Примери узорних грађана: успеси, воља, храброст...

Океј је зајебавање и све то, само је безвезе што та твоја зајебанција алудира да је предузетништво пут којим се лако и брзо нешто стекне, док је истина сасвим супротна, то је пут који захтева пуно жртвовања да би се тек стекла средства за пристојан живот. Осим ако ниси социјалистички тајкун који купује политичаре да не би завршио у затвору.

pa socijalisticki tajkuni su postali tajkuni u kapitalizmu. nisu oni nista ucinili vise od nas ostalih koji smo drustveni kapital (obrazovanje, stanove, polozaj, veze...) privatizovali.

sto se preduzetnistva tice mislim da bi trebalo da citas balzaka.

Rekoh, Mišković sasvim sigurno nije kupio Vučića, našao se u zatvoru, i po svemu što do sad znamo, ne mogu da mu nađu ništa. Još će morati na kraju da mu isplaćuju odštetu što su ga toliko dugo bez osnova držali u pritvoru.

U preduzetništvu, ponavljam, ništa ne uspeva kao uspeh. Neki će celog života obrađivati zemlju po 20 sati i tako se držati jedva iznad granice siromaštva. Drugi će u 76.-oj prodavati drangulije u Dvrengradu ne bi li dopunili kućni budžet. A treći će, poput Miškovića. ulagati i preuzimati rizika i stvarati kapital. Ovi poslednji su jedini pravi pobednici kapitalizma.

Veliš ovi drugi nisu imai isti početni kapital? I šta sad? Ko im je kriv? Eto vidiš da je i Miškovićev otac bio čovek skroman zanatlija i putujući trgovac, a njegov sin je zahvaljujući svojoj sposobnosti i iznad svega, spremnosti da rizikuje, daleko dogurao. Siromašni otac i bogati otac.

Ovo je njegov put

Miroslav Mišković pridržava se principa koji su obeležili čitav njegov životni put: raditi vredno, deliti sa drugima i ostati lojalan svojoj zajednici i svojoj zemlji.

Lekcije o važnosti čovečnosti i napornog rada

Kao dečak u rodnom selu i kao najuspešniji biznismen u Srbiji, Miroslav Mišković je podjednako držao do vrednosti koje je stekao tokom odrastanja, kao što su čovečnost i naporan rad.

Sprintom od fakulteta do karijere

Mišković je studirao finansije na kragujevčkom odeljenju Ekonomskog fakulteta u Beogradu i tako stekao zvanje diplomiranog ekonomiste. Tu se upoznao i oženio se svojom suprugom Ljiljanom. Izraženog takmičarskog duha, kao atletičar se specijalizovao u sprinterskoj disciplini - trčanje na 100 metara, u kojoj je osvojio nekoliko medalja i stigao do nacionalne reprezentacije.

Yinid Atik Ayem wrote:benderu, sta znas o borbi protivu tehnokrata iz 70-ih? tu se politicka kontrola nije pokazala kao uspesna i blagotvorna za ekonomiju (mada je ta politika i stvorila ambijent za uspon ekonomije, al je onda sekla granu na kojoj sedi)

Ta je takozvana borba bila jedna od najtuznijih epizoda u pokusajima da se sistemu ociste zakrecene arterije, narocito ekonomske, jer je svima, od najvisih vrhova Partije pa na nize, bilo jasno da je ekonomija kljuc, a da se od ideologije ne zivi.
Apsurdno je da su upravo smenjeni partijski kadrovi (Perovic, Nikezic...) bili i inicijatori i ideoloske ubice koncepta koji su pokusali da proguraju, a koji je, iz ideoloskih razloga proglasen tehnokratizmom.
Danas se zaboravlja da teziste borbe za liberalizaciju privrede nije bilo na velikim sistemima - ono to nije ni danas - nego na malim preduzecima kojih se, uz promene koje su izborile tehnokrate i mogucnosti koje je pruzao Ustav iz 1973, bilo namnozilo tusta i tma.
I danas se u podsmesljivom i nipodastavajucem tonu govori o GG preduzecima - GG za Grupa Gradjana - institucionalnom okviru, inace odlicno zamisljenom, koji je trebalo da omoguci slobodnu trzisnu privredu sa preduzecima formiranim na principima, da tako kazem, cistim ko suza kapitalistickim, trzisnim principima.
Rodio se pojam privatnika koji i dandanas vuce negativne konotacije, jer je, naime, u GG preduzeca pohrlio srednji sloj privrednih kadrova koji su - prirodno - svoju privrednu sansu videli u trgovini i ostalim delatnostima koja omogucavaju brzi obrt i jos brzu dobit.
Jos je prirodnije da je sprega tih privrednih subjekata sa takozvanim velikim sistemima morala da rodi primarnu korupciju koju je Jugoslavija tada prvi put upoznala iz prve ruke.
Obaska sto se pod korupcijom tada podrazumevalo poprilicno toga sto danas izaziva smesak sazaljenja: mogli ste, naime, da sa nekom velikom drustvenom firmom da ugovorite isporuku gotovih plasticnih kesa (tadasnja velika i nova moda) koje bi vam taj veliki sistem fakturisao kao crevo, dakle poluproizvod, a da kese zatim prodajete kao svoj proizvod bez da vas iko pita gde su, u kom i kakvom pogonu napravljene.
Pojavio se, po prvi put u Jugoslaviji, sloj relativno bogatih pojedinaca koji nisu potekli iz partijske nomenklature koji je - to se videlo na daleko - prirodno bio na korak od artikulisanja i postavljanja sopstvenih politickih zahteva.
I - tu je tikva pukla: niti je Partija bila spremna da na taj nacin ispusti politicki monopol, ali je interesantno - a tragovi toga postoje i danas, u stampi i literaturi - da je glavni odijum na taj sloj potekao - odozdo, izazvan socijalnim razlikama koje su za samo par godina postale vidljive i koje je Partija - kada je videla u kom se pravcu stvari odvijaju - diskretno podrzavala pod parolom borbe protiv socijalnih razlika i neopravdanog bogacenja.
Srbija je prva i najostrije krenula u ideoloski obracun, a interesantno je da su Slovenija i donekle Hrvatska stvari uspele da zadrze pod kontrolom i nikada do kraja ne ugase tih godina nastali privatni sektor, sta vise uspele su da ga razviju i Slovenija je tada zapecatila i overila svoju privrenu nadmoc nad ostatkom Jugoslavije postignutu upravo prepustanjem privatnoj inicijativi da se razvija.
Na primer: gomila ogromnih gradjevinskih masina, respektabilnih i sa tacke gledista velikih firmi, koje su bile u vlasnistvu srpskih poslovnih ljudi, masovno je bila registrovana u Hrvatskoj i Sloveniji upravo zbog razloga sto je Srbija ostrom fiskalnom politikom suzbijala tu vrstu privrednog angazmana. 
Podsecanja radi, interesantno je da su tadasnji zakoni koji su se odnosili na lokalnu samoupravu omogucavali zaista visok stepen samostalnosti u regulativi koja se odnosi na takozvanu malu privredu, pa su tako neke opstine u Srbiji uspele, zahvaljujuci zdravom razumu sopstvenog rukovodstva da postanu maloprivrednicki rajevi po svim kriterijumima: Stara Pazova i Indjija su tada postale Meka i utociste za svaki mali biznis i broj takozvanih SZR u njima je uveliko nadmasivao broj SZR u ostalim opstinama Srbije uzetim zajedno.
U Sloveniji i donekle Hrvatskoj su sve opstine bile Stara Pazova i Indjija i - mozda - odatle potice i kasniji jugoslovenski antagonizam na liniji sever - jug koji je kasnije bio, narocito sa srpske strane, prigodno spakovan u nacionalizam koji je Srbiji ostao jedino sredstvo za politicku borbu, buduci da je ekonomija vec zivela negde drugde.
Paradoksi su bilo brojni i danas neshvatljivi: kupiti jeftino i prodati skupo, sto je dana alfa i omega takozvanog uspesnog biznisa, tih godina je bilo ozbiljno krivicno delo koje se zvalo neopravdana razlika u ceni i koje je znalo za zanemarljive sume da donese i do 9 godina Zabele...
Bilo kako bilo, pojam privatnika je brzo bio proskribovan u Srbiji i to skoro pa konsenzusom stanovnistva, dok je privatnik u Sloveniji i Hrvatskoj postajao, polako i sa teskocama, ugledni i cenjeni clan zajednice sto je, opet mozda, jedno od objasnjenja zasto su ove dve republike - sva ostala desavanja na stranu - mnogo lakse pregrmela takozvanu tranziciju i u kojima su se - kako-tako - primile demokratske promene devedesetih, u Hrvatskoj naravno uz bitne negativne nuspojave zbog rata i neresenog nacionalnog pitanja.
Srbija je tako, po ko zna koji put, ubila sopstvene sanse za razvoj i okrenula se nacionalizmu koji je uvek bio pri ruci, sa sve onim cuvenim 'ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo' i to je narativ koji objasnjava poprilicno kasnijih desavanja.
Za kraj: upravo je smenjeno, takozvano tehnokratsko rukovodstvo, bilo najvise zateceno pojavnim oblicima privatne inicijative: kapital i kapitalisti, narocito oni koji prvi zagaze u to, nikad nisu pojava lepa za oko, a Latinke i Nikezici, kao zaista sofisticirani intelektualni proizvodi kasnog, razvijenog socijalizma, ljudi kojima se ne moze osporavati ni intelektualni ni politicki integritet, prvi su bili zgrozeni pojavama i ponasanjem bahatih novobogatasa.
Resenje tesko da je postojalo, Partija je presekla i rekla svoje, ali je mozda bilo prilike jer su pred Jugoslavijom ipak bile skoro 2 decenije da se pametnim usmeravanjem i liberalnom kontrolom stvari pomere sa ekonomske mrtve tacke: pomerile se nisu, opstinski cata koji izdaje dozvole, ostao je - i drustveno i politicki - figura nadmocnija od bilo kog uspesnog malog privrednika.

Eto vidiš da je i Miškovićev otac bio čovek skroman zanatlija i putujući trgovac

Да је живео у уређеној тржишној привреди, највише што би могао да има је фабрика ципела.   И то само ако се људски озноји током радног века.

eto a socijalizam ga je sprecio da ima i to! miskovicevog oca, to jest.

Мислио сам на јуниора, који би наставио да води манофактуру

zasto bi nastavio da vodi manufakturu? iskolovao se covek i bacio u bankarstvo. mislim da ti zapravo zelis neko stalesko uredjenje ili kastinsko.

Можда и не би, ко то зна. Али сигурно не би пре 30-те године имао шансу да постане директор великог државног система, то се не дешава у озбиљним државама. А управо то је обичај код нас, и у "златном добу" социјализма, и у овој агонији социјализма, директор постаје директор кад испуни формалне услове.

ostap bender wrote:zasto bi nastavio da vodi manufakturu? iskolovao se covek i bacio u bankarstvo. mislim da ti zapravo zelis neko stalesko uredjenje ili kastinsko.

+1

Najveće obećanje kapitalizma je upward mobility.

uskok i ajduk wrote:Можда и не би, ко то зна. Али сигурно не би пре 30-те године имао шансу да постане директор великог државног система, то се не дешава у озбиљним државама. А управо то је обичај код нас, и у "златном добу" социјализма, и у овој агонији социјализма, директор постаје директор кад испуни формалне услове.

Jel ti US of A ozbiljna država?

Uskoče, pročitaj onu knjigu o bogatom tati i siromašnom tati i videćeš that what makes the world go around nisu siromašne, poštene tate koje završavaju škole i mukotrpno napreduju uz corporate ladder (kao tvoj tata, zapravo), neko avanturisti spremni da rizična ulaganja, samostalne poteze, bankrote, itd.

Personal-finance author and lecturer Robert Kiyosaki developed his unique economic perspective through exposure to a pair of disparate influences: his own highly educated but fiscally unstable father, and the multimillionaire eighth-grade dropout father of his closest friend. The lifelong monetary problems experienced by his "poor dad" (whose weekly paychecks, while respectable, were never quite sufficient to meet family needs) pounded home the counterpoint communicated by his "rich dad" (that "the poor and the middle class work for money," but "the rich have money work for them"). Taking that message to heart, Kiyosaki was able to retire at 47. Rich Dad, Poor Dad, written with consultant and CPA Sharon L. Lechter, lays out his the philosophy behind his relationship with money. Although Kiyosaki can take a frustratingly long time to make his points, his book nonetheless compellingly advocates for the type of "financial literacy" that's never taught in schools. Based on the principle that income-generating assets always provide healthier bottom-line results than even the best of traditional jobs, it explains how those assets might be acquired so that the jobs can eventually be shed.

Prodajući cipele uz svog oca, Mišković je naučio stvari koje važe za ceo život: upornost, poštenje, obezbeđivanje kvalitetnih proizvoda, očuvanje zadovoljstva mušterija i planiranje budućnosti.

Osim napornog rada, naučio je i koliko je važna briga za društvenu zajednicu. Njegovi roditelji i njihovi roditelji pre njih bili su poznati kao pošteni, skromni i darežljivi ljudi. Kako je bio jedan od retkih pismenih ljudi u selu, njegov deda radio je u lokalnoj biblioteci i pomagao svojim komšijama da čitaju i pišu pisma, usput služeći kao primer svom unuku za ljubav prema knjizi i učenju.

uskok i ajduk wrote:Можда и не би, ко то зна. Али сигурно не би пре 30-те године имао шансу да постане директор великог државног система, то се не дешава у озбиљним државама. А управо то је обичај код нас, и у "златном добу" социјализма, и у овој агонији социјализма, директор постаје директор кад испуни формалне услове.

Glup si.
Ко ...., ne znas, lupetas, pricas gluposti.

A sto se postajanja sa 30 godina tice:


Дмитрий Фёдорович Устинов
33 godine i , brojem i slovima ministar za naoruzanje Sovjetskog Saveza tokom celog Drugog svetskog rata i dalje. Na to mesto postavljen pocetkom juna 1941, par nedelje pre nemackog napada i to na mesto uhapsenog Vanjikova koji ce, kurioziteta radi, samo par meseci kasnije da bude pusten iz zatvora i postavljen na mesto zamenika Ustinovu da bi obojica posao obavili kako treba.
Stabdardna komsomolska karijera, radnik, metalac, skolovanje u skolovanima gladnoj ogromnoj drzavi koja pokusava da stane na noge i podigne se iz vekovnog blata, inzenjer...
Zapad se divio i danas se divi i za primer uzima mladost i nekvalifikovanost jednog Spera, onog Adolfofog ministra naoruzanja, samo tri godine starijeg od Ustinova: za razliku od Spera koji je imao srecu da je mogao svoju biografiju da propere umetnicarenjem, za Ustinova i druge pripadnike generacije takozvanih Staljinskih narkoma, takve prilike nije bilo. Moralo je, naime, da se zapne iz sve snage u jednom naporu nevidjenom u istoriji covecanstva, naporu da se jedna industrija koja je razorena od strane Nemaca, a da pravo nije ni stala na noge, izmesti i premesti, a da pri tom u svakom pogledu nadmasi jednu evropsku industriju od pedigrea i ugleda.
I da se, odmah potom, onako izranavljena, upusti, bude naterana u trku sa jednom jos jacom i mocnijom industrijom.
Onako, tek da se pomene, glavni i odgovorni za seljenje industrije tokom rata, kolega Ustinova, Aleksej Kosigin, imao je nepunih 40 godina, Gromiko, jedna druga zvezda u usponu takodje 33, Sahurin koga pomenuh negde ovde tu negde...
Nemilosrdni tehnokrata, nista nemilosrdniji od bilo kog predsednika bilo koje velike americke korporacije, ovaj covek je pod svojom komandom imao fabrike koje su proizvodile serije aviona ili tenkova, drugu gvozdjuriju da ne pominjem, kojima bi se podicila svaka americka korporacija od imena i ugleda: vodio je i upravljao programima koji su posle WW2 i pedesetih, bili tehnoloski vrh, u posstaljinskim vremenima bio je poznat kao najstaljinskji sovjetski visoki rukovodilac.
Jedan od onih koji su podrzali Hruscova, bio je i jedan od onih koji su ga svrgnuli, da bi zavrsio kao politicar najviseg ranga u jednoj od dve svetske velesile, kolega americke brace po takozvanom vojnoindutrijskom kompleksu i borbi da mu se obezbedi svaka zgoda.
Covek koji je tokom cele svoje karijere, pedesetih, groznice oko atomskih bombi, raketa i svemirskih brodova se ne racunaju, spavao, kako svedoci tvrde, najvise po dva do tri sata dnevno i to na preskok.
I koji je jednog uglednog saradnika koji mu je nezno prebacio da nema potrebe za takvim tempom, da nije rat – izbacio iz kancelarije.
Kompetentnost mu ne spore i novopisaci istorije.

ostap bender wrote:popece ovo za javnu i drustvenu svojine bih na tvom mestu proverio sa nekim ko se razume. nisam veceras raspolozen za podjebavanje pa ti kazem drugarski da nije isto.

inace, da pojasnim: govorio sam o osamdesetima. devdesete su samo nastavak jednog trenda koji je poceo u SFRJ.

Ostape, kada se upetljaš u sopstvene tvrdnje često si sklon da se fokusiraš na jedan segment posta i optužiš sagovornika za podjebavanje.
Za forumski nivo se i više nego dovoljno razumem u pitanja javne i državne svojine ali i da nije tako, Zakon o javnoj svojini je dostupan diljem neta pa tamo možemo videti o čemu se radi.
Da te podsetim, pitao sam te da li veruješ u suštinske razlike između ova dva oblika svojine.
Ostala pitanja iz posta sada neću spominjati ali doći će red i na rekvot, koliko vidim.

I OSNOVNE ODREDBE
Predmet uređivanja
Član 1
Ovim zakonom uređuje se pravo javne svojine i određena druga imovinska prava Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave.
Tri oblika javne svojine
Član 2
Javnu svojinu čini pravo svojine Republike Srbije - državna svojina, pravo svojine autonomne pokrajine - pokrajinska svojina i pravo svojine jedinice lokalne samouprave - opštinska, odnosno gradska svojina.
Predmet javne svojine
Član 3
U javnoj svojini su prirodna bogatstva, dobra od opšteg interesa i dobra u opštoj upotrebi, za koja je zakonom utvrđeno da su u javnoj svojini, stvari koje koriste organi i organizacije Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, ustanove, javne agencije i druge organizacije čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave i druge stvari koje su, u skladu sa zakonom, u javnoj svojini.
Pod javnom svojinom iz stava 1. ovog člana ne smatraju se stvari organizacija obaveznog socijalnog osiguranja.

ostap bender wrote:pa socijalisticki tajkuni su postali tajkuni u kapitalizmu.

To je to, zadivljuje me energija koju ulažete samo da bi oponirali uskoku pri tome braneći jednu od najvećih društvenih devijacija na ovim prostorima od odlaska Osmanlija.

i ko je vlasnik opstinske zgrade?

Odakle vadite te pasuse o Miškoviću prepodobnom?

Sa onog linka što je okačio uskok, biografija na Miškovićevom sajtu.

William Murderface wrote:
Najveće obećanje kapitalizma je upward mobility.

Које је социјализам остварио много боље. Кад погледаш, сви смо ми пре три-четири генерације били сељаци, занатлије, сиротиња.

Naravno.

William Murderface wrote:Sa onog linka što je okačio uskok, biografija na Miškovićevom sajtu.

Hvala, promaklo mi.

Šta kažu, kakav je sa SPC? Hoće li ga kanonizovati?