Примери узорних грађана: успеси, воља, храброст...

uskok i ajduk wrote:Немам пса, имам мачке, а није важно које је боје мачка док лови мишеве. 

William Murderface wrote:Oni koji nisu bili sposobni, nisu umeli da zarade, da se snađu u kapitalizmu

uskok i ajduk wrote:
Е сад добре стране књиге. Аутор на почетку скреће пажњу на један мање истицан разлог за нечије богатство или сиромаштво, а то је однос према животу и новцу. Поједностављено речено, они који желе да контролишу свој живот улажу у производњу, а они који желе да им други контролишу живот улажу у обавезе. (стан, аутомобил, потрошачки кредит)

ostap bender wrote:ja sada uskoka zamisljam kao mladog bogdana diklica u filmu gorana markovica.

Paul Krugman 09/05/2015 |  
Rasa, klasa i nejednakost


Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović
Uvek kada pomislite da je rasizam u Americi stvar prošlosti, da su predrasude izgubile na važnosti, dogodi se nešto što vas duboko protrese. Nadam se da svi razumemo da slučaj Fredija Greja nije izolovani incident i da je poseban samo po tome što ovoga puta postoji realna šansa da će pravda biti zadovoljena. Neredi u Baltimoru, ma koliko destruktivni bili, razobličili su grotesknu nejednakost koja truje živote mnogih Amerikanaca.
Bojim se da insistiranje na rasi i rasizmu stvara pogrešan utisak da su siromaštvo i socijalna izopštenost isključiva odlika afroameričke stvarnosti. Strašne scene iz Baltimora i mnogih drugih gradova neraskidivo su povezane sa klasnom pripadnošću i razarajućim posledicama ekstremne nejednakosti. Uzmite na primer zdravlje i smrtnost. U većini afroameričkih četvrti u Baltimoru prosečna dužina životnog veka je kao u zemljama trećeg sveta. Ali klasna pripadnost utiče i na dužinu života američkih belaca. Smrtnost belih žena naglo je porasla 90-ih godina prošlog veka, najviše među siromašnima i nedovoljno obrazovanima, a prosečni životni vek nedovoljno obrazovanih belaca je sličan onom u postkomunističkoj Rusiji.
Porast smrtnosti je posledica nejednakosti i beznađa, čak i onda kada je neposredan uzrok smrti autodestrukcija. Zloupotreba propisanih lekova, pušenje i gojaznost uzroci su mnogih preuranjenih smrti, ali postoji razlog zašto je takvo ponašanje široko rasprostranjeno, a to je ekonomija koja iz društva izopštava na desetine miliona Amerikanaca. Zato je razočaravajuće kada neki komentatori siromaštvo i dalje objašnjavaju nedostatkom sistema vrednosti, kao da siromašni iz nekog nepoznatog razloga donose loše odluke i da bi sve bilo idealno samo kada bi oni usvojili vrednosti srednje klase. Ovaj argument bi možda, samo možda, bio uverljiviji pre 40 godina, ali sada znamo da vrednosti srednje klase opstaju samo u ekonomiji koja nudi odgovarajuće poslove.
Veliki sociolog Vilijam Džulijus Vilson je davno zaključio da su zabrinjavajuće socijalne promene među Afroamerikancima, kao što je odumiranje tradicionalne porodice, posledica nedostatka dobro plaćenih poslova u užim gradskim jezgrima. Njegov argument sadrži prikrivenu prognozu – ako se druge rasne grupe suoče sa sličnim problemom, i njihovo ponašanje će se promeniti na sličan način. To se i dogodilo. Stagnirajuće zarade, to jest realni pad zarada za polovinu zaposlenih muškaraca i nesigurnost posla, praćeni su naglim padom broja sklopljenih brakova, porastom broja vanbračne dece itd.
Izabela Sohil iz Brukings instituta piše: “Afroamerikanci su suočeni sa jedinstvenim izazovima. Ali ako ispitamo uzroke pojave da manje obrazovani Afroamerikanci teže ulaze u brak i srednju klasu, razumećemo i zašto je život srednje klase nedostižan san mnogih belaca“. Zato me obeshrabruju komentatori koji tvrde da su siromašni ljudi sami krivi za svoje siromaštvo i da bi se lako izvukli iz njega samo kada bi se ponašali kao pripadnici više srednje klase. Ili kada ponavljaju još jedan razvejani mit, onaj o bacanju ogromnog novca na uzaludnu borbu protiv siromaštva (razumete, zbog našeg velikodušnog sistema vrednosti).
U stvari, federalni budžet za socijalne programe, izuzev Medicaida, decenijama se kreće između 1 i 2 odsto BDP-a, rastući tokom recesija i smanjujući se u periodima ekonomskog oporavka. U pitanju je premalo novca u poređenju sa drugim razvijenim zemljama, koji ne stiže do svih porodica ispod linije siromaštva. Ali mere koje ispravljaju dobro poznate mane statističkih proračuna dovele su do napretka u borbi protiv siromaštva. I taj napredak bi bio brži da smo zaista toliko velikodušni koliko mislimo da jesmo.
Nema razloga za fatalizam dok razmišljamo o zlu siromaštva u Americi. Ravnodušnost i povezivanje siromaštva sa sistemima vrednosti nije dobar put. Siromašnima nisu potrebne lekcije iz morala, već više resursa koje možemo da im obezbedimo, i bolje ekonomske prilike koje takođe možemo da im pružimo kroz subvencije, obuku i povećanja minimalne zarade. Baltimor i Amerika ne moraju biti mesto nepravde, kao što su sada.
The New York Times, 04.05.2015.
Preveo Miroslav Marković
Peščanik.net, 09.05.2015.

шумидер-модер wrote:

Yinid Atik Ayem wrote:benderu, sta znas o borbi protivu tehnokrata iz 70-ih? tu se politicka kontrola nije pokazala kao uspesna i blagotvorna za ekonomiju (mada je ta politika i stvorila ambijent za uspon ekonomije, al je onda sekla granu na kojoj sedi)

Ta je takozvana borba bila jedna od najtuznijih epizoda u pokusajima da se sistemu ociste zakrecene arterije, narocito ekonomske, jer je svima, od najvisih vrhova Partije pa na nize, bilo jasno da je ekonomija kljuc, a da se od ideologije ne zivi.
Apsurdno je da su upravo smenjeni partijski kadrovi (Perovic, Nikezic...) bili i inicijatori i ideoloske ubice koncepta koji su pokusali da proguraju, a koji je, iz ideoloskih razloga proglasen tehnokratizmom.
Danas se zaboravlja da teziste borbe za liberalizaciju privrede nije bilo na velikim sistemima - ono to nije ni danas - nego na malim preduzecima kojih se, uz promene koje su izborile tehnokrate i mogucnosti koje je pruzao Ustav iz 1973, bilo namnozilo tusta i tma.
I danas se u podsmesljivom i nipodastavajucem tonu govori o GG preduzecima - GG za Grupa Gradjana - institucionalnom okviru, inace odlicno zamisljenom, koji je trebalo da omoguci slobodnu trzisnu privredu sa preduzecima formiranim na principima, da tako kazem, cistim ko suza kapitalistickim, trzisnim principima.
Rodio se pojam privatnika koji i dandanas vuce negativne konotacije, jer je, naime, u GG preduzeca pohrlio srednji sloj privrednih kadrova koji su - prirodno - svoju privrednu sansu videli u trgovini i ostalim delatnostima koja omogucavaju brzi obrt i jos brzu dobit.
Jos je prirodnije da je sprega tih privrednih subjekata sa takozvanim velikim sistemima morala da rodi primarnu korupciju koju je Jugoslavija tada prvi put upoznala iz prve ruke.
Obaska sto se pod korupcijom tada podrazumevalo poprilicno toga sto danas izaziva smesak sazaljenja: mogli ste, naime, da sa nekom velikom drustvenom firmom da ugovorite isporuku gotovih plasticnih kesa (tadasnja velika i nova moda) koje bi vam taj veliki sistem fakturisao kao crevo, dakle poluproizvod, a da kese zatim prodajete kao svoj proizvod bez da vas iko pita gde su, u kom i kakvom pogonu napravljene.
Pojavio se, po prvi put u Jugoslaviji, sloj relativno bogatih pojedinaca koji nisu potekli iz partijske nomenklature koji je - to se videlo na daleko - prirodno bio na korak od artikulisanja i postavljanja sopstvenih politickih zahteva.
I - tu je tikva pukla: niti je Partija bila spremna da na taj nacin ispusti politicki monopol, ali je interesantno - a tragovi toga postoje i danas, u stampi i literaturi - da je glavni odijum na taj sloj potekao - odozdo, izazvan socijalnim razlikama koje su za samo par godina postale vidljive i koje je Partija - kada je videla u kom se pravcu stvari odvijaju - diskretno podrzavala pod parolom borbe protiv socijalnih razlika i neopravdanog bogacenja.
Srbija je prva i najostrije krenula u ideoloski obracun, a interesantno je da su Slovenija i donekle Hrvatska stvari uspele da zadrze pod kontrolom i nikada do kraja ne ugase tih godina nastali privatni sektor, sta vise uspele su da ga razviju i Slovenija je tada zapecatila i overila svoju privrenu nadmoc nad ostatkom Jugoslavije postignutu upravo prepustanjem privatnoj inicijativi da se razvija.
Na primer: gomila ogromnih gradjevinskih masina, respektabilnih i sa tacke gledista velikih firmi, koje su bile u vlasnistvu srpskih poslovnih ljudi, masovno je bila registrovana u Hrvatskoj i Sloveniji upravo zbog razloga sto je Srbija ostrom fiskalnom politikom suzbijala tu vrstu privrednog angazmana. 
Podsecanja radi, interesantno je da su tadasnji zakoni koji su se odnosili na lokalnu samoupravu omogucavali zaista visok stepen samostalnosti u regulativi koja se odnosi na takozvanu malu privredu, pa su tako neke opstine u Srbiji uspele, zahvaljujuci zdravom razumu sopstvenog rukovodstva da postanu maloprivrednicki rajevi po svim kriterijumima: Stara Pazova i Indjija su tada postale Meka i utociste za svaki mali biznis i broj takozvanih SZR u njima je uveliko nadmasivao broj SZR u ostalim opstinama Srbije uzetim zajedno.
U Sloveniji i donekle Hrvatskoj su sve opstine bile Stara Pazova i Indjija i - mozda - odatle potice i kasniji jugoslovenski antagonizam na liniji sever - jug koji je kasnije bio, narocito sa srpske strane, prigodno spakovan u nacionalizam koji je Srbiji ostao jedino sredstvo za politicku borbu, buduci da je ekonomija vec zivela negde drugde.
Paradoksi su bilo brojni i danas neshvatljivi: kupiti jeftino i prodati skupo, sto je dana alfa i omega takozvanog uspesnog biznisa, tih godina je bilo ozbiljno krivicno delo koje se zvalo neopravdana razlika u ceni i koje je znalo za zanemarljive sume da donese i do 9 godina Zabele...
Bilo kako bilo, pojam privatnika je brzo bio proskribovan u Srbiji i to skoro pa konsenzusom stanovnistva, dok je privatnik u Sloveniji i Hrvatskoj postajao, polako i sa teskocama, ugledni i cenjeni clan zajednice sto je, opet mozda, jedno od objasnjenja zasto su ove dve republike - sva ostala desavanja na stranu - mnogo lakse pregrmela takozvanu tranziciju i u kojima su se - kako-tako - primile demokratske promene devedesetih, u Hrvatskoj naravno uz bitne negativne nuspojave zbog rata i neresenog nacionalnog pitanja.
Srbija je tako, po ko zna koji put, ubila sopstvene sanse za razvoj i okrenula se nacionalizmu koji je uvek bio pri ruci, sa sve onim cuvenim 'ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo' i to je narativ koji objasnjava poprilicno kasnijih desavanja.
Za kraj: upravo je smenjeno, takozvano tehnokratsko rukovodstvo, bilo najvise zateceno pojavnim oblicima privatne inicijative: kapital i kapitalisti, narocito oni koji prvi zagaze u to, nikad nisu pojava lepa za oko, a Latinke i Nikezici, kao zaista sofisticirani intelektualni proizvodi kasnog, razvijenog socijalizma, ljudi kojima se ne moze osporavati ni intelektualni ni politicki integritet, prvi su bili zgrozeni pojavama i ponasanjem bahatih novobogatasa.
Resenje tesko da je postojalo, Partija je presekla i rekla svoje, ali je mozda bilo prilike jer su pred Jugoslavijom ipak bile skoro 2 decenije da se pametnim usmeravanjem i liberalnom kontrolom stvari pomere sa ekonomske mrtve tacke: pomerile se nisu, opstinski cata koji izdaje dozvole, ostao je - i drustveno i politicki - figura nadmocnija od bilo kog uspesnog malog privrednika.

uskok i ajduk wrote::ljaksofon:

uskok i ajduk wrote:Јесте, уколико се мали удруже у задруге, што је сасвим нормално свуда на слободним тржиштима.

шумидер-модер wrote:Ma prica Uskok praznu pricu, cuvati se uvek preteranog uzdizanja seljaka, iza je uvek neka krv i tlo.
Idiotizam seoskog zivota nije fraza nastala ni iz cega, seljak/farmer su po prirodi stvari konzervativni, inertni, ako se hoce  zadrti.

Cak i kad se pokondire, kao uskok, pa krenu da seljakuju sa sve nagim plivanjem po seoskim protocnim jezerima, oni su teret za svaku modernu drzavu