni nama spale selo i siluju zene, a dobro kad mi to njima uradimo, pri cemu je i on svakako - iskren.

vidi, nakon oslobođenja, srbi i crnogorci koji su kolonizovani na kosovu i metohiji su uglavnom bili angažovani u vojsci i žandarmeriji, i oni se mogu uporediti sa albancima koji su iz severne albanije naseljavani na kosovu nakon izbijanja prvog srpskog ustanka.
oni su vršili teror nad albancima jer nisu imali osećaj i želju za suživotom.
sa podozrenjem i omalovažavanjem su gledali na srbe kosovce zbog odsustva žellje za konfrontacijom i to se zadržalo sve do devedesetih.
ja vama ne mogu da dočaram ogromne razlike između kosovskog domicilnog stanovništva i onog koje se doseljavalo, bez obzira na nacionalnost. to su nebo i zemlja.
i pored toga što domicilni srbi nisu bili neprijateljski nastrojeni prema albancima, napadi i pritisak su nastavljeni upravo prema njima, a ne prema kolonistima, na koje su se usudili da napadnu tek nakon okupacije u 2. svetskom ratu.

Ali zar nije to ono na cemu ostap sve vreme i insistira - da je bilo i suzivota i zelje za suzivotom kod domicilnog stanovnistva, te da su sukobi generisani uglavnom agresivnom imperijalnom politikom (prvo otomanskom, a zatim i srpskom)?

Ja sam samo reagovao na tvrdnju koju je izneo No Country for Old Man

No Country for Old Man wrote:То што се дешавало следећих сто година има итекакве везе са карактером анексије. Албанци су већи део времена третирани као грађани другог реда, а онда би се због тога светили Србима, чим би наступило њихових пет минута. Јербо је то суштина приче о поробљавању, империјализму и шовинизму. Прича о Косову је врло линеарна, нови квалитет наступа тек са де-факто етничком победом Албанаца и независношћу.

I dalje tvrdim da ponašanje srpske vojske za vreme oslobođenja kosova tokom balkanskog rata nema nikakve veze sa kontinuiranim terorom kome su srbi bili izloženi.

Majkl Volzer ima na jednom mestu, nazalost ne migu da pronadjem tacno gde, dobro objasnjenje terorizma kao pokusaja da se cela etnicka ili verska grupa radikalizuje i homogenizuje kroz reprekusije koje slede. To sad jasno prepoznajemo kao praksu Isisa i slicnih organizacija - svaki napad americkih aviona koji ubije necije roditelje, bracu, sestre, decu, stvara nove regrute.

Sad ti kazes, srpski teror nad Albancima (koji je trajao i posle u kraljevini, nije bio one off tokom balkanskih ratova), paljenje sela, ubijanje, proterivanje, nije ucunilo nista u pogledu radikalizacije albanskog otpora prema srpskoj drzavi. Pa to je najblaze receno nadrealno. Neka je i pre toga bilo slucajeva albanskog terora nad Srbima, srpski teror nad Albancima je ono sto stvara popularni, masovni otpor i nepoverenje kod Albanaca, koji onda postaju deo nekih porodicnih naracija, ne puno razlicitih od ove tvoje koja je nastala na slican nacin i koja na slican nacin pripisuje motive celoj etnickoj grupi.

Ja ću pojačati™ tvrdnjom da bi, da Albanija nije postala komunistička zemlja tokom/nakon WW2, Albanci sa Kosova i Metohije bili ekspeditivno počišćeni od strane partizana, po uzoru na Nemce i Italijane, da se nikad više ni ne zadese slučajno tamo.

ovonedeljni bilten

Spoiler:

zaboravih još da dodam.
zlehuda sudbina srba u albaniji nam takođe dosta toga može otkriti.

Veletin wrote:

No Country for Old Man wrote:
Можеш да почнеш од тога што ћеш
а) навести ко су пандани Дражи, Недићу и Љотићу међу косовским Албанцима, поименце, и
б) где их ја то називам борцима за слободу, или, алтернативно:
в) ко их и где назива борцима за слободу.

А свима вама којима Дража, Недић и Љотић нису злочинци - имам да поручим само једно.

a) sve njihove vođe koje su vekovima u službi okupatorskih vlasti bile to otomanske, austrougarske, nemačke, bugarske, italijanske ili velikoalbanske vršile teror nad srpskim stanovništvom.

Не вреди, већ смо ударали о исту ствар, ти имаш слепу мрљу површине и облика Косова, мада си ван тога пристојан саговорник и имаш занимљиве постове. Можда математика може да помогне: размишљај мало о вероватноћи универзума у коме су Срби увек и неизоставно жртве, а Турци, Аустроугари, Бугари итд. обавезно злотвори и џелати.

zastitnik gotama wrote:

No Country for Old Man wrote:
Немогуће је не опажати pattern-e, наш је мозак тако устројен. Видим да си прочитао Павлицу на Пешчанику, а баш сам дошао да ти оставим линк:



Е сад ти мени кажи: шта је овде погрешно? Једино Косово са ким је српска политика (и српска политичка митологија, а у случају Косова та два се уопште не разликују, што и јесте проблем) икада рачунала је оно где су Албанци сведени на северноамеричке Индијанце: по резерватима, и више фолклорно-туристичког значаја. А у међувремену су их "Индијанци" популационо а богами и политички сасвим надјачали, а што због нечег није ни најмање утицало на горњи мит. Јербо је таква природа мита: да је отпоран на стварност. 

Коначно, оће све то и да удари на стомак, мора негде - збиља, можда није требало да те прекоревам? Више ми је засметао извесни entitlement у том твом "сере ми се", као да имаш неко генско право да будеш такав сероња?

Ne sere mi se od ukazivanja na sprske zlocine na Kosovu, to je ispravno za raditi. Sere mi se od pravljenja analogije izmedju 1912te i sadasnjeg vremena. Faktori onog doba su srpski (tu racunam crnogrski) i bugarski nacionalizam, koji reaguju na nestanak Otomanskog carstva.

Faktori (osobito nacionalisticki, imperalani i militaristicki faktori) daleko prevazilaze Srbe, Albance (a bogami i Bugare). Dosta je jednostrano meriti ovo vreme onim arsinima. Tucovic bi zelim da verujem podjednako razumeo trenutak na jebiga potpuno razlicit nacin od Damjana Pavlice jer nije bio liberalcic nego dosta dosledan socijalista.

To je sve.


Osim toga populaciono i politicko nadjacavanje Srba je pomalo u nesaglsju s tezom da je zivot Albanaca u Srbiji i Jugoslavijama bio samo  istorija represije. Srbija, sa starom i SHS jesu zloscrecne drzave po danasnjim kriterijima ali su ujedno bile kraj jedne srednjevekovne imperije koja je svom stanovnistvu nudila uglavnom nista. Socijalisticka Jugoslavija je u nacelu zlo, ali je ujedno nudila jednu vrstu autoritarne emancipacije. Albanci su kao i svi drugi stanovnici tih drzava u izvesnom meru prosperirali onim aspektima u kojma su te drzave svojim stanovnicima omogucile.

Болд 1: А фактори распада СФРЈ су, за разлику, српски, хрватски, словеначки, албански итд. национализми... Баш си му наш'о разлику, свака ви част. 

Болд 2: елаборирај, ако те не мрзи. Павлица износи једну хронологију, ређа историјске чињенице. Ја у том писанију не видим идеологију, сем покушаја да се разгради косовски мит, што је више питање колективног менталног здравља, но идеолошко. Можда Павлица и јесте то нешто што називаш "либералчићем", али нити знам шта је то, нити како се из приложеног текста да видети дотични либералчићизам. Такође не видим како би социјалиста Туцовић заузео и за јоту другачији став према Милошевићевом апартхејду на Косову, а поготово према етничком чишћењу? Чини ми се да си налепио пар етикета, па ти се учинило да могу да прођу и као аргументи?

Болд 3: имаш о томе доста код Јовића, нпр. о пребуџеном Универзитету у Приштини који је избацивао много више кадрова него што је слабашна косовска привреда могла да упосли. Наравно да су се Албанци у Југославији еманциповали. Њихов бунт иначе не би ни био могућ.

na ovom topicu se piše da je krađa manastirske šume - genocid?

htedoh nešto da napišem ali sam video tu tvrdnju i odustao.

Pa ne znam, meni to na osnovu pravnih standarda novije generacije deluje kao deo udruženog zločinačkog poduhvata...

Veletin wrote:zaboravih još da dodam.  
zlehuda sudbina srba u albaniji nam takođe dosta toga može otkriti.

Ah, ti očito nemaš razumevanje za defanzivni šovinizam malog naspram ofanzivnog šovinizma velikog, usled čega je mali prinuđen da se brani zabranom svega, od imena pa nadalje preko jezika i pisma, itd.

Istovremeno, to je jedan od razloga koji čini tzv. Mila Đukanovića tako sličnim Enveru Hodži.

Koji je bio predlog D Tucovića što se tiče oslobađanja Kosova i Metohije.
Kakvu sudbinu je namenio Srbima na Kosovu i Metohiji ?

No Country for Old Man wrote:
Болд 3: имаш о томе доста код Јовића, нпр. о пребуџеном Универзитету у Приштини који је избацивао много више кадрова него што је слабашна косовска привреда могла да упосли. Наравно да су се Албанци у Југославији еманциповали. Њихов бунт иначе не би ни био могућ.

na koji, kakav bunt misliš ?

Bunt protiv kraljevine Srbije.
Bunt protiv kraljevine Jugoslavije.
Bunt u korist italijanskog i nemačkog okupatora.
Bunt protiv socijalističke Jugoslavije.
Bunt protiv SR Srbije.
Bunt protiv SR Jugoslavije.
Bunt protiv manastira Dečani.

“… Vi dobro znate da i za vreme Turaka, kad su Turci carevali, turski carevi vodili su veliku muku i borbu sa tamošnjim odmetnicima, odnosno, kačacima. Uzrok kačakovanju stoji prvo, po mome dubokom uverenju, što su oni po tradiciji navikli da na jedan samovlastan način žive, drugo, što je turska carevina sa svojom administracijom bila isuviše slaba da im stane na put, jer je tamo izašiljala paše koji su išli sa bataljonima i pukovima, pa ipak nisu mogli da unište kačake i odmetnike. Treće, gospodo, dolazi vaspitanje samog naroda koji je bio zapušten i koji nije osećao blagodeti kulture i četvrto, gospodo, dolaze socijalne prilike. Sve to skupa čini, te mi imamo u tome kraju jednu jaku kačačku akciju koja remeti lični i imovni poredak tamošnjeg stanovništva…

… Danas, gospodo, u ovome kraju imamo oko 270 kačaka i oko 150 vojnih begunaca. Glavni vođa kod njih jeste Sadik Rama koji se pored razbojništva bavi otmicom stoke koju prevodi u Albaniju, tera u Skadar i tamo prodaje. Svi kačaci pri otmici ne prave nikakvu razliku između srpskog i arnautskog življa, ne prave razliku između muslimana i pravoslavnih (S. Vukosavljević: Prave, prave). Oni gledaju samo da vrše pljačku i ono što njima treba da mogu da se nakradu. Ima još jedan uzrok ovome kačačluku. Na to me podsetio gospodin Vukosavljević svojom upadicom, a to je, gospodo, zbilja ona naša tradicionalna mržnja između Srba i Turaka, ili između pravoslavnih i muslimana. Ali, gospodo, ja mislim da je svih nas dužnost da tu ružnu naviku, tu naviku koja ne dolikuje jednom prosvećenom narodu, svi treba da se staramo da je iskorenjujemo. To treba da se radi i sa jedne i sa druge strane. Ako budemo tako radili, mi ćemo onda najbolje poslužiti i narodu onoga kraja i našoj otadžbini (Glasovi: Tako je!)… To, gospodo, nije jedan mali uspeh, nego veliki uspeh u pogledu zaštite lične i imovne bezbednosti… Metode, koje su bile preduzimane do sada za suzbijanje kačaka, ja smatram da apsolutno nisu praktične. I ne samo što nisu praktične nego su ove metode donekle davale tome stanju neodređenost, te je zbilja bilo ljudi koji su se po čitave mesece, pa i godine kretali kao slobodni, a međutim, oni su ustvari krivci, pa često i vrlo veliki krvici. Bilo je takvih krivaca – kačaka koji su se bezmalo kretali kao i drugi slobodni ljudi. Oni su svršavali svoje razne domaće poslove, gradili kuće, ženili se i udavali, ali vazda bili na oprezi od vlasti i ovoj nikada nisu hteli prestajati, a međutim ipak su s vremena na vreme činili zločine, a osobito u pogledu krvne osvete. Vlasti su se pak uljuškivale u nadi da će se oni popraviti i primiriti, te bi ih oni onda uzeli na odgovor za počinjena dela, ali kao što se vidi, to je pogrešno i sa tim se mora najosudnije preseći; jer to zahteva ugled države i autoritet vlasti.”

(Milorad Vujičić, ministar unutrašnjih dela, Narodna radikalna stranka, 20. mart 1924)



“… Zaista, 10. novembra prošle godine dostavljeno je načelniku sreza struškog da se kačak Rađa Derviš sa još 5 drugih kačaka nalazi u selu Otkisi u kući nekog Diljavera. Povodom ovog izveštaja načelnik sreski izdao je naređenje pisaru svom i vodniku da odu sa potrebnim brojem žandarma i kuću opkole, da ih pohvataju ili pobiju. Pisar i vodnik su naređenje odmah izvršili i otišli u selo Otkisi, gde su sa 30 žandarma opkolili kuću i pozvali ih na predaju. Mesto svakog odgovora, kačaci su otvorili vatru iz pušaka i bombi. Borba se vodila dugo u noć, kada je načelnik sreza zatražio od V čete, koja je (bila) u Taš-Maruništu, vojnike i komandir im pošalje 17 vojnika, a 2 se jave dobrovoljno. Komandir, pak, pobuđen tim što se njegovi vojnici iz čete imaju boriti, pođe i sam stigne u Otkisi u 22 i po časa uveče; kada je stigao, tamo je već bio načelnik sreza, a i 7 graničara-vojnika. Kako je načelnik stigao noću, a i komandir takođe, to ni jedan ni drugi nisu imali orijentaciju samog terena da bi neko odmah mogao rukovoditi celokupnom opsadom i u tom nesporazumu njihovom kačaci uspeju da se probiju kroz opsadu ubivši 2 žandarma i jednog meštanina koji je učestvovao u borbi sa još njih 8 drugih lica i pobegnu preko granice, gde su ubili pri prelazu 2 graničara-vojnika. Od kačaka je, prema dosad prikupljenim podacima, 1 poginuo u borbi, a ostalih 5 pobeglo. Prema ovome, gospodo, ovde smo mi zaista imali više žrtava, a imali smo takvu snagu u poteri da nije trebalo ovako da se desi. Ali, vi znate, često puta to je igra sreće u poteri, kao što je igra sreće i u ratovima.”

(Milorad Vujičić, ministar unutrašnjih dela, 20. januar 1924)


“… Ali, ja sam tek deset dana na stolici ministra unutrašnjih dela, a vi ste bili toliko vremena na vlasti, pa je kod Vas i gore i crnje bilo nego što je bilo za ovih deset dana. (Odobravanje kod većine.) Kačaka ima, ali neka bude znano svakome, da ću ja, dok sam na ovom mestu, svu svoju snagu i sav autoritet svojih organa založiti, da kačake istrebim. Ali pazite, gospodo, i na ovo što ću vam reći: poda mnom se neće desiti, da goneći kačake puštam svoje organe da ubijaju nevinu decu i žene i pale njihove kuće.”

(Nastas Petrović, ministar unutrašnjih dela, 7. avgust 1924)


“… Ja mislim, gospodo, da su kačaci veliko zlo, na našem jugu, ono što oni rade po našim južnim krajevima nalazi potpore baš u toj organizaciji koja se zove Džemijet. Neću da kažem da tu nema ispravnih pojedinaca, ali skup tog udruženja samo na to ide da nanese štete našoj državi i naciji. Tu organizaciju koja nije politička mi ne smemo i nećemo trpeti pa ma koliko ona bila vladi potrebna, pa ma koliko je štitila Kraljevska Vlada. Ta organizacija je jedno zlo u našoj državi koje nije smelo ni da postane, a kada je po nesreći već postalo, zlo koje se po svaku cenu mora srušiti. U našoj se slobodnoj i nacionalnoj državi ne sme dopuštati uticaj ni iz Angore, ni iz Tirane.”

(Mihajlo Kujundžić, Demokratska stranka, 14. mart 1924)


“… Razgovarajte sa još živim svedocima koji pamte kad smo imali preko 50 posto svoga stanovništva na Kosovu, Labu i Podgorcu i skoro u celoj Metohiji i raspitajte koliko je procenata danas našeg življa tamo. Setite se da su Arnauti uspeli da uz pomoć turske vlasti svoje etnografske granice pomere do Staroga Vlaha, Toplice i Vardarske obale. Setite se da je na tim etnografskim osvojenjima koja su i danas arnautska osvojenja, Austrija bazirala sve svoje planove protiv nas. Na tome je bio zasnovan Erentalov plan o jednoj autonomnoj Albaniji od Sjenice do Vranja, Soluna i Jadranskog mora… Vi, radikali, pomislite na istoriju najnovijih dana, koja nas uči da bezbednost granična nije osigurana ni najboljim ugovorom, ni savezom, ni kakvim fortifikacionim radovima, do jedino etnografski tvrdom granicom. A vi ste zabranjivali naseljavanje srpskog življa i zabranjivali ste iseljavanje Arnauta. (J. Ćirković: Ko je zabranjivao?) Radikali. (J. Ć.: To neće biti.) Jeste, to vi znate koliko i ja. Stojan Protić zabranjivao je iseljavanje Arnauta. (Jedan glas iz centruma: Izvinite, on nije radikal.) Ako nije radikal, ja povlačim reč…

… Same državne vlasti, to priznaju, ne mogu potpuno umiriti te krajeve dotle dok ih sam narod ne bude hteo u tome pomoći. Odmetnika će biti sve dotle dok ih narod pomaže i hrani. A on će ih pomagati i hraniti dokle ga političke vođe njegove održavaju u borbenom raspoloženju ovakve vrste. Ali te vođe ne bi trebalo da u svom rođenom interesu i u interesu svoga naroda da isuviše mnogo zatežu žicu. Prsne kao što je bilo u Mitrovici, a posle nevini stradaju. Gospodin Ferat-beg Draga i ostale vođe znaju dobro onu mađijsku formulu kojom se na ovaj svet pozivaju mračni duhovi mržnje, fanatizma i krvave borbe, ali oni ne znaju, a i mi ne znamo onu drugu formulu kojom se ti probuđeni duhovi opet stišavaju. Draženjem svojim oni pripremaju ovakve žalosne eksplozije kao što je ova o kojoj je bilo reči. Te eksplozije nisu znak državne snage, organizovane, kanalizovane i regulisane… Ali ti Arnauti treba da osete, da li te drastične metode ne upotrebljavamo zato, što to mi nećemo, što to mi nećemo na svojoj vlastitoj volji i odluci, a ne iz kakvog bilo straha ili zavisnosti od njih. Jer u prilikama kad državna vlada zavisi od Džemijeta, nijedno dobročinstvo, nijedna predusretljivost ne prima nam se kao kavaljerstvo, nego kao slabost.”

(Sreten Vukosavljević, DS, 20. mart 1924)


“Gospodo, naš narod stalno uznemiravaju kačaci i obesni Arnauti i verujte kad bi on imao oružja umeo bi se braniti kao što se branio vekovima i decenijama, ali na žalost on je sada ugnjeten, ne može se odbraniti jer oružja nema.”

(Mihajlo Kujundžić, DS, 20. mart 1924)


“Oni i za vreme prošlih izbora za Konstituantu još ne smeju da izađu na izbore kao zasebna politička stranka nego jedan deo bogatijih ljudi – age i begovi – idu uz radikale, a drugi deo, siromašnije varoško stanovništvo i seoska masa – Arnauti idu uz demokrate. Za vreme izbora za ovu skupštinu oni nisu odlučni u početku, ali dolazi zgodan momenat za njih: radikalima treba da satru demokrate u Južnoj Srbiji i oni džemijetskoj stranci daju karakter jedne legalne i državne stranke. Ceo državni radikalni aparat stavio se u službu radikala i džemijeta. Masama je govoreno: glasajte za Džemijet ne za demokrate. Posledica takve radikalne politike bila je to da dođe u Parlament 14 poslanika iz Džemijeta… Zar oni istinski predstavnici Islamijeta, koji nisu ni prstom mrdnuli da spreče donošenje jedne nepametne vakufske uredbe, po kojoj se vakufska imanja oduzimaju ispod nadzora muslimana i stavljaju njima na potpuno raspolaganje? Zar oni istinski predstavnici Islamijeta koji nisu ništa učinili da se reguliše prosvetno pitanje muslimanskih masa, da se reguliše crkveno pitanje, odnosi sa Kalifatom, uređenje parohija i svešteničkog stanja? Oni se, gospodo moja, na tim položajima prvaka održavaju apelujući samo na najniže instikte mržnje i fanatizma i zahvaljujući krajnjoj političkoj neobaveštenosti muslimanskih masa.”

(Jovan Magovčević, DS, 20. mart 1924)


“… Ta je taktika učinila da muslimani ističu na svojoj listi i takvog čoveka koji je za vreme okupacije oteo devojku iz najčestitije srpske porodice, odneo je u harem, pa je posle izbacio; jednog čoveka, koji je za vreme okupacije bacao na smetlište krst, jevanđelje i sliku Kraljevu. Takvog čoveka oni ističu za nosioca liste. (Glas sa levice: Koji je to?) To je Nedžib-beg Bašić. (N. B.: Lažeš.) Gospodine predsedniče, ako mi vi ne date zaštite, ja ću da bijem toga čoveka, koji mi kaže da lažem (N. B.: Lažeš. – Žagor.) Nisam ja tvoja raja. Ko laže?! Ja ću da te bijem zbog te reči.”

(Sreten Vukosavljević, DS, 4. jun 1923)

http://pescanik.net/fragmenti-iz-parlamenta/

Sta je bio Dzemijet?

politicka stranka

https://en.m.wikipedia.org/wiki/D%C5%BEemijet#/languages

Према пописима, на подручју Косова и Метохије је 1921. године живело 439.010
становника, а 1931. године 552.064, од чега је Албанаца и Турака било 60,1%, Срба и
Црногораца 32,7% и осталих етничких група 7,3%. Дакле, Албанци иако национална
мањина у оквиру Југославије, били су заправо национална већина на територији Косова и
Метохије. Стога су поразни подаци да је у школској 1927/28. години основну наставу
похађало свега 7.655 албанских ученика, од чега 232 девојчице. Према подацима из
1940/41. године на подручју Косова и Метохије основне школе је похађало 24.914
српских и црногорских ученика и скоро упола мање – 11.876 албанских ђака. У
појединим селима настава је на албанском језику одржавана илегално, а неписменост
албанске популације износила је 90-95%. У погледу верског живота, постојало је у
Југословенској држави 665 џамија у којима је вршена служба на албанском језику,
албанску децу је веронауци учило 253 имама и 22 муфтије, које је плаћала држава, док су
310 других верских службеника плаћали вакуфи – верске заједнице. Августа 1919. године
представници Албанаца, Турака и муслимана Косова и Метохије, Македоније и Санџака
створили су јединствену странку Џемијет (од турске речи дружба), на челу са Ферат бег
Драгом из Косовске Митровице, чији су програмски циљеви били да се врате земљишни
поседи у стање пре 1912. године, добије верско-просветна аутономија, успоставе
шеријатски судови и озваничи право на пропорционално учешће у локалним органима
власти и у Скупштини. Влада Н. Пашића успела је да придобије гласове Џемијета за
Устав 1921. године, мада је странка била разједињена по националној основи – у
Скупштини су већину представљали Албанци, а у страначком вођству у Скопљу Турци.
На парламентарним изборима 1925. године Џемијет је доживео неуспех, тако да је ускоро
нестао са политичке сцене, док је Драга због сарадње са иредентистичким покретом био
осуђен на 20 година робије.22

http://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/handle/123456789/4270/Disertacija134.pdf?sequence=1&isAllowed=y

Hvala!