Филипе,Filipenko wrote:Da ga jebem, ocito moram dodatno poraditi na komunoprofilu, cim me ne intervjuisase
Sotir wrote:
Мора да бациш стари кожни мантил и мало порадиш на моди.
I da, nešto što nije nevažno, kongres je izborni, i postoje dva kandidata za predsednika - dosadašnji drug Ivan Zlatić, i izazivač drug @zdravkojankovic. Od kurioziteta izdvajam da se izgleda cela organizacija Marks 21 kolektivno učlanila u SDU i daje svoj doprinos radu kongresa.
— Srđan Lukić (@srdjl) December 23, 2018
Balunović wrote:Jedna od osnovnih lekcija koju je Marks naučio iz propalih evropskih revolucija 1848. bila je da istorijski proces ne može da se ubrza. U našem post-tranzicijskom, i dalje nedefinisanom vremenu i prostoru, ovaj kratki istorijski proces od raspada Jugoslavije naovamo pojavljuje se pre kao cikličan. U tom smislu, ako želimo nešto da radimo kao levica, onda moramo nasilno prekinuti trend kružnog toka istorije. U našem slučaju dakle, ubrzavanje ili usporavanje ne funkcionišu – radikalni prekid je ono za čim tragamo. Trenutno nam ništa ne ide na ruku. Društvo nam je dezintegrisano a nama je potrebno uvezati pre svega društvene aktere i podstaći razvoj i uvezivanje novih. Zbilja nam je dezavuisana, nema argumentovane rasprave u javnom prostoru, a mi smo verovatno najjači u argumentovanoj raspravi. Promenio se karakter i funkcija pojedinca kao subjekta, a nama treba mnogo samosvesniji, kritičniji subjekt koji uspeva da se otrgne iz deluzivnog ogrtača konzumerističkog društva. Kolektivni subjekt ne postoji po sebi i jako ga je teško podići iz pepela i ponovo izmisliti. Uslovi tipični za tranziciono vreme kad „staro umire a novo ne može da se rodi“ odavno su iza nas. U Srbiji se posle dosta tumbanja i trvenja na političkoj sceni ponovo rodio autoritarni lider i uspostavio apsolutnu vladavinu. Nevolja kod autoritarnih režima je što simplifikuju političku sliku, stvarajući polove koji ostavljaju vrlo malo ili nimalo mesta za treću opciju. Tu vidimo kako se krug obrnuo od početka tranzicije (Milošević) preko tranzicije sa „demokratskim likom“ (posle 2000) i najzad, završetka tranzije i početka post-tranzicije kroz novu autoritarnu eru (Vučić). Ove dve autoritarne ere, jedna iz devedesetih i druga koja još uvek traje, imaju jednu vrlo važnu zajedničku karakteristiku. Naime, obe su kursor političke arene pomerile udesno, time što su obe vladavine bile desne – a ujedno imale i desnu (ili još desniju) opoziciju. Tako se fenomen polarizacije političke scene na „za“ i „protiv“ autoritarnog vođe još mogla čitati i kao izbor između desnog i desnog/desnijeg. Baš kao što je Milošević napdan sdesna (Drašković, Šešelj, Koštunica, i Đinđić – svako na svoj način) tako je i Vučić danas čak i od onih aktera koji inače normalno ne bi bili desniji od njega napravio „većim katolicima od pape“ – ili u ovom slučaju većim desničarima od njega samog. Vidimo da se, primera radi kritika njegove kosovske politike ili pitanje migranata/izbeglica, sve više bazira na istom talasu na kom rastu desne snage u čitavoj Evropi.
Zašto je ovo bitno za promišljanje i delovanje na levici? Zato što je decenija prvobitne akumulacije kapitala u Srbiji prošla pod Miloševićem bez da je levica uspela da se konsoliduje. Ta je era nekako prošla u potpunoj dominaciji snaga koje su dale prvi (i neophodan) zamah tranziciji kroz pljačku, ratno profiterstvo i dezintegraciju društva kao potencijalnog korektiva započetog post-socijalitičkog projekta. Niko nije uspeo pobediti diskurs koji je Miloševićeva desna opozicija nametnula – a to je onaj o njemu kao otelotvorenju prošlog socijalističkog sistema. Time je dopuštena potpuna diskreditacija levice u Srbiji. Završni udarac, dok je razočarenje u tranziciju raslo, zadala je ponovo jedna desna i autoritarna vlast. Epoha u kojoj trenutno živimo ima za cilj da održi putanju post-socijalističkog (začaranog) kruga i spreči trzavice, a njoj se opet, baš kao i u Miloševićevo vreme, suprotstavlja desna opozicija. Čak je i Šešeljeva uloga „omiljenog opozicionara“ ostala nepromenjena. Nešto smo ipak, naučili.
Brojna su pitanja sa kojima se suočava današnja društvena levica u Srbiji (pošto političke nema). Treba li ući u političku sferu, kako, na šta treba paziti, šta treba izbeći ako se može – i dalje, kako preseći centrifugalne sile post-socijalizma, kako ne ponoviti greške iz prošlosti i kako se pomiriti sa tim da nas to neće spasiti od novih grešaka. Lenjinovski, pitanje koje postavljam je – šta da se radi?
Treba li ući u politiku i u kojoj formi?
U prethodnih nekoliko godina aktivistička scena u Srbiji je uznapredovala. U terminima ishoda borbe na društvenom polju (agitacije, mobilizacije, organizacije) Beograd je uspeo da se smesti na mapu zemalja u regionu u kojima su stvari počele da se miču izvan „začaranog kruga“. Protesti koje je organizovala Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd“ u značajnoj meri su doprinli ukrupnjavanju aktivističke scene. Angažovanje brojnih pojedinaca i grupa u kampanji za lokalne izbore u Beogradu je ovo ukrupnjavanje (ili međusobnu solidarnost i podršku društvenih aktera) još i više potvrdilo. Umeđuvremenu nastale su još neke združene inicijative, poput one koja se bori za „krov nad glavom“. U ostatku Srbije aktuelno je još nekoliko društvenih borbi, poput one „za reke“. Sve ove bitke na terenu društvenog (dakle izvan institucija) jasnije su obznanlile postojanje jednog velikog zida koji deli društvo od politike. Taj zid dakako onemogućava društvene aktere da bilo šta značajnije urade za svoju zajednicu. Zbog toga je neophodno ući u politiku. NDB je to već pokušao, ali je ostao ispod cenzusa. Manjkalo je organizacionih kapaciteta, resursa. Nije manjkalo ideja i energije – ali ideje i energija su danas postali nedovoljni čak i za aktivizam, a kamoli za politički angažman. Dakle, potreban nam je ulaz u politiku jer smo druge opcije iscrpeli. Da bismo uspeli da oformimo ozbiljnu političku organizaciju, potrebno je da ostavimo iza sebe marginalne identitete raznih grupa i grupica na društvenoj levici. Forma političkog angažmana po mom mišljenju trebalo bi da bude partija. Ona bi trebalo da počiva na nečemu što je više od najmanjeg zajedničkog imentelja, ali ujedno i drukčije od tradicionalno hijerarhisjki ustrojene partije. Pošto mislim da je nalaženje na „najmanjem zajedničkom imenitelju“ na levici obično put u razilaženje posle prve bure, mislim da bi bilo dobro odmah na početku uspostaviti sistem određivanja političkog i idejnog kursa partije. Naime, pošto već unapred znamo da konsenzusa ne može biti na nivou koji će jasno ustanoviti ideološku poziciju i strategiju političkog delovanja, onda mislim da bi bilo dobro da se akteri unapred usaglase oko toga da oni čija maksimalistička vizija ne bude izglasana kao dominantna, treba da se ili priklone većini ili ne uđu u partiju. Imajući u vidu iskustva drugih levih pokreta/partija poput Podemosa ili Sirize, bilo bi dobro izbeći scenario u kom se posle dve ili tri godine sporimo oko osnovnih konceptualnih i ideoloških označitelja (u Podemosu je sukob na relaciji Eregon/Iglesias zapravo odražavao mnogo dublju konceptualnu konfuziju između levog populizma i jasnije artikulisane leve politike). Drugim rečima, ne treba težiti po svaku cenu da se čitava leva scena ujedini u buduću partiju. To bi bilo veštački i na srednji i duži rok neodrživo i u potpunosti kontraproduktivno. Stvari treba posložiti najviše koliko se može (naravno nemoguće je sve posložiti i predvideti unapred) na samom početku. Unutrašnje uređenje partije treba da bude horizontalno podeljeno prema sektorima delovanja (npr. lokalni, nacionalni, međunarodni nivo) koji bi se opet granali u podsektore (npr. regionalna, evropska i šira pitanja u skopu međunarodnog nivoa) i svaki od sektora treba da bude ustrojen kao „labava hijerarhija“, sa glavnim koordinatorom na čelu. Koordinatori sektora mogli bi sačinjavati predsedništvo partije čiji bi se predsedavajući/a smenjivali na godinu dana ili duže.
Teme
Teme kojima bi nova partija trebalo da se bavi trebalo bi da budu mešavina onih koje su već na agendi u političkom prostoru i onih koje planiramo izgurati kao bitne ili bitnije sa naše strane. Najpre, moramo imati stav i o pitanjima na kojima profitira isključivo desnica (kao što je na primer Kosovo), a izbeći floskule koje ne znače ništa i nemaju dodira sa realnošću (kao što su „Trepča radnicima Trepče“). Drugim rečima, za sad ne možemo osigurati ni „penzije penzionerima“ u delu teritorije u kom delujemo politički – a kamoli samoupravljanje na Kosovu (u kom ne delujemo politički) čija problematika zahteva obazriv stav – ali isto tako i stav koji će ljudima nešto saopštiti a ne prepričati san od pre dve noći. Alternativni dijalog sa akterom koji nam se čini najrazumnijim na Kosovu može biti nešto od čega bismo krenuli. Moramo imati stav i o drugim pitanjima koja se pojavljuju u javnosti, a nismo ih mi plasirali. To ne znači da treba da skačemo na svaku temu, već da na svaku temu ako nas se pita imamo jasan odgovor. Na primer, pitanje slobode medija je važno desnoj i liberalnoj opoziciji, ali predstavlja tekovinu tranzicije „sa demokratskim likom“ na kojoj apsolutno nema potrebe toliko insistirati. To vam je kao dilema da li levica treba da brani liberalne institucije od nasrtaja neoliberalnog talasa. Ponekad je odgovor potvrdan, a ponekad nešto treba samo pustiti. Zato u ovom slučaju sloboda medija jeste važna, ali je važnije pokušati sa osnaživanjem alternativnih medija i njihove vidljivosti jer mi ni u „slobodnim medijima“ nemamo prevelike šanse.
Zavidan nivo znanja i podataka na lokalu već je tu. Sad moramo pokazati da je nama lokal dodatna vrednost – a ne jedini okvir za delovanje jer „nema smisla ići gore na nacionalni nivo na kom tek ništa ne možemo da promenimo“. Možda i ne možemo, ali nacionalni nivo može da posluži tome da nam se na lokalu više veruje. Lokalne teme moraju biti iskomunicirane kao podjednako važne, a ne važnije od nacionalnih. Politička borba ne vodi se samo snagom argumenata (pogotovo ne kod nas), već i strategijom koja delimično odgovara na impulse javnog mnenja, a delimično ga menja – gde i koliko može. Javno mnenje i dalje „kupuje“ velike narative. Moramo ga imati i mi – bez toga, nismo politički subjekt. Na međunarodnom planu teme poput EU, NATO, Rusija, Krim i slično treba da budu adresirane ali na njima ne treba da bude fokus. Umesto njih, na međunarodnom planu mogli bismo se fokusirati na saradnju sa političkim snagama poput Laburista u UK. Neki akteri na našoj sceni kao što su NDB ili SDU (ali i neki drugi) su već uspostavili zavidan nivo saradnje sa političkim organizacijama u Evropi – to nam može poslužiti kao dobra osnova. Regionalni nivo politike treba da bude fokus međunarodne politike. Teme saradnje sa progresivnim društvenim i političkim akterima u Bosni, Hrvatskoj, Kosovu, Makedoniji – treba da budu naš primarni spoljno-politički cilj. Postojanje jugo-sfere na kulturnom i društvenom nivou treba uvesti i u politički mainstream. Brojne su teme koje bismo i iznutra mogli da otvorimo na taj način – od usaglašavanja minimalne cene rada na regionalnom nivou (što bi sprečilo, kako kaže Ivan Zlatić, „trku prema dnu između naših zemalja“), do razračuna sa ratnim i posleratnim profiterima – djuture odjednom. Teme poput radničkih prava, ekonomske demokratije, prava na krov nad glavom, socijalnu i zdravstvenu zaštitu, obrazovanje i mnoge druge namerno spominjem na kraju jer se one podrazumevaju kao ključni razlog našeg postojanja kao društvenih aktera. Ovo gore navedeno ipak, pravi razliku između nas kao društvenih i nas kao politikih aktera.
Odnos prema ostalim političkim akterima na sceni
Niko ne valja i svi su isti. Naravno, zbog toga i želimo oformiti novu partiju, a ne ulazimo niti u jednu već postojeću. Međutim, sfera političkog delovanja nosi sa sobom jednu dozu svesti o političkom procesu koji možemo s gnušanjem odbacivati sve dok smo društveni akteri, a ne politički. U politici niko ni sa kim ne sarađuje zbog toga što se neko nekom dopada ili što se sa nekim po svim pitanjima slaže. Samo onaj ko to razume može kod sebe razviti potencijal da jednog dana saradnju ili podršku ili bilo koji drugi vid političkog savezništva uslovljava ispunjavanjem sopstvene agende, ili najvažnijih odrednica te agende. Saradnja sa bilo kojim drugim političkim akterima nikada ne sme ići na štetu temeljnog političkog identiteta koji za našu partiju usaglasimo. Oko temeljnih vrednosti nikada ne sme biti kompromisa, po cenu nestanka – jer ako dođemo u situaciju da nestanemo ili opstanemo tako što ćemo se prilagoditi, radi se zapravo o lažnom izboru jer u oba slučaja nestajemo. Istovremeno, primer slovenačke levice nam daje nadu da možemo jednog dana, uz pomoć suvisle kritike i konstruktivnih i razumljivih rešenja doći u situaciju da budemo snaga bez koje se ne može. U tom slučaju, treba razlikovati aktere čiju podršku nikada ne možemo primiti (kao što su ekstremno desne opcije ili opcije koje baštine njene određene elemente, kao što su SRS i Dveri) – i onih kojima možemo držati odškrinuta vrata i eventualno sarađivati na pojedinim poljima. „Koaliciona politika“ svakako, nikada ne sme postati ograničavajući faktor našeg razvoja. On mora teći tako da o njoj uopšte i ne mislimo. Moramo se isprva okrenuti sopstvenom pozicioniranju i prepoznatljivosti. Ipak, naš zadatak u domenu političke scene u Srbiji nije da ju uništimo i ostanemo jedni akter (što je svakako nemoguće), već da se ne gnušamo političkih izazova svesni svih poteškoća koje oni sa sobom nose. Moramo biti drukčiji, ali ne plašiti se da neke među današnjim političkim protivnicima nadmudrimo i iskoristimo za našu stvar. To je političko umeće koje se uči samo u politici i nigde i nikako drugačije.
Dugoročna strategija
Partija levice u Srbiji treba da nastane kao partija koja želi da 2020. godine pređe cenzus, za pet godina dostigne između deset i petnaest posto podrške, za deset (ili brže) da se bori za vlast ili situaciju u kojoj ni jedna važna odluka u državi ne može da se donese bez nje. Jedino takav cilj može privući ljude da se angažuju u njenom radu, uključujući i nas same. Moramo prestati da ispaljujemo floskule, praviti se da sve razumemo bolje i misliti da će vreme kada će nas ljudi više slušati doći samo od sebe. Vreme je, kao što rekoh već, u nas kružno i moramo ga prevariti jer ono ne radi za nas. Što duže budemo čekali to će biti teže, a već je i sad preteško. Naša jedina šansa, kao društva a ne partije, je da napadnemo autioritarni režim s leva. Svi oni koji danas napadaju s desna, nose sa sobom klicu nastavka kružnog kretanja, baš kao što su napadi na Miloševića sdesna nosili sa sobom klicu nastavljanja i dovršavanja tranzicije i reuspostave autoritarne vlasti. Naš je zadatak da ukažemo na to da je napad na postojeću vlast sdesna, istog karaktera kao onaj koji je rušio Miloševića. Mi ne možemo pobeći od stvaranja atmosfere „za“ i „protiv“ jer su takve političke okolnosti. Ono što moramo da učinimo ako želimo da ga napadnemo s leva jeste da napravimo jednu čarobnu stvar – da diskreditujemo desnu i akutno zbunjenu i bezidejnu liberalnu opoziciju, bez da time osnažimo vlast sa jedne strane – i diskreditujemo vlast upozoravajući da sadašnja (desna i liberalna) opozicija ne može da nas izvede iz začaranog kruga. Ovo zvuči nerealno baš koliko i ovi procenti podrške na kraći, srednji i duži rok. Bez takvih namera ipak, ne vredi ni ulaziti u politiku.
Bluberi wrote:Zaokruženo i prazno.
Што бре тако? Мени се чини врло промишљеним и тачним.Bluberi wrote:Zaokruženo i prazno.
+1Bluberi wrote:Molim te, ne zovi ovo analizom.
i pragmaticki iskorak iz predpolitickog idealizma levice u 1 zrelo promatranje politickog delovanja , gde se ponekad moraju uprljati ruke, ali savest mora ostati cista , a levicarski gag reflex se mora suzbiti prilikom gutanja poslovicne zabe 
Gargantua wrote:Izabran IZ, ubedljivo
.. za pocetak mislim da oblik delovanja treba da bude partija..
.. na kosovu treba saradjivati sa akterom koji nam se ucini najracionalnim u datom trentuku..
wrote:Trebalo je i ovde okačiti Balunovićev tekst.
- Spoiler:
Zašto je ovo bitno za promišljanje i delovanje na levici? Zato što je decenija prvobitne akumulacije kapitala u Srbiji prošla pod Miloševićem bez da je levica uspela da se konsoliduje. Ta je era nekako prošla u potpunoj dominaciji snaga koje su dale prvi (i neophodan) zamah tranziciji kroz pljačku, ratno profiterstvo i dezintegraciju društva kao potencijalnog korektiva započetog post-socijalitičkog projekta. Niko nije uspeo pobediti diskurs koji je Miloševićeva desna opozicija nametnula – a to je onaj o njemu kao otelotvorenju prošlog socijalističkog sistema. Time je dopuštena potpuna diskreditacija levice u Srbiji. Završni udarac, dok je razočarenje u tranziciju raslo, zadala je ponovo jedna desna i autoritarna vlast. Epoha u kojoj trenutno živimo ima za cilj da održi putanju post-socijalističkog (začaranog) kruga i spreči trzavice, a njoj se opet, baš kao i u Miloševićevo vreme, suprotstavlja desna opozicija. Čak je i Šešeljeva uloga „omiljenog opozicionara“ ostala nepromenjena. Nešto smo ipak, naučili.
Brojna su pitanja sa kojima se suočava današnja društvena levica u Srbiji (pošto političke nema). Treba li ući u političku sferu, kako, na šta treba paziti, šta treba izbeći ako se može – i dalje, kako preseći centrifugalne sile post-socijalizma, kako ne ponoviti greške iz prošlosti i kako se pomiriti sa tim da nas to neće spasiti od novih grešaka. Lenjinovski, pitanje koje postavljam je – šta da se radi?
Treba li ući u politiku i u kojoj formi?
U prethodnih nekoliko godina aktivistička scena u Srbiji je uznapredovala. U terminima ishoda borbe na društvenom polju (agitacije, mobilizacije, organizacije) Beograd je uspeo da se smesti na mapu zemalja u regionu u kojima su stvari počele da se miču izvan „začaranog kruga“. Protesti koje je organizovala Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd“ u značajnoj meri su doprinli ukrupnjavanju aktivističke scene. Angažovanje brojnih pojedinaca i grupa u kampanji za lokalne izbore u Beogradu je ovo ukrupnjavanje (ili međusobnu solidarnost i podršku društvenih aktera) još i više potvrdilo. Umeđuvremenu nastale su još neke združene inicijative, poput one koja se bori za „krov nad glavom“. U ostatku Srbije aktuelno je još nekoliko društvenih borbi, poput one „za reke“. Sve ove bitke na terenu društvenog (dakle izvan institucija) jasnije su obznanlile postojanje jednog velikog zida koji deli društvo od politike. Taj zid dakako onemogućava društvene aktere da bilo šta značajnije urade za svoju zajednicu. Zbog toga je neophodno ući u politiku. NDB je to već pokušao, ali je ostao ispod cenzusa. Manjkalo je organizacionih kapaciteta, resursa. Nije manjkalo ideja i energije – ali ideje i energija su danas postali nedovoljni čak i za aktivizam, a kamoli za politički angažman. Dakle, potreban nam je ulaz u politiku jer smo druge opcije iscrpeli. Da bismo uspeli da oformimo ozbiljnu političku organizaciju, potrebno je da ostavimo iza sebe marginalne identitete raznih grupa i grupica na društvenoj levici. Forma političkog angažmana po mom mišljenju trebalo bi da bude partija. Ona bi trebalo da počiva na nečemu što je više od najmanjeg zajedničkog imentelja, ali ujedno i drukčije od tradicionalno hijerarhisjki ustrojene partije. Pošto mislim da je nalaženje na „najmanjem zajedničkom imenitelju“ na levici obično put u razilaženje posle prve bure, mislim da bi bilo dobro odmah na početku uspostaviti sistem određivanja političkog i idejnog kursa partije. Naime, pošto već unapred znamo da konsenzusa ne može biti na nivou koji će jasno ustanoviti ideološku poziciju i strategiju političkog delovanja, onda mislim da bi bilo dobro da se akteri unapred usaglase oko toga da oni čija maksimalistička vizija ne bude izglasana kao dominantna, treba da se ili priklone većini ili ne uđu u partiju. Imajući u vidu iskustva drugih levih pokreta/partija poput Podemosa ili Sirize, bilo bi dobro izbeći scenario u kom se posle dve ili tri godine sporimo oko osnovnih konceptualnih i ideoloških označitelja (u Podemosu je sukob na relaciji Eregon/Iglesias zapravo odražavao mnogo dublju konceptualnu konfuziju između levog populizma i jasnije artikulisane leve politike). Drugim rečima, ne treba težiti po svaku cenu da se čitava leva scena ujedini u buduću partiju. To bi bilo veštački i na srednji i duži rok neodrživo i u potpunosti kontraproduktivno. Stvari treba posložiti najviše koliko se može (naravno nemoguće je sve posložiti i predvideti unapred) na samom početku. Unutrašnje uređenje partije treba da bude horizontalno podeljeno prema sektorima delovanja (npr. lokalni, nacionalni, međunarodni nivo) koji bi se opet granali u podsektore (npr. regionalna, evropska i šira pitanja u skopu međunarodnog nivoa) i svaki od sektora treba da bude ustrojen kao „labava hijerarhija“, sa glavnim koordinatorom na čelu. Koordinatori sektora mogli bi sačinjavati predsedništvo partije čiji bi se predsedavajući/a smenjivali na godinu dana ili duže.
Teme
Teme kojima bi nova partija trebalo da se bavi trebalo bi da budu mešavina onih koje su već na agendi u političkom prostoru i onih koje planiramo izgurati kao bitne ili bitnije sa naše strane. Najpre, moramo imati stav i o pitanjima na kojima profitira isključivo desnica (kao što je na primer Kosovo), a izbeći floskule koje ne znače ništa i nemaju dodira sa realnošću (kao što su „Trepča radnicima Trepče“). Drugim rečima, za sad ne možemo osigurati ni „penzije penzionerima“ u delu teritorije u kom delujemo politički – a kamoli samoupravljanje na Kosovu (u kom ne delujemo politički) čija problematika zahteva obazriv stav – ali isto tako i stav koji će ljudima nešto saopštiti a ne prepričati san od pre dve noći. Alternativni dijalog sa akterom koji nam se čini najrazumnijim na Kosovu može biti nešto od čega bismo krenuli. Moramo imati stav i o drugim pitanjima koja se pojavljuju u javnosti, a nismo ih mi plasirali. To ne znači da treba da skačemo na svaku temu, već da na svaku temu ako nas se pita imamo jasan odgovor. Na primer, pitanje slobode medija je važno desnoj i liberalnoj opoziciji, ali predstavlja tekovinu tranzicije „sa demokratskim likom“ na kojoj apsolutno nema potrebe toliko insistirati. To vam je kao dilema da li levica treba da brani liberalne institucije od nasrtaja neoliberalnog talasa. Ponekad je odgovor potvrdan, a ponekad nešto treba samo pustiti. Zato u ovom slučaju sloboda medija jeste važna, ali je važnije pokušati sa osnaživanjem alternativnih medija i njihove vidljivosti jer mi ni u „slobodnim medijima“ nemamo prevelike šanse.
Zavidan nivo znanja i podataka na lokalu već je tu. Sad moramo pokazati da je nama lokal dodatna vrednost – a ne jedini okvir za delovanje jer „nema smisla ići gore na nacionalni nivo na kom tek ništa ne možemo da promenimo“. Možda i ne možemo, ali nacionalni nivo može da posluži tome da nam se na lokalu više veruje. Lokalne teme moraju biti iskomunicirane kao podjednako važne, a ne važnije od nacionalnih. Politička borba ne vodi se samo snagom argumenata (pogotovo ne kod nas), već i strategijom koja delimično odgovara na impulse javnog mnenja, a delimično ga menja – gde i koliko može. Javno mnenje i dalje „kupuje“ velike narative. Moramo ga imati i mi – bez toga, nismo politički subjekt. Na međunarodnom planu teme poput EU, NATO, Rusija, Krim i slično treba da budu adresirane ali na njima ne treba da bude fokus. Umesto njih, na međunarodnom planu mogli bismo se fokusirati na saradnju sa političkim snagama poput Laburista u UK. Neki akteri na našoj sceni kao što su NDB ili SDU (ali i neki drugi) su već uspostavili zavidan nivo saradnje sa političkim organizacijama u Evropi – to nam može poslužiti kao dobra osnova. Regionalni nivo politike treba da bude fokus međunarodne politike. Teme saradnje sa progresivnim društvenim i političkim akterima u Bosni, Hrvatskoj, Kosovu, Makedoniji – treba da budu naš primarni spoljno-politički cilj. Postojanje jugo-sfere na kulturnom i društvenom nivou treba uvesti i u politički mainstream. Brojne su teme koje bismo i iznutra mogli da otvorimo na taj način – od usaglašavanja minimalne cene rada na regionalnom nivou (što bi sprečilo, kako kaže Ivan Zlatić, „trku prema dnu između naših zemalja“), do razračuna sa ratnim i posleratnim profiterima – djuture odjednom. Teme poput radničkih prava, ekonomske demokratije, prava na krov nad glavom, socijalnu i zdravstvenu zaštitu, obrazovanje i mnoge druge namerno spominjem na kraju jer se one podrazumevaju kao ključni razlog našeg postojanja kao društvenih aktera. Ovo gore navedeno ipak, pravi razliku između nas kao društvenih i nas kao politikih aktera.
Odnos prema ostalim političkim akterima na sceni
Niko ne valja i svi su isti. Naravno, zbog toga i želimo oformiti novu partiju, a ne ulazimo niti u jednu već postojeću. Međutim, sfera političkog delovanja nosi sa sobom jednu dozu svesti o političkom procesu koji možemo s gnušanjem odbacivati sve dok smo društveni akteri, a ne politički. U politici niko ni sa kim ne sarađuje zbog toga što se neko nekom dopada ili što se sa nekim po svim pitanjima slaže. Samo onaj ko to razume može kod sebe razviti potencijal da jednog dana saradnju ili podršku ili bilo koji drugi vid političkog savezništva uslovljava ispunjavanjem sopstvene agende, ili najvažnijih odrednica te agende. Saradnja sa bilo kojim drugim političkim akterima nikada ne sme ići na štetu temeljnog političkog identiteta koji za našu partiju usaglasimo. Oko temeljnih vrednosti nikada ne sme biti kompromisa, po cenu nestanka – jer ako dođemo u situaciju da nestanemo ili opstanemo tako što ćemo se prilagoditi, radi se zapravo o lažnom izboru jer u oba slučaja nestajemo. Istovremeno, primer slovenačke levice nam daje nadu da možemo jednog dana, uz pomoć suvisle kritike i konstruktivnih i razumljivih rešenja doći u situaciju da budemo snaga bez koje se ne može. U tom slučaju, treba razlikovati aktere čiju podršku nikada ne možemo primiti (kao što su ekstremno desne opcije ili opcije koje baštine njene određene elemente, kao što su SRS i Dveri) – i onih kojima možemo držati odškrinuta vrata i eventualno sarađivati na pojedinim poljima. „Koaliciona politika“ svakako, nikada ne sme postati ograničavajući faktor našeg razvoja. On mora teći tako da o njoj uopšte i ne mislimo. Moramo se isprva okrenuti sopstvenom pozicioniranju i prepoznatljivosti. Ipak, naš zadatak u domenu političke scene u Srbiji nije da ju uništimo i ostanemo jedni akter (što je svakako nemoguće), već da se ne gnušamo političkih izazova svesni svih poteškoća koje oni sa sobom nose. Moramo biti drukčiji, ali ne plašiti se da neke među današnjim političkim protivnicima nadmudrimo i iskoristimo za našu stvar. To je političko umeće koje se uči samo u politici i nigde i nikako drugačije.
Dugoročna strategija
Partija levice u Srbiji treba da nastane kao partija koja želi da 2020. godine pređe cenzus, za pet godina dostigne između deset i petnaest posto podrške, za deset (ili brže) da se bori za vlast ili situaciju u kojoj ni jedna važna odluka u državi ne može da se donese bez nje. Jedino takav cilj može privući ljude da se angažuju u njenom radu, uključujući i nas same. Moramo prestati da ispaljujemo floskule, praviti se da sve razumemo bolje i misliti da će vreme kada će nas ljudi više slušati doći samo od sebe. Vreme je, kao što rekoh već, u nas kružno i moramo ga prevariti jer ono ne radi za nas. Što duže budemo čekali to će biti teže, a već je i sad preteško. Naša jedina šansa, kao društva a ne partije, je da napadnemo autioritarni režim s leva. Svi oni koji danas napadaju s desna, nose sa sobom klicu nastavka kružnog kretanja, baš kao što su napadi na Miloševića sdesna nosili sa sobom klicu nastavljanja i dovršavanja tranzicije i reuspostave autoritarne vlasti. Naš je zadatak da ukažemo na to da je napad na postojeću vlast sdesna, istog karaktera kao onaj koji je rušio Miloševića. Mi ne možemo pobeći od stvaranja atmosfere „za“ i „protiv“ jer su takve političke okolnosti. Ono što moramo da učinimo ako želimo da ga napadnemo s leva jeste da napravimo jednu čarobnu stvar – da diskreditujemo desnu i akutno zbunjenu i bezidejnu liberalnu opoziciju, bez da time osnažimo vlast sa jedne strane – i diskreditujemo vlast upozoravajući da sadašnja (desna i liberalna) opozicija ne može da nas izvede iz začaranog kruga. Ovo zvuči nerealno baš koliko i ovi procenti podrške na kraći, srednji i duži rok. Bez takvih namera ipak, ne vredi ni ulaziti u politiku.
Čovek baš ne voli da tu i tamo zvekne enter.
Home
by Sotir Mon Aug 27, 2018 11:08 am
Erős Pista