Treća Jugoslavija

https://anali.rs/xml/199-/1993c/1993-5c/Anali_1993-5c-02.pdf

ЕФИКАСНОСТ САНКЦИЈА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА ПРОТИВ ЈУГОСЛАВИЈЕ

...
3.2. Изјаве званичне Србије. - Упркос многобројним знацима упозорења, рекло би ce да српске власти нису одмах схватиле размере несреће која ce сручила на грађане Србије. To потврђују прва званична реаговања на увођење санкција, y којима су углавном преовлађивале следеће поруке:
- санкције су неправедне
- неће нам превише наштетити
- неће дуго трајати
- управљене су против народа
- последица су (светске) завере
- могу ce отклонити ширењем истине
- најбоље je супротставити им ce непопустљивошћу, јер ће то скршити вољу оних који су их увели.
И данас, месецима по увођењу санкција, званична владина и медијска тумачења ситуације заснивају ce на оваквим или сличним оценама. Једини став који je y међувремену знатно ублажен јесте онај да нам ’’санкције неће превише наштетити” (10).
Вреди навести једну од првих изјава тадашњег српског премијера Радомана Божовића о санкцијама, јер je типична за врсту реторике којом ce представници власти непрекидно служе. Називајући санкције ’’неправедним”, онјеистакао:”Национално достојанство једног народа не може бити купљено никаквим таксама или ембаргом”, азатим додао: ”... о колапсу (привреде) y време санкција не може бити ни говора” (11).
Представљање санкција као последице светске завере против народа (а не режима) y Србији такође je стална тема званичних јавних изјава.  Илустративне су речи тадашњег генералног секретара СПС, Петра  Шкундрића, изговорене неколико дана после увођења санкција: ”Ми нисмо пристали ни на једну заверу против српског народа и стога нас моћници желе казнити y овом тренутку”. Наглашавајући да je Србија ”... увек остајала усправна...” када ce налазила на ”... историјским и судбоносним раскрсницама...”, закључио je да ”... нема те снаге која може да покори и победи сложан народ” (12). И други функционери владајуће партије понављали су сличне ставове. Тадашњи председник Извршног одбора Главног одбора СПС, Томица Раичевић, тврдио je да мере Уједињених нација ”... првенствено служе стварању новог поретка, који y западноевропској и америчкој варијанти није ништа друго до нови облик хегемоније и колонизације економски недовољно развијених земаља”. Изразио je и уверење да ће домаћа привреда показати ”... јошвећу виталност и отпорност...” због ’’изазова” са којим је суочена (13).

Суштина већине изјава председника Србије Слободана Милошевића je да ће санкције бити укинуте када међународна заједница коначно схвати праву природу конфликта y Босни и Херцеговини и став Србијепрема рату који ce тамо води. У интервјуу једној британској ТВ станици, релативно брзо по усвајању Резолуције 757, он није порицао да ће санкције лоше утицати на привреду, али je изразио наду да ће бити укинуте ”... пошто ce разјасни ситуација y Југославији, пошто истина избије на видело”. Према његовим речима: ”... сада ce на светској политичкој сцени налазе интереси и моћ, a не истина и правда” (14).
Неколико месеци касније његови јавни искази су мање-више непромењени, ако не и тврђи. Шеф државе најчешће описује санкције као ’’изазов” који ce ”... не догађа Србији први пут y њеној историји” (15); вероватно стога није случајно што je и партија, чији je председник, y децембру 1992. за свој предизборни слоган одабрала ’’Србија ce сагињати неће”. Милошевић уверава да ће ”... санкције ускоро постати беспредметне...” и да ће ce они који су их увели ”...' стидети својих одлука према једном народу и земљи који желе да остану своји на своме”. Свестан своје непожељности на међународном плану, он упозорава и да одлучиоци y иностранству ”... желе да доведу марионетску владу која ће радити по диктату великих сила” (16).
Сличан став према санкцијама заузела je и Социјалистичкој партији блиска, екстремно десна, Српска радикална странка. Њен лидер, Војислав Шешељ окарактерисао je њихово увођење као ”... почетак краја Уједињених нација...” и ”... америчке империје...”, јер ”... оно што je засновано на неправди не може бити дугогвека” (17). Шешељ je такође добро сажео разочарање многих српских националиста због руског гласа y прилог санкцијама y Савету безбедности Уједињених нација. Изјавио je да га ”... нису изненадиле Америка и Немачка...”, већ понашање Русије и њеног ”... издајничког председника Јељцина” (18).
...

Насупрот оптимизму званичних институција о последицама санкција по Србију, већина грађана Србије, обухваћена анкетом центра "Medium” (24), почетком јула 1992. године била je прилично песимистички настројена. На питање колико дуго Србија може да издржи санкције, 70 процената одговорило je - до краја године, док je више од половине y тој групи чак скратило поменути рок на почетак септембра. Свега једанаест одсто анкетираних тврдило je да Србија може да живи са санкцијама неограничено време, док 17 одсто није имало став. О стању духа, боље речено о јачању осећања групне солидарности услед санкција много више, говори, међутим, одговор на питање да ли Србија треба да испуни захтеве Уједињених нација. Незнатна већина, 43,4 одсто анкетираних, одговорила je потврдно, a 38,9 одсто одрично. После испитивања објављеног y октобру исте године, распоред одговора на ово питање био jeјош уједначенијијер ce број оних који су сматрали да треба остати непопустљив повећао за три поена - на 42 одсто. Овакав резултат тешко би ce могао протумачити као успех y деловању санкција: одбојност испитаника према захтевима међународне заједнице била je готово једнаkа званичној, само je процена тешкоћа била мање оптимистичка. Поменуте податке не треба потценити - из њих произлази да je скоро половина грађана била потпуно свесна огромних проблема који предстоје и, упркос томе, неспремна на компромис. По њиховом схватању, "испуњење захтева УН” би, вероватно, било једнако потпуној предаји.

...
Имајући y виду да je однос Србије према Србима изван територије СРЈ једна од кључних тачака кризе y бившој Југославији, вреди забележити и промену ставова према том проблему. Упитани какав би став Србија и Југославија требало да заузму према Србима изван Србије, 51 одсто испитаних y октобру одговорилО je да их треба "политички подржавати и материјално помагати y границама могућности”. Свега 2,б процената сматрало je да им треба помоћи ”у оружју и људству”. Мање од годину дана пре тога, новембра 1991, број присталица ове последње опције биоje далеко већи - 32,4 одсто. Истраживачи су, стога, закључили да je на делу ’’значајна пацификација јавности” (27).

Mór Thököly wrote:Ostavili su ljude da poginu, eto to je bilo.