dizel levica - zivot & smrt upasanih dzempera

otto katz wrote:Hehe, čitamo, čitamo... Moša Pijade i monstruozni drugi ešalon mošinovaca s izkeženim patrljcima od zuba, kao partizani s Nedićevih plakata.

Mislim da je tačna primjedba o življenju u izoliranim slojevima. Fragmentacija društva koje iz dana u dan gubi kohezione sile s ograničenom mogućnosti izbora životnog stila kao prividnim poljem slobode čini da cijele grupe postaju jedni drugima stranci.  

Pitanje o autentičnosti onog razgovora je zapravo pitanje reprezentativnosti. Slučajna sonda u uzorak zbilje nerijetko djeluje kao opće mjesto. Svejedno, empirijski uvidi i njihova pouzdanost postaju bitni tek u narednom koraku, bilo kao kao teorijska reflexija, umjetnički akt, ili praktički angažman.

timur chevket wrote:na ppp-u se doslo do nepostojanja radnicke klase.

Пријатељи, браћо, кумови

P. Rezupč


“Религија је дах потлаченог, срце света без срца, душа у бездушју.”
К.Маркс
„Хтео сам да будем срећан ко други сви, а сад чекам да ми суде демони прошлости.“
М.Булат
 
Eкипа из Презупча имала је прилику да разговара са Марком  Булатом, певачем уз чије песме народ у кафанама и клубовима Балкана, у срчи и севдаху, чека зоре; пријатељи, браћа и кумови у кафанама широм Балкана се не плаше свитања јер – свануло је свануло па шта; у истим тим кафанама све што имају, све потроше за један дан, живе овај живот као да је сан, јер паре за „црне дане“ штекају само душмани, они који због своје „просвећености“ одбијају да чују Булата и који маштају да не живе на Балкану и да Балкан не живи у њима.

Ако је Балкан несвесно Европе, мрачно поднебље на којем је непрестано или рат или лумперај, онда је кафана несвесно свих нас који немамо проблем са чињеницом да смо рођени баш на Балкану. Они који за себе мисле да су део неке друге заједнице, они, углавном, имају вишак новца од ког део прослеђују професорима или психијатрима да их стручно подрже у том умишљању, у томе да су они, у ствари, „грађани света“, чланови „светског грађанског друштва“ а не људи са Балкана (пошто је за њих Балкан не-свет или, у најмању руку, полусвет). Народ чувени „вентил“ пушта у кафани, „елите“ које имају егзистенцијалну муку што су осуђене на Балкан, своје растерећење налазе код психолога и психијатара. Другим речима, народ има кафане и богомоље, „елите“ имају кауч код психијатра на који, за озбиљне новце, опруже своју капитализмом сабијену кичму и, уз надгледање психијатра, отискују се слаповима „светског бола“ (Weltschmerz). У два света, у два времена, дању и ноћу, постоје они који калкулишу, „рационално“ се опходе према свету, економично располажу својим новцем, и ми за које сутра не постоји, којима се, парадокосално, не исплати да калкулишу, који смо, опет парадоксално, деца среће а деца смо били деведесетих, који доле у кафани вино пијемо и Булата чекамо; они који су некакви грађани некаквог света и који учествујући у „светском болу“  покушавају да изађу на крај са проблемом властите пролазности, и ми који у севдаху, типичном балканском искуству света и човекове пролазности, у којој пролазности успевамо још и да уживамо – јер истинско уживање је само оно у којем је улог живот сам – заједно са Марком певамо: Једном нас неће бити, други ће вино пити, аааааааааааа, свануло је, свануло па шта.

Марко Булат је фигура у чијим се песмама сви искрени и срдачни, раскалашни и одважни, препознају, без обзира на националност. Ено нас, доле у кафани. Сви који мислите  да сте негде изнад, знајте – нема даље од земље.

Због наше неспретности која је последица одређених „интелектуалистичких“ заблуда и лутања, разговор са Марком нема класичну форму. Наша питања нису проналазила Марка као саговорника јер нису могла да пробију баријеру коју нам је „образовање“ наметнуло – баријеру према стварним људи овог друштва који представљају његове праве вредносне домашаје. Међутим, искре Марковог мишљења су остале забележене, и њих наводимо у целости.
 

• Ја треба да направим од себе идола некој публици?! А бог каже – немој имати идола. И ја никада нисам хтео да правим од себе идола, моја каријера је текла сама од себе. Ја волим народ, увесељавам тај народ. Ја никога не терам да се опија, да попије флашу вотке. Ја на народ преносим своју позитивну енергију.
  

• Хтео сам да упишем ликовну академију, али нисам, отишао сам да певам, да радим. Јер, била је хиперинфлација и ја сам певајући деведесетих могао да зарадим очеву плату за једну ноћ. Опет је било боље то него улица, хтео сам да се склоним са улице. Бориш се да имаш, да створиш. Нико ти ништа не даје. Држава се распада. Плата тада је била пет марака. Неки су мислили да ће ме певање држати пар дана али ево ме и дан-данас у томе.
  

• Ја да нисам почео да певам, ја бих скупио неку лову и отишао било где, да пробам било шта.
  

• Истина је увек најбитнија.
  

• Стегни зубе па нека попуцају зуби колико си стегао.
  

• Људи траже нешто нормално, да имају плату редовну, и одлазе у свет у потрагу за тим.
  

• Теби је битно да ти мислиш да си битан. Ти си толико битан данас само сам себи. Ја не дозвољавам да будем битан сам себи, јер је гордост први грех. Ја кад умрем, ‘оће онај мој анђео чувар да каже, „Е, где си брате, супер онај хит“. Човек је небитан. Али човек не жели да губи (себе).
  

• За мене, као хришћанина, постоји само садашњост, ни прошлост, ни будућност не постоје.
  

• Те људе, интелектуалце, да поставиш у друго окружење, они не би могли да се снађу. Народна музика, „Стар Ворс“ и веровање у бога – ја сам њих уништио, те потребе за шаблонима, за клишеима.
  

• Све је љубав, и ако немам љубави у себи, немам ништа.
  

 
(Марко Булат, Београд, 24.01.2015.год.)

badYU wrote:Subjekt neposrednih pobuna je uvek nejasan. Zbog toga nije politički, pa čak ni pretpolitički. U najboljem slučaju, a i to je već mnogo, zadovoljava se time što krči put iskorijskoj pobuni; u najgorem, time što prosto pokazuje da postojeće društvo, koje je uvek državna organizacija Kapitala, nema načina da apsolutno zabrani pojavu istorijskog znaka pobune u tužnim prostorima pobune za koje je odgovorno.