dizel levica - zivot & smrt upasanih dzempera

fernoux-h wrote:Znate kako, ja uvek kažem svi smo mi radikalni samo svako bira u čemu će biti radikalan. Ovde si ti Agdw recimo radikalan u liberalizmu - svaka kritika prosvetiteljstva je "vulgarno anti-prosvetiteljstvo" bla bla. Mene to podseća recimo na one neofrankfurtovce koji svaki populistički diskurs žigošu kao antisemitizam.

I liberalni humanistički marksizam i antihumanistički marksizam, pa i sve one nijanse između, baziraju se na kritici prosvetiteljstva. I jedni i drugi će se složiti da su i Marks i Hegel raskinuli sa prosvetiteljstvom, iako nisu negirali njegovu progresivnu ulogu.

Postoji razlika između "ispravljanja krivih drina" koje podrazumeva stalnu tenziju između "komunista" i onih koje deklarativno zastupaju (ovde očigledno nešto ne štima) i, recimo, progresivne misije industrijalizacije. Kod nas su ta dva međusobno ispreplitana, ali sve to i KPJ se ne mogu porediti sa sovjetima u tom smislu. Mislim mogu, ako je cilj da se svaka kritika tog prosvetiteljskog odnosa predstavi kao nešto nedopustivo, kao "vulgarno anti-prosvetiteljstvo". Ali upravo to je vulgarno.

ne izvini, agdw stoji na mnogo kojoj anti-prosvetiteljskoj poziciji (i svako malo se zakacim sa Radagastom i Indy-jem na konto toga), ali ovo sto dizel leva ekipa ume da napise cesto bude go varvarizam i, sto kaze kim, introvertirana desnicarska fantazija.

Mislim ovo što je izneseno na blogu je jedna relativno nova i prilično smela teza. A baš poistovećivanje "anti-prosvetiteljskog" odnosa prema Titu sa odnosom prema Staljinu, i tvrđenje da postoji nekakav kontinuitet između ta dva jeste desničarenje - mislim to je nešto što baš desničari tvrde.

U tom smislu, post-socijalistička humanistička akademija Srbije se potpuno naslonila na politiku Komunističke partije Jugoslavije koja je praktično celog perioda od 1945. do 1991. vodila tihi i prećutni rat sa svojim narodom, u cilju tog istog naroda.

Pa to ti je Šuvar. Nema tu neke preterane razlike.

A i ti dobro znaš da Srđan Cvetković nije neka preterano relevantna ličnost za ovdašnji akademski milje. Ono na šta se misli u tekstu je zajednička paradigma "kraha vrednosti" koju dele sve relevantne analize devedesetih - bile one desne ili leve.

kakve veze ima da li je cvele relevantan ili ne? delic zapravo ponavlja njegove fraze.

Pa da.

Analfabetski kursevi su, dakle, rat protiv naroda koji je u svom divljem, prirodnom stanju gurav, nepismen i neokupan i thats the way he likes it baby. 

Zbunjuje me ta nelagoda, to je zapravo ekstremni PC diskurs podignut na pijedestal leve ideologije. Svaki prosvetiteljski napor se odbacuje da se "narod" ne bi stogod uvredio.

Например, кад су скрљали сандинисте у Никарагви, шта су прво урадили? Побили све? Не. Убили Ортегу? Не, он је чак после учествовао у неким потоњим изборима. Порушили школе и болнице што су ови саградили, то је најопаснији део.

Jordan Rivers wrote:Analfabetski kursevi su, dakle, rat protiv naroda koji je u svom divljem, prirodnom stanju gurav, nepismen i neokupan i thats the way he likes it baby. 

Zbunjuje me ta nelagoda, to je zapravo ekstremni PC diskurs podignut na pijedestal leve ideologije. Svaki prosvetiteljski napor se odbacuje da se "narod" ne bi stogod uvredio.

Naravno da emancipacija nije "rat protiv naroda", to je valjda samorazumljivo. Ovde se radi o načinu na koji je socijalistički vrh odgovarao na neke neuralgične tačke te emancipacije, dakle o odnosu prema tom zadatku emancipacije i bolnim kontradikcijama koje su proizvele industrijalizacija i urbanizacija. Teorija iz teretane se bavila najviše kulturnom politikom SKJ, dok ove teze nisu baš elaborirane, ali je jasno da nemaju ništa protiv obrazovanja niti umanjuju njegov značaj. Na primer, ovaj blog:

Ono što trebamo razumeti, iz svega što post-festum znamo toj državi, jeste da je ta država bila jedna prosvećena socijaldemokratsko-bonapartistička država koja je u svom praktikovanju “jugoslovenskog socijalizma” načinila mnoge ozbiljne greške upravo u ime ideje “socijalizma”, a ova je samo jedna od njih. Reprodukcijom i perpetuacijom elitističkih (možemo reći i građanskih) nazora o “poželjnoj kulturi” kao dan je jasno kakav je tretman mogla da ima ova “nakaradna, provincijalna kultura” u zemlji u kojoj njena elita nije izbijala iz loža “Beogradskog proleća”, “Bemusa”, kuloara “Oktobarskog salona”, “Festa”, raznih jazz i filmskih festivala. Postojao je, evidentno, veliki bes prema onom delu populacije koji bi na pitanje “Volite li Bramsa” pitao “Ko ti je, bre, pa taj ?”.

Ono što pouzdano možemo tvrditi jeste da je dominantna parola tog perioda (od 1945. pa recimo negde do kraja '60-ih godina prošlog veka) jeste bila emancipacija. Emancipacija radnika, emancipacija žene, emancipacija seljaka, emancipacija manjina... tadašnja KPJ (kasnije SKJ) je pred sobom imala masivan zadatak. Zadatak koji je bez sumnje bio od civilizacijskog značaja za ove prostore i ticao se industrijalizacije, obrazovanja, urbanizacije i modernizacije prostora koji je do tad bio polu-kolonijalni prostor sa zavidnim ostatkom feudalnih obeležja, jedva razvijene industrije.

...

Titoistička birokratija je, lepo primećuje Đurković, sebe shvatala kao “deo evropskog prostora”: tamo kupovala kola, odela, tamo se školovala, odatle je učila “kako svet živi” i na sve načine pokušala da imitira ukuse i stilove ljudi sa kojima se često viđala i raspravljala. U njihovoj percepciji, preživljavanje folk-forme (da stvar bude gora, i širenje i transformisanje te forme) je bio znak da nešto definitivno ne valja sa našim socijalističkim razvojem i da se to ne sme nikako pokazati. Čini mi se da su takve tendencije najličnije shvatali i verovali da one govore o nekim njihovim neuspesima ili slabostima kao političara na vrhu. Sličan odnos je pokazivan i prema “crnom filmu” u to vreme koji se najčešće bavio marginalnim pojavama naše “socijalističke zajednice” koje je birokratija želela da potre ne baveći se njima.

U tom pogledu odvijale su se mnoge javne rasprave o ovom fenomenu i o njegovim potencijalnim štetnim uticajima: kako je moguće da u državi koja je sve dala da se oslobodi stega parohijske prošlosti i tradicije jedna takva forma nastaje koja pokušava da prevede „prošlost“ u aktuelni trenutak.

http://teorijaizteretane.blogspot.rs/2012/02/kritika-kritike-turbo-folka-smrtonosni.html

pokazuje da se ne radi ni o kakvoj reakcionarnoj kritici titoizma. Ono što je problem doduše je to što je autor u poslednjem blogu ispalio tu tezu koja se odnosi na celu istoriju KPJ, a o čemu na blogu nije pisano (jasno omeđen period je u pitanju) kao da je ona nešto samorazumljivo i opšteprihvaćeno, a nije (u pitanju je nedovoljno razrađena tema i jedna relativno nova teza).

A ovo za "PC diskurs" ti je ekstremno nategnuto i ne verujem ni da sam to vidiš tako. Upravo je PC patronizujući, tako da izbegavanje jednog elitističkog odnosa prema narodu može da bude sve, ali samo ne PC.

super sto ne zna ni kako su crni film zvali njegovi akteri. o opstanku folk forme u drustvu u kojem su se znacajna sredstva odvajala za razlicite oblike razvoja i promocije narodne kulture (na primer kudovi ili  videti tekstove ane hofman o praksama horskog amaterskog pevanja u sfrj) i o tome kako je moguce i danas videti kako se ta folk forma (stagod to zapravo znacilo) prevodila u moderan izraz jednostavnim ulaskom u palatu federacije (sto bi reko putin 'gle, svinja') ili makar kada bi se pogledala jedna lubardina izlozba je zapravo prilicno izlisno pricati.

o tome kako se promovisala popularna kultura i film ne treba trositi previse reci. jasno je, na primer, da nikakvog besa prema novom filmu nije bilo (za to naravno treba citati nebojsu jovanovic a ne mucenog dekira koga autori lazu vec godinama) ili bolje receno da to nije bila drzavna kampanja vec zapravo tipicna samoupravna polifonija gde se preplitao zdanovizam, avangarda i trziste. pri tome je kritika novog filma zapravo bila bas ovo sto delic piskara: da je nedovoljno razumljiv (sta hoce ovi ljudi? navodno je pitao tito nakon gledanja ranih radova) ili cesto i da nije dovoljno trzisan.

mislim, delic prvo da nauci da se crni talas zvao novi film i da je bio finansiran, distribuiran i promovisan u sfrj izmedju ostalog zato sto je imao svoju svetsku festivalsku distribuciju, jasnu umetnicku vrednost (kako se to tada govorilo) pa cak i bioskopsku gledanost. nije se zilnik vratio nazad samo nakon cetri godine u izgnanstvu u nemackoj tek tako vec zato so je ovde imao bolje uslove rada. sada kao novosadjanin moze to lepo i da ga pita delic.

mislim uzasno je kada se jugoslovensko iskustvu pretvori u mienu sesic ili latinku perovic.

e jos nesto: taj linak nije ni nova ni smela teza vec prepricani branislav stojanovic via prelom via darko draskovic. znaci ima neku svoju genealogiju. mislim da je to na svaki nacin zavrsena sekvenca a istrajavanje na tome je samo kopanje svoje rake.

Mislio sam na ovo o KPJ i ispravljanju krivih drina. Za ostalo pišem kad odspavam

jos nesto: citiranje djurkovica i njegove manihejske podele na pro-zapadni rok i 'proskribovani' melos kojeg se gadi elita jeste, pa recimo, problematicno.

na stranu sto je misa fasista ali ovde je jednostavno i lazov. kampanja protiv kica i sunda je podjednako bila uperena i protiv stripa i 'pulp' knjizevnosti (na primer sf i roto romani) i deliva popularne muzike. pri tome ta kampanja nije bila ni nekog dugog daha.

jugoslavija na prelasku iz sedamdesetih je drzava pastirskog roka i calicevih komedija. to je zapravo bio, po svim brojkama, popularni ukus. forme i pravci poput novog talasa ili filmova praske skole su i dalje bili dovoljno komercijalni da mogu da isprate ove sadrzaje. 'marginalci' su zapravo to i bili. tek sa promenom produkcionih uslva i razvojem malih i brzih produkcija stvorila se produkciona baza za ulazak tih marginalnih praksi (poput novokomponovane muzike) u glavni tok. trziste na delu.

ukus 'gradjanske' klase jeste bio, i ostao, mica popovic, figuracija, pariska skola, goran markovic, selenic & pekic (na odmoru kapor u trapericama) a muzicki arsen & tereza.

medjutim u polju visoke kulture nije preovadjivao samo ovaj beli, gradjanski, kic. ako si imao oktobarski salon tu je bio i skc. ukoliko si imao fest tu su bili i zanr festival i kino klubovi. ukoliko si imao bemus tu je bila i eksplozija eksperimentalne i elektronske muzike.

ova deliceva slika je krajnje pojednostavljena i pomesao je osamdeste i sedamdesete i sezdesete i devedesete.

Ali citirati Đurkovića kao relevanatan izvor, pa se onda čuditi otkud ikome ideja da se tu radi o "rekcionarnoj kritici titoizma". Pa mnogo je, kume!

Да, све се то сад покушава поједноставити. Јесте био је један талас харанге против црног таласа али тек након појаве "Раних радова" и "ВР или мистерије организма" - али тек након што је бар двадесет филмова тог таласа уредно исфинансирано кроз филмске радне заједнице или редовну производњу. Јесте био је једно време тај порез на шунд, али је качио подједнако и "Чик" и Дискосову производњу а докачио је и понеке рокере. Треба ли да споменем да је и тај "Дискос" био самоуправно предузеће са комунистима у управним органима?

Око корена турбо фолка треба ићи мало дубље. Док се за вакта краљевине на двору играло коло а поп музику чиниле ствари попут "Леле дуње ранке", "Другови студенти, сутра су испити" и остала редовна производња - дакле из данас гледано, не много различита од народне музике, савршено се уклапа - комунисти су се у почетку повели за совјетским моделом и кренули да уметнизују народну музику. Један Царевац је, можда, као врхунски уметник и могао да стигне пред микрофон и буде забележен за покољења, али нормално извођење било чега се није дало чути на радију. То је морало да буде изведено уметничарски, дакле народну музику су певали оперски певачи, ваљда је требало да се настави где је стао Мокрањац, али то није палило никако. Стерилно, одбојно, и понављало се до у бесвест. Није се дало чути друго извођење до негде 1960.

Онда се појављују Лепа Лукић, Радојка и Тине, Заим Имамовић и још неки мајстори, и почињу да добијају простор на тевеу и на радију. Држави ваљда постаје јасно да онај трик са упошљавањем Оскара Данона да уметнизује васколику народну уметност није упалио, и да ваља понудити народу нешто друго - најбоље оно што сам тај народ производи. Прц је био у тој производњи; првих година, ваљда током тих шездесетих, још су се и компоновале ствари скроз у канону старе народне музике, ту се некако и хватао прикључак на оно дворско коло.

Међутим, потражња је била огромна, тих шездесетих се народ некако опарио, кренуле су да ничу кафане, да се штанцују фиће, а композитора који су умели да сложе стих и ноту онако како се то увек радило је понестало. Почело је да се ошљари, више нагласак на ноти није био исти као нагласак у речи, па онда ни број слогова у стиху није морао да буде једнак броју нота, па на крају више није морало ништа јер је пролазило све.

Јасно је мени да свака нова држава мора да склони нека културна обележја претходне; СФРЈ је ту отишла подалеко (мада опет свака сеоска социјалистичка слава пада тачно на свеца месне цркве), избачен је Божић Бата а убачен Деда Мраз (мазнут од Совјета, ал' било је забележено да сад за њим чезну у Сарајеву), нестали соколски слетови ал ту је Дан младости итд итд. Но у делу популарне музике, СФРЈ је оманула. Прво су десетак година преписивали све рачунајући да онај од ког преписују зна шта ради, а онда су спавали на часу, не знајући тачно шта би. Па су се догађале разне ствари истовремено (јер ништа ту није једноставно) - и фестивалска музика (копије Сан Рема а и обимна домаћа производња са доста јаких ауторских имена и читавим сазвежђем домаћих звезда), и џез сцена, и аматерска сцена (КУДови, кореографске фантазије, шта се све радило по домовима културе), и рокерска сцена (са неколико таласа којии су се уредно смењивали - рани рок, твист, бит, је-је, андерграунд, акустичарско-протестни талас, џез рок, симфо рок, панк, нови талас, нови примитивизам, даље се звижди јер сам престао да пратим) и да, народњаци. Кафана је изашла на бину, што се десило отприлике крајем шездесетих и током седамдесетих. Један од највећих успеха Корни групе, например, је што је "Трла баба лан" (јануар 1970) била високо пласирана на народњачким топ листама (!). Исто, пет година касније, Бијело дугме.

Дакле, нимало једноставно, сто цветова...

Pa da, čobanski rok je bio najmejnstrimskiji mejnstrim.

И не само пастирски... пребројати само колико је рокера ставило реч "Југославија" у наслов током седамдесетих и осамдесетих, ихај. И тај Бреговић је пљунуо и запјевао, хрватски и словеначки џез рокери су се сложили у југословенску рок селекцију, Дадо Топић је из печалбе дозивао хеј, Југославене... при чему чисто сумњам да им је икакав друг из комитеја сугерисао шта да раде. Јесте да се био појавио један из Службе који је тврдио да су они то све закували, ал' чисто сумњам да је ту било ичег јачег од позивања рокера да свирају на радним акцијама (а народњака не - нису се уклапали у тај имиџ, размислити зашто).

William Murderface wrote:Ali citirati Đurkovića kao relevanatan izvor, pa se onda čuditi otkud ikome ideja da se tu radi o "rekcionarnoj kritici titoizma". Pa mnogo je, kume!

Pusti ti lik Đurkovića brajko, nego, ako već hoćeš da odgovaraš, bavi se onim što Đurković piše.

Titoistička birokratija je, lepo primećuje Đurković, sebe shvatala kao “deo evropskog prostora”: tamo kupovala kola, odela, tamo se školovala, odatle je učila “kako svet živi” i na sve načine pokušala da imitira ukuse i stilove ljudi sa kojima se često viđala i raspravljala. U njihovoj percepciji, preživljavanje folk-forme (da stvar bude gora, i širenje i transformisanje te forme) je bio znak da nešto definitivno ne valja sa našim socijalističkim razvojem i da se to ne sme nikako pokazati.

Ovo je netačno.

Ali kam ti argumenti, brajko^*?




*Prijatelju, brate (nar.)

Meni je, moram priznati, jako interesantna ta iznenadna opterećenost jugoslovenskom/post-jugoslovenskom pop kulturom od strane onih koji sa tom pop-kulturom nemaju nikakve veze (Đurković, pretpostavljam, na osnovu toga šta piše i taj Delić, a tu  upada i Radina, što pomalo objašnjava čitav fenomen). Onda se ulazi u ovakve tekstove tipa ovog na koji je ferveks dao link, gde je sprovedena jedna veoma proizvoljna linija, sa citiranjem proizvoljnih tekstova, mahom takođe onih koji s tom pop kulturom isto veze nemaju, bez obzira da li se autor prema njima odnosi afirmativno ili negativno. Usudiću se da kažem, kad je u pitanju domaći rok, recimo mnogo umesnije bi bilo citirati nekog Pajkića, Peru Lukovića, Momu Rajina, itd, bez obzira na to kakvu hipoteku neka od tih imena danas nose. Ne znam stvarno čime se Đurković kvalifikuje da bude ekspert za domaću pop kulturu? Gde je, uostalom bio tad taj čovek? Ovde se ne radi o stogodišnjem ratu između Engleske, Francuske i Burgundije, gde nema živih svedoka. Pre će biti da oni koji se pozivaju tu na Đurkovića sa njim dele mnogo šire političke stavove.
Kad govorimo o SFRJ, pilićarskoj SRJ i sadašnjim pilićarskim državicama, istina je suštinski jednostavna - dominantna je uvek bila kafana i to se nije promenilo ni dan danas. Kritikovati SFRJ što  je mešanjem pokušavala da da malo vazduha, da ne prepusti baš sve stihiji je toliko, u suštini, desničaski i to liberalno desničarski. Sve zapadne trendove je ovde uvela neka elita, bio to rokenrol, ili hip hop, za čije postojanje ovde se može zahvaliti uglavnom devedeset dvojci. Bez toga bi ovo bila jedna tužna zemlja ćelavih muškaraca u crnim jaknama koji mrko gledaju sa kariranih stolova preko vinjaluka. Mislim i ovako je, samo je tu SFRJ dala jednu mrvu izbora, onima koje je taj izbor zanimao. Današnja Srbija i ostale pilićarske državice, međutim, svojim liberalno kapitalističkim pogledom na kulturu, upravo uništavaju i poslednje trunčice ovog vazduha, praveći od ovih zemalja invajerment kakav bi Đurković/Delić/Ferveks/dodati po izboru hteli.

fernoux-h wrote:

William Murderface wrote:Ali citirati Đurkovića kao relevanatan izvor, pa se onda čuditi otkud ikome ideja da se tu radi o "rekcionarnoj kritici titoizma". Pa mnogo je, kume!

Pusti ti lik Đurkovića brajko, nego, ako već hoćeš da odgovaraš, bavi se onim što Đurković piše.

pa djurkovicev argument je da su u sfrj forsirali zapadnu pop muziku kako bi se priblizili zapadu. to naravno on uopste ne dokazuje vec pausalno crta sirokim potezima. takodje tome suprotstavlja novokomponovanu kulturu kao valjda autenticnu (odnosno kao nesto sto valjda ne moze biti uvezeno sa 'zapada' ili se ne prepoznaje kao zapadno).

pre nesto vremena je bila ona mitina psinica kada je izmislio onog debeovca koji je pricao o navodnom inzinjeringu u oblasti popularne muzike u sfrj. e djurkovic se cita kao covek koji je to procitao i poverovao bez rezerve.

beatakeshi wrote:Titoistička birokratija je, lepo primećuje Đurković, sebe shvatala kao “deo evropskog prostora”: tamo kupovala kola, odela, tamo se školovala, odatle je učila “kako svet živi” i na sve načine pokušala da imitira ukuse i stilove ljudi sa kojima se često viđala i raspravljala. U njihovoj percepciji, preživljavanje folk-forme (da stvar bude gora, i širenje i transformisanje te forme) je bio znak da nešto definitivno ne valja sa našim socijalističkim razvojem i da se to ne sme nikako pokazati.

Ovo je netačno.

ma to su ljudi, poput cirjakovica, kojima je latinka (koja je i sama znacajno komplikovanija od tog redukcionizma) totalitet jugo-iskustva. nema argumenata pa nema ni sta da se kaze. ideologija na delu.

Pa da, nije problem što je Đurković zlo (a jeste), nego brate laže, maže, lupeta. On je za pred mesnu zajednicu.

That said, ne mislim da je čovek kojeg ne zanima pop-kultura, i ne bih ograničavao ko može da se bavi pop-kulturom. Problem je što on to radi glupo, ofrlje, i baš onako površno ideologizovano. Nije mu cilj da išta razume, nego da malo raširi svoju omiljenu teoriju zavere (TROCKISTIIIIII!!!!!!). Petnaesta kopija Peta Bjukenena.

Radina, s druge strane, pristupa tome kao i bilo koji drugi istoričar kulture - što je sasvim legitimno. Ne razumem baš Anđele šta ti tu smeta. Nije to ista vrsta pristupa koji imaju kritičari, fanovi ili entuzijasti, i ne treba da bude. Inače, eno ti o Crnom talasu one Triketove knjige, bio hodo, pa pitaj ostapa na šta to liči.

William Murderface wrote:Pa da, nije problem što je Đurković zlo (a jeste), nego brate laže, maže, lupeta. On je za pred mesnu zajednicu.

That said, ne mislim da je čovek kojeg ne zanima pop-kultura, i ne bih ograničavao ko može da se bavi pop-kulturom. Problem je što on to radi glupo, ofrlje, i baš onako površno ideologizovano. Nije mu cilj da išta razume, nego da malo raširi svoju omiljenu teoriju zavere (TROCKISTIIIIII!!!!!!). Petnaesta kopija Peta Bjukenena.

Radina, s druge strane, pristupa tome kao i bilo koji drugi istoričar kulture - što je sasvim legitimno. Ne razumem baš Anđele šta ti tu smeta. Nije to ista vrsta pristupa koji imaju kritičari, fanovi ili entuzijasti, i ne treba da bude. Inače, eno ti o Crnom talasu one Triketove knjige, bio hodo, pa pitaj ostapa na šta to liči.

pa ta tirketova knjiga je poput starca koji izmislja ljubavne poduhvate u mladosti. uopste neposrednim ucesnicima dogadjaja se ne sme verovati tek tako. zato i ona dekirova knjiga jeste galimatijas.