Science Fiction

Kako ja nisam znala ko je Jack McDevitt ??? kako sam ja isla kroz zivot, nesvesna njegovog postojanja?... Kolega sa posla sa kojim sam se pre par nedelja raspricala na temu SF mi doneo Deepsix i kaze "You gonna like this. ". Sad moram da nadjem sve ostalo sto je covek napisao.

(da se razumemo, nije Egan ili Hannu, ali tu je, oko Asimova i Klarka )

Да не бих по трећи пут читао Винџија, Рејнолдса или понајпре Бенкса, кренем да читам што никад не бих читао... добитнике награде Небула. Од почетка, дакле 1965. Да мало прођем кроз ту историју хронолошки, и да се подсетим којечега, јер све је то мање више изашло у Сиријусу.

Да набацам мало утиске... колико да не бих у року од додира са јастуком заборавио шта сам то читао:

1965.
"Еколошка равнотежа" Џемса Смица (Schmitz). Има везе са СФом само утолико што се бави еколошком темом, али се своди на "Кола која су појела Париз" и "Баријеру Сантарога", дакле уклето место које вози рачуна о уљезима, у овом случају елегантно заобилазећи било какво смислено објашњење. Напросто, та бића су у симбиози са одгајивачима/старатељима и никакви комерцијални уљези немају шансе, биће поједени без трага.

"Смирен у паклу" Ларија Нивена. О психологији киборга, односно нервног система накаченог на брод, и кад се то поквари, имамо ћудљивог ХАЛа. Да ли је квар електромеханички или психосоматски, питање је сад. Решење је неубедљиво, опис... солидан. Поента је и била у опису и дијалогу пилота са бродом ака колегом у трупу, заплет је обичан мегафин.

"Са рачунарима нема расправе" Гордона Диксона. Прича о типу који добија да плати неку казну али не допире до живог човека, расправља само са рачунарима; чак ни особље до ког успут дође прави грешке због којих софтвер одбија све и на крају му одбију и помиловање због сличне грешке. Оно није да тадашњи софтвер није боловао од таквих бољки, али ово је више на рачун бирократије. Могло би се исконструисати и данас, само уместо папирне поште направити низ веб страна. Ваљда је помогао тадашњој генерацији програмера да уразуме шефове.

"Врата његовог лица, светиљке његових уста" Роџера Зелазнија (Желазног?) сам прескочио, јер се сећам да ми ни на прво читање није спадало у СФ. Сад на прескок листајући и даље имам исти утисак.

"Утопљени џин" Џ. Г. Баларда. Огроман леш насукан на плажу, нико не зна ни откуд ни шта је, постепено се навикну на њега, раскомадају га и кости употребе за украс којегде по вароши. Стил британски високопаран, скоро викторијански. Не догађа се ништа.

"Онај који обликује" Зелазнија. Врло занимљиво до некле - психијатар који лечи улазећи у снове пацијента и обликујући му тамо стварност отприлике као што она В.И. води Ендера. Мноштво детаља, добро изведен заплет, и кад постане напето оно... цврц, она је у ствари вештица. Серем вам се у тон филм.

"Покај се, Арлекине, рече Тикатак" Харлана Елисона. Извикана ствар и надалеко чувена, међутим делује као да је написана у виду зајебанције, посебно због тог бајаги вонегатовског стила ("И тако то иде." на педесет места). Идеја да ће савршену диктатуру срушити 1 зајебант тако што ће навести диктатора да прекрши сопствено правило је, данас знамо, апсурдна. Чему диктатура ако правила важе и за њега? Тај мањак реализма (!) руши ову ствар.

1966.

1966

"Међу длакавим Земљанима" Р. А. Лафертија - некаква зајебанција са кратким прегледом историје... вероватно још једна од криптомалтусовских прича како је Земља дивна само људи сметају. Нисам прочитао.

"Звати га Господом" Гордона Диксона - нисам ни погледао, верски СФ је оксиморон.

"Дан милионити" Фредерика Пола. Чак није ни прича, него једна слика о томе како би свет могао да изгледа на милионити дан текућег календара, дакле негде у двадесетосмом веку. Пустио себи мало машти на вољу, и онда закључио са "Чудно, а? А како бисмо ми изгледали пећинском човеку?"... мора да је била јако слаба година ако је ово ушло.

"У имагикону" Џорџа Хенрија Смита. Занимљива обртаљка на тему холодека, где тип обитава час на некој рајској планети са две-три рибетине које га воле као коња, час у некој леденој припиздини где му вуци руше шталу, кољу краве, лекар му ампутира ногу без анестезије... с тим што се ово друго испоставља као свет из његове маште. Да би умео да цени стварност . Добар штос. За награду? Хм, још једна танка година.

"Последњи замак" Џека Венса. Доста занимљиво штиво, дужине новеле, о неколицини породица које су се вратиле из неке галактичке забити да поново населе Земљу... самим собом и пешес других врста које држе као послугу, а они су племство, скроз огрезли у аристократску охолост и немање појма о практичним стварима. Радња почиње кад им се једна од раса побуни, а завршава се кад побуна пукне јер су и бунтовници исто дегенерисани и нешто нису баш јаки у стратегији. Неколико финих обрта успут, добро разрађен пејзаж (без претеривања са енциклопедијском номенклатуром свега), фино штиво и ваљда прва заслужена награда.

"Светлост других дана" Боба Шоа. Фина минијатура, доказ да је и у СФу могућа топла људска прича која неће звучати љигаво & отужно. Упечатљиво, у ствари га се подоста сећам још од првог читања (Сиријус?). С научне стране није чак ни шупље а није ни претерано са техничким појединостима, одличан.

"Човек у свом времену" Брајана Олдиса. Тип се врати с Марса, једини преживели, и померен је за 3,077 минута у будућност. Тј он одговара на питање које ћете му тада поставити. Као и свака друга временска заврзлама, и ова има логичких рупа да се цела шљункара изручи у њих (нпр. он чита тако што му неко окреће стране и држи их колико треба... како онда једе?). Меланхоличан тон, све испричано из угла његове жене која не зна да ли да се кресне са додељеним психијатром, са све свекрвом која као разуме шта се догађа и скоро да одобрава... а завршава се тим да ће деци бити још горе јер ће даље планете јамачно узроковати своје фазне помераје.

"Тајно место" Ричарда МекКене. Занимљиво утолико што је од све науке изабрао баш геологију... у којој ни овде нема ничег новог. Само нека пустољина где мештани држе своју затворену културу и немило гледају дошљака. СФ? Ни близу. Ово није чак ни Зона сумрака, ово су назнаке легенди из краја, које чак нису ни испричане. Ето, дошљак се на крају жени месном лујком која испада нормална, скинуте чини.

"Можемо да вам се сетимо тога навелико" Филипа К Дика. У суштини боље од филма, мада је Шварценегер био доста убедљив тамо као тајни агент Квејл, и чудо како је ФКД успео да стрпа сву ту радњу у тако мало текста. Завршни обрт је такође много јачи него на филму, но тамо је морало да се окрене у нешто акционо, са суочењима јурњавом и пуцњавом.

"Кад сам била г-ца Доу" Соње Дорман. Мала персифлажа о проституцији домородаца, нема везе што могу да мењају облик и одгаје себи и другу страну мозга и убедљиво личе на људе, који пак ни не примећују да имају вишка особља, своди се на то. Нешто фали у причама које се испуцају око средине а за крај само кваре шатру.

"Коме треба осигурање" Робина Скота. Новела о ратном пилоту из другог светског, корејског и вијетнамског рата који некако сувише има среће. У првом случају чак налазе неки склоп на замајцу, који се самоуништи кад покушају да га отворе. У последњем, поново такав склоп. Пошто је ствар потенцијално значајна за рат, покреће се огромна истрага (где нико не зна баш све) и све трпа у тадашњу верзију Гугловог рачунара (дакле сва његова историја са све рачунима за вешерај и казнама за паркирање), са километрима бушених трака, и долазе до лика који се провлачи кроз ту историју, праве му сачекушу и... испоставља се да је то агент из будућности ком је битно да овај пилот преживи и размножи се, јер је генетски способан за нешто што ће бити јако важно кроз неколико векова кад нападну свемирци. Бар десет елемената потоњих Терминатора је мазнуто одавде. И иако је лик војни пилот, на крају чак пуковник, ово није војни СФ, војска је ту само радно место. Има једну поприличну рупу у логици (како је агент успео да успостави базу кад стиже го, без ичег, а онда у тој бази величине изнајмљеног стана састави машинерију која прави чак и кућиште од челика какав тада још не постоји ни као идеја), но бар не прибегава петљи без почетка, како је то Хајнлајн умео.

apropos tog vonegatizma moje dete ima obicaj da kaze svaki put kada napravi neku bedastocu: desava se. i jos rasiri ruke.

vens je super. samo pazi mogu da ti ulete i neke fentazi stvari. nije to bas bilo vreme zanrovske cistote.

inace super ti je ovo. mozda zasebni topik da otvorimo?

ostap bender wrote:apropos tog vonegatizma moje dete ima obicaj da kaze svaki put kada napravi neku bedastocu: desava se. i jos rasiri ruke.

vens je super. samo pazi mogu da ti ulete i neke fentazi stvari. nije to bas bilo vreme zanrovske cistote.

inace super ti je ovo. mozda zasebni topik da otvorimo?

Венс је после отишао скроз у планетарну романсу, прави наследник оне Брекетове. Где има и занимљивих ствари ту и тамо, ал' десило се и да сам баталио на пола циклуса. Вазда феудалци и банде.

Шта фали овој теми? С друге стране, не читам ја баш тако брзо, овде се наватала паучина, могао би још понеко да се запљуне.

nista ne fali temi ali ovo ti je bas super. sad cu i ja da procitam the last castle ponovo.

1967 је изгледа била усрана. У Сан Франциску се догађало, Вијетнамом се дивљало (а и у пропратном тексту уз збирку се претходних година изражавало чуђење што то не одјекује у СФу... оно, одјекнуће ал' кад буде готово)... а на списку се налазе (три награђене, остале у ужем избору):

"Е, и Гомора" Семјуела Дилејнија. Сетна причица о малим свемирцима, који због техничких захтева посла (радијација итд) бивају лишени пола и остају у некаквом трајном (пред)пубертету. Прича их прати кроз неколико лудачких дивљања по разним земаљским градовима, где се углавном обждеравају урлају и праве неподопштине, а раја их или игнорише или им се потајно диви. А имају и племе обожавалаца који им чак и плаћају за... бемлига ако знам шта, не каже, ал' треба им соба. И још неколико варијанти односа између осталих Земљана зависно од тога како се постављају у односу на свемирце. Ни близу јачине неких других прича на сличну тему, које су ваљда дошле касније. Добро је, али, кажем, килава година.

"Ето човека" Мајкла Муркока. Неки тип времепловом скаче у прошлост и... заузима Исусово место. Нисам даље читао.

"Ледено огледало" Герија Рајта. Неко је направио невероватну скаламерију од стазе за боб, где се достижу вратоломне брзине. Један од тркача прича у првом лицу од почетка до краја трке, са све описима појединих кривина и... и ништа, то је све. Ајде, да кажемо да је предсказао данашње екстремне спортове.

"Pretty Maggie Moneyeyes" Харлана Елисона. Мрзи ме да преводим наслов, није вредно труда. Двоје сиротана се срећу у Лас Вегасу, он је коцкар са последњом кинтом у џепу, а она је дух у механичкој машини, и доноси му богатство. Постаје сумњиво и њу истопе за сваки случај. Није ни за Зону сумрака а камо ли да је СФ.

"Потрага за јахачима" Ен МекКефри. Из њене серије о Перну, са предговором у ком објашњава да су ти змајеви генетски производ, а јахачи сој људи који влада телепатијом па тако уме да управља њима. Али је прошло ихај и четврт од распада царевине, технологија се заборавила и можемо мирно да се препустимо феудализму, замковима и племству. Од СФа има тај предговор.

Година коју треба заобићи.

1968

"Змајахач" Ен МекКефри - где смо оно стали прошле године, иста мета исто одстојање. Овог пута награда за трећи део.

"Плес претварача и троје" Терија Кара. Лепршави тон и помало бајковито приповедање (и да, нешто опет вонегатовског ту има) су само варка. Ово је, укратко, Лемов "Фијаско". За разлику од Лема, где комуникације ни нема али бар има контакта, или Кларковог "Састанка са Рамом" где нема ни контакта, овде постоји комуникација, постоји чак и дијалог, али су појмовници толико различити да разумевања напросто нема.

"Мајка овог света" Ричарда Вилсона. Још једна прича о крају света, остаде њих двоје, након што је неко пустио вирус који је побио све. Она је ретардирана, већ двадесет година на узрасту осмогодишњака. Сликовито, лепо и на крају нема спаса до инцеста, и нема друге него да им се први син зове Адам. Друго човечанство, тако, потиче од новинског уредника и заостале богомољке. Тема је тада иначе била прилично у моди; чак је био један комад, тзв. теве драма, играли су Љуба Тадић и Јелена Жигон, на неком пустом острву (ал имали су овце), и у истом оном малтусовском маниру ("људи не ваљају, опет ће све испочетка") се све нешто нећкају и замало да реше да се убију, и на крају ипак легну међу овце. Зашто је ово добило награду, па, добро је написано, ликови су живахни и пејзаж (наравно, Менхетн, неће ваљда негде у Андима) је уверљив, ваљда нису имали ништа убитачније.

"Игра мачем" Х. Х. Холис. Иако се бави топологијом, и има математичара тополога у главној улози, ово је само још једна од двеста прича објављених тих година у којима се тесеракт појављује као магична кутија. Америка је тих година полудела за математиком, откако су укапирали да касне за Совјетима зато што имају релативно мало инжењера, а ово опет зато што су танки са математиком, па је кренуло масовно образовање. Један пуковник је, током све те помаме, расписао награду, реда хиљаду долара (вероватно данашњих десет хиљада) за сваког ко му на неколико куцаних страна објасни четвородимензионалну геометрију. Пола награђених радова се бавило управо тесерактом, а пола писаца оваквих прича је буквално мажњавало објашњења из те збирке. Обрт на крају и није тако лош (јер се очекује деус екс времеплов а не ово), но ово је и даље брза прерада популарне науке. Ако ништа друго, прва појава хипи покрета у СФ литератури, ако не као покрета а оно бар као објашњења за чудну девојку (има филм са тим називом, домаћи). Све скупа, осредње занатски а научно скрнаво: "It's a chrome-plated, self-powered,  retractable,  inverted, universally jointed, and fully gurgitated Mobius strip", ајде немој ме зајебавати.

"Планери" Кејт Вилхелм. Дуга и наизглед запетљана прича о подједнако дугачком опиту над неколико стотина разних мајмуна, на тему да ли се интелигенција може пренети некаквом трансфузијом (раствориве РНК, у овом случају). Два огромна проблема: превише имена, при чему мајмуни и људи деле исти простор, и добрим делом не да не знаш ко је ко, него не знаш ни да ли је мајмун или човек. Поврх свега, и људи има превише. Можда ту има материјала за филм, за роман баш и нема. Други проблем је стил писања мешавином дијалога, романа тока свести, при чему и код дијалога најчешће није јасно ко је шта рекао, где се то налазе тог тренутка... И не, ово није претеча "Цвећа за Алџернона", што сам прво помислио, ово је... нечитко. И завршава се још мање јасно, тј не знам како се завршава. То је ваљда требало да је био отворен крај, какав је био у моди у филмовима тих година, ево вам моралне дилеме а ви завршавајте то у својој глави. Можда, да сам уопште могао да пратим.

1969

"Крај водопада" Харија Харисона. За кога не знам да ли је тада већ стекао звање маторог зајебанта, ака великог мајстора, или га је стекао управо овим. Ни мање приче ни веће мистерије ни јебитачније поенте. СФ? Па, где би другде могао водопад да дели свет на два дела, где они низводно имају цивилизацију а немају појма шта је узводно, има ли тамо живог света.

"Наставља се на следећој стени" Р. А. Лафертија. Нешто из геологије, догађа се на ископини, апсолутно нејасно. Нејасно је ко ту кога и зашто, ко су и одакле су два лика који се појављују па онда на крају она мртва а сви је се нешто слабо сећају а он нестаје назад у камен као што је из њега ваљда и дошао. Крај онако песнички нејасан, отворен и дува промаја. Нем' појма пта је ово и шта је песник хтео да каже.

"У реду" Кита Ломера. О бесконачном чекању на ред, пред шалтером. О бесмисленим прописима због којих место у реду може да се изгуби. Без објашњења од чега живе људи док проводе године чекајући, ни шта чекају. Само да је у питању бирократска заврзлама, да се место наслеђује или губи или... и на крају, ко дочека, више не зна шта би са животом. СФ? Следећи, молим.

"Острво др. Смрти" Џина Волфа. Уопште нисам сигуран да ово спада у СФ; у уводном тексту најављују да ће догодине раздвојити СФ од остале фантастике. Од науке, спомиње се реч "амфетамини", делује да је утицало на писца. Требало би да смислим скраћеницу за нпшјоишјпхдк (види два пасуса изнад).

"Спора скулптура" Теодора Стерџена (Јесетре ). У ствари две приче у једној. Једно је однос између ње и њега, при чему он њој излечи рак дојке немедицинским методама (нешто са статичким електрицитетом) а због могуће тужбе и којечега, Америка је то, он инсистира да не знају једно другом имена, да се праве да се ништа није десило. Друга прича је између њега и његовог бонсаи дрвета, ко кога ту обликује и уопште о одгајању бонсаија ко вештини/уметности. Због тог бонсаија она не нестане ујутро, него се упусте у разговор и... тек онда почиње гомила материјала... јер Стерџен је предвидео и каталитички конвертор и "нафта ће нам доћи главе" и социјални инжењеринг и... бемлига, ко ће га данас знати колико је тога те шесет девете већ било у оптицају као идеја, а колико је он измислио. Све скупа, одличан.

п.с. Све ми се нешто чини да издање које сам нашао на трафици баш и не садржи све што би требало, ал' пишем о оном што имам. Називи прича које имам се нешто и не слажу са оним што има на википедији, ал' нема везе, кад сам почео овако, терам даље.

1971 (јер 1970. није било у мојој трафици)

"Сусрет" Кејт Вилхелм. Ништа СФ, чак ни Ф. Пси'ћка ствар, на пола пута између ничега и Зоне сумрака. Ценим ја добар обрт на крају, када из сасвим другог угла осветли целу причу и све што сам дотле прочитао промени смисао. Овде, међутим, приликом тог обрта смисао нестаје, пуф. Док сам дошао до последње у овој години, већ сам заборавио о чему се ради.

"Гиберел" Дорис Питкин Бак. Након Бомбе, људи се поделише на гибереле и жабаре; ови живе ноћу, они дању. Штогод су расистички супротстављени али сарађују, заједно гаје храну. Рађа се једна која... има штогод покретне палчеве. За мало да је убију, међутим... И тако, еволуција се враћа на пут. То је све. Симпатично, кратко и ништа нарочито, али ваљда им је значило онда кад су се плашили само Бомбе.

"Добра вест из Ватикана" Роберта Силверберга. Изабран је нови папа, робот. Стевам Сремац је од једног вица направио "Поп Ћиру и поп Спиру", шта фали једној оваквој причи. Добра зајебанција успут, али не више од тога. Што је изгледа добро пролазило тих година.

"Бог незнабожац" Џорџа Зебровског. Иако је обећавало у почетку, ипак је само за чланове. Њега апсолутно заболе што оставља северну полулопту под теократијом, њега занима инвентар на врху чиоде.

"Ваздушни коњ" Гарднера Дозојса (или како се већ чита). Развучени пекићевски моменат кад је аристократија препустила власт масама под условом да им се обезбеди тражени комфор и статус, на врховима кула. Доле је изгледа хаос, а наш племић је затворен/заточен у својој кули и гледа како нестају светла по другим кулама и... зврчка на крају је феноменална, нећу да откривам. У ствари има две, тим боље.

"Последњи дух" Стивена Голдина (Голдиног?). Мртви, у својој вечности, нађоше начина да оду негде, и оставише овог јадника да упути новодошле за њима. Али и живи су смислили нешто тако, па новомртвих нешто нема... Врло добро.

"Нестали човек" Катерин МекЛин. Ауу... ово је ваљда међу првим знацима да су нека нова времена запљуснула и СФ (и да су то и сами писци који бирају кандидате за Небулу најзад приметили). Ово је вишеслојно, овде има материјала и за филм и за топлу људску причу и за студију ликова, а инвентар идеја би заузео подоста. Збрдоздољени списак би обухватио: приглупог емпатичара који на крају не испада тако глуп; државу дадиљу која узима па даје али и кад даје опет узима (тј пензија за незапошљиве се условљава стерилизацијом); омладинске банде са филозофијом; терористчке нападе из скоро бесмислених разлога; статистичке игре са становништвом и математичким предсказивањем догађаја (не није ништа слично Задужбини и психоисторији, овде се предвиђају кварови пре него што се десе)... и на крају добар климакс ал' замало, издува се и не оде у очекиваном правцу... и бар педесет клишеа остане смрвљено у прашини. Одлично.

"Брдо Благодат" Едварда Пангборна. Ништа нарочито, још једна прича о замало бесмртницима који обитавају овде већ неки миленијум, бележе нашу историју, не владају баш неким моћима, у ствари доста су скромни, и хоће те своје списе да завештају. Човеку од поверења, који им умре док му објашњавају како стоје ствари. У духу времена, прихватају његову последњу реченицу, "веруј свима". Е, да, та времена. А прича је прилично танка у ствари.

Е а шта мислиш зашто сам ја ово почео да пишем?

Да не заборавим .

Тј нисам читао ниједну од тих. А и да јесам, то ти је као са реинкарнацијом, не служи ничему ако се не сећаш.

ne znam nijednu od ovih prica, ali setting za prvu je takav da bi lako mogao biti robert sheckley.

evo, da nije ovo?

molim i drugi streberski put 

on mi je jedan od omiljenih pisaca, like, evah.