Science Fiction

Дозоаова збирка 2003 (за 2002)

Ијан Р Меклиод (Меклауд?) - Духовина. Отприлике исти свемир као и оне две монахиње што управљају соларним огледалима и архиварским пчелама, са додатним објашњењем да су се мушкарци поприлично проредили, а доминантни облик породице је лезбијска тројка са мешањем гена зарад трудноће. Главни лик је риба (наравно) чија породица се сели из ледених брда на обалу, не тако далеко од космодрома. Ту буду и неки отац и син, збрисали однекуд, јер се културно не уклапају (уврежена мишљења о мушком друштву су изобличена методима антикомунистичке или антипушачке пропаганде) и свуд испадне нека пиздарија. Испада и овде. Главну врбује нека баба из превозничког Еснафа (веома хербертовског, осим што нема зачина нити се нешто много разликују од људи), но док до тога дође, пратимо целу годину живота у приобалском селу, са све обичајима, социологијом итд. Маховина за дисање (из наслова) се гаји у плућима и неопходна је у брдима; овде се искашље а њена се примила на обали. Зашто је баш то турио у наслов, бемлига, није ни МекГафин јер се спомиње само на почетку и пред крај. Добро испричано, занимљив свемир, ликови прилично танки.

Ненси Крес - Најчувенија девојчица на свету. Две клинке доживе блиски, треће врсте, и једну узму и држе сат-два на тацни (летећој, и није тањир него баш тацна, види оригинал: flying saucer, и нема везе са сосом) па је врате. Њој се та вожња обилато посере у живот јер живи годинама под медијским сочивима, родитељи не издрже па се разведу. Свет за то време иде у 15:00, она се уда за неког богатог Кинеза а кад се ванземаљци опет појаве (овог пута узму једног клинца из Африке, и ко је реко драгичка - из племена... пај сад... наравно, Кикују) и опет га оставе и нестану. Нико ништа не зна, параноја пичи, сви су сумњиви, ову спакују у неку превентивну ћорку јер је Кина сад непријатељ а њен бивши је био неко важан. Ова друга, која се измигољила новинарима и приповеда целу ствар, јој јави на време кад сазна да су ови дошли по трећи пут, те ова нестане иако је 15 служби и 200 новинских кућа тражи. Помогне јој упркос дуго негованој суревњивости и злоби коју су гајиле још од оног првог пута. Ванземаљци овог пута остају, нико није покушао да пуца у њих. Е, да, лепо је описао зашто су медији зло.

Пол Џ. МекОли - Путник. Не, није мазнуо сиже од Ведрине (Serenity) а за обратно се Џош Видон прави луд. Екипа за рашчишћавање олупина из последње буне има зајебаног шефа који је нешто много запео за баш ову олупину и строго контролише све, са све камерама на сто места. Клинка (ака Ривер Там ака Самер Гло) успева да преживи целу годину, откако је брод погођен, смештена у неком мотору ван трупа (где нема камера) и живи у зимском сну, а оно кисеоника и енергије јој дотура некакав вакуумски планктон који се населио око мотора. Тај планктон је у ствари драгоцени терет (и још педесетак врста, које она носи негде у себи) до ког је шефу стало. А онда је она извукла кеца из свог генетског рукава, убила шефа у самоодбрани а посади оставила да среди трагове & доказе, те хепиенд. Добро, чак и ако се игноришу духови из паралелне приче.

Чарлс Коулмен Финлеј - Политички комесар. На броду са тајном (камиказе?) мисијом, војна параноја до даске. Постоје три командна низа - војни, безбедњачки и политички, с тим што се до краја не зна ко је подметнут другом министарству, ко је убачени непријатељски саботер (и да ли уопште постоји или је то само играрија за подизање готовости). Екипа је углавном европска, дакле гомила англо, франко, германских и понајвише руских имена. Земља давно заборављена, они су са Исусалима, засад савезници су Озији а непријатељи Адарци (не бих умео касти ког порекла, не појављују се). Филипенко прсте да лиже, а и мени било занимљиво. Добра комбинација Џона ле Кареа и оног Хербертовог под притиском.

Моли Глос - Доба јагњења. Она се бави овчарством, 'пецијалне чуро овце (одлично месо) високо негде у брдима, па их сели унутар забрана (строго дефинисаног некаквим еколошким властима) а и свој шатор итд. У њен крај слети, лоше, неки ванземаљац, и убрзо умре. Она после оде да се бави астрономијом. Све што нисте хтели да знате о специјалном овчарству, са све описима природе и отприлике ничим више. Не слабо него килаво.

Роберт Рид - Целаканти. У недогледној будућности, човечанство је створило не вештачки ум него цео свет, у шурнаест димензија и неодређено великом делу свемира, што је супер осим што обичан свет пабирчи по буџацима тога и покушава да измамуља некакав живот, са променљивим успехом. Целакант је риба плућашица из слепог црева еволуције - ми смо настали од друге гране - која и даље еволуира, полако. Те тако и људи, еволуирају у нишама свемира у чијем су стварању учествовали, ал' позорницу је преотео неко други. Збркано прилично, јер није он тај мајстор да у две реченице промени сцену и ликове, него мајстор да претера са одложеним откривањем оног што читалац треба да зна. Негативно бројање за бизарности типа Корија Докторова.

Морин Ф. МекХју - Присутност. Њен муж закачи Алцхајмера, па га онда излече практично избацивши оштећене живце а онда одгајивши нове. Те је он сад израста у нешто друго, попуњавајући празнине новим садржајем. А онда се она усере да је и сама можда закачила. Ко није имао случај у околини, ово је показна вежба. И јако слабо шта преко тога, можда мало размишљања о теми.

Чарлс Строс - Хало. Неко наредно поглавље "Убрзавајућег", где је главни лик ћерка (на превару) зачета у првом. Ритам је и даље јебитачан, све у складу са насловом романа/збирке, и Строс и даље у трку избацује довољно идеја да би од њих Дозоа могао да најми десет аутора да му попуне још три годишта. Он, међутим, прелази преко њих као преко пешачког и пичи даље. Овог пута, правни аспекти свега што се догађа надомак сингуларитета, где "софтверска фирма" више не значи "фирма која прави софтвер" него "која је софтвер". Додати ту и софтверско чешљање уговора и осталих правних зачкољица, и да је главно место догађања група тинејџера који рударе око Јупитера, добар провод.

Брус Стерлинг - У рају. Дивна романтична причица о двоје које се не разумеју без мобилних, јер је он римски Амер (ака Латин) а она Персијанка, ал' се затрескају у два потеза а онда је њени лоцирају. Ово је СФ само утолико што преводиоци за мобилне још не могу да добаце ни до нормалног превођења, а камо ли поезије, и ко зна кад ће и моћи (док се не откаче од енглеског, вероватно). Трик помоћу ког успевају да утекну је генијалан, оно баш навијаш за њих.

Ијан МегДоналд - Стари космонаут и зидар маштају о Марсу. Звучи као наслов неке песме Бориса Гребеншчиковог, а и догађа се негде око Талина. И у Индији, одакле је зидар. Совјетска страна приче је о томе како је батаљен свемирски програм; индијска о типу који иде на посао где навлачи телеодело и из орбите управља машином за тераформирање Марса. Што је канда сан, као и оно што се космонауту врзма по глави. У неком тренутку обојица се нађу у некаквом не-простору и појављује им се аватар мултиверзума и понуди да одаберу један где ће обојица имати свој Марс. Маштовито, доста збркано али у збиру држи воду.

Џон Кесел - Приче за мушкарце. Друга прича из истог матријархалног насеља на Месецу, овог пута и са објашњењима конструкције (мушкарци могу да раде, углавном физичке послове, и тим стичу право гласа; или га се одрекну и не морају да раде ништа - дакле жене одлучују о скоро свему; зашто мушкарци пристају на то? секса ко салате). Појављује се комичар који целу ствар поставља наглавачке и ствара чак и покрет отпора; главни лик је његов испрва сапутник а онда и саборац. На крају изведу неку већу диверзију и буду избачени. Доста хипотетичке социологије и клица будуће веће побуне, ако надахнуће издржи наставке. У прилог, теза није "ево зашто је матријархат неодржив" него "ево зашто је матријархат исто срање као и патријархат - због оног 'ијарх'".

Крис Бекет - Постати ратник. Наставак оног о насељу за друштвено проблематичне ликове, где се вазда појављују илегалци из паралелних светова. Овде већ имају ратничку дружину и главни лик је приправник, ал' не бива примљен јер је први задатак да убије свог старог социјалног радника, који је иначе био готиван лик, погрешна мета. Усиљен жаргон, из ко зна које британске вукојебине, само појачава утисак да је тема потрошена још прошли пут.

Грегори Бенфорд - Бистра плава мора Луне. Вишеслојни организам, започео као киборг и вештачки ум и ко зна шта још бива опет пробуђен, иако тераформирање Месеца (посао му и сврха) још није готово али тече по плану. Осим што сад Месец не би требало да буде отворен него га преузима корпорација Маџикен. Буде окршаја али правда победи. Прича ту бива нејасна, нпр ко је "Она", тачније шта је, па онда и онај ограничени примерак њега који непријатељ васкрсне да би се докопао слабе тачке, прође пола поглавља док постане јасно. Филип Хозе Фармер је у "Офијучкој вези" држао конце за бар седам истовремених клонова два главна лика и правио мање забуне него овај. Држим да је збрка намерна, чим има ствари попут "Us: one, We: you, He: I.", ал' није ми легло и готово.

Џеф Рајмен - МАЖ (муниција активирана жртвом). Јбт ово је година наставака из претходних година. Ово је онај старачки дом који је већ једном био, само сад имају и гомилу електронике за алцхајмеровце, да им каже ко је ко и да ли су већ ишли да пишају и шта сад треба да раде. Што онда неко ишакује^РЖ и од њих направи зомби роботе који онда изводе разне нападе, упркос интелигентном наоружању из наслова које је најновији облик службе обезбеђења. Технички изазовно, јер су пацијенти у том дому све древни хакери, који могу да забораве како се зову али не и како се то ради. Добар.

Стивен Попкес - Зиме су гадне. Још један доказ зашто су медији зло. О типу који милионче добијено на лутрији потроши на то да га преуреде тако може да живи са вуковима, са све мирисом, чулима, метаболизмом за планинску зиму, крзном итд, у некаквом замало резервату, коме треба публицитет и помоћ да би се изборио за статус. Главни лик је соло новинар, који уради дуг интервју са њим а прича испадне популарнија него што треба.

Ричард Водхолм - Новац на видику. Други наставак (гле!) оне приче о металургији при атомским тежинама преко 400. Овог пута, трговина олупином брода из првог дела, што је јако тешко пратити, не толико због металургије и изотопа вакуума (до вакуума9), него због финансијских инструмената на којима се све то свира. Измислио је и анти-новац, што по опису и фотци из профила јако личи на биткојн. Опсежан и сложен кадрил од маневара, контри, сучки испод појаса, мехура и бушења, узбудљиво и нешто мање забавно од првог дела, јер је стилски сведеније. Мада и даље има много добрих обрта, попут "погледа нас запрепаштено, као успавана лепотица кад се пробуди у погрешном дворцу".

Елигзендер Ервајн - Провокатор. Провинцијална причица о клинцу који стиче избор типа Шредингерове мачке, тј да одлучи ко ће први на Месец и како ће да се заврши ЊЊИИ, тиме што ће или неће да ухвати лопту за време утакмице у неком домородачком спорту. Овако нешто је било бар двапут, и Дозоа сваки пут наседне.

Грег Еган - Јединица. Ал' реч singleton би пре требало превести као уникат, нешто чега постоји један комад на свету. Тачније, на свим могућим световима. Јер, код Еганових ликова, главна животна дилема је та да приликом сваке озбиљније ситуације размишљају о томе шта се у алтернативним световима десило различито од овог, и колико свест о томе утиче на њихово расуђивање. Па су пожелели да имају дете (углавном роботско, ал' на основу њихове ДНК) које ће бити изоловано од других свемира, па ће све што одлучи да буде јединствено, без петсто милијарди алтернативних рачви. Као и обично, две-три бочне идеје у уводу, наизглед побачени рестлови али ем одлично уклопљене, ем је у ствари греота што и њих није развио у засебне текстове. Добар!

Мајкл Свонвик - Спори живот. Овај наручио делове па склопио за Дозоаа, ма по наруџби. Да видимо, екипа истражује океан на Титану, одлично, пролази сваки пут. Једна заглави са опремом нешто и о'д'умре тамо, то мора, јебеш описе метана етана и хефтана ако нема драмске напетости. Јавља јој се телепатски некакав организам из океана - супер, то није било ни шест пута досад. И још је извуку да преживи, е то није било ни четири пута. Уместо политичког притиска из фирме, политички притисак малих улагача у пројекат, који су делом верници делом ваљда њуејџери, припаздер на језик - е то је већ скоро оригинално, није било ни... Јеботе, одакле само вади овакве уратке? Мора да их пишу за опкладу, само да виде да ли ће матори да се упеца.

Џејмс Вен Пелт - Јато птица. А, један толико скроз оригиналан да не личи ни на шта, осим десетак које смо већ видели овде. Дакле сви умиру од нечега ама се не зна од чега јер не да су изумрли они који су знали како се то зове, него су већ и библиотеке похаране. Једна пошандрцала, један јој домаћин, и један као управник некаквог народног магацина, а можда у граду има још четворо. Троје. И тај домаћин се бави посматрањем птица, које се размножавају као блесаве. Крај, нема даље. Нема радње, само разгледница. Виђали смо далеко боље радове на истоветну тему.

Елинор Арнасон - Грнчар костију. Још један наставак њене збирке прича о матријархалној вукојебини, овог пута из оног раног периода кад је народ још био глупав, осим изузетака који су за причу. Такође, до пола изгледа као прича очевица или напросто обичног приповедача, а од пола као да је предавање за веверице са објашњењима како то данас није тако. Ни боље ни горе од претходних наставака, питко и опет онако мало без поенте.

Џон Мини - Шапат дискова. Британско војводосердарисање, да не би неко заборавио господ Бајрона, госпу Аду Лавлејс, Бебиџа и остало друштво, који су већ у приповестима проживели свој век по неколико пута. Ово је сад нешто са наставком две-три генерације касније, кад Адина (чук*?)унука испада суви геније и негде око сто и неког рођендана се предомисли и уместо д'умре, отисне се у свемир. Скакутање тамо амо између њеног детињства, садашњости и Бајроновог доба делује сувишно. Оригиналност, 2.1 бреговића.

Кејџ Бејкер - Хотел код Харлановог слетања (јер landing значи десет ствари, изабрао најпогрешнију). Кафана у припиздини, сиротиња тешка, између рибарења и сечења дрвећа а ни са једним се нису баш усрећили, и двоје са суседног гребена су нешто као мало чудни. И онда једне олујне ноћи још један бродић страда али путник долази до кафане, успут изрегенерише све повреде и покушава да приведе ово двоје. Сад да ли су још једна свемирска, временска или тако нека полиција, или напросто још један покрет нечега против нечега под вођством неког лудака, од ког су ово двоје утекли... није битно, све остаје у породици. Овог савладају и искасапе тако да се до краја века још није саставио, они нестали, а онда прошао аутопут и дошли викендаши. Симпатично и нисам много ни зевао. Поздравило Деју и Вулета.

Волтер Виљемс - Миленијумска журка. Кратка & иронична љубавна прича о хиљадитој годишњици брака двоје дуговечних, који дивно и романтично живе тај један дан у години, а онда изваде тај диск па ће га опет турити догодине - а у међувремену, нећемо ваљда да нам се којекакво свакодневно ђубре нађе на диску са најлепшим успоменама?

Алистер Рејнолдс - Тиркизни дани. Ово би требало рачунати као кратки роман. Стоји по страни од главног тока догађаја у откровењском свемиру, али је битан за разумевање. Овде су дати Жонглери образаца (тачније нервних отисака личности), који су некакав лемовски океан али никад није јасно које су у тој чорби њихове ћелије и да ли су они уопште једна врста, јесу ли један организам по планети (има их на више), јесу ли настали неком еволуцијом или их је неко направио (и зарад чега) и све скупа они некако дођу међу тајанственије појаве у том свемиру, а доста утичу на радњу. Ово је само мало заукавање и поглед из близа - Тиркиз је једна жонглерска планета (иначе, "pattern juggler" је израз мазнут са двора гримизног краља...), а оно људи што има на њој је ту само да би их проучавало. А онда долазе неки да их такође проучавају, и да ... е, обично се не устручавам да овде кажем ко је убица, ал' ово нећу да кварим. Прочитао сам га трећи пут сада, и мислим да ћу кроз пар година поново.


јбт... невероватно:

је СФ    +++++ +++++ +++++ +++++ +++
није СФ    
напола    +

Матором је неко канда турио корице под нос и рекао му да прочита наслов тога што објављује већ дваес година.

Дозоаова збирка 2004 (за 2003), први део

Виљем Бартон - Одох свемирским бродом. Почиње као још једна прича за тинејџере, мени више као туристичка, јер сам био на месту где почиње (нека долиница јужно од Вашингтона). Тип има 16 година и главу пуну СФа, и доживи блиски треће врсте. С тим што се примакао много близу, да би касније могао да се дува пред другаром, па је остао унутра кад је сонда одлетела. Онда се недељама мувао свуда по матичном броду, па опет по сонди кад је навраћала другде да узме узорке, док једном није закаснио и остао насукан. Тамо му се пришљамчи неки робот и миц по миц научи језик, људску биологију (од присутног узорка, после је недељама јео своје клониране ћелије), те како да се надогради дотле да му буде риба из прекинуте прошлости. А онда... ако ћеш кући, тамо је 2009. а кренуо си 1966. па ти види... А цивилизација која је направила сву ту инфраструктуру (која и даље ради) је нестала пре пар милиона година, сви су отишли некуд. Ај онда на Земљу... која је такође разочарала, јер аксиом гласи "будућност је срање". Те 2009. немамо ни ваљану станицу у орбити, а камоли насеља на Месецу, Венери и Марсу, џинове да ни не спомињемо. Решење које је тип смислио је толико очигледно а толико неочекивано да сам се наглас смејао. Одличан! Притом, успут спомиње толико наслова из СФа од педесетих наовамо, да нема ко није навратио у причу да макар махне. А има и тај свемирски секс.

Џон Кесел - Све је то истина. Још једна прича, ваљда већ трећа или четврта, о врбовању/отимању холивудских талената за будући шоу бизнис, у алтернативној нити свесвемира. Овог пута, пацијент је Орсон Велс, дакле гомила биографских података, реконструисаних сцена у које се регрутер убаштрава, све исто као и пре, овог пута са још слабијом зврчком на крају.

Чарлс Строс - Одбегла фарма. Аууу... ово је тешко опишљиво. Наизглед сеоски пејзаж, њих двоје држе фарму, а онда се миц по миц открива да је прошао не знам какав рат, да је она штогод оштећена у главу (шизнула али не оглупавела), да је биотехнологија отишла у неком свом правцу и да је нови незгодни комшија четворостепено дрво-ракета са погоном на сопствене ћелије а састоји се од удружених људи који су изабрали тај облик постојања да би отерали све у 15:00 и отишли да живе негде око Јупитера. С тим што кад то полети, остави неколико квадратних миља пустоши, баш незгодно за газдинство. Заплет сам као скоро погодио ал' тек кад је било касно. Дакле, Строс уме то и без електронике.

Стивен Попкес - Тај лед. О каријери потајно клонираног (негде у Масачусецу) чувеног хокејаша (из Канаде), који није ни знао да је клон, а није знао ни овај. Па како му се то обилато покењало по животу и како је дошао дотле да је поправљао тракторе у Њу Мексику, и како му се пред крај појавио новинар који је та срања штанцовао да му се изјада ("да нисам ја онда би неко други") и... и онда ништа, до под старе дане се није враћао на лед. Остаје само назнака да је неко то намерно извео, одлично кријући трагове, да би предупредио клонирање људи, испланирао и медијску кампању скоро двадесет година унапред. Што у ствари, технички, и није клонирање него кукавичје јаје методом вантелесне оплодње, каква постоји од 1985. И ово је већ једно пети-шести пут да Дозоа уврсти такав шббкбб који се физички дао извести још у време кад су те приче писане (и можда је изведен и у рлу ама се не зна).

Ненси Крес - Еџ-ес. Некакав санитарни корпус, типа "лекара без граница" натрапа на планету која би требало да је пуста након што је неки нов вирус потаманио све, давно давно. Међутим, налазе некакве људе, који су у прилично бедном стању, јер живе у халуцинацијама, причају са особама које само они виде, и често свршавају напречац без видљивог разлога. Други вирус, и испоставља се да је опасан и по лекаре. Вакцина је направљена, али мало касно, активиран је протокол "дижи дупе и бежи". Добро сложена прича, дегенерисани језик којим говоре домороци је уверљив. Додатни поени за унутрашњу динамику групе, баш делује стварно, са живим људима.

Џон Варли - Звонар. Да се прво извиним човеку што сам једног од прошлих пута "Офијучку везу" приписао другом, побрках лончиће. Овде је опет на Месецу, једна од оних насеобина под куполама, и полицајка пред порођајем изиграва мамац за серијског убицу који баш такве коље. Није за оне са танком петљом, прича је веома бизарна, но и добро урађена детективска акциона, са фино размештеним детаљима који после испадну кључни (и другим који не испадну, па ти ајде шерлокуј док читаш).

Џудит Мофет - Медведова беба. Наставак приче од пре више година, како су Хефни поробили Земљане прво их навукавши да постану стерилни, а онда и да се потруде око екологије. Овде се расплиће и зашто је то тако и одакле би покрет отпора могао да крене. Епицентар приче је биолог који надзире повратак сурог медведа у обновљене шуме у Кентакију или тако негде.

Хауард Волдроп - Дозивање имена твога. О типу ког мало звекне струја па се нађе у упоредној нити свесвемира, где се лоше сналази јер свима прича како је све погрешно. На крају реши да понови поступак те се тако врати назад. Бансек, међутим, не ради на једносмерну струју, те је ово само шббкбб, нема назад. Не танко, лоше.

Кристин Кетрин Раш - Шеснаести јун код Ане. Она умрла, а њему остало да гледа енто издање холоснимка разговора у отменом ресторану код Ане на Менхетну, са још не знам којим додатним ефектима (ваљда још фале мирис и додир) у ком се она појављује. Јер је времеплов направљен али може само да снима прошлост, не може ништа да понесе ни тамо ни амо. Углавном испразно, као што су вероватно били и разговори на том снимку.

Волтер Џон Виљемс - Зараза зеленог леопарда. Снимак психе и селидба снимка у произвољно тело су увелико нормала, и богати наручилац тражи од једине сирене на коралним острвима да утврди шта је Терзијан радио оне три недеље кад је нестао. Она то уради методима који су скоро већ данас на располагању - препознавањем фаца на постојећим снимцима (што уме и фејзбук) али уз интуицију која се граничи са уметношћу. Две потпуно погрешне премисе: 1) да дигитални снимак може да се увећава - машина која из квадрата од 16х32 пиксела извуче регистарски број постоји само у криминалним серијама, а да то уради са шмрљавим аматерским снимцима, зајеби, нема шансе. Под 2), теорија да сви ти милиони аматерских снимака упорно постоје на мрежи и ен година и два електронска рата касније, и да се упорно враћају из бекапа, можда и има неког смисла, али да је све то снабдевено тачним координатама (кад је и где снимљено) је блентава. Ево, није ме мрзело да проверим, на најновијој фоткалици, купљеној лане, ладно могу да искључим гепеес и на свим фоткама пише исто, дакле нема информације. Ако се правимо да то нисмо приметили, све остало је одлично. Упоредна прича о самом Терзијану и риби на коју је случајно набасао, како су изгледале те три недеље у рлу а како у дигиталној потрази за њима, о завери против трговине глађу (о разнима који изазову глад у свом крају само да би ушићарили кад хуманитарна буде пролазила кроз њихове руке), о будућности светске привреде кад глад не буде на јеловнику... све то одлично запаковано. У то се одлично уклапа и трећа прича, о сиренином љубавнику који је био савршен док су били у телима мајмуна, а онда се изметнуо. Препорука!

Остатак 2004 (за 2003)

Паоло Бејсигалупи - Свирална девојка. Мало игре речи у наслову, "fluted" углавном значи нешто дугуљасто, цевасто, чега се писац држи док не открије карте. Елем, на обалама се задржала демократија, али по средишњим државама се створило неко феудално хај тек робовласништво, што и није толико противречно. Властелинка се феуда домогла тако што је суперзвезда у шоу бизнису, а свирална и њена сестра близнакиња нису баш формално робови (практично јесу, а и купљене су од родитеља) него њено улагање чије ће акције добро да прода и стекне независност (кад исплати своје улагаче). Прича је поприлично сурова и бизарна али и добро смишљена, са неколико финих нијанси успут, те јебитачним крајем.

Џек Скилингстед - Мртви светови. Дежа ви, овако нешто је већ било, јер је ово наставак оног о оператерима далеких робота, с тим што се сад догађа на Земљи и тип је пред пензијом. Емотивно мртав, сонда то све убије, враћа се некаквим пилулама, само треба да се сети да узме сваког дана, ако буде присутан код себе. Док мало цуња по крају да олади пре последње смене, спанђа се са удовицом неког типа из друге гране пројекта. Ствар се завршава... занимљиво. Није лоше.

Мајкл Свонвик - Краљ змај. Ово је стварно о змајевима.

Пол Мелко - Заљубљени јединци. Поприличан свемир спакован у релативно кратку причу, са све историјом и социологијом. Уз, рекао бих, утицај нове свемирске опере - Заједница (нешто као Рејнолдсови садружени или Стросов борганизам) је изградила прстен око Земље, са соларним генераторима и гомилом другог хардвера, а онда отишла. Преостали на Земљи су по правилу енторке клонова, двојке, четворке, шесторке или чак осморке. Док је Заједница комуницирала из главе у главу преко мобилног (укаченог директно у мозак, као у Матрици), дотле ове енторке то раде емитујући феромоне, изразе лица, мимику па чак и глас. Специјализовани су унутар торке... док се не испостави да се главном шестолику у комшилук доселио последњи из Заједнице, ком се неки преварени муж осветио па је остао двадесетак година иза сеобе док му машина не обнови мозак. А онда је кренуло дружење између шесторкине комуникаторке и овог комшије... са штогод збрзељаним крајем, ал' свеједно је добро сложено и спаковано.

М. Шејн Бел - Неправилне грађевине мојих снова. Болничка, о научнику који је некако закачио фон Нојмановог нанобота на плућима, који од расположивог материјала (оба крила, не бира) гради војну радио постају. Није лоше видети како се замишља карантин целог Солт Лејк Ситија, са све потенцијалом за катастрофални филм, с тим што се драматика и сцене панике ипак изостављају и само накнадно препричају пред крај. Такође, како и зашто све те мере безбедности неће радити, јер је систем бушан са две-три стране. Додатни поен за то што сваки час неко укључи теве који онда нико не гледа.

Вернор Винџи - Чудовиште из колачића. Жестоко, као што сам мислио и кад сам први пут читао. Винџи тачно зна колико информације кад да припусти и то не зато да завлачи читаоца него зато што ликови толико знају тог тренутка, и њихово сазнање о томе где су, шта су и јеботе који је ово већ пут (није коментар него најважније питање које себи постављају). Поставка је генијална: зли научник, да тако назовем технојајару, налази начин да ушићари тако што тера устовареног стварног научника да развија технологију у виртуелном простору, терајући симулацију за неколико пута брже него у рлу. А онда технологијом коју овај направи додаје још особа, гради читав виртуелни кампус... осим што не може баш начисто да рестартује све особе у пројекту сваки пут кад ураде посао, него мора да им дотури нешто од урађеног у претходном кругу. Гикови да испосвршавају на ово.

Хари Тртлдав - Џо Стил. Шббкбб играрија на тему шта би било да је Ј. Стаљин био Амер и дошао на власт негде 1932. Иначе ово је већ трећа у последњих годину две која почиње стихом неке Џенис Ијан, за коју никад пре нисам чуо. Као да им је Дозоа задао домаћи, а? Писано намерно кратким реченицама, бајаги новинарским стилом. ШГЈЗ, мени цео тај шббкбб жанр делује шупље.

-----------------
Џеф Рајмен - Рођендани. Тип себи честита шеснаести рођендан тако што излази из плакара и објављује кеви да је геј. И то међу последњима, јер је у међувремену пронађен ген и когод хоће може да среди да му се дете роди са хетеро склоностима. Одлази да студира баш генетско мамуљање и ради (пост?)докторат; љубавник му је негде на Амазону, где још нису имали ту технику па се сложила поприлична хомо заједница. На послу/студијама измишља генетски третман да ко хоће може да пређе у хетеро (а они који неће су, дакле, верни заједници и себи), а до краја иде и даље и измишља чисто мушку трудноћу и онда буду велика срећна породица тамо на Амазону. Јер треба имати резервни метод, увек. Наслов је због тога што се прича састоји од дневничких бележака за његов 16. па 26. па 46. рођендан.

Џон Ч. Рајт - Будан у ноћи. Прилично уверљива слика о томе како остаци човечанства преживљавају у последњем укопаном насељу док около бесни трајна ноћ и гамижу којекаква чудовишта са психичким и иним моћима. Наравно, унутра је опет некакав феудализам, монашки редови задужени за очување знања и технологије (која ипак постепено цркава) и онда се све то испуца у Походу Главног Јунака Кроз Окршај, при чему он доживљава (све са уобичајеног списка). Сликовито и ништа више.

Џејмс Вен Пелт - Дуги пут до куће. Једна екипа од 14000 људи креће на пут у свемир; друга их прати са Земље, остатак човечанства користи прилику да притисне црвено дугме. Две генерације касније, пролази атомска зима и почињу да се виде звезде. За то време, она екипа је стигла али приликом изласка из над-ултра-хипер-нечега сви су у неком вантелесном стању, 1 задружни ум са 14000 појединачних свести, и почињу да падају назад ка Земљи. Кад стигну (у облику метеорске кише), са Земље се најзад лансира нешто. Ово је ваљда тај постмодерни СФ.

Џефри А. Лендис - Очи Америке. Извесни Леви Хоровиц, контајући да нема шансе да буде изабран за председника, убеди републиканце да немају шансе јер су им сви кандидати никакви (у овом шббкббу је Рузвелт упуцан), и да им треба нешто... те убеде Едисона да буде тај. Демократи пак узму неког Виљема Џенингса Брајана, којем пак увале Теслу да му ради кампању. Кампања се своди на то ко ће да има боље електро ефекте - Тесла измисли разглас и екран са пикселима (са гомилом сијаличица) а онда Едисон мазне штос али искомбинује са катодном цеви па измисли телевизију. Брајан испадне библиотрескач, а Едисон... ма ко јебе изборе, Хоровиц сконта да је телевизија моћнија. Занимљиво ал' мњах.

Кејџ Бејкер - Добродошли на Олимп, г. Херст. Тип из некакве временске полиције, стар коју десетину хиљада година, и његов шегрт (само 1800) се умувају код Рандолфа Херста у онај дворац на журку... да му продају ограничену бесмртност, само зато да би у његов музеј сместили сценарио за последњи филм Рудолфа Валентина (са посветом) што морају јер ће у будућности бити тамо нађен. Ствари се, наравно, закомпликују јер тамо има мањка нормалног света (присутни су и Грета Гарбо и Клерк Гејбл ака Ћата Забат), а ту су и некакве последице неког давног случаја примене Главног Наређења... Занимљиво, забавно и све скупа није ни лоше. Колико већ може да се извуче из тог перверзног облика живота званог шоубиз.

Роберт Рид - Ноћ времена. На вишевековном броду тип има радњу за враћање сећања, мамуљањем електрона из упоредних свемира едаби од њих реконструисао затурене синапсе. Долазе му историчар расе Возен и његов приглупи слуга расе Аабак. Историчар који живи предуго да би могао свега да се сети је трагедија по себи, па се ту нешто цењкају и расправљају о филозофији свесвемира. Испоставља се да слуга нит је приглуп нит је слуга, и да има своје мишљење о тој филозофији. Добро сложена прича, може да се чита и као помало детективска ствар, препоручујем.

Виљем Шан - Јак лек. Након што је наномедицина постала свима доступна (а и бесплатна клопа истог порекла), искусни хирург нема више шта да ради и реши да одигра соло партију руског рулета. Не стигне, јер је у комшилуку дркнула атомска бомба. Ах, ето посла. Да није живописно било би без везе, овако пролази.

Доминик Грин - Пошаљи ми ментаграм. Сценарио за катастрофални (-фични) филм, зараза отопљена на Антарктику где је копање и иначе забрањено, наводно Амери и Руси одједном заједно открили код себе синдром еколошке савести па забранили свима а као и себи. Или не желе да знају шта они тамо раде. Зараза је банална вашка или шта већ која једе мртву кожу по кућама, е сад једе и живу. Што ретроактивно објашњава и све претходне велике чуме са слабо документованим симптомима... три дежавија по дужном метру текста, са све надгорњавањем са особљем/чуварима/околном стражом, и ко је шта знао и кад је знао. Можда за филм, као књижевност је за аеродром.

Пол Ди Филипо - А онда је лонац шмугнуо са кашиком. О кућним паметним апаратима који постају довољно паметни да насумице стварају интелигентније комбинације међу собом, и како то може да утиче на свакодневни живот & прикљученија, са све љубавним. Блага естраполација постојећег.

Тери Доулинг - Флешери. На Земљи већ на више места постоје Зоне где је нешто послало своје машине да ступе у контакт, проуче или шта већ. Неке од њих емитују некакав талас који баци становништво у кругу од двадесетак километара у кататонију, где они остају свесни али не могу да мрдну. Флешери су екипе које иду да менталним командама пошаљу сигнал за промену начина рада, па зрачење стане а машинерија ради нешто друго, а од ових, кад се размрдају, већина преживи. Дакле Сталкер на аустралијски начин, са развијеном етиком међу екипама. Местимично склизне у страву симонсовског типа - машинерија није нежна са људима, а и екипе имају своје моралне дилеме. Драматично, озбиљно и добро урађено, без рупа. И сурово.

Ник Дичарио - Змајева глава. О овисницима од дигиталије, некаквог неуралног прикључка (ака тетоваже у живац). Кратко и нејасно, ал' убада.

Тери Бисон - Драга Еби. Два професора на неком ситнијем универзитету, где се склањају енфан терибли са оближњих већих кућа типа Емајтија, се у неком тренутку открију (уз помоћ других чланова, нису знали један за другог) као еколошки герилци. Постоји неки план да се изведе нешто био-трт-мрт (а што се зове, тајним именом, "Драга Еби"), што ће натерати човечанство да, или ће само од себе да доведе до... чега већ, углавном да се спасе планета. Прц је што им фали кључни део, који намеравају да мазну из сопствене будућности, кад већ буде историја. Од њих двојице, приповедач предаје књижевност и прилично је црнац, док је други математичар, кинески дисидент са огавним тексашким нагласком и (углавном лоше схваћеним) фразама. Одвајају један сат за завиривање у будућност, међутим иду до краја, времена, у скоковима по ред-два-три величине. Десет година, па сто, па десет хиљада, па сто хиљада, па милион ипо итд... док на крају рецепт не добију од Последњег. Свеједно је да ли ће га употребити или не јер временски парадокс нек једе говна. Одлична екстраполација могућих будућности, те врло постепених и омањих промена у начину живота те његове дужине. За овај пасус мора да су ме питали док сам спавао:

“Nano-docs,” said RVR. “Everyone dies of either accident or old age.”
“Which is what?”
“Ninety, a hundred. After that the nano-docs are whelmed.”
“You mean, overwhelmed.”
“No, whelmed.”

Све у свему солидна година, мада је Дозоа опет донекле пао под свој утицај и уврстио ових шест комада који баш нису СФ, а и у СФ делу има неколико слабијих. Свакако боље него првих 20 година.

је СФ    +++++ +++++ +++++ +++++ ++
није СФ    ++++
напола    ++

Дозоаова збирка 2005 (за 2004)

Пет Марфи - Непристојно. Аутистична клинка у специјалном пројекту управља рударским механом (дакле као робот али на даљинац, на који је прикачена и сензорно и моторно). Рудник је мање више напуштен и налази се на плажи неког хавајоликог острва. С њом разговара само шринк који је углавном ни не слуша, те кад она спасе бродоломника то нико данима не зна. Комади који се заснивају на глувим телефонима су потрошени још у време водвиља, а и тамо се то пропуштало зарад смејурије. Овде је то већ много слабије успело, звучи развучено и досадно, а ликови картонски.

Бенџамин Роузенбом - Покрени часовник. Бизарно, нешто из школе Корија Докторова, овог пута необјашњен вирус погађа цело човечанство тако што сви престају да старе, па су већ 20-30 година заварени у свом узрасту. Стичу искуство и све али остају у својим старосним улогама (зашто? не каже) с тим што најмлађе (зашто само њих?) приде буџе генетски да изведу свашта што остали не могу. Онда неко ипак направи серум па ко хоће може да почне да стари, што је отприлике једини заплет, осим шетње кроз разгледницу.

Дејвид Моулс - Трећа страна. Одлична варијација на тему нађене старе колоније, коју ваља приволети матици - дакле сценарио виђен сто пута после Екумена Урсуле ле Гвин. Овог пута матице има две, једна нешто налик Бенксовој Култури - новац/оскудица су превазиђени, цивилизација узнапредовала итд - и друга нешто налик Ференгима, дакле има да вас изексплоатишемо до коске, ево све лепо пише у уговорима, има да узнапредујете до неслућених висина. Добар део текста одлази на надгорњавање једних и других и упознавање са локалном цивилизацијом (која истовремено открива брзину светлости и реалне бројеве), а онда се радња убрзава, прелази се на акциону пиротехнику... и крај је врло оригиналан, да не кварим.

Кристофер Роу - Добровољно стање/држава (јебига, иста реч). Исто прилично бизарно али дообро урађено. У држави Тенеси на власти је електронска управа, а грађани су делом електронска супа (са хрпом наномашина у себи) делом органски, а тако су и сви њихови уређаји - коњи, кола итд, све то треба нахранити некаквим говнима или шта већ троше. Долазе Кентачани да им мало јебу матер, што иде прилично заобилазно да не би били примећени и да би заварали разне надзорне и психоактивне системе. Завршава се прилично спектакуларно, што овог пута није погрда. И ликови нису дрвени; амбијент већ нешто мање дочаран, вредело би ово урадити као филм, да видим те летеће медведе - надзорне дирижабле, живу гаражу која нарасте да прими кола, механичарку и њеног коња, јазавца или шта већ који скупља ђубре и има слабост ка вискију.

Ненси Крес - Шива у сенкама. Експедиција: 1 научник геније, 1 научник замало геније, али добро контролише своју срџбу, 1 капетан/шринк/гејша која треба да их одвезе и врати, ако може здраве и нарочито читаве. Циљ је галактичко језгро, где се налази црна рупа и неколико појава које дотадашње теорије не објашњавају. Наратор је она (посебно позитивно бројање што се до половине приче не зна њен пол), и из корака у корак пратимо њено маневрисање моралом посаде и како ствари полако одлазе у 15:00. А онда лансирају мали брод са устовареним верзијама својих личности и радња се прати наизменично. Решење загонетке је изгледа тамна материја, сенка која има само гравитацију али не ствара црне рупе и не утиче на зрачење, нити оно на њу. Одатле ствар постаје низ парова паралелних правих - матични брод и мали брод (његова сенка), њих троје на матичном и њихови електронски двојници; радња на матичном и малом... и још једно пешес места где се упадљиво подмећу сенке као мотив, што је било популарно као приповедачка и филмска техника у то време. Радња се на великом и малом броду одвија прилично паралелно испочетка, али онда се лудачки разиђу, са потпуно различитим завршецима. Јако и добро, осим те симболике у коју сваки час упире прстом.

Паоло Бесигалупи - Људи песка и шљаке. Троје шљакера из обезбеђења на површинском копу нађу џукца, прво гласају да га задрже, после неког вреемена им дојади па га поједу. Прц је само у томе што су они (као и остатак човечанства) већ толико генетски измењени да одсечене удове регенеришу за дан, једу песак и јаловину, и кад одсеку себи руку да дају псу, овај то не може да једе. Кратко јасно и није лоше, и лепо се види како све то изгледа.

Мајкл Ф. Флин - Пљесак божијих шака. Проналаском свемирских рупа почињу експедиције на планете у ко зна где у галаксији, или можда и ван ње. Овде прати једну муслиманску, с тим да је приказани ислам задржао мудрост али не и лудост - овде је то једна прилично суздржана и разборита религија, која не смета животу превише, не намеће много правила (чак и иман нуди да скине хиџаб неколико пута). Нађу се на вр неког неприступачног брда и одатле осматрају цивилизацију доле на обали, где мнооого тога не успевају да протумаче, много тога је напросто чудно. До тренутка када рачунар успе да савлада језик, ствари су већ отишле у оцов и капија до тамо се проглашава затвореном. Ту се види зашто баш ислам - јер су мештани управо налик оном што су муслимани некад били. Додатно позитивно бројање, на тему гериле се сетио Титових партизана.

М. Џон Харисон - Туризам. Поред шббкбб, друга Дозоаова слабост су приче из сумњивих биртија из крајева на лошем гласу, где се окупљају људске олупине. Дакле бивши пилот сад сувише дебео; шанкерица која крије да је власница бара; сталкер који води туристе у Зону (пљунуту Стругацку ама одврнуту на 11); његова муштерија; локална зућка која је слаба на боксера који све што заради спичка на хирурге да га закрпе и наоружају за сутра. Тог дана сталкер збрише са улаза у Зону и мисли да је упрскао а муштерији у ствари није ништа; боксер не устане после операције, обичан дан. Мислим да је ово мазнута прича из рла, прешминкавана док не постане СФ, није помогло.

Тери Бисон - Часна извиђачка. Трећа слабост су му приче о времепловцу који присуствује кад неандерталци изгубе од хомо сапиенса на пенале. Ово је ваљда четврта или пета, уз додатну зврчку што његови извештаји не стижу кући него као имејлови неком аутистичном научнику који прчка по фосилима (не каже како то, него треба да погађамо). Срање.

Џемс Патрик Кели - Мушкарци значе невољу. Још једна где су ванземаљци довели Земљу у ред прво уклонивши мушкарце. Али ово није наставак нечег што је већ било, Кели уме добро да врлуда тематски и не рециклира. На познатој почетној премиси он гради женски свет, у ком је друга такође позната премиса да неко од ванземаљаца најми приватног детектива (приповедачица) да нађе свештеницу (отац Илејн Хорват) која је венчала девојку која се убила и још једну... Написано у најстрожој традицији америчког детективског романа, са истим зајебантским тоном од а до жњ, истом брзином догађања, истом "није готово кад је готово" игром. Поврх тога, открива се и игра иза тога, и брдо социологије. Све скупа, свака част, убедљиво и уверљиво, а чита се као кримић.

Кејџ Бејкер - Мајка Египат. Добро урадила домаћи из познавања румунских имена, и понешто фолклора (називи клопе и још понечег), ал' канда има превише аустроугарског у том Османлијском царству. Нешто о полусвету циркузаната и превараната. Није СФ.

Вернор Винџи - Синтетичка таличност. Много технологије и пратеће социологије зиповано у једну баш кратку причу (која ми се чини скраћеном верзијом "Брзих времена у Фермонтској средњој"). Носиви рачунари (дакле уткани у одећу), консензуална стварност (простор кроз који се крећу преливен генерисаном сликом која се пројектује на мрежњачу) и (ремонтовани) маторци који поново иду у средњу школу да би ухватили корак са садашњицом. Кратко, јебитачно и не губи ништа при четвртом читању.

Мери Розенблам - По површини (из пословице о лепоти). Тип скроз спржен у неком удесу добије прилику да се на њему испроба нова техника регенерације ткива. Ликови: он, доктор, и тајанствени виртуални лик са мреже који му ту и тамо прискаче у помоћ потпитањима. Доктор има стражње намере, води га кући док то траје, и на крају ништа, куд који. Добро урађено, са доста финих увида у могућа стања духа.

Вандана Синг - Дели. 1) не Делхи него Дели, хер оно х схлужи Хенглезима за... не знам шта, за изговор сигурно не. 2) Јееее Дозоа најзад убацио неког изван своје авлије... осим што ова предаје физику негде у еСАДу, дакле тако још и може. Да случајно убаци нешто што још није објављено у авлији, па пре би се сам обесио за. Иначе, прича је о лику који вазда живи у том Делију, али среће анахроничаре, тј људе из других времена, почесто и са комадом околине, па тако успева да закључи које је из прошлости које из будућности. На врло пешачки начин, скоро штапом и канапом, пролази кроз разне теорије о временским парадоксима, природи времена итд, поприлична галерија тога. Налази и некакву агенцију која помаже (између осталог и?) анахроничарима да у свему томе нађу неки смисао и разлог да не скоче у реку. Добро је, има неки фини штимунг, и приде је и добар путопис кроз улице и пијаце.

Алберт Е. Каудри - Бела. Бела као бела планета, тј први колонисти су Пољаци/Руси па су именовали свашта. Елем, овом типу наковањ да даш па би га покварио. Прастановнике зове Аркији јер су их првобитни колонисти звали "архитектори". Одакле к? Па, руски препис гласа х на латиницу је кх, где оно к значи "ово х има да се чита а не прогута", а англофили то схвате као "х служи за то да ово има да се чита као к" па онда Хрушчова пишу Khruschchev а ови то прочитају као Крушев. Но, аркитектори су још ситница. Има лика који се зове Шчех или Шћех (Szczech) и онда даје за њега упутство да се чита... Шек . Био је бар довољно при себи да сконта да није ту код куће, па је текућу посаду попунио западњацима и оријенталцима, поприлично измешаним. Елем, испостави се да Аркији нису изумрли него живе у тунелима испод замка (на којем је база само надограђена), и сад јебига база мора да се напусти. А догађа се низ обредних убистава, па је главни лик дошао да истражи. Онда све креће ка уобичајеној ескалацији, закључно са опсадом док не стигне коњица, те обредним људождерством јер другог нема, те завршним окршајем. Пиротехника умерена, можда би добро изгледало да се сними, мада би продуценти то гарант извукли у хорор а избацили крчкање лешева. Све скупа амбициозно, велик труд уложен, и на крају осредње и ограничено.

Данијел Абрахам - Левијатан плакаше. Ово сам читао раније, и чак и кад сам прошао половину и препознао, и даље нисам могао да се сетим остатка. Антитерористичка јединица за зајебане случајеве, са комбинацијом ретиналних дисплеја и свуда камера, па час виде једни друге, час виде шта други виде, час шта се тамо негде догађа, по правилу у неколико квадрата. Израња некаква нова шема, клинке за које не знаш да ли су ожичене динамитом или ћорци, а не знају канда ни саме да су део нечег (можда вештачки ум у настајању координише те групе?). Прилично киберпанк, уз чак прилично реалистичну динамику између екипе. Крај је скоро надреалан.

Колин П. Дејвис - Браниоци. На океанском свету пуном којекаквих ала и санџама, људи гаје, од сопствених заметних ћелија, још горе але и санџаме да их бране. У неку руку сопствена деца у другој врсти. Осим што ништа није савршено и људи то знају, па се пазе и од сопственог оружја. Кратко, јебитачно, оригинална идеја.

Стивен Бакстер - Мајски цвет 2. О генерацијском броду који треба да преживи 25000 година. Њим управља кабала од десетак дуговечних фараона (технологија претходних освајача сунчевог система, не баш најјаснија, као и гомила наноботова који раде свашта) али не и претерано бесмртних. Као и у педесет других прича са генерацијским бродовима (чак је и Хајнлајн имао таквих урадака), све одлази у 15:00 у року од педесетак генерација. Истина, замке које је он поставио се избегавају - нпр оплата брода је провидна да ови не би заборавили да су у свемиру, али... Логичких рупа колико хоћеш. Имају наноботове који чувају молекуларну структуру брода, али посада и даље мора да риба све могуће површине да се не би у перути запатила нека куга. Језик одлута и брод мора да преводи између посаде и фараона, а исти тај брод није могао да буде средство за образовање и очување језика. Јер је канда идеја била да генерацијски брод баш мора да буде општа дегенерација, где ће становништво да се заглупљује јер је као најопасније да се међу њима појављују нове идеје јер оне пак обавезно доводе до борбе за превласт и пропасти мисије. На крају испадне да је мисија онако као успела - након 21000 година брод је и даље исправан и иде ка циљу, али носи племе неупотребљивих бабуна и мање племе лењих орангутана, сви људског порекла, последњи преживели фараон једва да још зна како се зове, а стиже их надсветлосни брод од куће да их покупи и врати назад. Све у свему, огроман труд да се још један комплет претпоставки покаже неуспешним. Уз намештаљку од стране аутора, све може.

Kopiram sve ove recenzije u jedan fajl, za slučaj da nestane foruma.

Nego: Baćigalupi.

Blind Lime Pie wrote:
Nego: Baćigalupi.

Двоумио сам се... то њихово је на пола пута између ч и ћ, па га препевавамо кад нам се како учини (не Челентано и не Белући).

Мислим ипак Бејсигалапи...

Нисам ни приметио (бар не јако), колико Амери умеју да унаказе стране језике док се на послу нисам срео са једним Италијаном. После пола сата ми је рекао да је тек од мене, дакле трећи - четврти дан боравка, чуо своје име неискасапљено.

Kopiram sve ove recenzije u jedan fajl, za slučaj da nestane foruma.

Прегризо.

Остатак за 2004.

Кејтлин Р. Кирнен - Јашући белог бика. Нешто као "људи у црном" осим што је баш зло. Први контакт се десио негде у неком понору на Европи, и ванземаљци нису баш ни интелигентни али су заразни. Главни лик је био у екипи која их је нашла, и вероватно пренела заразу на Земљу, и такође један од главних теренаца кад се открије ново жариште на Земљи. Приде је пси'ћки оптерећен јер је замало бацио кашику тамо а чип за смиривање тога још није био измишљен, па је кренуо да шљока и избегава спавање. Суморно, мало забуњено јер никад не знам које је флешбек а које текућа радња. Једна од оних где иронија не помаже, напросто смо на дужи рок најебали.

Брендан Дјубва - Звезда падалица. О последњем рачунарском вирусу, овог пута биолошком, који је појео чипове и срушио цивилизацију. Један од последњих становника орбиталне станице се затекао у свом старом крају и не може никуд, јер ништа не ради а САД су, наравно (бар предиктивно програмирање још увек ради!) склизнуле у сопствени деветнаести век, и ако баш неће да га вешају због неморала и ранијих грехова, протерују га. Онако, мњах.

Роберт Рид - Змајеви летње јаруге. Јесте да се догађа у отприлике садашњем времену, ово је ипак о змајевима, јајима и крљуштима.

Џејмс Л. Камбиас - Океан слепих. Како ће медији сјебати први контакт. Јер је медијска репортерска звезда решила да прекрши протокол, навукавши стелт одело да се завуче међу становнике дубина (како људи уопште живе под притиском од триста бара, све уз аргонску атмосферу са 0,1% кисеоника - притисци свих осталих гасова у телу мора да су у офсајду). Не виде га, што јес јес, ал' виде (звуком) празнину међу собом, опколе је, заробе, сецирају... Ако превидимо техничке проблеме, ово је једна од оних где главни негативац тако темељно свима иде на јаја да његовог невољног саучесника нико чак ни не позове на дисциплинску, а и читаоцу некако дође мило што је ђубре угинуло. Свака част, ретко ко успе да ме доведе у навијачко расположење.

Елинор Арнасон - Башта. Још једна из серије о Хвархатхима (које х се чита а које јок, питати списатељицу). Овог пута не да мушкарци нису реткост, него су потцивилизација, дакле имају своја занимања (од 20. до 60. године у војску) и овог пута су нешто у рату са Људовима (после испадне случајно, као у Вавилону 5 Страчинског). Главни лик је војни баштован који дезертира, па га после нађу али не кажу ником. Иако је ово требало да буде СФ какав би написала 1 хвархатшка госпа, то никако није јасно до последње фусноте. Сликовито и са спором али достижном радњом, није чак ни досадно, ал' је међу слабијима и понајпре... на коју фору ова постиже да је Дозоа увршћује из године у годину?

Питер Ф. Хамилтон - Гласање ногама. Овде је Дозоа направио фину зврчку за нас што набављамо ово штиво на киоску, јер се зове "Footvote" а претходна прича је једина за 20+ година која има фусноте - footnote. Тако да делује да је линк на наслов као линк на фусноте од претходне. Лукаво (или случајно). Елем, у Британији у време мњах периода под Блером, сви сморени а неки Мареј направи Капију, дакле портал у Тамонегдијум, и крене да прима исељенике. Прича једна риба која дели децу са бившим мужем, а иначе воли да иде на разне демонстрације из углавном безвезних разлога - што је оквир приче. Главна су Марејева правила, шта сме шта не сме у том тамоу, и кога никако не прима (чланове странака, новинаре таблоида, бирократе из ЕУ, синдикалне функционере, саобраћајце, ликове са берзе, произвођаче оружја, министре, управљаче пензионим фондовима, особље теве сапуница, силеџије, табаџије, власнике и управнике кол центара) и добар део приче служи да испуни простор око овог. Крај је такође симпатичан, као и свеопшта атмосфера "остали смо само ми, говна".

Пол Ди Филипо - Сизиф и странац. Још једна о атентату који може да промени историју, и временку који долази да понуди информацију и утоку. Кандидат је Албер Ками, а свемир онај у ком је Француска 1914 измислила неко н-зрачење и постала светска царевина. Итекаква, чак се Амери жале на вишак француске културе а џез је њихова локална забава. Ајде, бар се догађа у Африци (а није Кикују) и има чак и елементе СФа, дакле није обичан шббкбб. У ствари, није ни лоше, осим што фали мало динамике на крају, јер Ками скапира да је потпуно свеједно да ли ће да скембечи атентатора или неће.

Пол Мелкоу - Десет сигми. Још једна о типу који уме да чује своје остале примерке у алтернативним свемирима, свих ен милијарди пута бесконачно (од чега уме да извади проценат кад га прегази камион - и да искористи информацију за остале примерке себе па они преживе). На крају сведе себе на свега три примерка али је уватио рибу. Поднаслов би био "шта ћемо све жртвовати за њојзу".

Волтер Џон Виљемс - Улагања. Поприлична свемирска опера, дужине новеле, где је гомила ствари објашњена овлаш или никако - за неколико врста под влашћу Праксиса нема чак ни ваљаног описа а камо ли историје; сам Праксис се исто не описује него опажа по томе шта ради. Иначе, кастинско-феудално-предузетнички систем, који би Филип урадио бар мало узбудљивије. Да нисам читао 'Пенка, ово би било солидно, овако... мњах. Далеко од тога да је лоше, али не препоручујем огуглалим читаоцима попут себе . Солидно урађена атмосфера аристократског бираног говора (кроз цео текст, не само дијалоге!), али за финте унутар финти фали још који корак у дубину.

је СФ    +++++ +++++ +++++ +++++
није СФ    ++
напола    +++

bas mi ovo nedostajalo. hvala rasejani.

Е сад могу сербез да читам преосталих девет или десет годишта, колико је већ остало .

btw, znam da nije tema za ovaj sveti topic ali kage baker pise dobar i duhovit fantasy.

Дозоаова збирка 2006 (за 2005), коју канда још увек имам на папиру, негде у тамоу. За неке ствари из ове године сам се чак спремао да наиђу већ једном, штавише налазе се међу разлозима за настанак ове, како неко рече, емисије.

Ијан МекДоналд - Мала богиња. Непал, Индија, сто година након стицања независности, и цео тај кастински систем и живот са милион богова се сливају у једну прилично киберпанк новелу. Главни лик заиста проводи рану младост као богиња Кумари Деви, потпуно одлепљена од рла. Онда проводи године све покушавајући да се уда, у некаквом проводаџијском куплерају, где нема секса, само долазе ђувегије да их гледају и попричају с њима. Ухвати 1 брамина, и то генетски наштелованог да живи онолико пута дуже, али за толико и спорије одраста, што је надокнадио креативном хирургијом и протетиком, па се она поплаши и збрише. Онда живи неколико година као шверцерска мазга, носећи у глави вештачке умове јачине преко 2,8 (а законска црта је спала на 2,4) те њен газда падне од руку Кришнамурије, и она је најзад слободна са пет стручњака у глави. Феноменална комбинација наизглед несложивих ствари, средњег века и хај тека, могућа ваљда само у Индији. Препорука!

Паоло (!) Бејсигелапи - Калоричар. Две претпоставке: електроника и остало су рикнули, остаје суперчелик од ког се праве опруге које могу да се навијају у недоглед, и то је главни преносиви извор енергије; главни извор одакле се то пуни су генетски буџене биљке (уједно једини извор хране, јер је случајно наишао неки вирус који је побио све остало), из једнократног семена које производе две-три фирме типа Монсанта и практично имају монопол на храну и енергију, и свако мора да купује семе сваке године. На Мисисипију двојица иду узводно чамцем на навијање да дошверцују типа који може да направи семе из кога ничу биљке које нису јалове.

Алистер Рејнолдс - Иза Орловог раседа. У систему за летење сличном Хичијевским капијама само више налик огромним хангарима у којима се будиш кад стигнеш а успавају те кад те испаљују, вероватноћа зајеба постоји. Кад стигнеш где не треба, неко мора да ти саопшти лоше вести. Педагошка вештина потребна за то је сразмерна тежини зајеба, а Рејнолдс је овде натерао главног јунака да слој по слој љушти варку да би дошао до истине. Јер како рече Чарли Строс, "можеш да вараш неке пикселе стално или све пикселе привремено али никад све пикселе стално". Климоглав и г. ФКДу.

Дерил Грегори - Друго лице, време садашње. Наводно сигнал руци да подигне чашу оде добрих 120 милисекунди пре него што велики мозак изда наређење. Одатле следи поприличан трактат на тему шкк онда ради тај велики мозак (а тема "је ли то баш увек толико или само код тако простих радњи" се ни не начиње). Заради излагања теме имамо рибу која се предозирала дрогом која тих 0,12 секунди развуче на много дуже или можда и до у недоглед - предозирани ионако не примећују разлику, више нису ту. Мелодрамски слој је што, да би радње уопште било, риба ипак мора да ради нешто, па су је као вратили из тог тамоа, али то више није она него нека друга. Премаз приде што су њени задрти новохришћани и наводно већи католици од католика... ал' тај слој је урађен скоро реда ради, и на крају се некако сувише лако сложе те она оде својим путем.

Џеј Лејк и Рут Нестволд - Канађанин који се вратио скоро скроз са звезда. Комбинована прича о соло лудаку/генију који је успео да изведе свемирски скок помоћу штапа канапа и нешто опреме набављене на црно, његовој "удовици" која чека на договореном месту, удубљењу у језеру које се на том месту појављује, агенту НСА који је надзире и успут се затреска, те временом једини укапира... и све скупа, симпатично, јаааако слично оном од пре неку годину са типом који је постао компатибилан са вуковима, осим што је јавност много ефикасније ескивирана.

Мајкл Свонвик - Лето трицератопса. Шта би било кад би само троје људи знало да се налазе у временском току који је резултат феноменалног зајеба и биће исправљен најесен? Па, гледали би да за то не сазна више од двадесетак људи, и трошили би немилице, уживали и... то је то. Весело и непретенциозно.

Роберт Рид - Камуфлажа. Она ствар због које читам све ово редом, да се сетим . Феноменално, толико да сам уобразио да је ово писао Рејнолдс, а није. С друге стране, сад видим колико је ово близу Бенксовој Култури - мада сама цивилизација која је изродила Брод није то, нити се нешто много спомиње, јер Брод језди кроз свемир, носећи својих ен милиона свесних бића и машина, углавном четири позната облика (хуманоиди, други кисеоничари, онда амонијачари и водоничари ваљда... мало има о њима) и гомилу неискоришћеног простора, који укључује и неколико океана и пустиња. Дакле, веће од планете, а брод. И има капетане, а главни лик је бивши капетан, зглајзо нешто пре ен хиљада година и отад гледа да га не нађу и да испотиха помаже другима кад може. Чак је и објашњење за толико несродних хоминида исто као код Бенкса ("храна те обликује"). Сама радња је толико запетљана да и током другог читања (а после десетак година се још увек доста тога сећам) нисам успео да погодим ко ту кога и с које стране.

Кен МекЛиод (МекЛауд?) - Случај заједничког скока. Ака конзилијенције, што је новолатинска кованица коју скоро нико не користи и већина речника не познаје. На свемирској раскрсници са порталима у свим могућим правцима, 1 свештеник се пати са својим моралним дилемама типа да ли да покуша да приликом покушаја првог контакта са шлајмоидима успут понуди и штедњу. Тј тај 1 сејвингс. Поруку апсорбују са све гласоношом. Премишљање о тзв. моралним дилемама верника и безбедњака је у ствари једини вредан део текста, нарочито танано балансирање да се не зна колико се руга њима а колико њиховим критичарима. Ништа нарочито.

Брус Стерлинг - Блемијева стратегија. Још један излет у алтернативне прошлости, овог пута Левант и крсташки ратови и цео тај ратничко-трговачки систем изграђен око њих, где 1 ванземаљац овековечи двоје мештана а после умре и остави њима да се пате са накотом... сликовито, богато, бујно и тек на тренутке се сетим да је ово ипак СФ, односно како би звучао да су догађаје писали савременици. Као и увек, добро урађен домаћи, познаје материју и не фрља се, дапаче.

Виљем Сандерс - Амба. Овде су ме спопала бар два нивоа дежавија: не само што ово читам по други пут, него све имам осећај да сам већ нешто писао, на тему лоше урађеног домаћег. У суптропском Сибиру 1 Амер и двоје домаћих држе летачко-водичку службу, где мало воде туристе да виде звери (Амба је отприлике онај Куросавин тигар из "Дерсу Узале") а мало су принуђени да шверцују Кинезе, мора од нечег да се живи. С тим што Рус, кад треба да опсује, неће рећи "говно!", тј очигледно је псовка превод са амерског :челоклеп:. Осим нешто атмосфере пред апокалипсу ("загревање се убрзано убрзава!"), у суштини обична ловачка прича.

Мери Розенблам - Претраживач. Јако слично бар трима недавним причама, о детективу који је у ствари интуитивни гуглар, наручиоцу који покушава да га искористи, њуејџерима који мисле да су нешто јако бунтовни и у илегали, о томе како нестати кад се све зна... све већ виђено ал' ајде има неку атмосферу а ни занатски није лоше.

Крис Бекет - Пикадили циркус. Кад је малтусовска криза решена у 23:59:59 тако што је огромна већина становништва пребачена у виртуалу, не баш у скроз измишљено, није се имало за толико, само у лакирану верзију стварности, мањина је остала у телима. Сад су већ матори, размножавање им је забрањено, и поприлично су луди, ко више ко мање. Плитко, испразно и шупље.

Дејвид Џеролд - У трусној зони. Ау, други бисер исте године. До пола је комбинација временске мурије, детективског комада, те пси'ћког комада са урањањем у геј заједницу. Осим што су то све клинци... парола "и ружно куче неко треба да воли". Међутим, шеф агенције за коју тип ради је тајанственији него што се чинило, и у последњој трећини се догађа сасвим другачија радња (скида га са случаја тако што га баца 80 година у будућност). Етичка питања која се током целе приче отварају су много приземнија и људскија од оних што се подмећу по мрежи (где штогод да изабереш испаднеш љига), а високоморални став који се гура није ту зарад рекламе него из врло практичних разлога. Одличан. Исто сам се сећао одличне атмосфере од прошлог читања, и скроз заборавио како се завршава.

cini se bas dobra godina

паће wrote:
Ијан МекДоналд - Мала богиња. ...Феноменална комбинација наизглед несложивих ствари, средњег века и хај тека, могућа ваљда само у Индији. Препорука!

Ako ti se to dopalo, preporucujem River of Gods, od istog autora, takodje o Indiji iz bliske buducnosti.

Да, и Дозоа то спомиње у предговору (који се јако трудим да не читам јер сваки али сваки пут почиње са "прву причу је продао те и те године", ама нисам довољно брзо прелетео преко њега).

Лиз Виљемс - Ла малконтента (бемлига, чему наслов на италијанском). Још један свет где су мушкарци укинути, овог пута генетичарским муљањем. Осим тога, није СФ, него више бајка, парабола или како већ у тамоу зову такве приче. Приде, ништа посебно.

Стивен Бакстер - Деца времена. Кроз неколико епизода, прича се увек понавља: радознали тинејџер проналази места где су некад живели људи, и њихове трагове, али га старији одвуку назад. Од рушевина Чикага до подземља Антарктика, јер се вечито повлаче пред невременом -прво леденим добом, после врелим. Комад са тезом, дакле слабо & неуверљиво.

Вонда Н. МекИнтајер - Ситна лица. Ауу... од свих могућих женских друштава, ово је досад најсложеније и најразрађеније. Размножавају се тако што размењују "другаре", тј човечуљке који су величине кобаје, паразитирају негде на кожи трбуха, донекле су интелигентни (и служе и за размену сећања међу партнеркама) и углавном служе као резервоари предате сперме, дакле самоходни (ајд, самопузећи) курчеви. Ту је тек почетак; сви живе у симбиози са својим личним живим бродовима, подједнако интелигентним иако им се речник своди на "тачно" и "нетачно", но у тексту те две речи имају увек више смисла него што се на први поглед чини. Е сад, из ових претпоставки се развија поприлична прича о љубавима, издајама, одрастању, политичком пичкарању, савезима & раскидима. Све скупа одлично.

Џин Волф - Чешљар. Цивилизација, пљунута САД из отприлике педесетих, се налази на плочама на огромном океану, који се таласа. Имају кола и којешта али не и контакт са другим плочама; свака плоча је изгледа држава за себе. Периода таласа је више недеља, те је добар висак (ал' не обичан него мајсторске израде) ствар престижа. И онда неко израчуна да ће да се сударе са комшијама за десетак година... па да ли разбити њихову плочу, поделити своју... Поприлично недомишљено, недовршено и пуно рупа. Занимљива идеја, а ово није да није мајстор (али нечег другог) него му се јебало живо да ово логички заокружи.

Хари Тртлдав (Корњача Голубица, у случају да је Амерички Американац) - Одибон у Атлантиди. Шббкбб о неком природњаку, чувеном илустратору биљака и звериња раније непознатог западним Европљанима, који забаса у... Атлантиду, Авалон. Заборавили су Најдаљу Тулу, Шангри Ла и још пар западњачких недођија.

Хану Рајаниеми - Деус екс хомине. Ако се неко пита откуд Дозоа да уврсти једног Финца, то је зато што овај живи у Шкотској и пише на "краљичином енглеском". Бивши бог, углавном без већине моћи након рата, се враћа породици, и добар део је опис распуста. Тј био/ла је бог након компајлирања отвореног кода за качење вештачког ума уз свој, и након кратког освајања универзитетске мреже стиже у кућни притвор, тј само у своју главу, без спољног ума. Онда он и некадашња му риба, након много самоиспитивања, добију сина, 2.0. Мало теже за праћење, на више места претпоставља да је читалац ушао у атмосферу и кад није, али све скупа солидно.

Стивен Попкес - Велики Карузо. Госпојица одустане од пушења до даљњег јер трудноћа и антипушачка пропаганда не иду заједно. Па онда клинац у кући и антипушачка пропаганда (нешто о половном диму овог пута). Тек негде са пет банке најзад може поново. Син, одгајен као антипушачки зилот, долази после посла да јој уништава цигаре... скуп спорт те она нађе неке бајаги цигаре (од дувана!), много јефтиније а исти шмек. После испадне да је то 1 тип који је смислио неку нанотехнологију прераде, ауцорсовао то на неколико места, и код ње се потрефио неки баг те су јој се у плућима населили погрешни ботчићи... од којих стекне оперски глас. Проведе пар година певајући у опери. После умре.

Нил Ешер - Тихо збораше блебепатак. Још једна о водичу за богате ловце који закачи зајебане муштерије. Занимљив крај, занимљива биологија, нешто јурњаве по шумама и горама, нешто много промашаја из супер-уби-крк-оптех снајпера, злоће изгину добрице стигну кући. Згодна пустоловина.

Алистер Рејнолдс - Зимина плава. Одлична прича о... природи сећања, уметности уопште, трагању за корењем себе. Те успут и о свемиру довољно великом да смести највећа уметничка дела (и по димензијама), где је Рејнолдс баш пустио машти на вољу а успео да остане уверљив. Препорука!

Дејвид Моулс - Планета Амазонки. Још једна са изумирањем мушкараца, овог пута временским парадоксом, где је планети одједном промењена историја и на њој никад није развијено полно размножавање, те нова (вајкадашња) генетика одбацује ткива настала зарад тога, што је испопогађало мушкарце. Аномалија одакле ово потиче је место где се догађа највише спонтаних зачећа. Извесни Саша постаје Јазмин, не баш до молекуларног ни до ћелијског нивоа али би требало да прође. Препознају га довољно често, и не линчују га, иако је представник остатка света који држи планету у карантину (уверен да се ради о вирусу). Покушава да продре до Зоне да би... Али се ствари завршавају другачије. Е, да, приде је претежна култура на планети исламска, што је баш занимљиво, с обзиром да су све саме жене.

Доминик Грин - Атомска на навијање. Негде у Африци, још једно поље где се заостала муниција из претходних ратова користи за рашчишћавање рушевина или уклањање лешева. С тим што има и ствари горих од муниције са одложеним дејством, нпр ситних црних рупа које ваља разминирати. Осим што се нашло педесет корисних ствари које те рупе могу да ураде у међувремену - да буду депонија за ђубре, канализацију, да снабдевају град струјом. Мало порасту притом, ал' ништа страшно, док не порасту. Добро, можда мало забуњено у почетку док се не укапира ко је главни лик и ко шта говори.

Крис Робертсон - Златна планина. У будућности алтернативне прошлости, Америка је кинеска колоније и то још од осамнаестог века или раније. Кинези граде торањ до орбите, што је опасно и зајебано, па увозе гастарбајтере из заосталих источних провинција. Педесетак година касније, новинарка (пореклом делом из тих кругова) интервјуише типа који је преживео али остао шворц, па он њој исприча целу историју кинеског расизма и охолости, а она се сети како се одрекла деде и бабе јер нису хтели да се асимилују. Није лоше за 1 шббкбб, поготово мало Америма за наук да виде колико су имали среће а могли су да најебу.

Гвинет Џонс - Тачка ослонца. Штогод замумуљена прича о полусвету који обитава на некаквој верзији Полове Капије, не претерано велике и поприлично забачене. Јадници, који немају за карту до куће а на извлачењу за следећи лет ваде све неке безвредне комбинације те се још нису обогатили, и међу њима двоје ванземаљаца који се наизглед баш не сналазе. Локални полусвет има своја правила, шефове итд, а приде светска влада има неке своје тајне које држи баш ту... дакле замешало се и закувало и онда следи једно поприлично узбудљиво и убрзано натезање (ко ће кога, ко ће с ким, ко ће куд). Завршне три реченице су просеравање као за последњих десет секунди у епизоди неке серије, ха, ха. Штета.

Питер Вотс & Дерил Марфи - Мајска мушица. Пошто је држава на неки начин била крива за смрт четворогодишње девојчице, реши се да се на њеном случају покуша оживљавање у виртуалном, уз уговор дугачак као рука. Девојчица, међутим, има своје мишљење о боравку у телу, о успореном животу (јер виртуелно је за неких шест реди величине брже). Завршава се брзо и жестоко (за бар два значења речи "брзо").

Елизабет Бер - Два сна о возовима. У потопљеном Ну Олинзу (ака Њу Орлеансу) град преживљава плутајући у комадима (нејасно... да ли под водом или на води), вазда пада киша и повремено слећу теретњаци и онда сви живе од претовара. Ко положи десет испита, за сваки испит стиче право да (ожиљно, без мастила) истетовира по један прст и буде примљен у посаду. Мати је тек на пола прве руке, а син би да буде сликар. Он ризикује свашта да уради графит(о) на страни тегљача, тек слетелог; ухвате га и ништа од њега, крај.

Џо Халдеман - Анђео светлости. У исламско-хрисламској Америци, главни лик је чича који још учи арапски, сналази се са кураном на енглеском (а није муслиман него хрислиман). Тражи по тавану нешто да да унучићима за божић, ал' нађе само неку вакумирану свеску СФа из четрдесетих. Прода је на пијаци неком ванземаљцу за технолошко чудо, сијалицу која ће светлети и кад он умре, и која лебди тамо где је ставиш - одлично за јелку, не продајем.

Џејмс Патрик Кели - Палеж. У поодмаклој пангалактичкој цивилизацији један ексцентрични богаташ откупи испошћену планету да на њој оснује Тороов Валден, дакле друштво засновано на идејама књиге изашле 1854, о некаквом не толико повратку природи колико ослањању на сопствене снаге, једноставности и непостављању сувишних питања. Но, ту су делови претходног рударског насеља, који су одбили да се иселе кад је планета продата, и желе да сузбију генетски убрзану шуму (која расте лудачком брзином) тако што изазивају пожаре, често камиказно. Од њих се не чује ништа; радња прати једног сељака који је постао ватрогасац, од тренутка кад се буди из психотерапијског сна у болници Горњих. Горњи, тј разни који нису грађани Валдена, се мешају у њихов живот на сто начина, све трудећи се да остану неутрални. Њихове махинације с једне стране, и цензура и унутрашња политика између Шумске и рудара, плус неколико чинилаца та тране... фино закомпликовано, и једино што фали је што је на крају одбио да нам каже на коју страну би он претегао тас, него баш инсистира на уравнотежењу за и против једне и друге стране, као да је цела новела анкетно питање, па нек читалац заокружи а или б.


је СФ    +++++ +++++ +++++ +++++ +++
није СФ    +++
напола    ++

so long in heliconia

https://www.blackgate.com/2017/08/21/brian-aldiss-august-18-1925-august-19-2017/

Дозоаова збирка 2007 (за 2006)

Кори Докторов - Ја, робочамац. Оригинал је "I, ROW-BOAT", што треба да буде одјек оног "Ја, робот" његовог земљака Асимова, и да, диљем уратка се спомињу три закона, ал' више у виду религије. Већина земљана се устоварила у рачунарски супстрат негде тамо горе, а на Земљи је остао ко је хтео, те доста тог супстрата. Радња се одиграва у многоуглу између чамца (свестан), брода (поприлично), двоје људи (који навраћају да привремено населе тела двоје гњураца, као туристи) и коралног гребена (који је накупио критичну масу рачунарског супстрата и постао свестан, и поприлично надркан из ниског старта). Уз урадак иду и илустрације у боји, сад да ли су фотке, дигитално уље или напросто исфотошопано, не види се на том малом формату. Што је првина за Дозоаа, досад је био суви текст. За разлику од претежног дела свог опуса, Докторов овде није кренуо да жвалави о задружној бесплатној мрежи за све (а што се делом већ остварило) нити о крајње бизарно-инфантилним ликовима. Ово има главу и реп и малу причу о освети и дигиталним наравима.

Роберт Чарлс Вилсон - Џулијан: божићна прича. Онако, шббкбб смештен у 2172. али практично реконструкција америчког југа од пре двеста година, са све месном аристократијом, приглупим кметовима, некаквом верском влашћу и десет премаза дежавија.

Мајкл Свонвик - Калајна мочвара. Двоје рудара, практично под ропством за дуг, гледају да нађу нешто да се обогате, шетајући по ваљда Венери или Меркуру. Шетају у стамбеним оклопима, пизде једно на друго и након неколико недеља је њему већ савршено доста свега и хоће да је убије, што испада неизводљиво због безбедносних механизама у оклопима, али успут, сасвим случајно, натрапају на наслов и оду богати. Мрзе се заувек. Добро сложено, и пси'ћки и видик и дијалог, а и техника је изложена концизно. Добар.

Ијан МегДоналд - Духова жена. Тј оног духа из боце, исламског (пошто у енглеском има неколико речи за духа). Још оне саге о вештачким умовима у Индији, о кришнамурији и том богатом споју кастинског, верског и рачунарског система. Овог пута главна није богиња него плесачица и то од највише сорте, а у подељеној Индији он је амбасадор суседне индијске државе, те вештачки ум. Они се чак и венчају (ко је рекао Идору?) а рл им се компликује кад његова држава хоће да прегради Ганг да направи себи акумулацију и мало изазове сушу и помор у њеној. Преговори пукну, међу њима двома пукне тиква, њена држава усвоји амерички закон о вештачким умовима (ништа изнад 2,5 што ће рећи не много паметнији од човека), она заврши на Хималајима где отвара кафану (слично претходној причи). И даље богато и бујно, добро написано, само сад већ на познатом терену.

Бенџамин Роузенбом - Кућа даља од твог неба. Такође са ситним илустрацијама у боји, кад већ плаћамо за скупљу штампу, нек иде све. У некаквом клубу богова, који се баве стварањем свемира разних, један се нешто предомишља око једне девојчице која пати. Тешко за праћење, због поповског језика ("онај који је некад био ... а сада је само {опет нешто симболички}...") и ретког и раштрканог објашњења ко кад шта како зашто коме и одакле.

Кејџ Бејкер - Где расту златне јабуке. Два тинејџера на Марсу, један из тераформаторске задруге, други син камионџије, би да мењају места само им треба скоро смртна опасност да то укапирају. Јуначка дела на дугом и опасном путу, дакле омладинска пустоловина. Ал' добро сложено, има тај жанр својих дражи. Срећно избегава и педесет постојећих шаблона и превише деус-екс-махина способности, успева да делује уверљиво, тј да момци нису ништа натприродно ни натпросечно, само знају оно што треба да знају и што су напабирчили ситним хакерајем. Добар.

Брус МекЕлистер - Рођаци. Клинац који 100% очекује да ће остати јединац, јер се дозволе за друго дете јако тешко добијају, заинтересује ванземаљца, убицу од заната, да му то некако среди и испослује дозволу да кева истера трудноћу. Убица се заинтересује јер клинац некако конта шта све треба да зна, где да му нађе жицу, зна где се овај пали. Почетак дивног пријатељства... Фино испричана мала прича.

Алистер Рејнолдс - Сигнал спрам шума. Зачудо, скроз ван оног што је тада иначе радио - дакле није из Простора откровења, нема ничег од тога. Само гостовање у сопственом телу у паралелној стварности, која је скоро иста осим што од гостовања почиње да се разилази, тј нешто пре њега. Тип проводи недељу са својом женом која је у његовој стварности погинула а у овој само уганула ногу. Веза се погоршава из дана у дан, отприлике баш као што је скајп кењао кад се користи бежична. Занимљив троугао - он1, он2 и она2, с тим што је он2 суспендован док у њему гостује он1, а он1 је у свом телу у коми док је на вези. Добро разрађено, фина прича, ништа спектакуларно. Мало је досадно кад описује како се квари веза, бар за нас који то знамо из рла.

Џеј Лејк и Рут Нестволд - Велики лед. Делује као нацрт за велики роман са дворским пучевима и осталом борбом за превласт. Пре свега постоје Куће и постоји Језгро, али то је дефинисано једва у назнакама. А онда убрзо почиње јурњава по великом леденом кратеру на сателиту чија је клима ван њега умерена. На дну кратера, испод стравичне олује, су нађени први узорци генетског материјала туђег порекла. Тамо брат сређује да му погине сестра, јер тако се у њиховој Кући дипломира - ко убије свог пара, одрастао је. Но, она васкрсава и уместо да се потамбурају, она одлази у Лед... дакле све недовршено, недоречено, нема зидова, само скеле.

Грегори Бенфорд - Ударни талас. Астрономска је туга преголема, прође време, професуре нема. Јер је љига од колеге успео да прикрије ово или оно а онда покупио оно што други нису прикрили те објавио први. Па тако неколико пута. И испада да ни није био у праву, јер оно није неутронски пулсар или тако нешто, него свемирски брод који се запутио отприлике у наш крај, а онда експлодирао. С тим што ће тешко било ко да поверује у то јер потиче од фрустрираног сведока. Ратови звезда су отприлике подједнако досадни као и убоди у леђа у академском свету.

Џастин Стенчфилд - У реци. Ванземаљски брод, огромантан, садржи реку и у њој ванземаљце, чији је језик недокучив а самим тим и математика. А имају тајну енергије нулте тачке и канда би је радо и дали, кад би неко могао да разуме. Једна се реши да јој уграде шта треба и оде да живи са њима; прича почиње кад је изваде и како јој ништа није јасно, ни ко је ни шта је ни где је, док јој то не поваде. А онда се скоро ничег не сећа и скоро да смо џабе кречили, но креће убрзавање радње и драмска класика: лекар који ју је радио је њен муж и канда се закачио на другу док је она била тамо; ванземаљци јаве да убрзо одлазе а ништа нам још није јасно; ова друга наврат нанос оде доле неспремна па замало да страда; особље се држи протокола па замало направи пичвајз, добро су и прошли... итд итд, та друга половина је збрзељана, клишетирана и склепана од добро познатих делова. Било је бољих на исту тему.

Волтер Џон Виљемс - Дан отеловљења. На први поглед још једна прича о омладинској дружини, каквих је било већ двадесет. У истом дану сви изгенерисани и одгајају се у симулацији, па кад ко докторира добија тело и посао. Ко на Цересу, ко на Титану, ко где. Но, писац јако добро зна да правила чине игру, а правило да они нису грађани него софтвер у власништву родитеља је кључ - постоји брисање. Зачудо, не дотиче се оног да је сваки спермић светиња, нити покушава да од овог направи натегачу за доказивање ове или оне стране за или против абортуса, него заобилази целу ту причу и оспе се на све могуће покрете са догматском структуром, који скоро сви кад тад изроде своје противречности и онда... ко боље изгледа на телевизији носи шњур. Јако, добро разрађено, личности погођене, говори тај еспереранто као да је тамо рођен.

Грег Вен Икаут - Докле стигнеш. Клинац и његов робот крећу у свет. Свет је већ отишао у 15:00, све ради на рециклажу бивше цивилизације. Нешто јефтине филозофије, мало приче о одрастању и другарству, племенитости и... у збиру јако танко и двеста пута прежвакано.

Роберт Рид - Добра планина.Таман уз сезону шумских пожара и теорију да пожари не могу да се спрече, само да се одложе за касније, кад се нагомила већа маса горива. Планета је океан, не окреће се него има тамну страну, но се окреће океан и на њему копно од пливајућег дрвета, које има своју тектонику и наслаге подводног метана и блесаву хемију одатле. Цивилизација је... чудна, комбинација сеоских имања и велеграда, који сви могу било кад да нестану, ако се некадашње острво њихово опет одвоји од континента а метан на пукотини запали. Главни јунак бежи из свог села (скоро сви се потровали, није се запалио метан) далеко на запад где наводно граде пловеће градове од чврстог дрвета импрегнираног свим и свачим; транспортно средство је црв са кабинама и којечим... и патрљцима некадашњих руку и ногу (Лету Другом се ту штуцало). Ту је и риба са књигом где је описан брод који их је све ту донео пре ен хиљада година, која можда лаже а можда више не уме да га нађе, ко ће то знати. Одлична атмосфера, ликови и њихови односи чудни а јасни, свеопшта примена српског сигурносног уређаја ("ма, неће") мада је јасно да половина не верује у њега... Ово се памти.

Дејвид Д. Ливајн - Држим се са оцем за шапе. Истеривање ситне психологије каква се виђа по теве серијама, на тему "ако данас могу да будем ког хоћу пола, сутра ћу моћи да будем која врста хоћу", дакле његов отац под старе дане хоће да буде пас. Солидно урађена емотивна клацкалица, колико се већ могло са бизарном премисом.

Пол Џ. МекОли - Мртваци ходају. Посвећено, имплицитно, Роју Бетију, јер су главни јунаци андроиди коришћени као оружје у претходном рату. И некако не бацају кашике кад им истекне рок трајања, него терају даље... али гледају да се утопе у околину, у овом случају у ћорку на неком Сатурновом месецу, као особље. Па ко ће кога. Добро. нема електричних оваца.

Мери Роузенблам - Кућни филмови. Живот камелеона, дакле живе камере која саосећа са наручиоцем и иде да гледа и снима све што овај хоће. Баба наручује да се сниме сватови неког даљег рођака, јер је бацила око на (пра?)унука неког из своје младости. Намести да се сниматељка смува са њим, и још изведе отмицу (популарна индустрија тада) да их смести у Амазонију где неће имати друге но да се кресну. Проблем је после кад уговор истиче и ова треба да преда сећање и све заборави. Добро испричано, мада није да не може да се погоди пола унапред.

Дерил Грегори - Дамаск. Бог на мозгу као варијанта болести лудих крава. Болница, секта, детективи. Прескакао доста. Какве везе има наслов, можда ће другови чланови знати.

Џек Скилингстед - Живот у презервату.  Неспремна агентуља из наизглед будућности долази у Сан Франциско да уништи Језгро Вечности... што све звучи јако мистично док не објасни шта је шта. Ванземаљцима се случајно откачила приколица или тако нешто, па је Земља практично мртва, с нешто преживелих. Сачували су само СФ с тим да га врте у дневној петљи, дакле сваког дана је тамо 9. новембар 2004. Њој се јако свиди живот тамо, буде и свемирског секса и свега.

Паоло Бејсигалапи - Жутокартонац. Још из оног свемира где разне фирме типа Монсанта имају монопол на храну и енергију, овог пута из мало ранијег периода док још има избеглица из крајева погођених разним биљним болестима намењеним успостављању тог монопола. Лик је бивши кинески богаташ из Малаје, одакле су протерани и сад су нико и ништа на Тајланду. Тл;др, све социјала и расизам и понижени и увређени.

Грег Еган - Јахање крокодила. Пар са десетак хиљада година брачног стажа реши да смисли шта би могли да ураде за крај, па да се мре. У релативистичком свемиру, где је брзина светлости граница а све остало спорије од ње, изаберу да покушају да се примакну сфери Надмених, што је нека зона коју досад ништа није могло да пробије. Све сонде, колико год ситне, бивају избачене, не увек на истом месту. Не зна се ни да ли неког има унутра, можда је аутоматски стражар надживео цивилизацију. Одлична разрада релативистичког времена - у сваком кораку који направе, буду у нечем први у историји, но док се пребаце на следеће место, прође пар генерација или векова, то буде скоро легенда, а њихово достигнуће већ нормална ствар. На крају напросто закључе да подухвату краја нема, довољно су урадили.

Елизабет Бер и Сара Монет - Пасје острво. Прилично слаб шббкбб, отприлике као оних десет са вађењем холивудских ликова пре него што баце кашику, да би се упрегнули у неки будући/иносветски Холивуд. Овде се спасава неки цензурисан комад из Шекспировог доба пре него што га цензор спали. Разбацивање са средњовековним језиком и правописом и нешто атмосфере.

Кен МекЛиод (МекЛауд) - Друмски разбојници. Већ смо имали нешто о шкотским партизанима, али ово је скоро боље - ово је на тему како је устанак почео скоро случајно. Добро урађени ликови, сви из народа, разних. Башка наравоученије да може бити грдног белаја ако наставе овако да зајебавају пушаче. Врло добро, и скроз симпатично.

Стивен Бакстер - Мистерија Тихог океана. У некој шббкбб варијанти свет је подељен између западних сила и Рајха. Потоњи је у ствари газда од свега, а ови су као потчињени савезници или тако нешто. Лансира се огромантан дирижабл да најзад прелети Тихи, но тамо се испостави да је некакво чвориште Риманових многострукости па тако надлете океана у дужини од двадесетак обима Земље и још увек нема копна, осим неких острва из, чини се, ранијих геолошких епоха. Нема неког краја, посада помре, новинарка која пише преживи најдуже па кад једном грдосија залута, врати се назад и записи се нађу. Подугачак текст, добро описан али бре ово је осамсто деветстоти опис владавине Рајха, смислите нешто већ.

Керолин Ајвс Гилман - Оканагански водопади. Земљу освојили ванземаљци, мање више све исто као што је и било осим где они кажу. У овом случају премештају четири села (пардон, вароши, у САДу нема села) јер леже на налазиштима силиката, а то њима треба за купање, пустињска су врста. И камелеонска, при додиру са странцима почну да попримају њихове особине, те је ово прича о освојенима који освајају освајаче, на мицеве. Солидно испричано, уз честе паралеле са догађајима у остала три, хм, села где је приступ био другачији. Доста идентитетских питања ("пречесто нам се догађало да постанемо оно што освојимо").

Џон Барнс - Свака рупа је оивичена. Опет релативистички свемир, човечанство се шири а камионџије (тј тегљачи) и даље разносе робу за коју некако успевају да израчунају исплативост по 120 година унапред, при чему не смеју ни да знају шта носе. Има их по осморо на сваком броду, где се смењују кад ко умре, па се допуњују одгајањем нових чланова. Ово има рупа као треница, нерешених питања на све стране (пре свега чему такав транспорт, како их тако аутистичне још примају свуда, како опстаје робовласништво кроз већ седми талас ширења човечанства...), што писцу није много битно, он би о духовима ранијих посада, који наилазе о рођенданима. Џаба два-три добро урађена лика, стил и атмосфера, ово је шупље.

А. М. Деламоника - Град на затрованом мору. На некој планети град са милион ипо избеглица са Земље, изградили им октоподи. Испоставља се да није био рат између њих, него између Земљана, а ови су им били савезници, као што је и победничка фашистичка страна имала своје ванземаљце. Клинац натрчи на сцену лошег секса између октопода и Земљанке, не успе да је спасе али зато убије октопода. Тетка, стари ратник, га вади да га не ухвате, јер политика ће бити јача од правде и истине. Успут се обоје преслишавају о својим ставовима - је ли ово дом или има наде да се врате на Земљу, које је убиство оправдано итд. Добра атмосфера, фино вођење радње, вреди.

Алистер Рејнолдс - Најтингејл. Бочна прича из свемира откровења, тј два-три века након што је Скајлер Хаусман први слетео са својим замрзнутим путницима и основао колонију, што је довело до скоро непрекидног рата. Прича прати екипу ловаца на ратне злочинце, која свој плен налази на одбеглој аутоматској ратној болници. Болница има вештачки ум који има своје етичке назоре и дилеме, те се поход завршава врррло неочекивано. Наслов нисам превео јер мислим да не треба - није ово никакав славуј него је болница названа по Флоренс Најтингејл. Атмосфера бизарне касапнице је, по мени, много боља него кад то уради Симонс. Уопште, Рејнолдс уме да изведе те бизарне и макабр ствари са јако мало речи и без уживљавања, само колико му треба да истера шта је хтео. Као и за све друго што је написао, препорука.


је СФ    +++++ +++++ +++++ +++++ ++
није СФ   
напола    +++++

Дозоаова збирка 2008 (за 2007)

Дејвид Моулс - Финистера. Не могу тачно да се сетим у ком роману из Културе је Бенкс описао живот у живим балонима, јер је то тамо само епизода која се ни не спомиње у препричима; вероватно "Ексцесија", где трагају за неким ликом. Било је тога и код других. Моулс, међутим, не држи балоне као амбијент или превоз, они су читаво (и практично једино) станиште на очигледно направљеној планети са атмосфером 20 бројева већом него што је нормално. Балони су поприлична острва, више десетина километара, и овде се лове, продају и служе и као место за живот за разне прогнане од којекуд; у неку руку затвор. Цивилизација је маварско-шпанска (калифат држи власт) у неким деловима, мешана у другим. Атмосфера колоније где централне власти само гледају да извуку неки профит и немају превише проблема. Уверљиво, добар кривудав заплет са фино сређеним крајем, МекГафин добија запослење.

Кен МекЛауд - Бљесак бина лево. Комбинација црвоточног транспорта и шта се догађа кад аватарима живих ликова дође да опет мало живе дуже, размножавају се и изазову крах локалне привреде. А привреда је девети извод нормалне, нешто као они фантазмагорични папири од вредности за које нико не зна тачно шта и како раде, овог пута на тему разних непотребних услуга, хватања трендова док су још у назнакама. Отприлике на трагу Стросових подивљалих финансијских инструмената. Нема неку поенту, радња врлуда, догађа се само хаос и онда стигну кући.

Џон Барнс - Океан је пахуљица, четири милијарде миља одавде. Тераформирају Марс тако што на њега обарају ледене астероиде из Којперовог појаса. Двоје новинара, који углавном не могу да смисле једно друго, путују површином да би снимили кад то буде стигло и почело да пада. Успут сав разговор подешавају да може да се употреби за емитовање, тј јако мало текста изговоре нормално. Онда се нешто сјебе па он спасава њу, а онда се врате својим каријерама, доста небитним јер - ко још гледа документарце? Занимљив угао посматрања, нарочито њихови разговори, како стално говоре за камеру, горе него глумци.

Гвинет Џоунс - Спасавање Тијамат. Дипломатска мисија, опет нешто на тему "висока цивилизација дотакла примитивну, њихови нишчи се побунили, све се разјебало, ај сад да вадимо флеке". Овде је то мало екстремно, јер аристократска раса обредно лови и једе примерке својих кметова, и то раде чак и њихови представници на преговорима. Што је сад дипломатски проблем, а можда баш и није, шашави су ти Римљани.

Јеџмс Ван Пелт - Однедавно сањам Венеру. Тераформирање Венере, драгичка, тако што на њу обарају ледене астероиде из Којперовог појаса. Богаташица и њен (млађи, нижи, али је пали) помоћник се замрзну на сто година, јер је њој стало до тога да види свој пројекат (финансирала га сама) како даје плода. Буде се, он нешто пизди што је она наредила докторима да га мало дотерају; буде се опет на 200 па 400 па 600 година. Он се увек пробуди неколико година пре ње, и сад је већ и старији (и виши и згоднији) и баш огорчен. На крају немају шта да кажу једно другом. Пројекат је успео али не онако како је она хтела.

Ијан Мекдоналд - Вертандијев прстен. Свака част мајстору, ја ово нисам могао да пратим. Нешто као интергалактички рат, где до пола ни не знаш ко против кога, ко је ко. Сваких пет реченица се појављује још једно Име Нечега које не знаш шта је али се аутор прави да треба да знаш, да се подразумева... елем, Пикасо.

Уна Меккормак - Смена плиме. Две тинејџерке из високог друштва. Она из првог лица има две мајке, што је у међувремену забрањено, па живи код ове док су јој родитељке којегде по свету и праве велике паре (као адвокати). Ова, пак, има жељу да изводи ствари луде и дивље те замало да мандркне. Фина мала прича, није лоше.

Крис Роберсон - Небо је велико а Земља мала. Једна од оних шббкбб о кинеском царству (овог пута под манџурском династијом) где је Мурта почистио све Куртине људе а сад се испоставља да један, неким чудом још увек жив, има неке информације о војној доктрини Мексике (да) па шаљу неког младог чиновника да га испита. Потанко познавање механизма царства али... стимпанк у једном од офуцанијих издања.

Грег Еган - Аура. Двоје агената буду врло ингениозним (виша квантна физика, детаљан опис) механизмом послати да буду посланици на планети ван Амалгама (дакле исти свемир као у лањском јахању крокодила), и то по једна у обе главне зараћене државе, да сазнају шта се може о математици тамошње давно изумрле врсте. Пошто су њихове тренутне инкарнације за једнократну употребу, дуги боравак на археолошком налазишту је фино балансирање између "шта све можемо да сазнамо овде" и "када отићи са журке". Еган одличан као и увек.

Роберт Силверберг - Узводно. О типу који, не својом вољом, креће у прошлост возећи свој Пријус. Прва станица је 1973. где још и налази свог тадашњег цимера; ујутро је већ у 1967. а онда га чека дуг пут. Добар опис свега што може да вам се деси, мада је мало без везе што је ауто испао чудо тек у педесетим - био би чудо још много пре (тј касније).

Нил Ешер - Страна археологија. Исти свемир као оно пре две године, са блебепатком... који није тако наиван као што се чини. Овог пута надгорњавање неколико мутних ликова из полусвета на граници између Савеза и некакве Масаде, где се тргује свим и свачим, а понајбоље пролазе археолошки налази изумрле врсте (једне од неколико из тадашњег свемира) Атетера, који су некад тамо живели али их је средила нека куга, врло технолошка и врло слична стапајућој кузи Алистера Рејнолдса из "Бездан града". Узбудљиво, добро сложено и не знаш за кога да навијаш (ја се прешо).

Тед Чианг - Трговац и алхемичареве двери. Средњевековни Багдад и Каиро, и времеплов, тадашњим средствима и тадашњим погледом на свет, са све слојевима арапске мудрости. Стимпанк минус триста година, ал' је бар оригинално по поставци, са неколико прича унутар приче унутар приче, баш као што је структура 1001 ноћи или Проклете авлије.

Џастин Стенчфилд - С оне стране зида. Нешто попут кинеског зида нађено на Титану, на месту где је сваки час нека метанска снежна мећава, патролна лађа УН спази неке дивље археологе, крене за њима и ту онда крене хаос. Ствари се час виде час не виде, унутрашњост зида је променљива, лавиринт из зоне сумрака, а унутра је ваљда она соба из Зоне из Сталкера, видиш шта желиш. С тим што се завршава уобичајеним спасавањем у секунд до дванаест, осим оног једног што се одазвао зову сирена. Није баш нешто нарочито, и није до збрканог редоследа радње, стил је збркан. Читао сам и сложеније ствари које сам могао боље да пратим од овог.

Брус Стерлинг - Киоск. Аууу, од овог може да се рикне. Док је раније улазио у разне друге амбијенте (Византија, Египат, Африка итд) и времена, ово је Србија, одакле почиње Трећа транзиција (прва је била из социјализма у глобализам, друга из глобализма у пичку материну). Не каже нигде да је баш у Србији, али има толико назнака да тешко да је било где другде. Има све - локалну привреду засновану на заобилажењу прописа и нарочито мешетара из ЕУ, шверцере, криминалце са статусом, мурију која пази кога дира кога јок а кога колико, политичаре ("Mr. Savic was a member of the Radical Liberal Democratic Party, a splinter clique of well-meaning, overeducated cranks."; "You can get three basic qualities with any politician: Smart, Honest, and Effective. But you only get to pick two."). Да би ово написао, мора да је боравио у неком крају Земуна бар два месеца деведесетих или касније.

Јесте: https://boingboing.net/2008/01/15/bruce-sterlings-kios.html, бар тако вели Кори Докторов.

Има да се прочита на мрежи, има чак и подкаст, чита неко. Феноменално.

Остатак:


Стивен Бакстер - Последњи контакт. На све стране се јављају нови први контакти, већ петнаести ове године. Међутим, ово је година кад је доказано да тамна материја или енергија или шта већ, испрва потиснута у даљине свемира, има да се врати. Првобитни прорачун по ком до тог има још који билион година је малко скарабуџен за десетак редова величине. Атмосфера великог опроштајног.

Алистер Рејнолдс - Санкарева ћерка. Велика зима се повлачи, санки више не треба толико; госпојица из наслова иде у варош у набавку. Атмосфера је типично британски као средњи век, са све шерифом, локалним језиком и феудално-занатским односима, с тим што повремено с неба падају комади метала а и прича се да је шериф некад имао летилицу. Спопада је обесни син месног великаша, отима јој део пазара који треба да однесе вештици... која није баш вештица, само има два комада хардвера што јој је оставио пилот пале летилице. Јер у орбити и диљем сунчевог система се ратује, и то баш толико дуго да су доле заборавили свашта. Неуобичајено за Рејнолдса, он углавном успева да избегне то враћање на средњи век, и не онако велико како он уме, но и даље веома добро.

Ијан Мегдоналд - Санџив и роботвала. У Индији, у време кад централне власти сузбијају побуну ангажујући тинејџере да возе ратне роботе на даљински, један клинац се пали на целу ту сцену, и прво им продаје шта већ има (он је вала, дућан на две ноге). Нема везе што су разрушили његово село мање више скроз. До краја он и постаје део тима, али посла више нема, побуна је угушена. Завршава се безуспешним покушајем једног од клинаца да крене соло. Слаб одговор на питање шта са људима који су научили да ратују и не умеју ништа друго.

Мајкл Свонвик - Небопловчева прича. Авантура у некој мешавини 19. века и паралелних свемира, Филаделфија, има робова, има летелица али лакших од ваздуха. Тип прича свој живот, како је постао летач, пустоловине итд. У ствари обичан морнарски шббкбб. Ко воли.

Вандана Синг - О љубави и другим чудовиштима. О типу који (у Индији, па онда Калифорнији па на источној обали) проводи време као штићеник и ученик извесне госпоје. Успут примећује да је штогод надарен за читање мисли и помало усмеравање већих група присутних умова у неки заједнички ум, оно кад се маса понаша како се нико из ње не би. Испоставља се да је он ванземаљац, али спржен у људском облику (буквално) тако да не уме да се врати у своје стање. Подугачко, радња кривуда, мало мало па неко неког изда и то се узима за природно стање ствари, идемо даље.  "Ниси сам... више од осталих". Одмерено, без велике драме, јер чему дерњава.

Грег Еган - Стивова грозница. Кад тип који измисли медицинске наноботове (које Рејнолдс зове медишинама) оболи од 'пецијалног рака који ове не умеју да излече, па крене да хакује и да им додаје знања и умења до бесвести, он ипак мандркне а ове онда не мош утаманити. И онда те запоседну и наведу да одеш да учествујеш у неком њиховом опиту... дакле поприличан хаос, али након 30 година тога науче људи да и са том заразом живе. "Ботови су били бескрајно стрпљиви и бескрајно глупи. ... Понављаће опит док се Сунце не угаси."

Кејџ Бејкер - Паклени огањ у сутон. Опет њено окултно, овог пута киборг 1 шврља по (драгичка!) средњевековној Британији, налази забачене рукописе Шекспирове да би их сачувао за будућност. На новом задатку постаје библиотекар неког велможе, који је сав у грчкој митологији и кабали, којекаквим дрогама и тајним обредима, едаби од њега измунтао неке ваљда етрурске или микенске списе. Писац свршава што има могућност да се бацака отменим језиком тог времена, да својим ликовима удахне ту зачуђеност свим што виде и... све скупа сто пута виђено, сто пута прерађено, осма фотокопија. А то што је лик киборг баш не утиче превише на радњу.

Брајан Стејблфорд - Атлантидски бесмртници. Као такви, решили су да нестану са лица земље, а ово је тренутак кад хоће да се врате, налазећи појединце који су сачували генетско памћење, те лик који их буди иде од једног до другог и спрема им пет хемикалија (личи на алхемију, не користи кантар) да их реактивира. Овог пута баш не успева да заврши поступак јер је пацијенткиња сестра ситног дилера у неореалистичкој забити постиндустријског Лондона, те он гине. Она се буди, али не баш као што је он замислио... тј има моћи нема сећање, па шта сама направи. Ту би требало да почне, али јок. Наравно, главна рупа у причи је "ако не иде без буђења, ко је њега пробудио?".

Пет Кедиген - Ништа лично. Полицијска психо/процедурна, с нагласком на психо. Јер главну полицајку кроз целу причу изједа Зебња, чему можда доприноси што јој се партнерка пензионисала а нови партнер јој баш није најјаснији. Испоставља се да он јесте пајкан али из међуверзумске мурије. Расплет сваки час удара главом о "толико смем да ти кажем а да не оде све у 15:00". Добро смишљено, изведено и дало би се развити у забавну серију, има ту материјала. "Људи су у стању да у хаосу направе неред."

Елизабет Бер - Линија плиме. Још једна на тему дечак и пас, овај, робот (а имали су и пса). Робот је последњи активан из већ заборављеног рата, вуче се некако и прави спомене за другаре из чете, и успут храни и васпитава клинца да памти тековине и шгјз. На граници бљутавог.

Кит Брук - Споразум. Ентитет из наслова је некакав виртуелни свет, чији становници живе у отприлике најбољем од свих светова, дакле матрици (из "Матрице") и уверени су да постоји некаква матрица куд ће д'оду кад мандркну, а они су у рлу. И онда се појави реметилачки елемент, ни мање ни више него софтверски анђел (није прави јер није гологуз) који лако стиче следбенике али их исцрпљује. Агенти Смитови се овде више брину за добробит становника него за целину система, ал' то је отприлике и сва разлика. Лепо замишљени пејзажи и артефакти, добро као разгледница, а вероватно би испао и добар краћи филм. Ништа нарочито.

Ненси Крес - Закони преживљавања. Још једна из живота на ободу, где је све већ отишло у 15:00 због климе & загађења и потоњих ратова, а онда су дошли ванземаљци и поређали куполе. Главни лик је риба која живи од пабирчења по отпаду који испада из куполе, где успут нађе и понеко куче. Или ће га појести или трампити са куполом за нешто јестиво. Једном упадне у куполу и тамо се нађе у улози дресера паса, под надзором робота 1, који је ограниченог ума и речника. Ванземаљци се ваљда ни не појављују, осим у виду нечег (ларва?) што се качи кучету на реп. После они оду а и она са њима, један од дркопишнијих првих контаката... Зачудо, уверљиво и реалистично, баш због тако килавог контакта.

Том Пердом - Магле времена. Пошто нико не зна шта би се десило ако би две екипе дошле на исто место у исти тренутак у прошлости да снимају шта се десило, постоји строг пропис да за све то постоји само једна прилика, па сви имају трему. На крају се све своди на још једну шетњу кроз племениту историју британске морнарице (што је, јелда, новост и скроз оригинално), чија се част градила управо на томе што су капетани читали историје својих предака, које и читаоцу желе. Море мрш бре.

Кристин Кетрин Раш - Кратери. О зајебаном послу новинарке, у СФ свету где новинари морају да провере све што напишу из бар три извора, јер су били изашли на лош глас, па нико неће да објави ако није скроз истина. А прича је о надгорњавају европских безбедњака и исламских живих бомби, најновији изум. Бомбе се уграђују деци чим се роде, као буџена верзија стандардног чипа који се уграђује свима, па ти де откриј на време. Доста моралног преиспитивања свачије улоге - и особља у избегличким логорима, и лекара по мисијама, и репортера, и чланова породица такве деце.

Тед Косматка - Флорешки пророк. Кад је након угљеничног датирања измишљено и калијум-аргонско, дефинитивно је доказано да је Земља стара 5800 година, Нобел додељен за то, да је еволуција трт и да је Велики Пројектант све смислио. Осим кад се пронађе нешто што се никако не уклапа, због чега главни лик има среће да извуче живу главу. И доказе. Добар акциони, уз доста суптилне зајебанције на рачун разних марифетлука који се продају као наука.

Бенџамин Роузенбом и Давид Екерт - Нахоче. Тип са поприличним физичким и још пре психичким моћима реши да се одрекне свега тога јер је испразно живети окружен сопственим створењима. Оженио се и замало да усвоје неку клинку чији је отац на самрти, ал' јебига она је бела и није ред, шта ће свет да каже. Могао би лако да све то доведе у ред по своме, али онда је џабе кречио. Кратко и танко.

Роберт Рид - Рокси. Како дочекати смак света у друштву са матором керушом и да ти није жао јер си ето живео пуним плућима. Јер си имао керушу.

Грегори Бенфорд - Тамна небеса. Класична полицијска истрага, са ванземаљцима водоземцима који нешто муте по обали Мексичког залива, која се још није опоравила (нити ће) од Катрине, Рите и оног што нико није умео да изговори. Добро сређено, фино разрађено, ипак је Бенфорд већ одавно стекао звање Маторог Зајебанта. На крају се све своди на то колико је једна државна агенција отворила дупе да би се увукла ванземаљцима, и колико је (људи из) других агенција спремна да жртвује зарад тога. Тј заплет није нешто оригиналан, али је изведено фино, културно, поштујући обичаје пандурског жанра, уз неколико финих увида у људску природу. Да није нешто завршних сцена у којима је поприличан мрак (битан за радњу), било би добро и за на екран.

је СФ    +++++ +++++ +++++ +++++ ++++
није СФ    +++
напола    +++

Дозоаова збирка 2009 (за 2008)

Стивен Бакстер - Турингове јабуке. Пројекат СЕТИ је најзад дао плода, кад су сви већ дигли руке од њега, и то не онако како су мислили. Кад се најзад дешифрује порука из тамоа, испадне да је то упутство за израду софтвера којим ће моћи да се успостави некакав интернет са њима... тј не баш разговор него да правите шта и ми правимо. То већ направи пичвајз у дигиталној (јединој и даље исплативој) привреди, а кад крене у материјално, ту постаје озбиљно, то на Месецу прави фон Нојманове машине. Много премишљања о свемиру, његовом крају, животу и свему. Два опичена брата воде радњу, у цик цак, прилично занимљиво.

Мајкл Свонвик - Од пале славе Вавилона утекосмо. Земаљска насеобина пуна библијских топонима пада. Једини преживели и његова покојна риба васкрснута у уму његовог скафандера пиче преко опасног и можда непријатељског терена на леђима (или чему већ) последњег, не баш мотивисаног, савезника из реда стоногих комшија из предграђа. Ови имају по три ума и сва три говоре из разних аспеката, што даје зајебану синтаксу, релативно јасну (кад се сетимо других таквих покушаја). Њихова култура је заснована на акумулацији поверења/репутације, а и привреда. Земљанска је, пак, на информацији. Путешествије, надгорњавање вредносних система, и занимљив почетак дивног пријатељства. Добро, доста финих обрта, а главни зајеб је што сва она библиоматика нема ама баш никакве везе, пука навлакуша за западњаке који се пале на "спомиње библију!".

Паоло Бејсигалапи - Коцкар. Новинар (што се не зна до пред крај, мислио сам да је женско) избеглица из Лаоса. Пратимо неколико дана рада у редакцији нечега налик ХафПосту, са све праћењем рејтинга сваких десетак секунди, и како тип ризикује цео остатак каријере и ризикује депортацију само зато што неће да се прода него тера своје, коцкар на оца. Добра атмосфера, динамично, живи људи.

Елизабет Бер и Сара Монет - Санџама (Boojum - па ти де преведи). Жив гусарски брод, који наводно слуша само капетана. Права морнаричка атмосфера са све опаком крутом хијерархијом, где се при разговору не гледају у очи него у чин, у праву је ко је виши. С тим што опљачкају још суровије од себе са још опаснијим теретом него што је нормално, па дође маца на вратанца. Брод, пак, има своје мишљење о свему томе. Донекле предвидљиво, а иза некле не остане много, но бар је лепа прича.

Алистер Рејнолдс - Шест праваца свемира. Мрежа налик оној из Орловог Раседа (а ова опет вуче на Полову Капију), дакле тунели који воде до других буџака у свемиру а путовање кроз њих штогод траје. Главни јунак је Жута Керуша, контрашпијунка у служби великог кана Монголске Експанзије. Добра трећина приче је њено путовање кроз безбедносни систем неке прилично аутономне провинције од неколико милијарди становника, где најзад од сумњивог затвореника постаје стручњак сарадник (јер се кан правио блесав и рекао да она и не постоји, а ако постоји занимала би га)... да најзад испитају тзв. фантоме у тунелима. Фантоми су у ствари бродови из других сличних мрежа из паралелних свемира, које су подједнако дотрајале и цуре бродови међу системима. Ако ово није било довољно, надгорњавање тек почиње и до краја има још неколико преокрета. Сурови свемири, ништа блажи од Простора откровења, тако да освета на крају баш годи. Штета што је баталио ову линију, могао је овде да напише бар серију романа, ако не и нешто веће .

Тед Косматка - Речи на Н. Још једна вежба на тему мањинских права, овог пута у случају генетски васкрснутих Неандерталаца, који нису били ништа глупљи ни слабији (бар за потребе ове приче) него их уби врућина. Комплетан асортиман америчког фолклора на ову тему - верске лујке, најновији модели ксенофоба, расисти разних нијанси, правне зврчке у америчком стилу итд итд. Одиграно педесет пута, ништа ново и није доста лоше.

Ијан МегДоналд - Момак за женидбу. Још те посткиберпанковске Индије, овог пута о момку за женидбу који има проблем јер је потражња превелика, 4:1, захваљујући селективном абортусу. Солидан опис али не много јаче од тога.

Доминик Грин - Сјајни оклоп. Фина причица о селу остављеном на милост и немилост корпорацијском загађењу, овог пута радиоактивном - не исплати им се да возе све то него ће да из рудника сипају у поток, а оно што стигне до доле биће довољно да се још једном обогате. Село има своју одбрану, што је један механо тенк, а последњи руковалац је онај чича што је био учитељ каратеа, само излапео. Но и даље зна знање и има вештине, само не жури, спор је да дође на посао. Онда мало ватромета и две-три смешне досетке, сви се смеју, преко њих иде шпица. Занимљиво али -1 за оригиналност.

Карл Шроудер - Јунак. Ово је толико на граници бајке, и то позније, да се напросто осети да је ортак са Коријем Докторовим. Но, успешно остаје са своје стране те границе, и све што се појављује (нпр капитална буба/црв у којој је олупина лађе и од чијег хркања могу да попуцају унутрашњи органи; друге звери) је у границама оног што се може наћи на прастаром ваљкастом насељу са обртном гравитацијом, чији систем за одбрану је на издисају. Ради према унутра те спречава електронику, али према споља већ мање. Јунак изводи путешествије кроз то и налази Кључ... Вероватно би био одличан сценарио за јапански цртаћ за млађу омладину.

Мери Робинет Ковал - Зли роботски мајмун. Већ скраћено словенско презиме улива неповерење, а прича га не развејава. Мајмун киборг, довољно паметан да је атракција у зооврту, има проблема што пизди кад га посетиоци зајебавају, па им одговори бесно... Дакле, енгр мениџмент. Крај, нема више.

Роберт Рид - Пет пустоловина. Суперјунак, генетски скројен да буде у сваком погледу најнај, далеко стиже али наравно уз гомилу проблематичних одлука, што често значи гомилу мртвих да би се избегла већа гомила. Ни зликовци нису мачији кашаљ, то су листом генетски још јаче измењени људи, дотле да се рачунају у нове врсте, нације (него гле како су сви изабрали да буду у једном од тих десетак модела, камо оригиналност?). Пет прича из разних раздобља његовог живота, како је решавао који случај. Кад помислиш да не може јаче и крупније, Рид опет изненади новопронађеним редом величине... И до самог краја успева да одржи уверљивост (мада ми један део изгледа мало збрзељан и смућен, али је могуће да сам био две црте сањивији од нормале кад сам читао). Све скупа препорука, има ту доброг текста.

Џеј Лејк - Небо које омотава свет, преко плаве па у црну. О типу који је нешто огромно сјебао па се склонио код кинеског мафијаша негде на астероидима, да фарба неке кристале у ону нијансу плаве, какву ће имати свемир кад буде умирао. Све је пуно назнака краја, све је сморено, офуцано и отужно, и свеједно. Он чак не зна да ли ће и када газда да нареди кувару да га убије, или ће да га остави да ради. А ти кристали су у ствари артефакти неке працивилизације коју је ваљда он погрешно препознао као гориво па је неколико милиона комада отишло... И газда се појави и каже да му нуде дупло за његову главу, и оде. Ништа се не догађа, само свемир стари. Од свих покушаја (а бар два од ових горе би могли ту да се стрпају) да се живот уважи као вредан баш зато што је пролазан, овај још најбоље погађа.

Пол МекОли - Дођоши. Три тинејџера реше да се играју контрашпијунаже, све дувајући се један пред другим па ниједан не сме да попусти. Намере се на неког тајанственог типа и прате га кроз разна места на Реи (један од чешће насељаваних сателита у СФу). Свемир је отприлике исти као прошли пут, што постаје све теже пратити. Изгледа да је ових година кратка форма само низ стубова за градњу романа, што се одувек радило, или Дозоа лакше купује право на објављивање, јер издавачима треба реклама кад изађе роман. Овог пута, фина разгледница уз мало драматике и педагогије и приче о одрастању.

Грег Еган - Кристалне ноћи. Једна од оних његових, у ствари од две врсте његових. Једна врста је оно кад има две-три успутне приче за увод, које понекад имају везе са каснијом радњом, а понекад само служе да опишу видик. Друга врста је где се игра са еволуцијом у симулисаном свемиру, где је физика упрошћена, а и биологија, па пушта неколико хиљада софтверских бића да раде шта хоће, само да еволуирају. Овог пута је употребио скоро комплетан свој арсенал и на крају га заврљачио експоненцијално у вис/даљ/бесконачно. Јер му канда није било довољно то што је измислио, него би еволуција брзином од десетак генерација на сат морала да буде довољно брза да се читаоцу заврти глава. И врти се, вала, свака част.

Мери Роузенблам - Разносач јаја. Светом хара неколико пошасти - загађење, болести, наркокартели, државне агенције, безбедњаци и још неки. У ничијој зони између САД и Мексика један добровољац вози камион са кокошкама које носе ГМО јаја са антителима против бројних болести од којих болују ничији људи на ничијој земљи. Ради за неку НВО из Мексика, јер је тада САД већ бушан куртон од државе. Симпатична топла људска прича, погођена атмосфера.

Хану Рајаниеми - Глас господара. Веома хај тек пас и мачак спасавају господара, који је већ дупликат себе што је свуда забрањено (чак и у електронском облику) ама је он купио острво и прогласио се сувереном државом, што пада кад на неку правну фору корпорација преузме власништво и откине му главу. Гомила опичене архитектуре, разних робота и електронске публике (јер ово двоје постају музичари), где у пакло цигара стане десетак вишемилионских градова. Брзо, са доста преокрета, и без превише пренемагања, какво обично фасујемо кад је главни лик дете, пас, мајмун или културни исељеник било које врсте.

Чарлс Коулмен Финли - Политички затвореник. Други део оног од прошли пут (опет делови будућег романа), са истим ликовима, чак и оним који нису преживели, јер се спомињу. Сад се мало боље види друштво, верска секта Простих хришћана, у неком смислу налик Амишима (које спомиње) али са погледима на технологију завареним за 20. век, за разлику од Адараца који су се генетски дотеривали све до делимичне фотосинтезе, разговора мирисом и донекле телепатије. Теократија на беди од планете коју су приграбили је докрајчена револуцијом, и након 20 година мира сад се мешају карте јер стари кадрови мру. У гужви главни лик, који је био политички комесар и шпијун за бар две службе, заглави у пустињску верзију гулага. Финли је очигледно проучио Солжењицина, Харија Штајнера и још неке друге, и доста верно пренео целу ту атмосферу на своје околности, има кило вотке од Филипенка. Прљав веш политичке борбе није баш опран него је окачен о штрик какав се затекао, има се шта видети.

Џејмс Л. Камбијас - Свођење рачуна. Главни лик је робот и то транспортни, на Диони (задња пошта Сатурн), где гледа да ухвати понеки посао у корист својих власника, неке задруге из неке Којперове вукојебине. Притом се сналази за делове, трампи, тргује, муља и све скупа вози посао као било који лучки теретњак. Онда се појављује човек 1 кога углавном избегавају јер не могу да га не послушају штогод нареди, а утиче им на салдо. За њим се појављује нејасни аватар са добром понудом за превоз до другог сателита, наравно превише добром да би била чиста посла. Све скупа одлична пиротехника, добри морнарски дијалози међу роботима, добро надгорњавање умешаних сила и без претежног деус екс махина - препорука.

Морин Ф. МекХју - Посебна економија. У источној Азији десеткованом птичјом грипом (око четвртине становништва... четврткованом?) риба са погрешним профилом (ем сироче ем удовица, таквих има највише) успева да нађе посао у класичном знојарнику где им обрачунавају стан и храну по таквој тарифи да никад не испливају из дугова. Праве некакве биобатерије, које успут држе и по собама а струја коју направе им се скида са дуга. Режим затворски, ал' главна ликуша и цимерка успевају да се измигоље из врзиног кола, уз помоћ шепавог инспектора из неке заборављене државне службе. Одлично познаје и приказује кинески једнопартијски капитализам; мало идеалистички налази излаз из њега ал' ајде, све скупа је баш добро.

Џеф Рајмен - Дани чудеса. Поприлично забуњено јер радња доста одмакне док читалац схвати да су ликови говореће животиње којима су људи у наслеђе оставили доста својих гена, да све врсте умеју да говоре али остале врсте мишљења су раштрикане - мачке и коњи умеју да праве оружје и да пуцају, медведи умеју са струјом итд итд. У ишчекивању да се тај хибрид рашибридише, подугачак еп о дворским борбама унутар 1 племена коња, сеоби, мајчинству... преромансирано и развучено. Мња.

Пол МекОли - Град мртвих. Изгледа исти свемир као у "Дођошима" горе, овог пута са неколико хуманоидних врста, тј животињама са додатим људским генима ("не, ово је обичан пас, не уме да говори"). Елем, полицајка и шашава баба се упознају, баба живи уз колонију пацова, које проучава. Долази банда да открије шта баба крије (а траже на погрешном месту), мало опсаде мало надгорњавања, полицајка против свих њих, дакле немају шансе. Озбиљан минус за вицкасту реплику у последњим реченицама.

Гвинет Џоунс - Испловљавање. Место је већ познато, онај тигањ са дршком у Којперовом појасу где се већ једна прича одиграла. Сад тамо нема никог осим робота, и осуђеника који чекају да их зракну, неком туђом скаламеријом, коју галаксију даље да тамо оформе колонију. Ово је више о динамици групе, склопљене на силу, о чудацима који су још чудније пробрани и шта се догађа међу њима. Најкуља је баба ботка којој потпуно сева паја за то шта они раде, само да буду спремни. Занимљиво, без много драме - драма би можда следила да се након слетања прича не прекида у року од три минута.

Дерил Грегори - Илустрована биографија господара Грима. У имагинарној европској краљевини у току је већ ко зна који рат између два краља, са огромним роботима и којечим, и ово је путопис из прве руке - од стана до склоништа до збега па назад до рушевина па опет на посао, из тачке гледишта обичне раднице. Рат никад не изгледа романтично осим на екрану.

Кристине Кетрин Раш - Федералци. Глупи шббкбб.

Ненси Крес - Ердманов нексус. У старачком дому неколико живописних ликова - физичар који још држи један предмет на универзитету, бивша славна балерина, бивша хипица и још неколико њих. Повремено доживљавају као неке несвестице, које следећи пут буду и нешто јасније а онда почињу и да бивају делотворне - падне авион, отвори се сеф... Испада да некаквој лађи у мимоходу треба још чланова за управљачки борганизам, ама је чоечанство мало зајебан ортак за такав посао, па регрутовање не иде баш глатко. Последња реченица квари изненађење, а има га, јер до пред крај није баш јасно ко ту шта и зашто, јасно је само (отприлике) како.

Гарт Никс - Стари другари. Ратник некакве валхале или чега већ се одметнуо, ал' другаре су му већ похватали а сад долазе по њега некакве опасне санџаме у егзоскелетима и витлају, овај, сикирицама. Да га врате у окриље, со следећег путна. Има нешто атмосфере, остало нула.

Џејмс Алан Гарднер - Зрачни пиштољ: љубавна прича. Поприлично скраћена верзија Вонегатових "Сирена са Титана", где љубавна прича, дугачка пола живота, кривудава и не баш увек усмерена ка срећном крају, испада вођена артефактом који је испао подалеко од брода, па да га баце ближе. Исти штос, с тим што је овде усмерено само двоје клинаца; Вонегат је измислио читаву земаљску културу као средство да се до Титана дотури 1 резервни део.

Горд Селар - Лестер Јанг и блуз Јупитерових месеца. Џез сцена алтернативних раних педесетих, Земљом вршљају некакви Жапци и скупљају поприличне џез оркестре да их забављају на турнејама по Сунчевом систему. Џезере штогод набилдују некаквим дрогама (савршена меморија, техника, слух) ал' неки поклекну па их онда надограде некаквим менталним протезама, које су само врло обимни џубоксови, то више није џез. Обилато натрпано добро савладаним џезерским жаргоном тог времена, славним именима и... у суштини, ништа нарочито, само забавно.

Ејлиет ди Бодард - Лептир пада у праскозорје. Морао сам да прелистам шта сам писао о претходних неколико годишта, да проверим да ли је ово наставак нечега, изгледа да није. Јер опет имамо кинеску власт (одметнуту од матице) на средњој Америци, те поприличну мексичку мањину, од избеглица из њиховог грађанског рата, кад су свештеници (ацтечких богова) најурили ону световнију половину становништва, тј које нису успели да побију. Полицајка, једини мексичи детектив у кинеској држави, решава зајебан случај. Ствар се своди на то да се из рата може избећи, али се рат не да избећи, стигне те. Ово чини такво јединство са неколико прича из сличног свемира из претходних година, да ми је тешко да поверујем да није од истог писца. Можда су задруга? Чак је и основни мотив исти - риба која се снашла у кинеском друштву има неки дуг према својима и на крају мора да га се сети.

Ијан Мегдоналд - Дера. Мислио сам да је ово једна из серије о Хвархатхима, јер планета има исто погану климу са осам годишњих доба и инклинацијом од 45 степени и цивилизацију која је већином на обали са жестоким брђанима тамо негде. Међутим јок, ови су се развили у осмоструке личности, тзв аспекте, који им се развијају средином пубертета, уз малу помоћ наноботова из океана. Долазе им гости из ко зна које галаксије, да наточе горива (обичне воде, има ту једна водена планета). Гости су у ствари у бекству у неком свом рату... а ствар се даље измешта из малих приморских места и тврђава-универзитета у пангалактичку јурњаву кроз неколико векова, уз понешто замало затирања читавих врста, маневрисање с краја на крај свемира а вала и изван њега (!), уз прилично оригиналан крај. Ово би вредело развући у два-три пута дужи текст, има материјала. И даље имам дежави да сам из овог свемира већ нешто читао. Ваљда зато што читам овако редом...


је СФ        +++++ +++++ +++++ +++++ ++
није СФ    ++
напола    +++