„OVDE SE SVE OSEĆA NA MRTVACE“
29.4.2022.
Burjatija je na drugom mestu po broju poginulih vojnika u Ukrajini. Sahrane se održavaju skoro svaki dan. U Ulan-Udeu sahrane polaze iz sportskog kompleksa Lukodrom. U drugom delu zgrade deca vežbaju streljaštvo. Oproštaj s poginulim vojnicima posetili su „Bajkalci“.
Lukodrom je izgrađen pre godinu dana. Žuti krov i fasada, obložena belim i plavim crepom, vide se izdaleka – na pozadini klimavih drvenih baraka sa uličnim toaletima. Ovo je glavni republički centar za streljaštvo, nacionalni sport veoma popularan u Burjatiji. Ovde treniraju deca, ovde dolaze sportisti iz regiona i drugih gradova da se takmiče.
Od početka marta u glavnoj sali Lukodroma održava se sahrana poginulih vojnika u Ukrajini. Dečje sekcije sve ovo vreme nisu prestale sa radom. Deca treniraju iza zida, u susednom delu zgrade. Vrata učionica su na nekoliko metara od onih iz kojih se iznesu kovčezi.
„Roditeljima se ne sviđa što se sportski kompleks pretvorio u salu za sahranu“, kaže Tatjana, čiji se sin ovde bavi streljaštvom. - Odnedavno tamo gde deca treniraju pojavio se i truo miris. Ovde je sve mirisalo na mrtve.
„Tvoja jedna celina je stigla. A mi imamo samo glavu i dve ruke"
Lukodrom stoji pored puta, saobraćajci su mu blokirali ulaz čak i sa autoputa. Na ulazu u zgradu nema policajaca, ali će dva dana kasnije i oni stajati ovde. Ljude koji dolaze na sahranu dočekuju zaposleni u kabinetu gradonačelnika: oni su odgovorni za organizaciju ceremonije. Pitaju: „S kim si došao da se oprostiš?“
Lokalni mediji su pisali da će u ponedeljak, 28. marta, na Lukodromu biti ispraćaj jednog vojnog lica Najdala Cirenova. Ali u određeno vreme u sportskom kompleksu postoje četiri kovčega odjednom.
U prvom - 24-godišnji Najdal Cirenov, kapiten školskog tima KVN, "Učenik godine - 2016". Služio kao vojni bolničar. Ruke mrtvog Najdala su prekrštene na grudima, preko njegove sive uniforme. Jedna ruka je zavijena.
U drugom - 35-godišnji Bulat Odojev, služio je u petoj tenkovskoj brigadi, a iza sebe je ostavio ćerku i trudnu ženu. „Svi su mu govorili: zašto si otišao? A on je odgovorio: "Kako ću ostaviti seljake?" - kaže supruga njegove rođake Olge.
U trećem - 38-godišnji Žargal Dašijev. Iza sebe je ostavio trudnu ženu i dve ćerke.
U četvrtom - 20-godišnji Vladislav Kokorin, koji je odrastao u sirotištu, zatim je odveden u hraniteljsku porodicu.
Blizu svakog kovčega su rođaci. Samo kod Vladislavovog kovčega skoro da nema nikoga. Tokom ceremonije, prilazi mu žena iz reda organizatora, žurno pokriva pokojnika tankom plavom tkaninom, navlači je do sredine grudi. Zatim ispred svakog kovčega stavlja uramljene portrete. Fotografije takođe nisu potpisane: pretpostavlja se da svako poznaje svog umrlog. U prostoriji nema nasumičnih ljudi.
Kovčezi stoje u delu sale gde se deca najčešće takmiče u streljaštvu. Na klupama za gledaoce su ljudi koji su došli da se oproste. Neki ljudi stoje u prolazima, nema dovoljno klupa za sve. Glavna sala sportskog kompleksa bila je prepuna, okupilo se najmanje 600 ljudi.
Vojska budno stoji na čelu mrtvih. Leđa su ravna, mitraljezi na kaiševima pritisnuti na grudi. Lica mlada, izgledaju kao srednjoškolci u počasnoj straži kod Vječne vatre. Neki od vojnika plaču. Suze se ne mogu obrisati, a teku niz obraze.
Između kovčega i ljudi koji su došli da se oproste, stoji sto. Za stolom su četiri lame koje nose tradicionalni bordocrveni lamin khubsahan, haljine koje nose budističke lame. Troje mrtvih su budisti i za njih se obavlja budistički pogrebni obred. U sali je pravoslavni sveštenik, ali on ne sahranjuje Vladislava Kokorina, on stoji po strani sa zvaničnicima.
Ispred lama na stolu je paunovo pero u posudi ukrašenoj crvenim i žutim resama, a na komadu crvenog platna leži otvorena knjiga. Prema knjizi, lame pevaju molitve za sećanje na tibetanskom. Pored knjige je zula, budistička lampa u kojoj gori vatra. Tamjan se dimi na bakarnoj ploči.
Zagušljiva aroma tamjana meša se sa mučnim mirisom mrtvih. Mrtve se prevoze dugo, ponekad prođe mesec ili čak dva od dana smrti do sahrane. U sali se teško diše.
Zadnje glave lame njišu se u ritmu napeva. Kroz kratke četke crne i sede kose jasno se vide brojni ožiljci na koži.
Bez zaustavljanja da čitaju molitve, lame ustaju i počinju da obilaze kovčege. Budistički pogrebni obred je završen. Mrtvima dolazi svako ko želi da se oprosti. Obilaze i kovčege u krug, na sekund dodiruju noge obuvene u čizme ili zid kovčega.
Plač se ne čuje. Budistima nije dozvoljeno da plaču na sahranama i jako žale za mrtvima. Nakon smrti, njegova duša mora proći putem na nebu i nakon 49 dana se ponovo roditi u novom telu, a suze zatvaraju put, ne dozvoljavaju pokojniku da ode.
Sledećeg dana na Lukodromu će biti oproštaj od Amgalana Tudupova i Eduarda Žiđajeva. Dva dana kasnije biće sahranjena još dvojica - 23-godišnji Bator Dondokov i Anton Hathejev. „Prišli su nam roditelji jednog od preminulih i rekli: „Kamo sreće! Tvoj ceo je stigao. A imamo samo glavu i dve ruke“, kaže rođak Bator Dondokove.
Još jedan pokojnik, 22-godišnji Zorigto Khotsaev, biće sahranjen 28. marta u selu Alla, gde je rođen. Za nedelju dana biće sahranjeno deset ljudi.
Posle Batorove sahrane, trojica njegovih prijatelja volontiraće za Ukrajinu. Na jednoj od svečanosti vršioca dužnosti komandanta 36. armije, pukovnik Sokol kaže: „U ime svih vojnih lica želim da kažem: osvetićemo se, naša stvar je pravedna. Pobeda će biti naša”.
„Znate koliko sam ovih sahrana organizovao. A ja imam sina tamo, u Ukrajini.”
Nakon ceremonije počinje pogrebni skup.
„Nisu uzalud umrli“, kaže Bair Cirenov, zamenik predsednika republike, prvo na ruskom, a zatim na burjatskom. - Oni su ginuli da Rusija bude velika. Da se zaustavi krvoproliće u Ukrajini.
„Oni su poginuli braneći slobodnu budućnost naše zemlje“, kaže gradonačelnik Ulan-Udea Igor Šutenkov.
Rusiju niko nikada nije pobedio. I neće pobediti! - kaže potpredsednik Narodnog hurala Ciren Doržijev.
— Padobranci su poslednji skočili u nebo. Veoma bolno. Večna pamjat“, kaže potpukovnik Vitalij Laskov, vd komandanta 11. desantno-jurišne brigade. Potpuno istu frazu je rekao i o poslednjem skoku pre mesec dana na prvom mitingu.
Sa Laskovom razgovara pukovnik Igor Sokol, vršilac dužnosti komandanta 36. armije. Skoro sva vojska, govoreći na mitinzima žalosti, sada imaju takav prefiks za svoju poziciju.
U sali je desetak policajaca. Oni se staraju da niko ne slika ili snima sahranu.
Otprilike 15 minuta nakon početka ceremonije, novinarima prilazi policajac.
- Ko ste vi?
- Novinari.
- Ovde je zabranjeno snimanje. Morate imati dozvolu organizatora.
Za organizaciju sahrane odgovorna je Larisa Stepanova, zamenik načelnika Sovetskog okruga Ulan-Udea za socijalnu sferu. Ona o nečemu živo razgovara sa gradonačelnikom grada.
Ne, ne možete snimati ovde. Ne, neću ništa da komentarišem”, odgovara ona na molbu da kaže koliko se često održavaju sahrane. Odjednom Stepanova zajeca, oči joj se pune suzama. - Znate koliko sam ovih sahrana već organizovao... I imam sina tamo, u Ukrajini.
Stepanova ima fotografije fleš moba na svojoj stranici Odnoklassniki, gde su zvaničnici administracije poređali slovo Z. Poslednji post je portret Putina, ispod njega je Stepanova napisala: „... Molim se za svog predsednika, molim se za svakog borče naše velike zemlje, molim se za slavne i hrabre Čečene koji nisu izdali moju zemlju i oplakivali mrtve...“
Gradonačelnik Ulan-Udea Šutenkov i potpredsednik Narodnog hurala Doržijev odbili su da komentarišu.
Rođaci sve četiri žrtve odbijaju da komuniciraju sa novinarima.
Policija vas moli da napustite salu. Na ulici imaju dežurna kola, gde kopiraju lične podatke novinara.
- Ako još pucaš, idemo u odeljenje.
Iz klimave drvene barake pored Lukodroma, nesigurnim hodom izlazi čovek u prljavoj jakni, miriše na isparenja.
- Znate li koliko se često održavaju sahrane u Lukodromu? Pitam ga.
„Hej, nemoj da me snimaš“, maše rukama, kao da pokušava da otera novinara. „Vidim vas špijune sa milje udaljenosti. Služio je u obaveštajnoj službi.
"Samo nemoj da pišeš o tome"
Početkom marta, kada su prvi kovčezi otišli u Burjatiju, na sahranu je nekoliko puta dolazio šef republike Aleksej Cidenov. Pratile su ga TV kamere i novinari. Čitulje su objavljene na glavnim stranicama regionalnih medija. Tada su sahrane počele da se odvijaju skoro svaki dan, a Cidenov je prestao da dolazi na njih.
26. aprila na listi LB ima 102 mrtva vojnika iz Burjatije. Svi su služili ili su rođeni u republici, rođaci ili regionalni organi prijavili su njihovu smrt, ili su novinari LB prisustvovali njihovoj sahrani.
Republika je na drugom mestu po broju gubitaka. Više mrtvih samo u Dagestanu. Prema Medijazoni (priznatoj kao strani agent i blokiranoj u Ruskoj Federaciji), kada je tamo bilo 125 mrtvih, u Burjatiji je prijavljeno 85. Stanovnici Moskve i Sankt Peterburga, gde živi skoro 12% ruskog stanovništva, su skoro odsutan u izveštajima mrtvih.
Od početka „specijalne operacije“, Ministarstvo odbrane je dva puta objavilo veličinu gubitaka. Poslednji put kada su pozvali cifru je 1351 osoba. „Medijazona” izveštava o 1744 mrtvih, čiju smrt potvrđuju i okružne vlasti. Američki Stejt department procenjuje ruske žrtve na 10.000 do kraja marta, ne otkrivajući metodologiju izračunavanja.
Od marta, imena ubijenih u Burjatiji objavljuju se samo u regionalnim novinama ili na društvenim mrežama. Zatim čitulje ponovo štampaju regionalni mediji. Na primer, školska uprava je pisala o smrti 19-godišnjeg Andreja Dulskog na svojoj stranici VKontakte. Sahrana je održana u selu Iljinka, gde je živeo Dulski.
Ponekad čitulje postavljaju rođaci ili prijatelji. Smrt Edurda Žiđajeva i Antona Hathejeva, od kojih su se oprostili na Lukodromu poslednje nedelje marta, nije zvanično prijavljena. Smrt Vladislava Kokorina objavio je javni VKontakte „Ja sam građanin Ulan-Udea“ mesec dana nakon sahrane.
Na sajtu regionalne vlade nema informacija o broju poginulih. Vojni komesar Irkutske oblasti Jevgenij Fuženko rekao je da neće imenovati broj gubitaka, „nije toliko značajan“. Vojni komesar Krasnojarske teritorije Andrej Lisenko je odgovorio da je „nepristojno i nečasno tražiti statistiku“. U Burjatiji nikome nisu javno postavljana pitanja o razmerama gubitaka.
„Kažu nam: jednostavno ne treba da pišemo o tome“, kaže novinar iz publikacije koju kontroliše republička vlada. Ona traži da se ne imenuje. „Čak i pišemo nešto o njima, to je bukvalno kroz suze i skandale.
Novinar druge publikacije pokušao je da stupi u kontakt sa rođacima poginulog vojnog lica. Tražili su od vojske dozvolu za razgovor. Već uveče je glavni urednik pozvao novinara i rekao da je dobio poziv iz vlade i objasnio: nema potrebe da razgovara sa rođacima. „Postoji takva neizrečena zabrana ove teme“, dodaje naš sagovornik.
Žambo Hocajev, lekar opšte prakse u klinici tradicionalne orijentalne medicine u Ulan-Udeu, sahranio je svog nećaka Zorigta Khotsaeva 28. marta. Objašnjava: vojska je sve upozorila – nemojte slikati na sahrani, nikome ništa pričati i odgovarati na telefonske pozive sa nepoznatih brojeva. „Hakeri iz Ukrajine kradu informacije i prave lažne. Vojska nam je tako rekla“, objašnjava Hocajev.
Kako će „hakeri iz Ukrajine“ koristiti „podatke“, Hocajev ne zna sa sigurnošću. Pre nekoliko dana njegova supruga je na Viberu dobila poruku sa nepoznatog broja sa saučešćem povodom Zorigtoove smrti. Džambu i njegovoj ženi se to nije dopalo. Često rođaci dobijaju psovke sa ukrajinskih brojeva. Pišu ih ukrajinski korisnici ispod gotovo svake objave o pogibiji vojske na društvenim mrežama.
Ministarstvo odbrane je 19. aprila predložilo da se zvanično ograniči pristup podacima rođaka žrtava. Na snimku sa povratka vojske sa službenog puta u Ukrajinu i vojsci i njihovim rođacima su zamagljena lica.
„Pa, dva-tri vojnika će biti sahranjeni dnevno. Dakle, u pandemiji je sahranjeno 15 ljudi dnevno”
Sa Lukodroma Najdal Cirenov, Bulat Odojev, Vladislav Kokorin, Žargal Dašijev odvode se na Južno groblje, na periferiji Ulan Udea. Pogrebna povorka se proteže kilometar. U trenutku kada vojska iz crnih minibuseva sa natpisom „Pogreb“ izvlači kovčege i podiže ih na ramena, počinje da svira duvački orkestar.
Iza svakog kovčega žene nose vence. Burjati ne idu na groblje, po tradiciji ne mogu biti prisutni na sahrani. I mnogo je venaca – od vlade, od rodbine, od MO. Nose ih zaposleni u kabinetu gradonačelnika.
- Hoćeš li venac? jedan od njih se obraća novinarima LB.
Ali mi nismo u srodstvu.
„I ja, ali nema veze“, kaže žena i predaje venac Vladislavu Kokorinu.
Poginuli vojnici se sahranjuju ili ovde, na Južnom groblju, ili u onim gradovima i mestima odakle dolaze. Rodbina odlučuje. Na obodu Južnog groblja Ministarstvo odbrane ima svoj sektor. Od kraja februara porastao je za 27 grobova. Sa ivice je iskopano još 15 praznih, a grobari spremaju nove.
„Rečeno nam je da danas ili sutra završimo dva reda, opet čekaju tablu sa mrtvima“, objašnjava Dmitrij, radnik koji kopa grob. Do kraja dva reda, potrebno je iskopati šest. „I da ne kažem da zakopavaju mnogo više nego obično“, dodaje Dmitrij. - Pa dva-tri vojnika dnevno. Tako je tokom pandemije dnevno sahranjivano 15 ljudi. Tu je bio posao“.
U to vreme, na grobovima Burjata, lame prave male vatre od trupaca koje su doneli sa sobom. Bombone bez omota bacaju se u vatru, kolačiće „hrane“ duhovi kako bi se brinuli o pokojnicima na nebu.
Većina Burjata su budisti. Posle sahrane više ne dolaze na groblje. Na grobovima se ne podižu spomenici i ne prave ograde. Zemlja nad grobom je dobro nabijena, a pred noge pokojnika stavljaju sojombo - visok štap sa belim ili plavim komadom platna na vrhu. Što prije grob bude ravan sa zemljom, zarastao u travu i drveće, a sojombo okno truli i pada, to bolje za dušu pokojnika. Posle 49 dana trebalo bi da se ponovo rodi u novom telu.
U sektoru Ministarstva odbrane grobovi su isti za sve: spomenici i nadgrobni spomenici od crnog granita. Na spomenicima su ugravirani portreti, datumi rođenja i smrti. U blizini svežih grobova nema ni ograda ni klupa. Svaka ima veštačko cveće i vence. Jedina razlika između ruskih i burjatskih grobova je u tome što sojomboi lepršaju na ovim poslednjima. Pravo na grobovima su fotografije u istom okviru.
Kada se grobovi sahranjuju, pukovnik Sokol uručuje rođacima poginulih Orden za hrabrost, koji je vojska dobila posthumno. Vojnici ispaljuju oproštajne salve nad grobovima.
„Svi smo mi Putinovi Burjati“
Zašto toliko Burjata umire, raspravlja se u svakoj kuhinji u republici. Ponekad nezadovoljstvo izbije javno.
Krajem marta, šef republike Aleksej Cidenov okupio je kulturne ličnosti u Burjatskom pozorištu opere i baleta i održao im predavanje o „specijalnoj operaciji“. Posle predavanja, sekretar za štampu Burjatskog dramskog pozorišta Batodajli Bagdajev upitao je šefa: „Na Crvenom trgu je počasna garda broj 1. Da li ste ikada videli "uskooke" tamo? Tamo postoji jasan izbor - plavooki, visoki momci slovenskog izgleda. A naši zemljaci - mašnari, mali, sa visokim jagodicama - put do počasne straže je zatvoren. A kako umrijeti – tako umrijeti.
Iz sale su viknuli: "Halo!" Cidenov je zamolio Bagdajeva da isključi mikrofon, a reč je uzeo umetnički direktor Burjatskog operskog i baletskog pozorišta Vladimir Rilov. „Želeo bih da odgovorim ovom nitkovu koji ponižava Burjate preda mnom u mom pozorištu. Svi smo mi Putinovi Burjati! Nećemo dozvoliti da se zemlja raspadne. Ako sada zamerimo rukovodstvu zemlje da, da, ima mrtvih, ima ranjenih, ima žrtava, mi ćemo izdati ove mrtve i ranjene. Tako su naprasno umrli. Samo pobeda!"
U aprilu je sovjetski trg u Ulan-Udeu ukrašen transparentom „Burjatija za istinu“. Žuta slova na plavoj podlozi, Z sa georgijevske trake, V - u bojama ruske trobojke. Duž cele fasade matične zgrade protežu se slova. Nasuprot zgrade nalazi se najveća svetska skulptura Lenjinove glave, njena visina je 7,7 metara.
Postolje glave ukrašeno je i transparentom u bojama ruske trobojnice sa slovom Z. Nedelju dana kasnije neko je nožem odsekao donji deo transparenta. To je urađeno noću, a ujutru su vlasti odmah zamenile transparent novim, ali sa slovom V. Objasnili su da to ipak žele da urade, jer su supruge burjatske vojske zamolile Cidenova da okači V. -string, jer je ovo pismo ispisano na vojnoj opremi, gde se bore njihovi muževi.
Od 102 mrtva, 55 su etnički Rusi. Prema Telegram kanalu „Demografija je pala“, samo potvrđena pogibija vojnika iz Burjatije u Ukrajini povećala je stopu smrtnosti Burjata u dobi od 18 do 45 godina za 70%, a smrtnost mladića mlađih od 30 godina za 270% (2,7 puta ). Ali u isto vreme, Burjati čine samo 30% stanovništva republike.
„Mislite li zašto je stradalo toliko vojnika iz Burjatije? - kaže sestra pokojnog Mihaila Garmajeva, Ekaterina. „Posao uopšte nema, pa momci idu na ugovor. Isto ponavljaju i rođaci žrtava. Mihail Garmaev je u mladosti voleo pozorište, slikao je. Posle vojske, zajedno sa bratom, zaposlio se u firmi koja je postavljala alarme. Primljeno 15-20 hiljada. Radio je oko dve godine i otišao u službu po ugovoru.
Brat Aleksandar i dalje radi u istoj firmi. Sada ima „normalnu platu, 30-35 hiljada“. Radi u smenama, skoro da se ne dešava kod kuće.
Amgalan Tudupov je diplomirao na sportskom odseku Burjatskog državnog univerziteta. Zaposlio se kao nastavnik fizičkog vaspitanja u školi. „Vodio je decu svuda, nekad na skijanje, nekad na košarku. Svidelo mu se“, kaže njegova majka Cirema Tudupova. Ali plata u školi bila je sedam hiljada rubalja. U to vreme je rođeno Amgalanovo prvo dete, trebao mu je novac. Izdržao je godinu dana i zaposlio se u vojsci. Tamo je odmah počeo da dobija 40-50 hiljada. „Došao je tako srećan, tako radostan“, priseća se Cirema. „Mama, uzeli su me!“ Ranije nisu sve uzimali, ali sada uzimaju sve.
Kasno se vratio kući. Ustao sam rano ujutru u 3-4 sata i otišao nazad. „Rekao sam: možeš li da odeš? Cirema kaže. - Ali on odgovori: čime hraniti decu?
Vojnici koji su završili u Ukrajini anonimno kažu da im je plata od 250.000 mesečno.
U 2020. Burjatija je zauzela 81. mesto po kvalitetu života od 85 subjekata Rusije. Susedna Irkutska oblast bila je na 55. mestu. Prema podacima Republičke službe za statistiku, 20 odsto stanovnika je 2020. godine imalo prihode ispod egzistencijalnog nivoa. Takvih je 2013. godine bilo 17,5%. Ulan-Ude je 2019. godine bio na poslednjem mestu po kvalitetu života među 78 gradova sa populacijom od 250.000 ili više.
Prema otvorenim podacima, u republici postoji 15 vojnih jedinica. Broj izvođača nije poznat. U 2015. najavili su udvostručenje njihovog broja. Tada je u Istočnom vojnom okrugu bilo planirano pozivanje 26.000 vojnika. U 2020. ugovore je potpisalo još 1,3 hiljade ljudi, 2021. godine - 600 ljudi.
„U sledećem životu ona će se roditi kao devojčica u bogatoj porodici, u toploj zemlji, na obali mora“
Istog dana, 28. marta, kada su četiri osobe sahranjene na Južnom groblju, u selu Alla opraštaju se od 22-godišnjeg Zorigta Khotsaeva. Njegova porodica se preselila u Ulan-Ude još 2014. godine, ali su rođaci odlučili da sahrane Zorigtoa u njegovom rodnom selu. Tamo su „planine lepe, voda bistra. Postoji pupčana vrpca preko koje je on povezan sa zemljom “, kaže ujak pokojnika Žambo Hocajev.
Zorigto je bio najstariji od troje dece u porodici. Studirao je u tehničkoj školi za programera, otišao u vojsku, a zatim potpisao ugovor. Služio je u 11. jurišnoj brigadi kao topnik. Uspeo da se bori u Siriji. Iza njega su ostali roditelji, brat i mlađa sestra u drugom razredu.
Preminuo je 25. februara, a sahranjen je 28. marta. „Mi smo prvi bili pozvani na identifikaciju“, kaže Žambo Hocajev. – U mrtvačnici je bilo pet gradskih i deset seoskih. Naš najgoreliji. Morao sam da uradim genetski pregled, tako da nisu sahranili tako dugo."
Kada su rođaci dobili reč na groblju, Žambo se zahvalio vojsci. „Rekao sam: nećače, nisi napušten. Umro si, ali si pronađen i vraćen. 12 sati avionom do Ulan-Udea. 450 kilometara do Alle, celu noć ih je vozio autobus. „Ne ostavljamo svoje“ nisu prazne reči“, prepričava Žambo svoj oproštajni govor.
Prema rečima Žamboa, sada u Ukrajini ima puno momaka iz Alle. Neke porodice imaju dva sina odjednom. Na rastanku sa Zorigtom, mnogi su plakali - razmišljali su o svojim sinovima. Kada je Žambo progovorio, prestali su da plaču i vojska mu je zahvalila na tome.
Kada su rođaci saznali za Zorigtovu smrt, otišli su u datsan, kod lame. Iz budističkih knjiga je predvideo da će se Zorigto u sledećem životu roditi kao devojčica u bogatoj porodici, u toploj zemlji na obali mora.
„Veruje se da će ono o čemu razmišljate pre smrti biti otelotvoreno u budućem životu“, kaže Žambo. - Po svemu sudeći, bio mu je hladno, pa će se roditi u toploj zemlji. Vode nije bilo, hteo je da pije, pa bi bio na moru. Razmišljao sam o porodici da bi imali blagostanje, pa da se rodi u bogatoj porodici. I mislio sam na svoju mlađu sestru, pa će to biti devojčica. I ova devojka će završiti dobar univerzitet, i otprilike u svojim godinama doći će kod nas u Alla, i boriće se za svetski mir.
„Budizam zabranjuje ubijanje. A burjatski vojnici-budisti ubijaju. Mogu li da računaju na dobar preporod? Pitam Žamba. Krajem aprila, lame tradicionalne ruske Sange održale su molitvu za vojsku u poljskom kampu u Ukrajini.
Žambo dugo ćuti. Zatim, stišavši glas, dodaje:
Ko ti je rekao da su budisti?
- Ne?
- Ne.
On kaže da su čak i tradicionalna obuća budista čizme sa zakrivljenim prstima, tako da prst cipele slučajno ne ošteti tlo po kome hodate, ne šteti travi ili insektima.
„Kada kažete „protiv [reči koju je RKN zabranio]*“, to je loše, to je poricanje“, dodaje Žambo. Moramo govoriti za mir. Svi smo za mir. Ne opravdavam [reč koju je RKN zabranio]*. Ali to je kao u 41. godini. Sad isti, isti fašizam. Nemam potpune informacije. Ali znam.
* reč koju je RKN (Roskomnadzor) zabranio = rat
Home
by rumbeando Mon May 30, 2022 11:32 am
Russian official: Russia pulls troops, additional weapons towards Ukrainian border.
U.S. will not send Ukraine rocket systems that can reach Russia, says Biden 
(@mdmitri91)