R.I.P.

Ne...
B92, Srđan Anđelilć čita ovih par rečenica iz Cinka.
(ako se dobro sećam)

vrv si u pravu, ja sam dosta toga zaboravio.

zapravo mi tekst ide u glavi sa glasom nade petronijević, koju obožavam

I meni zvuči kao Nada Petronijević, kao da je čujem.

Mamac



Dok smo poskakivali preko džombi i grickali zrna prašine, pomislio sam da se i moja zemlja raspadala zbog toga što je nekome, mada bi bilo bolje da tu reč upotrebim u množini, zasmetalo što svi govore istim jezikom. Bog je zbog toga srušio kulu u Vavilonu.

Kada bih morao da odaberem tri stvari, ili možda pet, koje su mi najteže pale, i još uvek padaju, otkako sam ovde, onda je prilagođavanje na prekomernu ljubaznost jedna od njih. Ništa toliko ne plaši kao dobrota, ništa ne navodi na toliku sumnju kao osmeh.

Pisanje je, rekao je, traganje za pravom merom odnosa stvarnog i nestvarnog, i kad god se taj fini balans ne ostvari, rekao je, pisanje se pretvara u zaludnu propagandu, bez obzira na to da li je reč o preobilju stvarnosti u socijalističkom realizmu ili o gomilanju nestvarnog u magičnom realizmu. Zbog toga je, uostalom, rekao je, tako teško pisati o istoriji, jer nas ona, rekao je, užasava svojom sveobuhvatnošću i mami svim onim mogućnostima koje su mogle da se odigraju.

Ukratko, mislio je da sam otišao zato što više nisam mogao da podnosim pritisak laži, a ja sam, u stvari, otišao zato što više nisam mogao da podnosim pritisak istine.

Onaj ko ne ume da ćuti, ne može da se nada da će u rečima naći utehu.

Koješta, rekla bi moja majka, nema univerzalnih značenja, svako je go kao pištolj i svako drhti za sebe pod kapom nebeskom.

Trebalo je, možda, da izgovorim tu rečenicu. Glas, međutim, rekao je Donald, nisu reči, glas je onomatopeja reči, pravi govor se ne čuje, on se izriče iznutra.

U tome je stvar: onaj ko živi sa istorijom ne živi sa životom, mrtvac je čak i kada je živ.

inače nikada nisam izašao na kraj sa borhesom, nisam uspeo da ga čitam. zato je albahari bio najveći borhes posle borhesa, koji je potpuno ingeniozno uspeo da tu liniju njegovog pisanja sakrije da je malo ko primeti.

beatakeshi wrote:I meni zvuči kao Nada Petronijević, kao da je čujem.

čitao ga je toma grujić

jedan od najvećih Crnogoraca

https://www.slobodnaevropa.org/a/vesovic-smrt-sarajevo/32553612.html

MNE wrote:jedan od najvećih Crnogoraca

https://www.slobodnaevropa.org/a/vesovic-smrt-sarajevo/32553612.html

NEKA GLEDA, NEKA PATI
(priča iz Mladine)
Taj isti Ž. G. – Željko zovimo ga –
Te ratne godine u Karlovcu, jednoga
Dana je, sa grupom “branitelja“ Hrvata,
Stigao pred kuću obitelji Roknić, svojih susjeda.
Hrvatsku braneći, dvorišna su vrata
Razvalili, psa ubili i bacili zatim
Ručnu bombu na ulazna vrata, e da
Ušli bi u kuću. U maskirnim odorama
Hrvatske vojske svi su bili.
Među njima gospođa Roknić namah
Svog susjeda će Željka prepoznati.
Prvo su ubili
Njenu sestru, potom muža.
Kad je nastao taj metež i užas,
Majka Roknić htjela je da zaštiti
Kćerku od 14 godina i pod stol će je skriti.
Uzalud. Djevojčicu Željko je spazio,
U leđa joj pucao. Majka ga preklinjala
Da pomogne – Danijela je mala
Još bila živa – da hitnu zove, imaš djecu i ti,
Govorila mu. Jedini odgovor koji će joj dati
Upućen drugom vojniku je bio:
“Nemoj nju ubiti,
Neka gleda, neka pati!“
Branka Roknić, Hrvatica što za Srbina
Bila je udana,
Otišla je u Srbiju, i tu će
Ostatak života provesti uz sina
Koji je izbjegao smrt krijući se, dva dana,
Na tavanu kuće.

Stari bračni parovi su ti ko ovi upaljači
Od početka opsade ih skupljam
U jednima ima plina
U drugima kremena
Jedan bez drugog ne funkcionišu

Otprilke ovako piše u jednoj od pjesama iz Poljske konjice.

Goran Petrovic.
Slava mu. Odlican pisac i dobar covek.

Danijel Dragojević je umro.

Vernor Vinge R.I.P.

Аууу... како је тај зидао...

Pol Oster, rak pluca, 77, pisao o starcu Baumgartneru bas kada ga je vatalo nesto kaobajagi "zapaljenhe pluca, postkovid...". Njujorska trilogija (njegov Triler) je rani vrhunac. Napatio se poslednjih godina.

Uh, zao mi je... Njujorsku trilogiju sam citao na strazi u jednom selu pored Bojnika...

Ovo je od prosle nedelje

Baš mi je žao, ostao je vitalan, pametan i dobar do samog kraja.

Da parafraziram Sarojana, znao sam da svi jednom moraju da umru, ali sam se sve nekako nadao da ce to njega da zaobidje.

Sjajan lik.

https://vreme.com/vreme/poslednji-potez-ivana-ivanjija/

Potom je večerao špargle i popio belo vino u Geteovoj omiljenoj kafani “Beli labud”, pričao o svom belom labudu Dragani, otišao u Hitlerov omiljeni hotel “Elephant” (Slon) gde je fireru u inat voleo da odseda, legao u krevet i zaspao, ovog puta zauvek, i to na Dan pobede nad fašizmom 9. maja 2024. u 96. godini, u gradu u koji su ga nacisti bili deportovali u proleće pre 80 godina sa namerom da ga ubiju, jedva desetak kilometara od koncentracionog logora Buhenvald. Konačno je bio obavio sav posao.

Da, to je ludilo, bukvalno

Покој му души. Увек је био на исправној страни моралног компаса.

Ismail Kadare. Čitao sam Generala mrtve vojske i to je jedina knjiga albanskog pisca koju sam ikad pročitao. Ne računam Vlasijevu Stogodišnji put slobode, baška što nju nikad nisam završio.