jugoslavija - od nemila do nedraga

Joj ne, samo ne proseravanje "nismo bili dostojni poretka", priti pliz.

Ne idem u tom pravcu. Uopšte ne ono "jugoslavija se morala raspasti...". Nemoj to da mi učitavaš. Ovo je bilo za Antu, za dušu,

Bojantshe Dimitrijevic

William Murderface wrote:Bojantshe Dimitrijevic

Raif! 

ja sam potpuno smetnuo s uma da je još živ

Markovina

https://www.portalnovosti.com/jugoslavenstvo-je-u-osnovi-hrvatska-ideja


02. prosinca 2018.
Jugoslavenstvo je u osnovi hrvatska ideja

Neodrživo je u bilo kakvoj ozbiljnoj raspravi ustrajavati na tezi da su Hrvatska i Hrvati loše prošli u dvije jugoslavenske države. Bez obzira na količinu buke koju desnica u vezi toga proizvodi, i samima im je jasno da govore i pišu gluposti



...
ok je u ostalim nekadašnjim jugoslavenskim republikama historiografska struka ozbiljno analizirala nasljeđe zajedničke države, u Hrvatskoj se čitava tema svela na nekoliko kvalitetnih feljtona u Globusu, nekoliko off umjetničkih projekata i na izložbu otvorenu u Hrvatskom povijesnom muzeju posvećenu 1918., na kojoj se buduća zajednička država najviše osjeća po izostanku problematizacije. U Hrvatskoj je Jugoslavija drugo ime za potisnuto nesvjesno. I to iz razloga što je jugoslavenstvo u osnovi hrvatska ideja, a potom je logički i činjenično neodrživo u bilo kakvoj ozbiljnoj raspravi ustrajavati na tezi da su Hrvatska i Hrvati loše prošli u dvije jugoslavenske države, pa je onda bolje iz te perspektive tu temu i ne otvarati.
...
Ideja jugoslavenstva je na hrvatskom prostoru bila najviše ukorijenjena, križajući se s panslavizmom i široko zamišljenim ilirizmom, a zanimljivo je i da je prva jugoslavenska država, koju je instalirao Napoleon, a riječ je o Ilirskim provincijama (1806. – 1813.), koje su obuhvaćale Sloveniju, Dalmaciju i kontinentalnu Hrvatsku do Save, uspostavljena najvećim dijelom u Hrvatskoj. Jednako kao što je zanimljivo da se na to iskustvo kasniji državotvorci nisu pozivali.

Faktična novost koju je zajednička država donijela na ove prostore odnosi se na činjenicu da su oni prvi put zahvaljujući njoj geografski i društveno integrirani, što ranije ne samo da nije bio slučaj nego je čitav ovaj balkanski prostor predstavljao vječnu pograničnu zonu između carstava i religija, odakle je i došla ona pogubna ideja o predziđu kršćanstva koja se i danas, vidimo, održava na životu.
...
Počeci opće liberalizacije, koja je posebno došla do izražaja nakon Rankovićevog pada 1966., iz temelja su promijenili društvo, koje umnogome postaje otvoreno potrošačko ... Svi ovi procesi praćeni su i stvaranjem specifične urbane kulture koja je usvojila zajednički jugoslavenski identitet i obraćala se budućnosti, umjesto prošlosti, prvenstveno na polju muzike, teatra, filma, likovnih umjetnosti, ali i književnosti, no njoj su, kao i cijeloj državi uostalom, presudile trajne napetosti između avangarde i nacionalizma. Točnije, presudila im je činjenica da je u Partiji na koncu prevagnuo konzervativni oportunizam i da je ljevica u njoj bila poražena najkasnije sredinom osamdesetih, a po nekim autorima i mnogo prije. Nesporna je u tom smislu činjenica da su ljevičarske ideje ‘68. temeljito poražene, dok su one iz 1971. završile kao pobjedničke.

Zajednički jugoslavenski narativ se na koncu raspao zbog nespremnosti partijskih elita da istinski komuniciraju s društvom i s vremenom, što je znatno pridonijelo usponu nacionalizma i ustavnoj razgradnji države koju je započela Miloševićeva Srbija.
...
Jugoslavenstvo je pak ostalo lebdjeti između puke nostalgije i svjesne političke provokacije dominantnim narativima.

now we're talking

zanimljivo pisanje, dosta stvari lepo elaborira, ima i dosta stvari sa kojima se ne slažem ali je ovo vrlo suvislo (mada opet u izvesnoj meri ideologizovano)

kud_genijalci wrote:Ante Marković, vrhunski predsednik IO Mediteranskih igara u Splitu 1979, s gradonačeknikom još jednim Antetom, Skataretikom, menadžer a onda posle Titine smrti presdenik vlade ("izvršnog veća"( Hrvatske i - da se kazni Jospi Vrhovec za čudni nacionalizam - uemsto njega član i predsednik Predsedništva SRH.
Kada se obično ide u oeMziju, u 65.-oj, postaje premijer koga su voleli Beograđani a naročito Beograđanke, sekretarica SIV-a Zinaida Karalić sekla veen zbog njega. "Moj radni dan traje 18 sati", govorio je on, dok je pisao staromodnom hemijskom olovkom, teškom i napornom za pisanje. Reforme su bile njegova mantra i lozinka i san.

I sad je on domorodac koji je dao dupe za kolonijalsitike đinđuve?!

A nije kriv Sloba, jer nije prepoznao pad Berlinskog zida?!

Dosledan protiv naoružavanja, dosledan za embargo, maltene emigirirao u Beč, samo ga je generacihska bliskost s Franjom spasla želje njihove službe da ga likvidiraju. Praktično je bio hrvatska verzija Bogdana Bogdanovića, iako mu seljaci nisu oprostili što je razgovarao s Franjom i prisusutvoao osnivačkoj sednici Sabora.

Onoliko ljudi koliko je glas(ov)alo za "reformske snage", toliko je bilo normalnih Jugoslovena. Ostalo - stoka sitnog zuba, koja je glasala za sopstveno klanje i otimanje komšijske bele tehnike.

Све си то лепо написао, но Анте је Марковић пре свега био једна историјска аномалија, привид некакве алтернативе која заправо никада није постојала. Нико није хтео са њим, Срби и Словенци су га отворено минирали, Хрвати су ћутали (до Туђмана, а онда је све већ било пропало), подржавали су га Босанци и Македонци, дабоме килаво. Тај кратки Антин процват је заправо трешња на говну, додатна увреда свему што смо прошли, подсмех разума победничком лудилу. Ништа то није било стварно ни одрживо ни, у крајњој линији, могуће.

No Country wrote:Тај кратки Антин процват је заправо трешња на говну, додатна увреда свему што смо прошли, подсмех разума победничком лудилу. Ништа то није било стварно ни одрживо ни, у крајњој линији, могуће.

Најгоре од свега тога је што је било физички и економски могуће, ал' политички није. А политика је и данас јача од привреде овде. Штоно реко Милан, "против части, против разума".

ekonomski je bivša jugoslavija mogla daleko bolje da prođe nego bilo koji njen deo

najviše me nervira kada odem u sloveniju i kada krenu da nariču nad jugoslavanskim trgom, pa jbg sve je bilo u paketu, sada je kasno

Па више им не улази, ал' се ни не јебу.

 no njoj su, kao i cijeloj državi uostalom, presudile trajne napetosti između avangarde i nacionalizma. Točnije, presudila im je činjenica da je u Partiji na koncu prevagnuo konzervativni oportunizam i da je ljevica u njoj bila poražena najkasnije sredinom osamdesetih, a po nekim autorima i mnogo prije. Nesporna je u tom smislu činjenica da su ljevičarske ideje ‘68. temeljito poražene, dok su one iz 1971. završile kao pobjedničke.

To mozda u Hrvatskoj. Ili na nivou federacije. U Srbiji...kamo srece.

na rts-u ide oko, posvećeno jugoslaviji, vodi ravnogorislav, gosti bazdulj i predrag marković
gledajte, da se ne mučim sama

no way, Jose

https://pescanik.net/jugoslavija-zemlja-snova-2/

26:38 - 29:40

Oni koji su iz Jugoslovena presli u Srbe, Hrvate i ostale - "konvertiti", pa jao jao jao 

Zanimljiviji (i ozbiljniji) je Kuljić koj neposredno sledi.

Covek (Jezernik) je integralni Jugosloven i zali sto u Jugoslaviji nije bilo dovoljno nacionalizma - jugoslovenskog. 

Jovic, malo drugacije

Pritom su isprobani mnogi, uključujući i međusobno naizgled nepomirljivi, modeli. Brzo se odustajalo od prethodnih pokušaja: npr. s formiranjem Banovine Hrvatske 1939., a posebno s pretvaranjem Jugoslavije u republiku i federaciju, te u socijalističku zemlju nakon 1945. Pred njen kraj je evoluirala prema konfederaciji. Radilo se o zemlji koja je imala pravni kontinuitet (čak i kad je bila okupirana, od 1941. do 1945.), a opet, stalno je mijenjala svoj karakter, pokušavajući postići neki kompromis između različitih vizija i interesa. Jugoslavija je bila i nacionalistički projekt okupljanja svih Južnih Slavena kako bi formirali zajedničku naciju, i inkubator za jačanje postojećih ‘starih’ nacija, kao što su bili Srbi, Hrvati i Slovenci. Svi su oni iskoristili Jugoslaviju da bi se zaštitili, ujedinili i ojačali u njoj. Istovremeno, mnogi su je doživljavali samo kao polje ‘vanjske politike’ vlastitih nacija i kao neku privremenu ‘međunarodnu organizaciju’, koja nema izvornost i legitimitet po sebi.
Istini za volju, okolnosti dva svjetska rata u kojima su se Jugoslaveni borili jedni protiv drugih i jedni drugima činili velike zločine, nisu išle na ruku stvaranju jedne, jedinstvene jugoslavenske nacije. Iako je kao uzor uzela ujedinjenje Njemačke i Italije, koje se dogodilo samo 40-ak godina prije ujedinjenja Jugoslavije, sjećanja na Prvi svjetski rat – a poslije i još gori, Drugi – u kojem su jedni ratovali protiv drugih bilo je vječna prepreka stvaranju narodnog jedinstva. Ali, nije točno ni da osjećaj zajedništva, jugoslavenstva i pripadnosti Jugoslaviji nije postojao među njenim građanima. On je, zapravo, s novom generacijom – rođenom nakon Drugog svjetskog rata – jačao, često i kao izraz otpora dominantnoj ideologiji koja je nominalno bila antinacionalistička ali je u stvarnosti poticala etničnosti i jačanje posebnih nacija unutar Jugoslavije. Jugoslaveni su postojali nasuprot političkom diskursu koji ih nije priznavao, nego je na Jugoslaviju gledao samo kao na interesnu zajednicu ili polje borbe za nadmoć Srba, Hrvata, Slovenaca i drugih naroda i narodnosti.
Jugoslavija je pogriješila što nije više učinila da stvori Jugoslavene. Nije dovoljno učinila da stvori jugoslavenski demos: favorizirala je, čak i u najvećem dijelu one ‘prve’ Jugoslavije etnose. Ali, istodobno, učinila je ipak mnogo na pomirenju i mirnom životu Srba i Hrvata, Srba i Albanaca, svih naroda u Bosni i Hercegovini i drugdje. Današnji antijugoslaveni među Srbima zaboravljaju da je Kosovo bilo u Srbiji dok je Srbija bila u Jugoslaviji. A oni među Hrvatima zaboravljaju da jedino u Jugoslaviji nije bilo granice između Hrvata u Hrvatskoj i onih u Bosni i Hercegovini, te da nije bilo granice na Bregani. Danas je ima – i to opasane žicom – iako su obje zemlje u Europskoj uniji.
Jugoslavija je bila neuspješna zemlja, jer nije ispunila svoj prvi zadatak: da opstane. Međutim, ni većina njenih zemalja-nasljednica, a naročito tri ključne (Bosna i Hercegovina, Srbija i Hrvatska) nisu to uspjele, nego su se raspale s raspadom Jugoslavije. Da nije bilo međunarodne pomoći – u vojnom i diplomatskom smislu – i Hrvatska bi ostala raspadnuta po etničkim linijama, kao što se raspala i Jugoslavija. Isto bi bilo i s Bosnom i Hercegovinom, a možda i Makedonijom. Tamo gdje takve pomoći nema – npr. u Srbiji (u odnosu na Kosovo) i na Kosovu (u odnosu na sjever Kosova) – tim se državama dogodilo ono što se dogodilo i Jugoslaviji.
Uzroci raspada Jugoslavije su mnogi, a najznačajniji su oni domaći. Jugoslavija nije uspjela pobijediti nacionalizme, iako ih je dugo držala pod kontrolom. Istodobno, na nacionalizme svojih nacija nije odgovarala svojim, jugoslavenskim nacionalizmom. Nije imala ni svoj BBC, ni svoju kraljevsku obitelj, ni svoje savezno ministarstvo obrazovanja, ni svoj ‘interni Erasmus’ program, niti je bilo moguće da neki deklarirani Jugoslaven postane član Predsjedništva SFRJ. Prije je Srbin mogao biti predsjednik SR Hrvatske, a Albanac SFRJ, nego što je to mogao neki Jugoslaven. A i njena jedina partija – SKJ – je već nakon Titove smrti, ako ne i prije, postala savez osam stranaka koje su zagovarale često različite i suprotstavljene interese, pri čemu je svaka bila i interno podijeljena.
JNA je također lako pala pod utjecaj rastućeg nacionalizma, pa se raspala na više armija, koje su uskoro od najboljih drugova stvorile ‘najbolje neprijatelje’. Još brže je taj proces zahvatio sigurnosne službe, koje su izdale ideju Jugoslavije već sredinom osamdesetih, prije njena kraja. Ali, također je istina i da se – unatoč svim tim svojim unutarnjim problemima – možda mogla i održati da je volja glavnih međunarodnih aktera bila takva. Države se održavaju čak i kad ih njihovo stanovništvo ne želi – a to nije bio slučaj u Jugoslaviji, sve dok takva želja nije stvorena nasiljem i ratom. Još u proljeće 1990. najveći broj Hrvata kaže da želi konfederaciju, a Slovenci su na toj istoj poziciji do početka inter-etničkih sukoba u Hrvatskoj, u augustu 1990. Oni koji su smatrali da Jugoslaviju treba razbiti, okrenuli su se ratu jer su znali da je to jedini način da se ‘dokaže’ da je ona postala ‘nemoguća država’. Pobjeda nacionalizma u Njemačkoj – kroz njeno ujedinjenje u oktobru 1990. – promijenila je donekle gledanje svijeta na opstanak Jugoslavije. To je bio ključan moment preokreta.
Zemlje koje se raspadnu, teško se ili nikad ne sastavljaju. Nema smisla danas govoriti o nekoj novoj Jugoslaviji. Međutim, opstanak Bosne i Hercegovine, kao i Makedonije i Crne Gore, danas visoko multietničkih zemalja, važan je da bi se pokazalo da nacionalizam ne mora pobijediti. Demokratski razvoj svih zemalja nasljednica, onaj koji štiti manjine i priznaje pluralističnost kao prednost a ne kao smetnju, bio bi najbolji ‘dokaz’ da se moglo – i da se može – i drukčije. Ako to neće biti moguće, ako sile mržnje i nacionalizma prevladaju u tim zemljama, pa i u Hrvatskoj i Srbiji, koje su danas daleko više monoetnične nego što su bile u Jugoslaviji, dogodit će se nove devedesete, a to nitko razuman ne bi trebao željeti.
Nove generacije, rođene nakon Jugoslavije i nakon rata, imaju šansu da o njoj razmišljaju trezveno, temeljem činjenica a ne propagande koja pokušava antidatirati događaje i falsificirati njen karakter. Ona nije bila nikakva idealna zajednica, ali nije bila ni neprijateljica nacionalnog razvoja njenih etničkih naroda. Uostalom, Srbi i Hrvati su preživjeli Jugoslaviju – a Jugoslaveni i mnoge manjine nisu. U tom smislu, iako formirana kao nacionalistički projekt koji je trebao stvoriti novu naciju, Jugoslavija je na svom kraju postala sličnija prethodnim imperijima. I ona je, kao i oni, završila u ratnim sukobima i etnonacionalizmu, u nestabilnosti koja traje i skoro 30 godina nakon njena kraja. Ali, kao i imperiji koji su bili po svom karakteru multietnički, ona se iz ove perspektive ponovno pokazuje kao alternativa nacionalizmu, koji je cijeloj Europi – a ne samo nama – učinio nemjerljivo više zla i od imperija i od zajedničke države. Europska unija, stoga, ima što naučiti iz ovog slučaja.

Jugoslavija kao (neuspesna) imperija ili kao (neuspesna) nacija je dobra tema za razisljanje. Mnogi koje nacionalisti nazivaju "drugosrbijancima" ili "urbanim jugoslavenima" su mozda imperijalisti svoje vrste, a da to ni ne znaju. Sad, pitanje je kakvi imperijalisti (Beogradski, Dalmatski - rekao bih da su to dva najpotentnija (i najsmislenija), "Dinarski"...ima raznih varijanti), ali neke od osnovnih postulata imperijalizma definitivno ispunjavaju - ne zanima ih, i u stvari preziru, sta zele nacionalizmom opijene "mase", ne zanimaju ih previse ni religije, odnosno moze sve, who cares. Liberalni, ali upitno demokratski. Ima tu, Markovina je u pravu, dosta "nesvesnog".

Ujedinjenje Nemačke je odrađeno - na koncu - po vilsonovskom principu samoopredeljenja naroda (istočnih Nemaca da se pripoje zapadu). 

U Hladnom ratu američko gurkanje tog koncepta je bilo upereno protiv sovjetskog bloka, dakle Poljaci, Mađari, Rumuni i ini su trebali imati pravo da se opredele da ne budu u tom bloku. Jugoslavija je doživljavana u istom ključu, dakle kao "država nacija" koja se, je li, 1948. opredelila i generalno je, iz američkog/zapadnog ugla trebala služiti kao primer. 

Kad je kriza u Jugoslaviji dostizala svoj vrhunac, vilsonovski princip je primenjen na samu Jugoslaviju, kad je već - u drugačijim okolnostima i pravcem delovanja - primenjen prethodne godine u Nemačkoj.



A smeta mi ovo:

Međutim, opstanak Bosne i Hercegovine, kao i Makedonije i Crne Gore, danas visoko multietničkih zemalja, važan je da bi se pokazalo da nacionalizam ne mora pobijediti. Demokratski razvoj svih zemalja nasljednica, onaj koji štiti manjine i priznaje pluralističnost kao prednost a ne kao smetnju, bio bi najbolji ‘dokaz’ da se moglo – i da se može – i drukčije.

Logika opstanka zemlje ispada važna (samo) da bi se dokazao princip.

Ako zajednica ne može da se organizuje nekako sem da bude primer neke leksikografske/teorijske odrednice, bojim se da je na stazi neuspeha. Mada, da ne brkam Jovićev stav sa nekakvom stvarnošću i kakvom-takvom autonomijom samo-definisanja.

Uostalom, zar nije Merkel još pre 7-8 godina proglasila neuspeh nemačkog multikulturalizma, zar će vetrovi tog neuspeha zaobići Balkan?

Ma da, premda on nije ni rekao multikulturalnost nego pluralističnost i zastita manjina, sto je nesto drugo. A za ovo gore se slazem, ponajmanje je u slucaju BiH i Makedonije vazno isterivanje principa, druge stvari su mnogo bitnije. Jugoslavija nije nastala kao nikakva multikulti projekcija nego zemlja "troimenog plemena" pa onda Juznih/Jugoslovena. Upada u Kardelyian trap.

Quincy Endicott wrote:no way, Jose

+
U tom Oku sam gledao kako bi divna bila Dražina Jugoslavija. Dosta od mene.

Pročitah Draženova.

Па тако так би се звао звал у преводу пријеводу.

plachkica wrote:na rts-u ide oko, posvećeno jugoslaviji, vodi ravnogorislav, gosti bazdulj i predrag marković
gledajte, da se ne mučim sama

Ovo večerašnje je još jače. Upitnik, RTS 1. od 21:00.

Сто година заједничке државе и шта је од ње остало - тема је емисије Упитник.
Зашто смо правили две Југославије, а зашто смо их рушили? Због чега се неке бивше југословенске републике и народи ограђују од бивше државе? Шта су Срби добили у таквој заједници, а шта изгубили?
Гости: Никола Селаковић, генерални секретар председника Републике, Борисав Јовић, некадашњи председник Председништва СФРЈ и др Чедомир Антић, историчар.

Idealan spoj mladosti i iskustva. :bajaizns: