Home
by Somlói Galuska Sat Oct 31, 2015 6:10 pmWilliam Murderface wrote:Anđele, nije to u pitanju - pitaj ga slobodno. Ja ti samo kažem sledeće - to što će on sada da ti kaže nije nikakva istina kao takva - nego naravno, maglovito lično sećanje propušteno, kao i kod Đurkovića, kroz filter naknadne pameti, ideologije i pristrasnosti. Problem kod Đurkovića nije to što piše o nečemu u čemu nije učestvovao, nego što o tome piše oše.
Piše loše jer nema pojma o tome o čemu piše, kao ni Delić, uostalom.
I rekoh, nije reč o jednom ili dva mišljenja, nego možeš da pitaš desetine ljudi, pa se tu lako shvati šta se dešavalo i odbaci se ideologija i naknadna pamet.
I kad kažem "pitao", naravno da ne mislim samo na to da sad nekog lično pitaš, nego je napisano tekstova i snimljeno emisija o tome koliko hoćeš. Eno vam Džuboks, Ritam i Pop 82 ili kako se već to zvalo, pa tražite. Samo bojim se da su današnji poličari i pri-političarski istoričari suviše lenji za to. Mnogo je lakše pozivati se na nešto što je objavljeno u Politici pre koji mesec.
Ali, otišli smo na stranputicu, nego da vidimo šta i kako Delić piše o onome što je došlo posle rnr-a.
Sa druge strane – omladinske potkulture, njihove priče i uticaj zapadnih medija, pre svega globalne muzičke mreže MTV i socijalno-vizuelne estetike poslednje decenije tog stoleća. Rap i dance kulture su tada bile dominantni trendovi koje ste mogli videti na MTV-u, tadašnojoj definiciji poslednje reči pop-kulture. Izvođači kao što su MC Hammer, Vanilla Ice, Technotronic, Snap.. se nisu skidali sa TV-a. U odnosu na mrtve osamdesete mračnog, samodovoljnog post-panka i sterilnog “Novog romanticizma” donele su optimističnu, dinamičnu muziku američkih ulica: potpuno novu estetiku šarenila, široke garderobe, upadljivog nakita, sportskog odevanja u firmiranu odeću itd. Beogradska intelektualna elita duboko ukorenjena u “rock” šablon nije znala o čemu se tu radi, ali nije jedina evropska elita koja nije stigla da “ukopča” novo vreme. Za njih je ta transformacija od mlade osobe srednje klase koja studira humanističke nauke, pita se o tragičnoj sudbini sveta i međuljudskih veza i otvoreno žali nad njima, oblači se kao otpadnik od društva, traži izlaz u “poetskom spasenju” itd - do osobe koja “ulazi u život podignutih pesnica” sa namerom da pobedi sve uslove koji je sputavaju, oblači se jarko i čitava njena javna prezentacija je sa namerom da se vidi da je “neko novi došao i da sa njim mora da se računa” – bila neshvatljiva, ali pre svega opasna. Oni su “od života hteli sve”: hteli su da imaju, hteli su da se vide i hteli su da ih se pita. Od Bronksa i Komptona u Americi, preko Londona, Pariza, Amsterdama i Berlina do Beograda, to je bila nova kultura omladinske borbe, iza koje je depresivna, introspektivna i nihilistična ličnost belog rokera bila davno zaboravljen
U čemu je ovde, na primer, zamena teza. Pa u tome što su rap i dance stavljeni u isti koš. I dok je rap stvarno nešto što se dešavalo "od Bronksa i Komptona", dance je trivijalna televizijska izmišljotina, a pomenuti MC Hammer, Vanilla Ice, Technotronic (Belgija), Snap(Nemačka) ne donose nikakvu "dinamičnu sliku američkih ulica". Niti rep ima veze s "estetikom šarenila", naprotiv. To je klasika da se nešto što je dance protura kao rap i da se preko toga daje legitimitet domaćim devedesetim, Ivanu, Đoganiju, Bakiju i sličnim naivnim imitacijama onoga što je nastalo u globalnoj tv industriji, a sve, u stvari, da bi se dao legitimitet Arkanu i ostaloj "vidimo se u čitulji" ekipi, koja sigurno blage veze nema ko su Public Enemy ili NWA. Čak ni Beastie Boys.
Prvi domaći rep sastav Badvajzer je, u suštini, imao potpuno istu sudbinu kao i mnogi rnr bendovi tog vremena - raspao se jer su mu članovi otišli napolje, bežeći upravo iz Srbije Arkana, Đoganija i MC Hammera i to je pravo stanje stvari. I nije rep nešto što je po ideji suprostavljeno rnr-u, već dance-u, a sa rnr-om deli pobunu, štaviše.
Erős Pista
