Levica u Srbiji i svetu

Летећи Полип wrote:Tj. da rezimiram.

Vučić i SZS su ista govna
SZS su i gori, jer su za NATO (Trivunac)
A možda i vrate monarhiju
Govornici na protestu su govna
Treba ih odbiti od mase
Koje nema više od 10000 (Trivunac)
I svi su zombiji
I matorci iz devedesetih
I srednja klasa (viša srednja klasa - Trivunac)
I tu levica zapravo nema šta da traži.
Ali će opet ići na proteste.

Gargantua wrote:pa dobro, sa leve strane ovo su manje-više smislene/legitimne teze.

Djamolidine Abdoujaparov wrote:hehe, agresivno heklanje. zamišljam bradatog Ratu kako agresivno namotava vunicu i zvecka iglama... sori za off  

паће wrote:

Djamolidine Abdoujaparov wrote:hehe, agresivno heklanje. zamišljam bradatog Ratu kako agresivno namotava vunicu i zvecka iglama... sori za off  

Побркао си хеклање (кукичање) са штрикањем (плетење). Звецка кукицом...

“Vreme” mudazabubregizma: građanisti protiv Levog bloka i M21

NEBOJŠA MILIKIĆ

http://www.noviplamen.net/glavna/vreme-mudazabubregizma-gradanisti-protiv-levog-bloka-i-m21/


"Prodajete muda pod bubrege”, podviknuo je Filip Švarm Marksu 21 a bogami i samom Marksu u svom vaspitno-popravno-moralno-policijskom tekstu „Režimska internacionala” o delovanju Levog Bloka na protestima “1 od 5 miliona”. Ogorčen zbog „korisnog idiotizma“ M21 prebacio im je skoro pa idealno delovanje u Vučićevu korist, kao dela „režimske internacionale“. Samo neupućeni čitalac mogao bi pomisliti da je termin “muda pod” ili “muda za bubrege” nekakav previše arhaičan posprdni izraz, jer mi zapravo, živimo u vremenu dominacije ideologije i politike mudazabubregizma. Da bi ta dominacija funkcionisala na radost njenih ideologa, praktičara, pristalica i klijenata, potrebno je, pre neke konkretne aplikacije (npr. u cilju prigodne difamacije ili simboličke egzekucije protivnika), obaviti obimne pripreme, obezbediti utemeljenje, i onda održavati pozornost u vezi stabilnosti i koherentnosti uspostavljenih master narativa. U Vremenu mudazabubregizma taj narativ je produženi nauk Margeret Tačer: “There is no alternative”

Pripreme: raskršćavanje, do pola, sa istorijskom istinom  

Uzmimo primer knjige „Konstantinovo raskršće” Dejana Stojiljkovića. Pored odlične kritike Rastislava Dinića (1), potrebno je dodatno podvući ključni mudazabubregistički momenat u ovom delu od nekih valjda trideset izdanja (mučnina obavezno spopada čoveka kad pogleda broj izdanja a tema je toliko kvazi-bajkovito banalna da nije ni bitna). Elem, partizani su, u majstorski zbrkanoj radnji i biranoj treš poetici romana (tipa filmova „Tvajlajt saga”, „Indijana Džons” itd), vrlo trezveno ali za buržoasku svest prosto opijajuće predstavljeni: baš onako kako ih predstavlja četnička i šire shvaćena buržoaska i reakcionarna  propaganda – neotesani, brutalni, krvožedni, bez ikakvog razloga skloni borbi protiv okupatora, otimačini i zločinu. Za razliku od četnika, koji su, gle, takođe predstavljeni onako kako ih predstavlja četnička i šire shvaćena buržoaska propaganda – dobri domaćini koji sa okupatorom dele i zagovaraju ideale klasnog društva itd, znamo kako to izgleda. E, ovo „za razliku—takođe”, može se smatrati kao logički zamajac savremenog mudazabubregizma (2).

Istaknuo se time Stojiljković kao režimski pisac, dodavši u svoje delo taman onoliko sklepane fantastike da se lakše provuče raskršćavanje sa elementarnom istorijskom istinom. A to je ponajvažniji deo pripreme za epohalnu prohodnost i validnost mzb. Biti, svesno ili ne, režimski pisac, nije nikakav neizdrživi hendikep, režimski pisci su u tom smislu – ugađanja prioritetima državne elite, što je npr. u njihovo vreme svakako bila difamacija i demonizacija komunizma putem poistovećivanja same komunističke ideologije sa problemima i zločinima staljinističke vladavine – bili na mnogi način i jedan Duško Kovačević a, za razliku, takođe i jedan Danilo Kiš. I kao što to znamo iz istorije i biografije ovih velikana, to očijukanje sa manje ili više latentnim prioritetima režima, dovodi do sistemskih priznanja, tiraža, nagrada i slave. Što je za razliku—takođe od nacionalno-rojalnog Kovačevića zaradio i zavredio i nadnacional-liberalni Kiš. Bez obzira na percepciju i autopercepciju, kasnije razlike ili sukobe njihovih zagovarača i sprovoditelja, ova dva ideološko-politička diskursa i opusa zajedničkim snagama su obavila pripreme i utemeljenje master narativa: panevropske antikomunističke lobotomije.

Pančićevi vrhovi mudazabubregizma

Takva hegemonija je i skupa i glupa i traži stalno opravdavanje i održavanje. Tako da, gde njeni oci, utemeljitelji, stadoše ili dosadiše, neko treba da stražari i redari pored, i time oduži, produži i po mogućstvu pošećeri i oveseli tu, za najveći deo stanovništva, prilično neatraktivnu vladavinu kapitala I njemu upodobljenog klasnog režima.

[...]

Priprema, pozor, Švarm

Zašto su ovi primeri uopšte bitni? Pa zato što su neophodni uvod u Švarmovo rasuđivanje prilikom ideološko-simboličke difamacije i egzekucije M21. Da bi vi danas nekome ko samo traži elementarne uslove života i rada natakarili ono što je Švarm ovom prigodom natakario organizaciji Marks 21, morate imati pripremljen teren, ekonomski, etički i estetički. Morate imati izgrađenu hegemoniju ili se u nju jednostavno „ugraditi” (u svakom smislu te reči). Ili makar neku transfuziju sa hegemonije na Vreme obezbediti. Dejan Stojiljković se dakle potrudio da literarno, na nivou po-četničke slikovnice, ovaploti najofucaniju režimsku sagu o nesretnim dobrim četnicima i užasnim nesnošljivim partizanima (da ne zaboravimo i deo sage o pristojnim i galantnim nemačkim oficirima koji nikako da se načude zašto se balkanski divljaci toliko međusobno mrze i ubijaju, od čega su nas još onda mogle spasiti te pomalo vintage EU integracije) (7). Dakle, lokalizovao je, u ovdašnji istorijski kontekst upisao i upričao, zanatski doduše loše ali dovoljno verno master narativu, pomenute temeljne pripreme  – difamaciju i demonizaciju istorijske antifašističke i njoj imanente socijalističke borbe. Nadalje, duet Hutova-Pančić, i želeći i morajući idejno-interesno da stražari pored istorijskog temelja a i samog master narativa, priskače da pripomogne u difamaciji i diskvalifikaciji kakvog-takvog socijalizma. Tamo gde je autorka zadremala, budni kritik-pozornik je priskočio, šutnuvši usput nestabilni i skarabudženi lik – pa šta, ionako je ideološka nakaza pa još i “(f)rigidna”. E, tek oslanjajući se na tu slavnu tehniku i tradiciju saveza za Srbiju pripovedača nacionalista i redara liberala Švarm može da sa punim (buržoaskim) pravom prokune i opljune M21 zato što traže makar i mrvicu socijalizma.

U Vremenima mudazabubregizma, liberali nikako da shvate da su njihove politike te koje rađaju Vučiće, Trampove, Orbane i ostale Putine. Nikako da ukapiraju da upravo njihove politike štednje za one koji nemaju kako i šta da štede donose relevatni politički i birački potencijal takvim hiper-konkretnim i osionim zastupnicima kapitalističke iracionalnosti i brutalnosti. Rebus koji oni nikako ne mogu ali i neće da reše je: da li je/su Vučić i/ili Tramp u stvari znak trijumfa ili znak propasti neo-liberalizma? Zato moraju da vrše re-viziju svega i svačega svaki dan, jer poznato je da samo uporno gledanje u rebus dovodi do njegovog rešenja. Otud valjda i ta fascinacija Vučićem – marionetom kapitala izraslom na mega-korumpiranom državnom pro-EU aparatu (8).

Zajednički moto lib-nac internacionale je “Kapitalizam ili Smrt” (misli se na smrt “našeg malog klasno-interesno umreženog domaćinskog preduzeća”). U odbrani od te smrti, služe se, kao što vidimo, naravno, pre svih, ovi što ih Švarm naziva šešeljevcima, a za razliku od njih takođe i sam Švarm i slični euroboti, baš onim metodom koju ovom prigodom podmeće Marksu 21: „vređaju, kleveću, podmeću i provociraju“. I, još, kao neki omraženi totalitaristi, odmah tuže i presuđuju zbog toga što im se podmeće (Švarm je čak uveo i „olakšavajuću okolnost“ za M21) (9).

Zajednički kredo svih nabrojanih primera intelektualno i moralno manje ili više sklepane hegemonije lib-nac režima je isti: pristalice socijalizma ili komunizma su nezrele, nedorasle, nesvesne pravih vrednosti domaćinskog neoliberalizma, ovaploćenih bilo u Kraljevini, NATO paktu ili deklarativnom, podprincipijelnom antifašizmu – te izanđale bižut-resice na oklopu proklamativnog prokapitalizma. U jednom tekstu Gatarija još iz osamdesetih godina (još malo prohodavanja, 10), dežurne apologete lib-nac režima mogu pročitati nešto o suštinskim vrednostima njihovog obožavanog režima i sistema – beskrajno i bezalternativno pljačkanje, zagađenje i uništenje ljudskih, društvenih i prirodnih kapaciteta, kvaliteta i odnosa. Za to se svi oni u krajnjoj konsekvecni i zalažu, neko ne znajući, neko ne hajući. Anja Ilić pokušala je da im to nacrta (11). Vladimir Jeftić drugarski objasni (12). Crveni ili Todor Kuljić skinu mrak sa očiju. Za sada, trud uzalud.

U službi kapitala i sasvim nematerijalističkih ideala

Liberalski revizionizam (čiji su Pančićev i Švarmov tekst tek prigodni real-time derivati), koncipiran kao težnja da se fašizam odvoji od kapitalizma a fašizacija od tranzicije, restitucije, “evropeizacije” (13), posebno se karakteriše tim insistiranjem na totalitarnoj prirodi fašizma i komunizma. Da bi se u tome uspelo, komunizam treba nekako izdžepariti za borbeni antifašizam i pretočiti njegove rezultate u nekakav buržoaski politički resurs. Nakon takvog džeparenja antifašizam je čak, prethodno ideološki prigodno kastriran, od nekih manje disciplinovanih i upućenih snevača, maštača i pozornika, proglašen za (šatro) temelj današnje Evrope, iako je ta Evropa upravo Dan pobede nad fašizmom preveslala u… znate i sami, u dan mega-preduzetništva. Na sreću, borbeni antifašizam je nepodnošljiv za sve evropske buržoazije jer ih podseća na njihovu saradnju sa fašizmom (Buden ili Močnik, ili tako neko, sad ne znam tačno, pa čitajte malo, ne može baš sve da se servira na tanjiru). Imamo dakle sve, denial, difamation and take-over, kao neki četnički pučevi 2.0 (14). Za razliku od nacionalističkog revizionizma koji, gle, takođe tvrdi takav pazar, ubrajajući četnike u evropejce i antifašiste…

Videli smo kako izgledaju denial i difamation, a evo, verujem, jednog neplaniranog primera take-over-a. U nedavnom broju magazina “Lice ulice” posvećenom antifašizmu, mogli smo pročitati solidne tekstove Luke Matića i još par uglednih antifa aktivistkinja i aktivista. Ali ti tekstovi uokvireni su, blago rečeno, bezveznjakovićkim tekstovima Roba Riemen-a. Dok npr. Riemen tvrdi da je fašizam u stvari logičan proizvod opasnosti od masovne politike, Krunoslav Stojaković na samo dve strane dalje, upozorava da je u borbi protiv fašizma neophodna demokratizacija i omasovljenje politike. Sve može, i muda za bubrege, i bubrezi za muda, konfuzija vlada, glavno da se nekako prevesla ili preoznači ili kičerajski uokviri  borbeni i strukturni (antikapitalistički) antifašizam. Evo, da se neko slučajno ne uvredi, potvrđujem da su Riemen-ovi tekstovi bezveznjakovićko-mudazabubregistički skoro pa kao onaj kvazi-esej Umberta Eka o fašizmu, patetična recitacija svih sitno-buržoaskih i srednjeklasnih panika od sopstvenog istorijskog čeda, svog latentnog lika i dela, svog porod-izroda (15).

I lepo se vidi iz pomenutih članaka zašto i kako medijska šutni-levicu-kad-je-već-na-podu falanga-haranga radi u korist Vučića. A nema smešnijeg dokaza od borbe lib-nac falange za Vučića i status quo od insistiranja na po njima jedino mogućoj borbi – onoj izbornoj i parlamentarnoj. Ne samo da ih Vučić tamo redovno pobeđuje i skandalozno kinji (dobrim delom iz razloga što je prethodna garnitura kompradora, za koju se svi mudazabubregisti sada hteli-ne-hteli bore, dovela polovinu stanovništa Srbije u nepodnošljiv ekonomski i politički položaj) već je jasno da parlament periferno kapitalističke zemlje nije ništa drugo do ilustracija Marksove sintagme o “parlamentarnom kretenizmu”. Eeee, ali tu ima svakakvog posla za medijske redare, zgražavače i prenemagače npr. nad neposlušnim političkim idejama i organizacijama i uostalom nad čitavim društvima koja, po pozornicima i redarima u stvari samo žele “jednakost u bedi”; ima dobre napojnice za kolportere i dobošare ispravnog i dobrog kapitalizma… a koji kao za inat nigde ne postoji sem u resavskim prepisima recepata kolonijalnih metropola za održavanje njihovog kolonijalno-metropolnog reda i mira. Uzalud im Anja Ilić crta, Jevtić docrtava, zacrtano je njima odavno o čemu i kako sme i ne sme da se misli, zgražava i dobošari, kao što je to, za razliku od Vremena, svim privatnim medijima takođe dijagnostikovao Marks 19, 20, 21, i nadalje… (16).

yoyogi wrote:Idi bre na neke aktivnosti, copy/paste te doveo nigde.