Science Fiction

Не, превеслао сам се у тексту. Јесте Андерсон, а Халдеман ме саплео.

1997. (за 1996.)

Грегори Бенфорд - Урањање. Још једна прича са човечјим умом у телу шимпанзе, овог пута у виду гостовања. Шимпанзама уграде пријемнике, људском госту натакну електроде и шта већ, оставе га да лежи омамљен у некаквој кутији, и док то траје, овај вози свог шимпанзу на даљински, с тим што баш не држи све кајасе него мора да га помало наговара, утиче на њега, сроди се с њим. Откачени математичар, сувише паметан да би сам избегао атентат (а бави се предвиђањем трендова и то сувише тачно, па кад он нешто предскаже то већ постаје пресуда за фирме којима је предсказао скору пропаст, дакле не могу да тихо распродају све док још вреди и нестану с парама, или да музу тржиште још) дозвољава да га девојка одвуче на овакав сафари изнутра. Около се мува још доста генетски скројених створења, јер ово није баш изворна Африка него нешто постиндустријски обновљен део, а атентатори их налазе и ту. Наравно, њих двоје побеђују на памет и лукавство, а и шимпанза лично изводи своју освету, лепи енд. За акциони комад и није лоше, има и доста приче о генетици, социолошкој историји врсте (понашање шимпанзи у чопору, колико је та прича о алфа мужјацима уопште тачна итд) а опет нема вишка пиротехнике, добро одмерено, вреди прочитати.

Мајкл Свонвик - Мртви. Наизглед страва & ужас међутим јок. Заборавите на радну снагу из знојарника, на робијашки рад, на роботски рад, све је то ништа. Кад зомбији крену да преузимају радна места, најебаће и они који су их на та места довели. Ал' ће бар неколико квартала да се наватају пара невиђено.

Ненси Крес - Цвеће аулитског затвора. Ово је прича, тачније новела, из циклуса о заједничкој стварности. Људска посада налази ту цивилизацију на некој планети, и тамо практично сви сматрају за стварно оно што и остали сматрају; они озбиљно верују да је стварно само оно у шта сви верују, а да је све остало измишљотина, непостојеће, и да они који нису у стању да верују заједно са осталима нису ни сами стварни те немају грађанска права, њиховим телима неће бити дозвољено да се, кад умру, лепо распадну и придруже прецима у стварности, него ће их држати у конзервансу, изоловане. Како успева да изгради овако ишчашену културу а да то изгледа целовито, свака част, ово је вештина скоро у рангу Урсуле Ле Гвин (скоро - има ту рупа). Наравно, људска посада је ту онај чинилац који доводи цео систем у питање и унутар саме приче није јасно да ли су локалне власти само радознале или баш и саме не верују у сопствену културу, али манипулација којој прибегавају је веома подла, у рангу са било којом класичном диктатуром. Колико се сећам целог циклуса, кључ је у неком зрачењу или пољу које покрива практично целу планету осим неких пећина (у којима се онда догађа расплет, наравно).

Тони Денијел - Тих, сув рат. Ратник из будућности се враћа из последњег рата на крају времена. У његовој припиздини је прошло двадесет година; њему је прошло петнаест мада је у том рату провео ко зна колико, четрдесет или двеста, све је то релативно. Победили смо јер се вратио, и сад не сме да дира ништа, нарочито не да се упушта у сукобе са другим повратницима, јер ако неко погрешан страда, промениће се крај будућности и повући за собом потребну прошлост која до ње доводи... све скупа, парадокс са убијањем свог деде, само унатрашке. Наравно, у његово идилично село (где се половина бави производњом пива а остали вискија) долази банда војника из суседног свемира да убије мало времена на одсуству, направе нешто пичвајза и на крају он нема куд него вади вишка наоружања из осталих димензија и брише главног противника из свих свемира, а његови редови напросто цркавају у месту јер су били накачени на њега. И онда мора да се врати на крај времена да провери салдо.

Џејмс П. Блејлок - Тринаест фантазама. О клубу љубитеља СФа из 1947 се дописује са ликом који је на тавану нашао газдину збирку СФ часописа из 1956 а живи у отприлике данашњици. Он попуни наруџбину из неког старог броја Астаундинга а то стигне њима. Без икаквог објашњења, осим да пошта тера камион кроз зону сумрака.

Бад Спархок - Јагорчевина и трн. О тркама једрењака, али у гасно-течним слојевима Јупитера. Окрени-обрни, морнарска прича остаје морнарска прича. Сва та једра, обиље називља за ову и ону ужад (и нешто компликованије радио везе), и ко је како савладао своје страхове и испао јунак, и ко се извукао из финансијских гована. Ко воли нек изволи.

Џон Кесел - Чудо на Иваровој авенији. Још један холивудски са мажњавањем потенцијално исплативе олупине коју онда пребаце у други свемир. Овог пута не односе Мерилин у будућност него пропалог режисера држе неколико година негде док дође к себи, а онда га врате где је био а његов леш (из тог свемира) уредно склоне. Не баш уредно, јер га нађу, и један детектив некако провали, миц по миц, да ту нешто није у реду. А онда... ништа, прокњижи то као појео вук магарца.

Пол Парк - Последњи хомосексуалац. Новобаптистички демократи преузели власт у Луизијани и хоће да затворе последњу клинику где држе преостале случајеве ХИВ-2 вируса, што заражене што клицоноше. Новинар се тамо зарази додиром са последњим случајем нечега; долази до некаквог пичвајза јер народне масе ака руља крећу тамо да преузму ствар у своје руке (сенатор хоће да од тога направи затвор)... све скупа, ово смо већ читали у овом или оном облику, ни тамо ни овамо.

Ијан МекДоналд - Анђео сниматељ. (Прошле године је била прича са истим насловом али превод је различит). Нека страна раса је послала пакет са својим биолошким материјалом и нано роботима, који полако, брзином од можда десетак сантиметара на сат, претвара комад Африке (опет у близини Килиманџара, ако неко напише нешто са неке друге локације, Дозоа ће окренути главу с гнушањем) у своју екологију. Новинарка снима све, дружи се са месним ловцем, посматрају како се граница примиче хотелу а велика журка се темпира да се ујутро заврши тим што зона прождире хотел. Драматичан крај, поруке нема осим "најебали смо".

Роберт Силверберг - Смрт нас растави. Хиљаду и седамдесет четврта прича на тему дуговечних. Требало је да погодим да стари мајстор неће измислити нову причу: бесмртност је досадна ако немате неког ко ће да умре. Солидно, али разочарава.

Џим Кауан - Разума ко шодера. Бриљантан, донекле аутистичан, клинац израста у математичара и шта све не, и од почетка је опседнут идејом о бесконачном броју мајмуна који иштанцују Шекспира. Током приче он изређа сав могући хардвер и софтвер на коме је то радио, од неког раног Епла па до неког сулудо моћног Креја, и шта је све користио као генератор случајних бројева. Идеја је да ти насумични текстови нису ствар која се ствара, него се открива, краде из простора будућег или свега већ постојећег. Успут има неколико генијалних досетки, ако не и увида у неку дубљу истину, нпр. "Приметићете да је текст сагласан и са собом и са спољним светом. Али, сетићете се, истина није исто што и смисао." Све скупа, објашњава зашто су га стрпали у лудару и зашто морају да га пусте. "Те је тако порука испала сасвим случајна, или постоји некакав Бог кога то занима, запањује нас јутарњом росом и шаље нас поруке. Али не заборави да су богови неких вера преваранти."

Морин МекХју - Мудрост кошта. Заборављена колонија, скоро екуменски сценарио, на неком снегу и леду са тек пар сати дневног светла преко зиме. Основани и држе се начела самодовољности, дакле не петљају са ничим што не могу сами да производе. Добацили су до сточарства и производње вискија, организовани родовски, пазе да се удају у други род (генетика није заборављена), а кад их Земља поново пронађе, гледа да се не меша превише и само им шаље учитеље и понеког социолога, а и они имају строгу Прву смерницу да се не мешају. Један род се одметне од производње и однекуд има и наоружање. Једна баба земљанка, преко реда, уграђује своје резервне уређаје (локатор, и нешто за снагу) главној јунакињи те ова дозове шатл из неке тамо оближње станице, али је дотле село већ спаљено, сав виски изгорео, стока поклана и пола сељана побијено. Дакле не да нема ништа од седам самураја, нити су земљани уопште наоружани - они само дођу да покупе своје живе и мртве и ћао довиђења јепте се. Ово је толико контра свим стандардним сценаријима да је у ствари одлично. Треба имати петљу и написати нешто овако, са све емотивним развојем (млада земаљска студенткиња је штићеница главне јунакиње), само зато да би се то на крају што ефектније бацило.

Брус Стерлинг: Мајстор за бициклове. Иако ово није у строгом смислу киберпанк, ипак јесте. Амбијент је нуспростор у огромној згради, где су 32, 33. и 34. спаљени одавно и сад се ту населила разноразна раја, углавном неконформисти разних фела. Главни лик поправља бициклове и успут машта како би он конструисао идеалну инерциону кочницу, која би енергију кочења слагала у акумулатор, а добијену струју враћала возачу кад му баш затреба, али да он то не осети, него и даље осећа да вози бицикл - не мопед. Успут, стижу пошиљке од одсутног цимера, углавном дискете са шифрованим материјалом, међутим овог пута некакав декодер који се качи на само три државна канала, али са неким чудним коментарима, као из режије ("пази ли неко одакле докле камера хвата... имамо ли неког ко није имбецил?"). Испоставља се да то баш не би требало да чује, јер је то Строгопов. Долази му агентуља, коју он ухвати... и доста брзо, уз помоћ другара, извуче причу из ње. Ту она, пак, нешто сувише брзо престаје да се бори за пропалу ствар (сенатор, међу чијих 20000 поверљивих људи је регрутована, је поодавно алцхајмеров случај, а цео посао води његов виртуелни его, који је пак преузео превише његових бубица и није баш читав) и прелази међу банду... што ће опет бити само увод у реџентрификацију сва три спрата кроз коју годину. Радња мање више, али амбијент је феноменалан.

Грегори Фили - Размеравање ваздуха. Писано језиком ваљда из времена које описује, што је неки XVII век, кад Британија и Француска нешто ратују против Холандске Републике. Главни лик је Енглез али по мајци Холанђанин, и ради као дописник-преводилац британског краљевског друштва, практично научни дописник. Виђа се са Хајгенсом, Левенхуком и другим главним ликовима тог времена. Ту се меша Ми-6 или шта већ постоји тада, и као санћим гурајући га да истражи докле су Холанђани стигли са телескопима и рефлекторима (могу ли да спале брод на даљину?) а све у ствари гледајући да извуку што више о микроскопима. Игра се веома погана игра, и ствар се завршава морализаторским питањем хоће ли наука опет да буде у служби ратовања. У суштини стимпанк (што је скроз погрешан назив, ово је век-два раније), дакле хакерај са науком примереном епоси. Језик је зајебан, треба се сетити енглеског какав је био тада, пре него што су измишљене данашње вратоломије.

Мејкл Кесат - Дуже путовање. Гради се генерацијски брод, и градња не да се отегла, већ добар део посаде на градилишту чини друга генерација, деца оних што су се на градњи смували. Пошто је градња добар извор лове и власти за све умешане, отеже се у недоглед, ни погон није решен, или су нека решења била добра али саботирана. Једна саботажа изгледа озбиљније сјебава све рачунаре (али зачудо црна мрежа напрасно проради на истим кабловима и рачунарима... ту је писац побркао лончиће), што је прилика за смену власти на градилишту па онда можда и једном да се крене. Скроз неоригинално, чак и у оквиру Дозоаових досадашњих збирки, а и штогод збркано (фора са превише личности одједном и није јасно ко коме шта и колико дође).

Мајк Ресник - Земља нодска. Кикују.

Гвинит Џонс - Црвена Соња и Лесингем у земљи снова. Риба која се навукла на секс у виртуелном простору, где она игра насловну улогу и креше се са ликом из неке друге серије, а све то у виду терапије против нејебице у рлу. До краја она реши да јој је угоднија овисност о виртуелном сексу него досадна стварност.

Чарлс Шефилд - Дама која нестаје. (Наслов истоветан Хичкоковом филму из 1934). Њих двоје бивају раздвојени избором каријере - она креће навише, а он у најдубљи подрум тајне научне установе где обоје морају да имају више безбедносних провера него што има чинова у хијерархији. Мотив је како се извући, јер те војне установе су горе од мафије, нема излаза. Док она не измисли невидљивост. Не баш савршену, али довољну да не знају како је успела да изађе и како подиже лову са банкомата а да је ниједна камера не види. Сад је на њега ред... Посебна посластица су преводи фраза, "кад каже 'ово би те могло занимати' то значи 'немам појма о чему се овде ради а рачунам да можда ти знаш'".

Роберт Рид - Ларва. Међу бољим за ову годину. На вековном броду, са већинском људском посадом, управљају Занатлије, који су у ствари вештачки умови древно људске израде. Људска раса је вероватно већ давно изумрла, а они луњају свемиром и скупљају амбасадоре свих интелигентних врста које успеју да придобију. За придобијање је задужен Глас, тј посебно одгајен човек (клинка, у овом случају) који зна све могуће језике, специјалиста је за бар двадесетак струка и... таквих на броду има стотинак. Главни лик је, дакако, баш најјача таква клинка, коју пратимо до кључних догађаја. Има и нешто пиротехнике, и добрих обрта, и ствари које нису какве су се чиниле, и проницања кроз лажи. Донекле личи на причу из Матрикса ("која сам по реду?")... Луд је ако од овог не направи роман.

Стивен Атли - Ветар преко света. Јбт па колико претпрошле године је била већ прича о експедицији у прошлост. Оно, тамо је био проблем што се више не исплати па ће да се комерцијализује, а овде је проблем што не знају како ради, јер су на тунел у силурски период натрапали случајно, па им се затурио један путник. Иначе исто као прошли пут, научници на екскурзији, уз мањак пића. Ово чак ни нема неки крај, ништа се не разрешава, морнарица која је као главна сметња у почетку (јер САД тврде да је сад цео силурски период њихово власништво а поверили су морнарици да управља њим) напрасно нестаје са сцене и практично се више ни не спомиње негде од половине. Оно прошли пут је било много уверљивије.

Виљем Бартон - Промене. Прати једну породицу од отприлике 1943 до отприлике данашњих дана, кроз лик типа који се тад родио а умире на крају. О свемирском програму углавном, и како је батаљен и како се све на крају своди на видео игре.

Џин Вулф - Бројање мачака у Занзибару. Она лута светом методом летеће Холанђанке, а он је стигне на броду, где је средио да се сретну. Она је отприлике међу изумитељима андроида, а он је један од пет комада дотле направљених, мада се баш не примећује. Гађају се цитатима и то искључиво англофоних аутора, што је можда некаква разонода за оне што су оно милитаристичко ђубре Киплинга и још тако неке морали да читају за лектиру, па сад имају то задовољство да препознају понешто, ето није било узалуд. Кроза све то се провлачи и асимовљевско поигравање законима роботике (срећом, не износи их нигде дословце, Асимов је баш био досадан са тим). Друго поигравање је то што су се креснули, а пошто је део њеног ума такође уграђен у његов софтвер, мада можда само једноцифрен постотак, да ли је то сад био инцест ако му она дође кева. На крају бућ, можда још једна англокњижевна алузија, која делује као јефтин штос. Разочаран сам.

Џонатан Летем - Како смо ушли у град па изашли. У распалој Америци, где се понеко још сећа како је све то изгледало некад, двоје (нека рибетина и штогод неискусни и веома неписмени шеснаестогодишњак, главни лик & приповедач) се прикаче путујућем циркусу. Једина тачка у вишедневном програму је надметање луталица кроз виртуелни простор, ко дуже издржи. Двојица власника циркуса су оличење барнумовских љига, а тај виртуелни простор је којекакав дигитални отпад (огласи личне природе из Сан Франциска, вероватно 20 година стари; ликови избачени из видео игара јер личе на неке друге па да не би дошло до копирајта; демо нивои разних игара итд итд). Наравно да се вара уздуж и попреко а пролази оно што пали код публике, нема везе како је намештено. Сликовито и богато, љига љигу стиже, љига ће нас надживети.

Чери Вајлдер - Консултант др Тилмана: научна романса. Догађа се 1913-1914, у неком санаторијуму за болесно племство. Развучено и само по себи болесно од тог сентимента, навођења титула, од тога како руска племићка породица пада на енглештину, просто пишке фирнајз кад чују да је госпојица Енглескиња... Поврх свега, кад се један од ликова зове Ирина Федорона (без в!), прекидам читање. Јеботе, па ово је већ деведесет пета-шеста, Руса по Америци има колико ти душа иште, па за кило вотке је могао да се нађе неко да бар провери имена, него јок, боли писца патка. Кад мало боље размислим, ни Остров није презиме (реч значи острво), Островски је презиме.

Дејмијен Бродерик - Шредингеров пас. Још једна варијанта на тему вишеструких стварности, где су као некако успели да повежу ум пацијента са умовима његових алтер ега у другим стварностима, едаби га некако извукли јер је најебо од најновије убитачне варијанте сиде. С тим што су га сами заразили тим да би заштитили нано машине у њему које све то омогућавају. Звучи као поприличан ћирибу-ћириба, намерно замумуљено, а додатно збуњује тим што су скоро сви главни ликови Вијетнамци у Аустралији, преживели клинци са избегличких бродова, па током сеанси испливавају трауме. Алтернативни свемири не изгледају лоше, има баш опичених, а и поента (да та научна заједница уме да изнедри исте љиге каквих је било и на тим бродовима) је штогод јебитачна.

Волтер Џон Виљемс - Страни ђаволи. Ово је изгледа година рециклаже. Већ смо имали један килав преприч "Рата светова", на фору "шта се за то време догађало у оној припиздини у Тексасу". Е, ово је требало да се зове "а за то време у Кини". Дакако, царски град му се упорно зове Пекинг иако су Кинези објавили пињин бар 20 година пре овог. Прича, дакако, бизарна како већ приличи генетски дегенерисаној династији, са све пропашћу Изногуда на крају. Ладно 12 пута каже како се зове сат у ком се нешто догађа. У збиру, лоше и испразно.

Стивен Бакстер - У МСОБу. Матори астронаут умире на апаратима, ал' полако. Последњи је, медицинским техничарима је већ дојадио, брка времена, час има 9 час 39 година, брка одела, час мисли да је у скафандеру а час конта да је у омотачу за притисак. Нема поенте, нема приче, само две-три стране збрканих слика, како и приличи.

Тони Денијел - Роботов сапутник за сутон. Подугачка прича, практично новела, о скоро неуништивом роботу, тачније робокопачу, који надживи и своје творце и две-три смене власти у крају. Коп ка средишту земље, завојитим тунелом, се прекида па наставља, зависно од месне политике и финансија, и на крају скроз саботира кад неки нови лудити минирају коп. На дну копа се нађе и неко биће, које чак ни нема комплетну самосвест ("ко си ти?" - "ја јесам"). Нема неког краја - сви помру, робот траје, оно биће заћути, нема више. Хм, ни тамо ни овамо.

је СФ    +++++ +++++ +++++ +++++ +
није СФ    ++
напола    ++++

1998 (за 1997)

Роберт Силверберг - Лепота у ноћи. На Земљи нагло покореној, један клинац одраста у породици која се распада. Његова мати га рађа кришом и умире; очев ресторан полако пропада јер близина Стоунхенџа више не значи ништа, странци су га преузели. Појављује се његов биолошки отац, који је прво нестао у правцу ослободилачког покрета, а онда учинио налево круг и постао важан увлакач код освајача. Тек постепено, врло постепено, се открива и како они то држе власт, и које је њихово оружје. И како се сваком оружју временом нађе контра. Мајстор овде све одлично дозира, ни задржавање информације за тренутак кад буде потребна не делује усиљено.

Пол Џ. МекОли - Друга кожа. Акциони, отприлике реприза мисије из Бенксове "Употребе оружја" (1990) - дакле неко треба неког да извуче из насеља, прилично вештачког и затвореног у кањон, са све терасасто распоређеним зградама и хотелима, кербером накаченим да прати главног извођача у стопу итд итд. Дежави ми је седео за вратом до краја, као и у оригиналу - и на крају ми се попео на главу (да, главни лик није оно што је сам мислио о себи). Наравно, лоше пролази кад се мери са Бенксом, али за себе није ни лоше.

Ненси Крес - Паробродски војник на информатичком фронту. Врло близу оном како данас неки могу, а неки можда и успевају да живе - са паметним софтвером свуд око себе, џепним сокоћалом пуним информација о свему и свачему, гипким распоредом свега у наредних неколико дана, по увек истим становима изнајмљеним у разним крајевима света, увек на само неколико дана, па цела породица тако. Док син не прозре целу шему и натера ћалета да се замисли.

Грег Еган - Разлози за весеље. Опет једна фина, програмерско-математичарска разрада шббкбб сценарија, штавише бар три комада, која се ни не примети док се не прочита до три четвртине (или три четвртине Егановог опуса). Овог пута, шта ако би способност за осећање била 1) искључена, 2) одврнута до даске, 3) на еквилајзер па одврћи колико ти се одврће, 4) (3) али као разлог за преиспитивање шта је право а шта лажњак. Почиње некаквим тумором на мозгу, који је успут гурао жлезду која лучи некакав ендорфин, па му је све било лепо, чак и док је бацао пеглу пешес пута дневно. Онда му то одстране па је у трајном бедаку, без икакве радости, наредних двадесетак година, јер је са раком отишла и ендорфинска пумпа, тачније рецептори за ендорфине. Родитељи се разведу, он живи на некаквој одштети од болничиног осигурања (као жртва нуспојаве опитног лечења), практично без друштва, посла, рибе. Онда се измисли неки наредни лек, заснован на софтверу извученом из неких 4000 покојника, и ови му услове да или проба па ако ради ради, или нема више лове, и то - проради, али са контра ефектом да га сад свако срање испуњава бескрајном радошћу. Полако учи да повлачи реглере, да софтверу у глави зада да попамти шта да му се свиђа на двојку, шта на осмицу, шта на нулу. На крају стекне и рибу тим што је све у вези са њом одврнуо на десетку, а она пала на то да се неко тако искрено одушеви њом. Што је пукло кад јој је испричао све...

Стивен Бакстер - Месец шест. Једна од оних где се преклапају суседни светови, али насумице, негде у околини некакве аномалије, у овом случају баш на Месецу, па се ту преплиће неколико (види бројку у наслову) варијанти Насиног програма и неких других програма, сви на истом делу Месеца. На крају их (првобитног Амера, Амерку и Руса, из три света) покупе Британци (ако је неко случајно очекивао Бразилце или Уганђане... ово је СФ, чврсто утемељен на стварности, јелда) и онда их истоваре негде на Флориду... сваког на своју, замало. И хепиенд, замало.

Бил Џонсон - Да попијемо једну рибу заједно... Замало још једна од оних фолклорних прича, међутим у све те локалне приче и односе упетља се изасланик ванземаљаца, који опет има неких својих проблема, јер и на његовој лађи у орбити разне врсте помало раде једне другима о глави, а њему посебно. Главни лик му је био горила на преговорима и спасао га је од једног атентата, а после другог покушаја овај се склонио управо код њега, у ту вукојебину, и сложно са локалним племеном ради на спречавању пуча (и трећег атентата). Брзо, узбудљиво и уверљиво, уз доста зајебанције, фин лагани комад.

Питер Ф. Хамилтон - Пут за бекство. Два индустријалца ангажују посаду са све бродом да траже руду у неупадљивом астероидном појасу. Они главни су већ откривени и руда се вади, а ови имају бољи метод за откривање оних мањих... но ако их нађу довољно, лова до крова. Две ствари кваре план: ови нису индустријалци него неки покрет за независност нечега, и не траже метал него материјал за експлозиве; на највећем астероиду налазе инсталацију ванземаљаца који су отишли. Добро урађена авантура, са фином зврчком, а негативци добијају заслужену казну, дакле све заокружено и онако старовремски.

Џејмс Патрик Кели - Маји маји паук. О старости у неком постпостмодерном свету, где ћерка одлази да обиђе свог престарелог оца и нађе андроида у свом лику. Матори је одавно отпливао и не свраћа у стварност, те је ово само дијалог између ње и ботуље. У односу на друге сличне уратке, ово је још и добро.

Алистер Рејнолдс - Шпијун у Европи. Наравно, Европа је онај Јупитеров сателит, а шпијун је неки Варговик (Рејнолдс не избегава словенска презимена и користи их са приличном тачношћу, за разлику од... о том потом). Овде се већ назире цела Демархија, која ће се потање разрадити у "Простору откровења" а нарочито у "Бездан граду" (посмртно) и "Префекту" (уживо). Скраћено од "демократска анархија", где сви грађани имају усађене комуникаторе преко којих десетак пута дневно учествују директно о одлучивању о свему, али баш свему, што се тиче државе. Шпијун... па, ово је за Џона ле Кареа, колико нивоа надгорњавања има и ко је кога на крају зајебао. Рејнолдс није за џабе увршћен на (мој) списак класика жанра, ово је... хм, није ни киберпанк мада има нешто и тога, није ни готски мада има и тога, није скроз ни трансхуманизам... ма тврди СФ.

Виљем Сендерс - Неоткривени. Шббкбб, Шекспир залутао међу Индијанце и тамо пише и поставља Хамлета на сцену. Брешан је био бољи.

Алан Бренерт - Одјеци. Генетски скројено дете, виђено да јој једном неки обожавалац поклони Страдиварија, почиње да среће духове својих могућих варијанти - што мушких, што женских, нешто као да Шредингер има у оној кутији ен мачака које су све подједнако стварне ако их питате, ал' кад се отвори остане само једна. Док се не отвори, те мачке се срећу, разговарају, свађају, друже, разилазе итд. Више онако прича о одрастању и сазревању у тим условима, а без неког великог заплета, драме или разрешења.

Дејвид Марусек - Упознајемо се. Главни лик је Зоранна без х. Са собом је понела Баг, лични вештачки ум, који би требало да јој буде од помоћи чак и на одмору, мада се зарекла да ће стварно да се одмара, ништа посао. Баг је, међутим, бета верзија и канда паметнији него што су се ови надали. Јако је нападан, поставља врло лична питања, али зато добро дође понекад. Кренула је да посети сиромашну сестру, која је отприлике на самрти јер никако да скупи паре за бесмртност, а стално се хвата неких послова које бесмртност укида, например тражење несталих особа ("већ смо их све пронашли"). На сестру се накачио неки преварант, који је у ствари баш воли али му то не смета да је користи за мало богаћења. Баг, односно његова следећа инкарнација 2.0, решава све.

Гвинет Џоунс - Балијска плесачица. Брачни пар са дететом (наравно, Амери) путује кроз Француску (јер Амери слабо знају за нека друга иностранства), међутим земља је у приличном хаосу, много је напуштених насеља и номадских група, које се насељавају где стигну, па после иду даље - и углавном се ништа не догађа.

Роберт Рид - Срж. Поприлична новела, се далекосежним заплетом (сеже далеко у прошлост, тојест). На огромном миленијумском броду, наслеђеном од неке претходне цивилизације, нађу да у неком буџаку око средине брода постоји читава планета за коју нису знали. Оберкапетан их позове да се нађу тамо, а онда испадне да су одсечени и да има да преживе како знају. Преживе и прегурају тамо педесетак векова, изроде читаву цивилизацију и напокон изграде тунел до остатка брода... и онда испадне да ништа није како су првобитно мислили. Неком је, напросто, било досадно па је смислио како да убије неколико векова.

Хауард Волдроп - Срце белине. Главни лик се зове Капетан Џек Сир (Cheese).

Мајкл Свонвик - Мудрост Старе Земље. Постљудски примерак посети Земљу да би осетио њену снагу, суштину итд. Водич му је мештанка уз неку посаду полуљудских створења - умеју да говоре али им је разум прилично ограничен - и води га кроз затроване крајеве до Канаде. Примерак је мало рањен, крхке кости па се нешто изломио. У току је ваљда и неки пичвајз у околини, мањак информација, марва непослушна, трч тамо трч овамо и на крају није ни битно колико је робова морала да убије и зашто, он је позвао возило из орбите и отишао. Крај. Црва, изгледа, није ни било.

Брајан Стејблфорд - Панове фруле. Дуговечни родитељи већ тридесет година имају ћерку од тринаест година, јер су такву наручили. Нешто се квари, и она почиње да размишља старије од тога, а буди јој се и тело. Пан је лик из њеног сна, који је као јури... или тако нешто. Слабо.

Г Дејвид Нордли - Прелазак Чао Менг Фуа. Још једна геолошка авантура не само од истог типа, него и са нешто истих ликова, као што смо већ имали, путовање кроз шупљине на Миранди. С тим што ово дође хронолошки пре тога и догађа се на Меркуру. Ко воли геолошке авантуре, ово је исто оно само мало истије.

Грег Еган - Јејука. Е овог пута није комбинаторни шббкбб, него озбиљна и друштвено ангажована ствар. О фармафији и медицинским крађама интелектуалне својине као било које друге руде од народа који немају пара за скупље адвокате, индустријску шпијунажу итд. О испразности труда лекара који иду у Африку да ураде једно лепо мало скоро ништа, о корпорацијама које би то могле да реше за три дана кад би смеле да признају каквом крађом су дошле до података итд итд. Моћно и дубоко реже.

Керолин Ајвс Гилман - Сликано мразом. О заједници уметника који долазе на неко брдо у некој средњеамеричкој вукојебини/припиздини/(немамо толико израза колико Дозоа успева да навата прича које се баш тамо догађају). Тамо комуницирају са умовима ванземаљадца и, аналогно брду од кромпир пиреа у "Блиским сусретима" стварају уметнине од невероватних ствари - ветра, окретања лишћа на дрвећу, измаглице. Главни лик је ликовна критичарка која покушава да одатле избави своју штићеницу/девојку/уметницу међутим овој се свиђа да остане тамо. Закључак да "If humanity were offered salvation on a silver platter, someone would probably just mug the messenger" је сумњив по више питања (спасење од чега?... сребрнина је сребрнина) а остатку приче стоји као пилету сисе.

Волтер Џон Виљемс - Лета. Лета је она река заборава у Хаду, и истоимена богиња. Прича има мало сложенију структуру и дугачка је колико за то треба. Главни лик се буди након хаварије брода, којим су засејали две планете тераформирањем и људима (изгенерисаним на лицу места, јер је лакше понети информацију него замрзивач), и примећује да је сам, да не само да је погинула његова драга него и остатак посаде, да је он једини реконструисан - дакле остали нису стигли ни да се искенирају и одашљу кући. Временом се навикава на промене код куће, није ни тако страшно, али његова три двојника и три њене двојнице су живи и здрави. Он и она су били, наиме, треће копије, са задатком да одживе авантуру за коју ови нису имали времена. Већина остатка приче је сложена међуигра између њих седморо, од којих је најстарији Он одабрао селективно муљање меморијом - дакле мало Лете, мало лажних сећања. И на крају, кад му се све изјаловило, хоће ли изабрати да буде срећан брисањем несреће, или да живи то што има, па да му то што има створи живот.

Џефри А Лендис - Зимска ватра. Опсада Салцбурга током више зима, са истока напада Нова Православна Буна и још неки пансловенски блок, под вођством типа који се зове Драган Вукадиновид (!). Разумем да ć ако се протера кроз лоше оптичко препознавање слова може да испадне d, али, опет, имао си, коњу неписмени, седам година са југословенским презименима у насловима новина, и ниси ништа научио. Назад у први разред.

Ијан Р. Меклиод - Никад више. Сликар ожењен стогодишњакињом, развели се доста година након што је она умрла па навукла мање-више виртуелно тело. Свуд се носи виртуелна стварност, свако носи своју куглу перципиране/пројектоване околине са собом, и то се сад зове стварност; она стварна се сад зове застварност (foreal) да би се разликовала. Ал' то је отприлике све од СФа овде, све остало је још једно прежвакавање француских сликара (пре свега Гоген, па онда остали, уз обавезног ван Гога приде - јер, јебга, други не постоје, рекох већ, Амери су танки са иностранством) и референцу на Е. А. Поа на крају, не знам да ли смислену или не.

Сајмон Ингс - Отворене вене. Нешто из света уклањача трагова око супертајних војних пројеката, матрицоликог уштекавања у систем, и бизарних уметника који се коте око места где се умире. Бар није написано у стилу крвопорњаве или дивљења, него са ваљаним гађењем према тој врсти стрвинара, а добро је написано.

Ијан Мекдоналд - После Кери. У тужној и суморној ирској породици, којом је доминирала тиранска кева и свима загорчавала живот, та кева баци кашику, а млађани Стивен иде да тражи одбеглу сестру да јој јави да је злотвор здокно. Ирска је постала уточиште за све могуће уврнуте заједнице, ту су се сјатили сви који су другде избачени јер упражњавају нешто. Потрага са сестром је углавном изговор да се тај пејзаж прошета по сцени, и да се расправе разна гледишта око потпуног заборава и постанка новом личношћу, што њена одабрана група омогућава. Симпатично и људски пријемчиво, без драме и драња, без педесет општих места која сам очекивао (да би писци сценарија обавезно ставили). Препорука.

Шон Виљемс и Сајмон Браун - Агамемнонова маска. На први поглед фино подјебавање Дена Симонса за Илиј (осим што је овај изашао 2003... хмм), јер извесног Бернала примају на свемирски брод (у ствари читаву флоту склопљену у једно) лично Агамемнон, Менелај, Ахил и остали, и богиња Атина, у телу виртуалне сове која углавном прича само са Одисејем, навале да одиграју целу Илијаду - овог прогласе за Париса, Хелена му се сама баца у наручје, а да то није успело већ би нашли неки разлог да крену некуд да ратују. Добро, забавно и на тренутке баш комично, могао би од овог читав филм да испадне.

Џо Кесел - Гуливер код куће. Тачно то што пише.

Грегори Бенфорд и Елизабет Малартер - Сува, хладна колевка. Још једна ризична а на крају успешна експедиција на Марс, овог пута комерцијална. Не бих се чудио да је из овог некако извучен један од филмова на ту тему који су се појавили у наредне две-три године. Солидно, са нешто узбудљиве геологије (мода те године, а?) и нискоенергетске хемије (пероксиди!). Солидно, читко, питко, лако се заборавља.

је СФ    +++++ +++++ +++++ +++++ ++
није СФ    +++
напола    ++

1999 (за 1998)

Грег Еган - Океанска. Једна од Еганових где се радња не врти ни око виртуелне стварности ни око неког научног/технолошког концепта који треба разрадити и извртети до краја. Ово је један од његових морских радова, где је цела цивилизација на води, мада постоји и обалска, и иако се штогод генетски разликују, и даље имају заједнички језик и донекле и религију. Религија је заврнута: велики догађај из прошлости, кад су насељивачи (у даљем тексту Анђели) решили да батале технологију и читав тај свет који су населили и напросто оду, у чему је главну улогу одиграла једна коју сад зову богом. Опет, колико год да верују у њу и да је све што је она икад рекла или написала некакво свето писмо и од значаја за њихове животе, то не спречава развој науке. Наука с једне стране помаже да се боље схвати божија намера, а с друге стране да се смањи број верника, јер све то савијање светих списа да се протумаче у светлу новијих открића почиње да рађа и сумњу. Главни јунак доживљава истинско богојављење (под водом, без ваздуха добра два минута), потпуно уверен да је чуо њен глас, но временом крене да студира биологију старих месних врста и схвати да су оне, уз мањак кисеоника, донеле то откровење... или су оне божје оруђе. На крају губи веру скроз.

Џефри А. Лендис - Примичући се перимелазми. О спуштању у црну рупу. Приповедач, у првом лицу, је сједињен са пилотом ментално. Налазе се 57 светлосних година од земље, докле су стигли тунелом створеним клонирањем (почео сам да куцам "клоњир...") неке мање црне рупе. Обојица су у виртуелном издању, у броду величине кликера. Прича је поприличан курс из физике релативистичких брзина и тера-гига-бла-бла гравитације, читко питко и не нарочито узбудљиво, јер мада све пише у садашњем времену, пише из главе а не из неког дневника, дакле јасно је да преживљава. Решење за извлачење је типично звезданостазно: из црне се рупе излази тако што смислиш шта то треба да се убаци у рикверц и стигнеш тачно тамо одакле си пошао. М, да. Иначе, занимљиво написано, уз довољну дозу гичког зезања.

Кори Докторов - Сероловац. Почео сам својевремено да га читам, и имао је пар полузанимљивих ствари, ал' је толико изгубљен у свом статусу себрилитија на мрежи (јер јбт цени га Екскејсиди, ајде) и у свом микросвемиру бизарних ефемерних ликова, негде на граници између "претворићу те у жабу" и веш машине жељне секса (да, имао је и излет у децу коју претварају у магарце, из Пинокија). Те сам престао да га читам.

Танит Ли - Џеделин дух. Опет у некој средњоамеричкој припиздини, појављује се девојка са чудним ципелама. Није баш Пепељуга, имала је обе, али јој је фалило много знања из рла. Сместили је код приповедача, и он временом пронађе одакле је она - из као напуштене куће иза шуме, где је одрасла као нечији педагошки опит. Без додира са смрћу и још неким незгодама, појмом родитеља, поприлично бесмртна (тј има 65 а изгледа као да има 19). Њено порекло се разјасни, она полако стари, чича мича.

Брус Стерлинг - Такламакан. Жесток киберпанк са свом силом изума и чудне, полуинтелигентне машинерије. Јебитачан темпо, сулуди пејзажи, све густо набијено, мајсторски. Дебела препорука и не, нема никакве виртуале, ово је све врло физички а ипак је киберпанк. Нећу ништа да офирам, ово мора да се прочита.

Урсула К. Ле Гвин - Острво бесмртних. Једна од прича из "Преседања" (ај нек преведе неко Changing planes да значи и промену авиона и промену равни). Колико год да већина прича из те књиге делује више као зајебанција, ово је онако благо развучено, озбиљно и на крају чак сурово.

Пол Џ. МекОли - Бура се спрема, са чудовиштима. На Европи, покрај Јупитера, већина насеља преживљава након што су поражени у тамо неком рату; прихватили су нове власти и сналазе се како умеју. Главни лик је ловац на чудовишта, генетски посејана пред крај тог рата, која нису баш паметна али праве поприличну штету. Њу шаље њен другар/шеф из, вероватно, чисте пизме јер имање припада неком тајанственом монашком реду који не прима жене на своје острво/громаду леда/шта већ. То није последња смицалица у низу, а крај је прилично неочекиван, добро надгорњавање.

Роберт Чарлс Вилсон - Раздвојени бесконачношћу. Иако на први поглед изгледа као прича о чудном дућану са чаролијама који после нестане, ова прича је у ствари уврнут поглед на теорију о рачвању свемира. Дућан не да неће да нестане, него га главни лик добије у аманет. Зврчка у теорији је да докле год си жив, избегаваш смрт тим што се преселиш у стварност у којој остајеш жив (јер психа је једна, наводно) с тим што свемир који ће да те трпи бива сваки пут све луђи... Овде се то тера још три станице даље него што сам очекивао.

Хауард Волдроп - Ми. Алтернативна биографија Чарлса Линдберга.

Ијан МекДоналд - Дани Соломона Гурског. У време кад је манипулацијом молекула могуће направити било шта, Соломон и Елена пиче бицикловима преко Анда, ал' у његовом мењачу нешто није у реду са кристалном структуром, пуче зупчаник. Прц је био у томе што је он управо тај инжењер који је нанотехнологију довео на тај нови ниво... и једина ствар која је фалила је репликација живог. Осим што испада да мора да буде мртво да би било опет живо. Ту онда постаје компликовано, ал' је на крају зајебо корпорацију. Живахна прича, са финалом које се догађа у некој подалекој будућности, штогод неочекивано мада не и сасвим оригинално. Има успут и солидне пиротехнике, јурњаве итд, ко воли.

Роберт Рид: Кукавичји дечаци. Још један еугенички експеримент, овог пута у соло извођењу једног јединог типа, који је свету подарио хиљаде својих клонова, на кварњака. Због оваквих прича клинике за вантелесну оплодњу наплаћују скупо, јер морају трипут да провере чије у шта мећу, да не би било оваквих случајева. На крају их је исто зајебо. Оно, није да је лоше, нарочито ко воли специјалну педагогију.

Виљем Браунинг Спенсер - Отворени санаторијум у срцу таме. Релативно богата овисница о виртуелној стварности заглави лечење шести пут. Лечи се лошом виртуалом, где је гуру/исцелитељ/терапеут води полако напоље. Међутим, корпорације их не воле, јер их виде као сметњу спровођењу закона по ком ничији боравак у виртуали не сме да буде ометен, свако има слободу да списка све и цркне од глади тамо. Те некако навуку њега а она остане да се извлачи из последње фазе сама... и тако настаје покрет отпора.

Мајкл Свонвик - Само било машине. Још један дуги марш у скафандеру преко пустољине (један од Јупитерових месеца), овог пута она вуче тело колегинице, страдале од наглог избоја гасова који се смрзну у месту - у облику копља кроз њену главу. Што некаквом хемијском реакцијом испада антена кроз коју почне да комуницира нека месна свест, ваљда машинске природе. Тај гас, у кристалном облику, је трибоелектричан (научио нову реч, дуго ће и да ми траје), тј наелектрише се на трљање, а она леш вуче као санке. Добар крај.

Тед Чианг - Твоја животна прича. Одлично, премда је наука о којој се овде ради лингвистика, и то чак у смеру Сапир-Ворфа, али не онако да језик ограничава мишљење него да, ако се научи језик ванземаљаца, што уврнутији то боље, научи се да се мисли како се раније умело није. Са све спознавањем будућности, што не бива јасно до пред крај, кад све оне приче о ћерци, уметнуте између поглавља, добијају смисао.

Лиз Вилијамс - Војводои. Збрдоздољена прича о животу негде на југу Пољске (са чак прилично тачно пренетим називима места и улица, али су многа лична имена руска, без објашњења али са више грешака - Наташа ОК али не пише Људмила него Лудмила). Штогод бизарна прича о болести у породици, где се сви помало праве луди и избегавају разговор, што онда одлаже разјашњење. Тако до пред крај није јасно да су кикимура, домовои и војводои у ствари људи заражени остацима генетских опита, и да се сви праве да их не виде. Степен непознавања културе се види већ по томе што писац мисли да -и значи множину код оваквих придева (које користи као именице - али као да су у енглеском).

Стивен Бакстер - Прегиб: уско грло. С једне стране, иберпредузетник копа по Месецу у дубину, јер од Земље леба нема, тамо је одавно ледено доба, остало је скупо или далеко, те он буши на десетине миља у дубину да нађе гасове, и воду. Смицалице и манипулација јавним мњењем су на нивоу једног Ф. Пола или Хајнлајна, а и Месец штогод личи на онај Хајнлајнов (ал' срећом насељен је Јапанцима). С друге стране, на Месецу ипак постоји и неки облик живота, ал' то што то биће мисли је изречено тако немуштим и езоповским језиком, да је сваки такав уметак у тексту могао да се схвати на више начина, у више времена, и да се за главне појмове/чиниоце у њему не да доконати ко/шта су. Што на крају и није битно, јер се разјашњава у финалу. Он је иначе Амер, а она Рускиња, и њене повремене упадице на руском су пренете скроз фонетски, без икакве везе са оним како се пишу на руском, што испада скроз симпатично.

Роб Чилсон - С ове стране Индипенденса. Све је већ употребљено да се направе орбиталне насеобине, и Месец и остале планете и астероидни појас. Остала је још Земља, већ давно у леденом добу јер јој заклањају сунце. Копа се Канзас, али за Мисури још није пала погодба којој корпорацији ће да припадне. Тамо нађу неке мештане, који не би никуд. Занимљиво да корпорација чији агент треба да их наговори да се селе врви од некаквих тајландских имена или тако нешто из тог краја.

Крис Лосон - Поново разрођена. О поприлично забрањеном тржишту за пресађивање органа, овог пута нервног ткива, где су даваоци побачене нежељене кинеске ћерке. Осим што није баш тако. Сурово и опако.

Тони Денијел - Прекрупа. Што је збирни назив за сву нанотехнологију и паметну материју која се уграђује у све и свашта и вероватно одгаја са све свим и свачим и чини део њега. Поприлично сложен свемир у ком се спрема некакав рат, и два свештеника (нејасно каквог то реда, пошто сваки пут кад се спомене нешто са посла све мање и мање личе на познате религије), обојица вишеструке/нанизане личности (делом ту, делом развучени диљем сунчевог система), покушавају да томе доакају док се још може. Кључ је извесни лик који је упао у запетљану цимерско-швалерску тетралогију са једним од њих двојице и заједничком љубавницом... ал' поједностављујем. Налазе га у септичкој јами астероидног појаса, где ствари кулминирају, кривудаво. Упркос тренуцима кад живот у тој јами личи на петнаест других прича одавде, са све живописним алкосима на месном појилу, ово заслужује да се развуче у романчину.

Гвинет Џонс - Пепељуга (само што је наслов на италијанском). О новим врстама вантелесне оплодње - чисто клонирање или дете са (комбинацијом гена добијених од) две мајке. Бајаги тајанствена прича која се одвија на туристички згодним местима по Француској и Италији (јебо ти тај напредак кад са географијом нису макли с места), ништа нарочито.

Виљем Бартон - Доле у тами. Након што се одиграо један од сценарија судњег дана (каменчуга лети ка Земљи, разбију је са шест атомских бомби, ал' шодер свеједно завије Земљу у ново ледено доба, сви изгину) човечанство је сведено на пар хиљада људи расутих по Венери, Марсу и сателитима гасних џинова, па докле техника издржи. Гомила ствари је недоступна јер нема горива/возила за слетање и полетање са већих тела, техника се распада. На једном од сателита се проналазе некакве растопљене воштане бојице које су не сао живе него и свесне... и технолошки способне, те има шансе.

Џим Гримсли - Слободни у Асвероту. Раса некаквих скакача које су поробили Земљани, јер имају јаче и паметније богове. Троје њих побегну из тора и бар одскачу једну туру у слободи пре него што их побију (приповедача ухвате). Плитко.

Чери Вајлдер - Плесни подијуми. Може се убацивати жаргон и колоквијална реченица докле се хоће, под условом да нормалан читалац и даље може да прати. Овде је та црта пређена и то за неколико корака. Приде, гомила ствари је остављена за касније, биће вам јасно ваљда, а главни појам за сам крај... и испада да је цела ствар једна јако развучена досетка. Препорука за избегавање.

Ијан Р. МекЛиод - Летња острва. Предугачак шббкбб на теме које никад нисмо видели: професор историје (не књижевности!) у Оксфорду (ах, тамо никад нисмо били) се присећа свог негдашњег љубавника, који је игром случаја сад нешто као Трамп. Година је 1940 а први светски рат се завршио нешто другачије... тресла се гора, миш је побачен.

је СФ    +++++ +++++ +++++ ++++
није СФ    +++
напола    ++

Кад смо код тога...

Дозоаова збирка 2000 (за 1999)

Ово сам све већ читао, ал' свеједно. Можда ми је чак папирни примерак остао у тамоу.

Давид Марусек - Свадбени албум. Жестоко... И премда није исти свемир као у феноменалном "Излудели смо од весеља" од пре пет година, свеједно се ради о виртуелним особама - овог пута снимцима живих особа, кад су позирали на свом венчању. Прц је у томе што су снимци практично свесни (осим кад их угасе или ресетују), па временом стичу неки увид у догађаје у рлу настале у међувремену. Већи прц је што нека политичка струја тера контру и избори се да им се дају сва права - дакле да живе стално, да нису својина итд. За шта онда треба поприличан хардвер, и светска мрежа напросто нема тај капацитет па све онда оде у 15:00. С тим што ту није крај. Препорука, од Марусека још није наишло нешто лоше.

Џејмс Патрик Кели - Десет на шеснаести према један. Слабо - опет клинац из припиздине среће свог личног ванземаљца, који га онда убеђује да треба да убије Адлаја Стивенсона (небитног лика, тадашњи амбасадор у УН) да би изазвао атомски рат док је наоружање још слабашно и цивилизација још може да преживи. У противном, вероватноћа из наслова да сви џумле одлазимо у речених 15:00 до 2009. ЏПК је имао много бољих радова.

Роберт Рид - Вајнмастер. Виртуелне особе, тј бивше живе особе које изаберу да живе у рачунару, у ствари имају сићушна хардверска тела величине пилуле или ту негде. Политичка ситуација је зајебана јер преостали органци неће да чују за њих, сатерали су их у резервате али то само олакшава погром. Један организује бекство једне групе преживелих, а помаже му неки тајанствени лик. Исто слабо, оваквих намештених хајки и бекстава смо имали већ на десетине, а ово чак нема ни неку атмосферу. Приде, ликови су бледуњави, расплет збрзељан.

Аластер Рејнолдс - Галактички север. Неко је овде учио лекцију унапред, а? Дакле да, ово је бочна прича из "Свемира откровења", која га премашује по висини ал' зато нема ширину. Тј прати само две-три особе (уз епизодну улогу Ремонтоара из серије) али зато одговара на нека питања која у серији остају нерешена ("откуд Зелена буба?", "шта је било после?"). Није толико битно да ли је серија позната или није - читао сам ово и пре и између два читања серије и после - сваки пут делује добро само се прочита мало другачије. И делује штогод краће сваки пут, ваљда што има мање недоумица. Да ли је прича написана пре серије или не? Могуће је обоје - да је прича била скица за свемир, и да је прича само уздужни пресек тог свемира. Свеједно, и на треће читање је одлично.

Елинор Арнасон - Пегави: хвархатска историјска романса. Неку сличну цивилизацију сам већ видео у неком дужем комаду (беше неки ладолеж у наслову, ал' не помаже гугао, не помаже вики, нумем да нађем), где су женски и мушки послови строго подељени и где је секс искључиво истополан а оплодња по међуплеменском уговору. Ал' оно је био читав роман, и исто срање као и ово. Нацрт за омладински роман, отприлике.

Стивен Бакстер - Људи су са Земље. Био рат, и завршио се пуштањем наноробота који су растурили све метално, како на Земљи тако и другде. На Месецу преживљава шачица (пар хиљада или милиона, небитно) у атмосфери довезеној на време са Сатурнових или Јупитерових месеца, возећи дрвена кола, јер метала још увек нема. Покушавају да обнове металургију помоћу биљака које извлаче метал из тла, милиграм по милиграм, ако атмосфера потраје. Сабласно.

Ричард Водхолм - Зелени чај. Жестоко, сува авантуристичка металургија при атомским тежинама око 400 или ту негде (периодни систем није затворен на дебљем крају!). Као реактори за трансмутацију елемената служе реактори самих бродова, и богата муштерија наручује нешто ситно и наизглед егзотично, међутим испада да се ради о темпираној редакцији која води у, већ поменутих, 15:00. Преживљава приповедач, који све време говори наручиоцу како их је генијално насамарио. Зврчка следи на крају, наравно. Из овог свемира као да сам читао још пар ствари, тип стварно има материјала а има и стила.

Карл Шредер - Пријпатски змај. О типу који одлази у Чернобиљ на службени излет, где треба да испита тзв. чудну појаву. Испоставља се да је реч о типу тоталном инвалиду, који живи даљински, насељујући разне егзоскелете на немогућим местима. Остатак је опис природе, нешто пиротехнике и преиспитивања себе (као да нисмо могли да погодимо да ће на крају, прошавши кроз тучу егзоскелета, да изађе из своје виртуелне љуштуре и оде да најзад види & кресне своју онлајн колегиницу с посла). Није лоше ал' је скромно.

Крис Лосон - Записано у крви. Буквално у крви, тј кодирање типа 1 бајт 1 тројка аминокиселина, а у геному наводно има гомила неискоришћеног простора, а као оловка се користи специјално скројен вирус. Записује се, у овом случају, Коран јер је главни лик муслиман, удовац, са ћерком. И то оно скроз цивилизован и невехабитски муслиман (из Аустралије) те се цела ствар догађа за време њиховог хаџилука, а на сваком кораку се сударају са предрасудама (што од стране власти, јер је бојазан од исламског тероризма била јака већ тада, две године пре Онога, што од стране затуцанијих муслимана које срећу). Крај је разводњен, јер иако отвара могућност да се направи циљани вирус (који би побио оне који имају код), брише ту могућност тим што уводи сваком своје приватно кодирање, дакле енкрипцију. Није лоше за једно читање, други пут већ делује тање.

Фредерик Пол - Излеже се феникс. Дужи одломак из неке друге или треће књиге о Капији и Хичијима, са Гел-Кларом у главној улози, или неупотребљени материјал. Но нешто ми је познато још из превода из Живковићевих издања, овај пасус нарочито: "When you have the kind of money that’s spelled M*O*N*E*Y, it’s like having a kitten in the house. The money wants you to play with it. You can try to leave it alone, but if you do it’ll be crawling into your lap and nibbling at your chin for attention. You don’t have to give in to what the money wants. You can just push it away and go about your business, but then God knows what mischief it’ll get into if you do, and anyway then where’s the fun of having it?". У сваком случају једна од мање драматичних епизода, негде на рубу досаде. Што вероватно није био случај када се околна прича појавила - Робинет Бродхед је био међу првим повиртуаљеним ликовима (уз Ајнштајна, кога је држао за живота) - али 1999. то већ није нешто јако.

M. Џон Харисон - Обала самоубиства. Прилично бизарна прича о типу који повремено посећује другара који је застранио у виртуалу, а станује са његовом бившом рибом. Ту се смењује подгревање сарме са фантазирањем о мотоцикловима и мерцедесима и како је виртуелно стварније од стварног, али се у неком јадном, туњавом полуживоту. На крају испада да је цела прича у ствари читаочев доживљај у игри која се зове као и прича, што је већ у то време била класична зврчка којом су се завршавала поигравања са виртуалним. Ту негде је изашао и филм Егзистенз, а и гомила других филмова по урацима оног ФКДа, који је исто ишао у виртуелно да се отрезни од оног што је већ узимао. Коју годину касније, имамо гомилу клинаца који мисле да је инцепција исто што и рекурзија. Дакле ствар у моди, ама је ово једно од слабијих извођења тога.

Сејџ Вокер - Мајчин лов. На некаквом генерацијском броду спремају људе за нова поднебља, генетским материјалом са Земље. Главни лик је делом кугуар, а баш људске посаде изгледа има комада један, једна госпоја која чека да умре. Онако помало песнички увид у звериње са душом или људе са животињским инстинктима (ту је и пауница и буквално Јелена и још понеко), како би оно ђубре Киплинг умео да напише. Ни оригинално ни полетно... онако.

Бен Бова - Олимп. Онај на Марсу, двојица лете соларно-млазном једрилицом у кратер на врху, ако претпоставимо да то мало атмосфере и будући материјали могу то да изведу. Ликови су папирнати (Јапанац који се потајно оженио иако такве не примају, и изводи јуначко дело да врати част породици; Латинос ког су кињили у школи али им је показао), сценарио је сто пута виђен (лете упркос здравом разуму, слећу на стење али машина остаје читава, један заглави у амбис али га јуначки извуку, тамо нађе трагове некаквог живота али се боји (ми јок, ни трена) да ли ће успети да јави о томе, ситна другарска пошалица за крај). И нек ми нико не каже да је СФ педесетих био поприлично срање - ево, објављује се скоро до самог краја века, скоро нетакнут.

Грег Еган - Граничари. Један од класичних приповедачких метода је да се неки кључни податак саопшти што касније, најбоље тек у тренутку кад се све остало зна, али уз тај податак добија скроз другачији смисао. Еган то изводи овлаш, не говорећи бар до половине да се ово догађа у Виртуаљевици Доњој, али ни не мора то да каже, јер онакав фудбал какав играју напросто није могућ без виртуале. Опис игре је прилично детаљан, мада сумњам да нематематичари могу баш да га прате (а математичари ће приметити поприлично фрљање изразима, отприлике типа оног кад кажу рачун а мисле инфинитезимални - овде рецимо пребацује амплитуду а у ствари форсира талас да брег буде тамо где хоће да га пребаци, дакле жаргонска непрецизност јер сви знају контекст). А онда испадне да је цела та утакмица само загревање за остатак радње, које нема много јер је проблем кратак и једноставан: да ли сво то људство које нема појма о смрти треба да остане у том незнању, јесу ли ускраћени или баш то треба бранити. Типично егановски, пређе преко комплет науке и технологије и усредсреди се на етички проблем који помоћу њих израња. Одличан као и увек.

Мајкл Свонвик - Скерцо са тираносаурусом. Дакле отприлике шеста постаја у прошлости, у овом случају отмени ресторан у позној креди, главни лик је нормалним данима палеонтолог, али неко мора да буде и шеф сале. У врло лежерном баратању са гостима и особљем пролази планирано вече, осим што један млађи геолог веома избегава да буде домаћин за једним столом, где му се млада наследница изразито баца у наручје. Шеф то преузима, успут одушеви и њеног много млађег брата за палеонтологију, а касније, кад се сви разиђу, скокне три сата у прошлост и кресне наследницу на уговореном месту. Млади палеонтолог у међувремену страда од тираносауруса и замало да све прође као јебигица, кад све одједном испадне јако озбиљно, и шеф на крају остаје да се чешка по глави, суочен са запетљаним временским парадоксом (за који нисам баш начисто да ли је непротивречан, чак ни само у том тренутку). Добар!

2000/1999, остатак

Роберт Силверберг - Јунак царевине. Шббкбб, у варијанти да се хришћанство није ни појавило, него је Римско царство и без њега успело да се подели на источно и западно, и тако успело да стабилно влада целим Средоземљем још доста векова. Млади патрициј, пошто је први кресно царевог новог дечкића, бива виђен за Ивањицу, тј Меку, где наиђе на Мухамеда, који само што није почео да се шири. Среди да га убију и успут заметне и траг, готово.

Пол Џ. МекОли - Како смо изгубили месец, истинита прича Френка В. Алена. Сува физика - на даљој страни Месеца изведу опит да реконструишу, наситно, велики прасак. Омакне им се црна рупа, и остане Месец величине пар милиметара а исте масе као и пре. Прилично духовито испричано, из угла два шљакера (нема везе шта су докторирали, шљакери).

Чарлс Шефилд - Фалицид. Да, курцеубиство само на латинском. Главна ликуша је генијална биохемичарка, и развија варијанте вијагре за специјалне случајеве, под специјалним уговором између фармафијске фирме и њеног мормонског реда (који се не наводи другачије него као Благословени ред, али личи 100% и није далеко од Солт Лејк Ситија). Временом схвата какве су љиге шефови реда, и како је уцењују, те изводи једну малу освету, а кад тим не постиже баш шта је хтела, следећу. Убедљиво & солидно.

Волтер Џон Виљемс - Татин свет. О виртуали, али толико начичкано ликовима и песмицама из дечијих сликовница и писано бајаги из дечијег угла да је таман негде између превише кичастог и "фали још мало па да пробије на другу страну". Нисам читао и не сећам се.

Ким Стенли Робинсон - Марсовска романса. Још један одломак из трилогије, опет може да стоји за себе али некако блеђе делује кад се истргне из контекста, бар мени након што сам у међувремену прочитао целу трилогију. Можда је деловало јаче кад сам га први пут читао.

Танит Ли - Небески зелени блуз. Новинарка долази у ратно подручје да разговара са извесним Лохном Тезмејном, који је отприлике на самрти или је запатио извесну курцобољу за све око себе, укључујући и непријатеља који само што није освојио варош. Место је у некаквој џунгли, хацијенда... отприлике Амазон у близини Викторијиних водопада а ни Таџ Махал није далеко, мада наравно све је то тамо негде. Прича поприма штогод мета или рекурзивни карактер кад испадне да он пише којекакве књиге а на крају и ону о њој, са све оним што ће она да уради кроз пет минута. Што је пре Борхес него СФ. Завршава се штогод неодређено, она одлази са нечијим транспортом за избеглице, трудна (не са маторим него са батлером).

Хал Клемент - Курс размене. На неком гасном џину два брачна пара су посада. Госпоје оду да виде нешто, остану без везе. На крају испадне да су домороци криви за удес, из нехата, незнања или тако нечег. Написано у стилу педесетих, где ми треба да паднемо на теме од описа метеорологије. Одлично за љубитеље егзотичне хемије, ја прескакао.

Џеф Рајман - Свуда. Постиндустријско и јако британско, о Анђелу Индустријског Севера, што је један крилати споменик (баш индустрији, с тим што реч значи и вредноћу, радиност). Писано из перспективе клинца, скоро тинејџера, који се кроз причу опрашта са дедом. Кад деда баци кашику, међутим јок - деда је сад складиштен у Анђелу и има га свуда. Додатно бројање што је само десетак година унапред предвидео како ће телефони/таблети бити паметни. Претерано локални језик, местимично се тешко прати, а и није нека штета ако се нешто пропусти.

Мајк Ресник - Стакленичко цвеће. Бесмртност је практично ту, с тим што производи доста биљака, тј људи који су већ пре више од сто година заборавили кад су последњи пут могли да говоре, устану или сами оду на пишање. Он ради у једном таквом дому, она у ботаничкој башти и негују љубав према свом послу јер друго ни немају. Појављује се један двестагодишњак који још уме да говори и пизди што му је одузет избор, и успева да објасни њему шта је то еутаназија. Комад са поруком, таман у време кад се доста говорило о еутаназији и кад се расправа о праву на живот и смрт тек заукавала. Не бих се чудио да је Мика из Ресника имао и неке своје политичке мотиве.

Шон Виљемс - Заувек. Занимљива варијанта генерацијског брода са виртуелним умовима, који нису баш савршене реплике својих земаљских оригинала али су убеђени да су им исти, да су они те исте личности, ако већ и немају све исте способности. Главни лик је композитор који већ хиљаду година, тј од поласка, није написао ни ноту, не иде. Већина посаде већ одавно не говори са другом већином, или су замрзнути или успорени, а пичвајз због ког су скренули са курса је узрок што су се поџапали - наводно је један од њих, тј његов оригинал, крив што су насукани на путањи за никуд. Тихи преврат следи, довиђења до ослобођења - не претерано оригинално али стилски добро, фино вођени дијалози и није баш све из друге половине могло да се погоди из прве.

Кејџ Бејкер - Сине пази на време. Да, тако без зареза иза вокатива, бемлига. Пљунуто преписан "Светлећи облак" Стивена Атлија од пре седам година (https://vasudeva.forumburundi.com/t462p200-science-fiction#134680), са промењеним личностима, местом и временом, али изађе на исто. Марљиво урађен домаћи, са обиљем појединости о Сан Франциску пре великог земљотреса 1906. Временска полиција овог пута не пази много на парадокс јер га нема, посећују само таква места да отму уметнине пре него што нестану у великој стихији и нестану из историје. Као и код Атлија, зврчка је у почецима, шта сте то радили кад сте почињали, како сте устројили фирму, и имате ли неки план за будућност. Или семе сопственог рашчињења носите у себи од почетка. Мало преобимно, није да је лоше, али мало оригиналности не би било на одмет.


је СФ    +++++ +++++ +++++ +++++ +
није СФ    ++
напола    +

Дозоаова збирка 2001 (за 2000)

Џон Кесел - Клека. Једна од колонија на месецу, матријархална, зову се Рођаке. Презимена су као на Исланду, али од мајчиног имена. Отац и ћерка збришу од жене (луда ал' има за адвокате и добила старатељство), скрасе се у колонији али су и даље странци. Долази, наравно, до културног сукоба, који се завршава убиством из нехата, ама док објасниш да ниси међед... те уклоне леш и скафандер, а онда још три поглавља играју Магбета, с тим што ћерци некако иде лакше. Завршава се штогод нелогично & збрзељано али у збиру није лоше. Позитивно бројање што није покушавао да докаже да матријархат не може да опстане или да у себи носи клицу свог уништења; онај Магбет је био довољан клише.

Чарлс Строс - Антитела. Е, најзад смо дошли и до њега. Ово је једна од оних са свемогућим & свеприсутним камерама, повезаним са рачунарима, који у овој причи доводе до прераног сингуларитета, који главни ликови (из некакве међусвемирске полиције) гледају да спрече. Ритам је брз и можда на прво читање, ко није гик, делује збркано, ал' јок, свака му је на месту. Зврчка на крају одлична.

Урсула К. Ле Гвин - Рођендан света. Добре три четвртине текста делује као још једно етнографско штиво, каквих она има онолико, где се напросто објашњава како ради ово друштво - како је бог брачни пар, који мора да роди бар двоје деце који ће да буду бог кад они умру. Како су сви државни службеници у ствари свештеници и обратно, како су анђели скоротече односно информациони систем џамахирије... међутим онда долазе нови богови са неба, пророчанства се испуњавају али тек сад бива јасно како. Нови богови имају здравствених проблема а и не могу више да узлете, помру они а стари бог се више не венчава, инцест је ионако догурао династију до озбиљних проблема (увек имају понеког Бога Идиота). Са религијом нестане и држава и све иде у тандарију, како је и проречено.

Ненси Крес - Спаситељ. Негде у северну Минесоту слети овални објекат и не мрда. Не да је нечитак као Кларков Рама, него је нечитљив упркос целокупном научном апарату из 2007. И наредних векова. Не емитује ништа, бар се тако чини - у ствари емитује, педесетак бајта сваких неколико деценија. Не само да нико нема толико стрпљења него цивилизација за то време страда од којечега (честице пластике које се каче за гене, изигравају лажне гене и доводе до разних деформитета и скоро гарантоване неплодности), опоравља се, чисти последице претходних загађења, измишља неколико генерација нових технологија и на крају и вештачки ум. Тек тада ово реагује. Скоро да је мали путописни роман, путник је у месту а место се мења. Веома добро.

Пол МекОли - Гребен. Слободно предузетништво у Којперовом појасу. За рударење се користе генетски произведени микроорганизми способни за живот у вакууму, чијом еволуцијом је управљао вештачки ум док није рикнуо. Батаљени опит налази екипа о којој је реч и покушава... хм, с једне стране да истражи шта се ту десило, с друге стране да се сви обогате и оду на пецање. С тим што су неки већ богати и имају статус грађана, а други су физикалци под ропством за дуг/плату, нема везе што су сви редом научници. У тексту има толико технотрућа да се понегде тешко прати, па онда завршна фрка делује неуверљиво а збрзељано, мада тешко да би и могло другачије. Идеја о убрзаној еволуцији на десетак степени Келвина, комбинована са научничком суревњивошћу, похлепом и неолибералним моделом живота тешко да и може да се опише јасније од овог. Препорука!

Сузан Пелвик - На Бобоовом трагу. О тескоби живота у кутији, под присмотром и са ГПС одашиљачем под кожом. Међу топлим људским причама запрженим психологијом из недељне штампе ово још и не заузима баш тако ниско место, проблем је више што је цела та грана већином лоша. Бар је узраст првог лица око 13 година - само две-три мање и било би неподношљиво. Поврх свега, ово чак и није СФ - кад је ово писано, ГПС је већ постојао, а поткожни модел ако не постоји (а откуд знамо да не постоји), то је до напајања. Замени се наногицом или минђушом, и нема ничег што није из рла, дакле.

Алберт Е. Каудри - Crux. Наслов је на латинском, а доста дијалога је на некој мешавини исквареног енглеског и смамуљаног руског уз тек понеку реч кинеског (па је пиш живи што сваки час убацује превод а све разумем и без њега), мада је цивилизација углавном оријентална, дакле некаква вишепланетарна царевина са седиштем у Уланору (Улан Батор) и структуром отприлике према кинеском царству. Славе Ацу Македонца, Хитлера, Џингис Кана и остале велике ујединитеље. Заплет се врти око дворских интрига и неке аматерско-идеалистичке терористичке групе, која хоће да се врати у прошлост и спречи светски рат (започео међусобним зачикавањем Кине и Русије) те тако рашчини овај мукотрпни пут ка стабилности. Стил је... ма све ми се привиђају Иљф и Петров (друг Остап да обрати пажњу), а решење временског парадокса (јер до атентата у прошлости ипак долази, али не према било чијем плану) је доста оригинално. Волим кад неко направи озбиљну ствар кроз лагахну зајебанцију, а ово мери бар 8,2 на Вонегатовој скали.

Северна Парк - Лек за све. Још једна од оних где се опитно становништво држи у некаквом логору а јунакиња упада и вади свог мезимца, ал' замало. Јер у ствари није, иако се догађа у амазонској прашуми. Амазон се крчи због тзв. развоја, а она силна племена, нације величине 3-4 села, неко сели у вароши и којегде, и она је запослена у том процесу. Чудно је гледају јер је црнкиња албинотичарка, и онда ту прођу неки што селе неко десето племе ал' им је црко камион и морају да преноће. Они раде за фармафију, јер то племе је генетски специјално - већ вековима живе у строго контролисаној генетици, тачно се зна ко с ким сме да прави децу, сви знају своје генеалогије сто колена, и њихови гени су отпорни на све болести. Укључујући и албинизам. Иако длака фали да ово не буде СФ, у ствари јесте, ама се наука налази на неочекиваном месту.

Питер Ф. Хамилтон - Геном под сумњом. Детективска, са зврчкама и контразврчкама, где се до пола не зна ко је сумњив, ко кога и зашто вара, ко ће насести а ко ће прозрети шему. Премиса је постиндустријска Британија, где се јако пази на јавне трошкове, па тако и полиција мора да правда све, и нема форензичара ако случај није довољно зајебан или нађете спонзора који ће то да плати. Е сад да ли је спонзор непристрасан... Од СФ инвентара, само лик који има тзв. жлезду па је истинозборац или има фенг шуи у малом прсту па осећа ствари, што му је остало из рата где је био та врста извиђача, и... кибуц на обали. Бар је занимљиво, ако и није баш СФ.

Мајкл Свонвик - The Raggle Taggle Gypsy-O (јепте се, нећу ни да покушавам да преведем). Почиње са сценом потере кроз поприлично ледену пустињу, са све пушењем у вожњи и лагахним кваром на камиону. Одједном се појављује пумпа... и све делује као јака намештаљка, јер јесте. Ово је међупростор где обитавају архетипови, живи и поприлично бесмртни и присутни у разним временима. Овај испоручује некакве геемо звери у римски колосеум, где се појављује са све камионом, што је добар изум у одељењу за стабилност историје: јесте да гоничи гладијатора имају и мајстора да му оправи серво волан, али ће то да нестане убрзо, свако време развија слепу мрљу преко места где се појављују ствари из будућности и ладно их не примећује као такве, а после и заборави. Заплет је иначе о типу ком је пребегла главоњина силом љубавница, која није архетип па се неће васкрснути. С тим што добром рекламном акцијом кроз више векова може да се направи нов архетип.

Лушес Шепард - Сјајна зелена звезда. Опет походи Вијетнам а од СФа има то да је двоје-троје кључних ликова отишло да живи у виртуалу, која се појављује једно два минута пред крај. Све остало је дугачка прича о животу у обичном циркусу, унутрашњој динамици трупе, обуци главног лика да се освети оцу, вишегодишњим обманама и ех, да, један од оних ликова који још живе у приватној фантазмагорији из америчког рата је још увек ту и још није начисто - и не знам зашто је ту осим што је живописан.

Алистер Рејнолдс - Велики марсовски зид. Једна од кључних епизода у великом циклусу Простора откровења, где овакве новеле (и лањски "Галактички север") чине равноправан део укупне приче са великим романима. Овде само објашњава шта су Садружени (conjoiners), како су настали и како делују, и како су се одметнули у свемир. Ово су ране фазе тог свемира, тек је XXII век и још се све догађа у сунчевом систему, главни ликови се тек изводе на сцену (Галијана, Фелка, Невил Клавејн, Ремонтоар), још се осећа земаљско порекло неких делова будућих заједница (још има америчког, али је квебечки француски изгледа доста познат - касније већина говори или норте или каназијски), Демархија је дата тек у назнакама... Дакле, 1 увертира за будући развој догађаја, али ово је прави рат и технологија је богата. Постоје црви (интелигентне самонаводеће копнене мине које нико не уме да искључи а нико не признаје да их је поставио), постоје нано машине и медишине, постоји ентоптика (што уводе и други, нпр. Винџи - електроника у глави прима локалну виртуелну стварност и приказује је преко оног што око види), а сами Садружени учествују у задружној свести преко гомиле електронике. Нешто електронике у главама има и Демархија, али њима служи за међусобну комуникацију преко које остварују потпуну демократију без државе... Дакле, обавезно прочитати. Ни на треће читање није ништа изгубило.

Елиот Финтушел - Мајло и Силви. О психичким сметњама и смутњама које млади обликомењач мора да прође да би постао матори обликомењач. Без иједне речи о томе откуд.

Брајан Стејблфорд - Грудва снега у паклу. Из оног "има шансе као...", а и један од ликова се зове Грудва. Тројица генетичара заобиђу закон, по ком се не сме мешати људска и остала ДНК у било ком организму, и натерају свињску ДНК да развије људске особине и без тога. Специјалци са задатком да утерују тај закон мисле да ту треба да пошаљу сватове (swat team), где свако зна само оно што неко мисли да треба, долази до општег расула у нападу, зграда изгори са све доказима, не знају колико је њих побегло. Остатак текста је замољавање за инклузију алтернативно људских организама, каогод што је то Асимов радио са роботима и разноразни други са својим измишљеним међуврстама. За комад са тезом, није доста лоше.

Стивен Бакстер - На орионском фронту. Човечанство се већ тисућљеће и кусур шири онако абдићевски - увек треба нових колонија да би се језгро одржало. Наиђу на зону Духова, који су различити да не може јаче. Радња прати младог морнара и остатак посаде, који се пробију у тврђаву духова, изгину сви осим њега, а он се врати са отетим знањем да Јави Где Треба. Врхунац сарказма је у његовом апсолутном (и апсолутно неуверљивом) легању на руду и упрезању у јарам система, поради даље експанзије Људства.

Грег Еган - Пророк. Лик је пљунут одливак биографије Алана Туринга ал' замало, после рата се бави нечим другим. Радња почиње у кавезу, у који га је сместио његов лични агент из МИ6, који сумња да је као геј неминовно нечији, вероватно совјетски радник. Избави га риба из алтернативног свемира... и ту почиње врло математичко објашњење зашто тих свемира нема баш 4-5 комада, како су колеге писци покушали да нас увере, већ читав континуум и да је ту топологија врло запетљана, у нашој епсилон околини има их бесконачно много који су практично исти јер не бисмо имали чим да приметимо разлику (а и да приметимо, да ли се тачно сећамо оригинала?). Враћа га у стварност и омогућава му плодну научну каријеру уз гомилу изума из комшијских токова, јер је теза да човечанство иде у 15:00 управо због преспорог развоја у 20. веку, па то треба погурати. У другој грани приче неки библиотрескач^РЖ реши да докаже да је овај склопио фаустовску погодбу са Сотоном лично, што покушава да докаже преко Гедела, ни мање ни више. Завршава се метастазирањем бога на његовом мозгу, у потпуној слуђености вером као најбољом дрогом за кривљење стварности. Еган до даске.

Рик Кук и Ернест Хоган - Опсидијанска жетва. Одличан шббкбб, замало па стимпанк, осим што не покушава да тадашњим средствима изведе све данашње ствари, него то технике што има (кола на пару, клима уређаји) држи као органски део тадашње цивилизације. Али та цивилизација почива на премиси да Европљани нису освојили Јужну Америку него су скрљали буџу и остали на трговачким постајама, а Монтезума Енти је цар, главни лик полутајни потрчко неког утицајног боса, а на јужном крају континента је змијски народ из упоредне еволуције. Гомила дворских интрига, атентата, макљаже и ухођења, одлично скоцкано, па и нема везе што није баш баш СФ.

Тананарив Дју - Нулти пацијент. Боље да је сложено у минијатуру, ал' ајде, убедљивије је овако. Главни лик је клинка (око 10, срећом није мање) која је једина преживела најновију болест, ал' до краја приче не успевају да из ње извуку лек. На крају излази у празно.

Чарлс Строс - Хладнији рат. Нешто из његовог периода где је угазио једном ногом у страву & ужас, али ипак чист СФ. Постоји неколико капија ка другим планетама ту и тамо, и то поодавно, ал' углавном сви гледају да то не дирају јер тамо бити змајови. У покушајима да се они ипак некако искористе за решавање текућих пичвајза у међународним односима, Земља одлази у 15:00, а главни јунак није начисто да ли се извукао или је осуђен на вечну зиму у виртуелној утроби немани. Брзо и јебитачно, на тренутке се тешко прати због скокова тамо амо по радњи.

Стивен Атли - Стварни свет. Нешто као "а шта је било после" за ону причу о логору у палеозоику. Један од првих путника у тада иде са братом на неку холивудску журку, и јбт како је тај палеозоик никакав за филм, нема ни диносауруса. Мало бесмислено и досадно, а могао се и јаче покењати по Холивуду, ова критика је малокалибарска.

М. Шејн Бел - Ствар о Бенију. Веома пост-нешто, више не знам ни шта, али пост. Два лика цуњају по седиштима великих корпорација и њушкају по саксијама запослених, и налазе примерке изумрлих врста а понекад и досад неоткривених. Приповедач је само пратилац и Катица за све, Бени је тотал лудак који има то око да уочи, слуша Абу стално (једну песму недељно, на понављање) и... нема више, то је све.

Роберт Чарлс Вилсон - Велико збогом. Опис растанка са дедом који није хтео да пређе у трансчовечанство, које одлази негде далеко од Земље. Кратко и никакво.

Ијан МекДоналд - Танделеина прича. Ово је наставак оне друге приче под називом "Анђео снима" (или како сам већ тада превео), о Чаги, биолошком нанороботу ванземаљског порекла, који полако преобликује земљу где падне у нешто друго, прождирући све пред собом, десетак сантиметара на сат. Ако је оно била згодна и добро одмерена прича о атмосфери међу новинарима, ово је разбашкарено на новелу солидне дужине, и уз још мало меса био би то добар роман. На фронту ширења Чаге се догађа сав могући фолклор, од верских фанатика, ратних паса (укључујући и неке из УН), избегличких логора, разних хуманитараца, тајних служби, агената који покушавају да мазну технологију Чаге зарад профита на северу (јер Чага изгледа напада само јужну полулопту). Радња поприлично кривуда, скоро као у рлу, нема ту праволинијске приче него се смењују периоди, а и приповедачи (задуго Танделео, па онда дуго њен дечко, црни Енглез, па опет она па онда брзо смењивање), и ствари се штогод и мењају током тога, свет на почетку се разликује од оног на средини и оног на крају. Можда и не треба роман, ово је таман све што треба. Одлично причање, добро погођене атмосфере, ликови од крви и меса, све има и ништа не штрчи.

је СФ    +++++ +++++ +++++ ++
није СФ    +++
напола    +++

Онај се можда чита и Финтачл, ко ће то знати.

Дозоаова збирка 2002 (за 2001), први део.

Ијан Р. МекЛиод - Дрејкова једначина у новом светлу. Последњи тргач у пројекту СЕТИ, донекле аматер, живи од заосталих пара одвојених у ту сврху по разним универзитетима, а и то пресушује. Остаје трезан таман толико да два-три пута дневно провери да није нешто упецао, сравни то са мрежом и једном недељно сврне до села да покупи пошту. Село је, наравно, у некој француској забити, неће ваљда негде у Украјини, Еквадору или Бурми. Свет се око њега поприлично изменио, има свачега, ал' он упорно тера то своје. Долази му фам фатал из ранијег живота, те мало подгреју сарму а онда она оде. На крају овако крупним словима пише "чича мича и готова прича". Ко воли овај сентимент, много вина у крупном плану и пали се на француштину, нек изволи, мени је исто тако крупним словима мњах.

Мајкл Кесат - Још пустоловина на другим планетама. Њих двоје управљају теледиригованим роботима на леденом кршу Европе (Јупитерове), методом потпуног урањања, дакле осећају све што осећају роботи а нема ни дилеје (ака кашњења) јер поруке иду 200 пута брже од светлости. Тамо им се као којешта исподешава а онда он добије рак и умре од срчке, бар се није мучио осим терапијом. Онда она изведе неки симболички гест. ЧМиГП, као и горе, и отприлике исти мњах, можда мало мањи.

Ден Симонс - На К2 са Канакаредесом. Дежави у таласима, пошто смо овде већ имали обимно и потанко штиво о алпинизму и шта се догађа од 8км навише. Ово је само штогод живописније (један псује као конгрес кочијаша, чак и живописно, упркос енглеском) и има ванземаљца који се пење са њима у виду ходочашћа, нејасно каквог до пред крај. Симонс је овде код куће, дружина на путовању је међу његовим омиљеним поставкама, а овај комад делује као најава још јачег успона на Олимп марсовски (што смо такође већ имали, исто у танка црева), што је можда и написао, ал' свакако му спада међу омиљена места, тамо је сместио Илиј. Занимљиво написано, уме он то.

Виљем Сендерс - Кад гори цео свет. Осим што је сад све пренасељено осим индијанских резервата и свуда има некаквих избеглица (не каже од чега), па је ово као мала социолошка студија о томе како ће белци опет бити још гори расисти кад буду завидели Америчким Американцима на то мало земље што им је остало, ово је једно повелико ништа.

Ненси Крес - Рачунарски вирус. Вештачки ум насељава кућни рачунар, дакле виђено сто пута. Али... додатне околности су тако скоцкане да се све савршено уклапа, једино иде на јаја вечито спомињање стокхолмског синдрома (који сматрам за увреду). И што појачава драму ситном децом не клизи у љигу, уопште не претерује с тим него је то она Чеховљева пушка из првог чина. Мислим да нема ни два сувишна детаља, осим пар лажних трагова који опет раде посао као и све остало, те ни они нису сувишни. Мајсторски и не утабаном стазом, тј бар је крај неочекиван. И невероватан изум: Фарадејев кавез који може да се искључи .

Џеф Рајман - Имати и немати. О сиротињи у неком селу у ко зна чијој припиздини, где још увек немају интернета, имају тек понеки теве и један телефон (!). Главна ликуша је модискиња, која живи у ствари од дозираног дотурања информација које мазне кад оде до вароши а ускоро ће, село изабрано баш за тај опит, добити интернета право у главу. Што се не догађа ни до краја, ово је само социологија ситних класних разлика међу сиротињом и ода богатству њиховог друштвеног живота. Ал' да је СФ баш и није. Занимљива збирка кинеских, јапанских и ринфуз имена.

Чарлс Строс - Јастози. У ствари уводна прича за "Убрзавајуће" (ака "Акцелерандо"). Ако технолошки није морао да иде баш далеко у будућност за неке ствари (гугаоно стакло се појавило цигло 14 година касније), одлично је предвидео гомилу друштвених последица тога, којих је било само у назнакама кад је писао. Сулуд темпо траје од прве до последње реченице. Део мајсторлука је и у томе што ова прича сасвим добро ради овако сама, без остатка романа (и трилогије, ако ћемо формално). Ово је само предигра за велику причу о сингуларитету (оно кад капацитет машинске интелигенције надиђе људску, у збиру). Препоручујем за читање сваких пар година, док не легне скроз, а леже сваки пут, ама је толико брзо да се пола не примети. Лудак.

Мајкл Свонвик - Пас рече вау, вау. На први поглед сумануто, међутим то што је главни јунак хоминид прекројен од пса, само значи да је генетско петљање поодмакло. Међутим, не да државе нису опстале, него се вратио некакав позни феудализам са брдом племићких звања, електронике нема (прошао је некакав Батлерски џихад) и одгаја се гомила специјалних особа (британска краљица је некаква крава са двадесетак спрегнутих мозгова) за разне намене, с тим што су особе људског порекла аутистична послуга, не знам ко су тачно племићи (пси, можда) а има и горила у улози горила (г. Свонвик ни не зна да је овде махнуо Магнусу и Банкеру). Главни јунак је пар пас-човек (који само глуми аутизам) у улози 1 Остапа Бендера, и сад кад поменем Иљфа и Петрова све ми се чини да сам их већ помињао овде... ал' то је тачно тај штимунг. Ајде и мало Арсена Лупена. Забавно и зачудо уверљиво.

Енди Данкан - Главни пројектант. Није СФ, него укратко романсирана биографија Корољева, оца совјетске космонаутике. Иако не заобилази његов боравак у гулагу (на Колими) и гомилу других непријатних детаља за које се није ни знало док је било СССРа, ово је написано у духу неподеривог соцреализма, као да га је писао неки Рус шездесетих или чак педесетих. И како разговарају, и о чему, и шта им је битно а шта не, чему се чуде чему не... све је то као да читам руски текст. Додатно позитивно бројање што је превео комплетно називље, па се тако лансира Fellow traveller, Dawn break, Union, Peace, Sunrise. Филипу за домаћи да прочита ово и преведе назад . Кад мало боље размислим, ово ми је први пут у животу и шире да читам неког Англоса који је потрефио руски штимунг (у тексту; музика је нешто друго) и да га нисам ухватио ниједном да је одвалио нешто што се њему подразумева а у приповеданој стварности није тако. Капа доле мајстору. И даље није СФ, него би требало да спада у уводне текстове за новајлије.

Нашао да нисам једини кога мучи ово питање

I've just read that Vernor Vinge is pronounced vin-jee which has me worrying that maybe I don't say other sf author's names correctly.
So, does Ursula le Guin rhyme with begin ?
And is Heinlein hine-lin or Hine-Line ?
Is Poul Anderson Pole or simply Paul ?
And how on earth do you say A.E. van Vogt?
And what does Dozois sound like?

Елем, нашао də-ZWÄ и duh-ZWAH, а један биограф каже да може и dо-ZWAH ал' ту, јебига, нико не зна да ли се оно о чита као о или у. Остаје Дозоа до даљњег.

ostap bender wrote:zar nije pas rece bau-vau?

Тако је у изворном тексту, јер се тако лаје на енглеском. Ја преводим наслове, кад год могу.

Проблем би био да је у наслову нека од тих других ономатопеја, морао бих да прибегнем "Пас је лануо" или тако нечему, што не би било баш лака одлука. Ово је било у ствари просто, на оба језика су то одговори на "како каже куца" .

2002 за 2001, други део:

Пол Ди Филипо - Неутринска вуча. На први поглед још једна фолклорна прича из америчке припиздине са живописним ликовима. У ствари, и на други, јер се тип из будућности (или одакле већ) одлично уклопи у екипу локалних залуђеника у буџена кола, и трка се са њима против свих осталих из краја. Његова риба је сан снова, мада је он зове "прилагођена анима и спермопријемник". Ствар се решава двобојем са шашавим завршетком и неком врстом декардовске дилеме. Добро скоцкано и скоро без сувишних ситница, све то има своје.

Алистер Рејнолдс - Ледничка. Хронолошки наставак "Великог марсовског зида" - Клавејн се још навикава на нови живот са наноелектроником у глави. Слећу на ледничку планету и тамо налазе остатке општег помора од пре сто година. Детективска прича са закучастом логиком и наравоученијем зашто не треба оставити роботе да васпитавају децу. Одлична ствар и одличан увод у оно што ће се даље догађати у том свемиру, обавезна лектира.

Ален М. Стил - Дани између. О типу који се пробудио из замрзивача цигло три године по одласку са Земље, док осталих двеста спава. Бродски рачунар има све ХАЛове комплексе - забрањује све што може да угрози исход похода, и тотално је слуђен збрком при полетању (које замало да буде отказано, ал' се двадесетак њих ушверцовало уместо других и свеједно полетело упркос ватреном испраћају; успут побркани лончићи ко је где замрзнут). И онда прича како је нешто видео кроз прозор, па полудео, па се вратио у нормалу, па без везе умро. Бар је оставио поруку капетану. Бисер: таман су измакли из сунчевог система, убрзањем од једног ге, а њему су већ непозната сазвежђа и јебе га носталгија.

Хауард Волдроп и Ли Кенеди - Варош са једним коњем. Ова реченица обично значи варош у забити, међутим овде се мисли на оног дрвеног тројанског. Ликови су један нижи племић у тројанској војсци (Касандрин несуђени, ал' бар стигну да се кресну), Хомер кад је био клинац и тек учио занат, те Шлиман. Долази до као неког преплитања, па Тројанци чују Шлиманове Турке, Грке и Черкезе како копају изнад њихових глава; Шлиман види Хомера; Хомер не види ништа. Онда се рат најзад заврши и буде тишина, истовремено у сва три времена.

Елинор Арнасон - Моби ћебе. Занимљиво преплитање неколико међуцивилизацијских дијалога а све на једном броду, на некој јако прохладној планети. Позадинска прича исто није лоша осим што је малтусовска (пренасељену Земљу напуштамо јер најзад можемо, долазе вештачки умови и отварају звездане капије али само за колонизацију планета где нема интелигентних врста; остало само у госте). Интеракција између приповедачице и некаквог кита убице (али главоношца са прстима на неким пипцима) иде преко њеног и његовог вештачког ума али постаје мало сувише директна, са све некомпатибилним киберсексом. Но, тим боље, јер срећу нову врсту ума у води - речено ћебе.

Роберт Рид - Гавран сан. Дечко се зове Гавран јер тако Амерички Американци добијају имена, с тим што је њихов свет нешто између оног у "13. спрату", оригиналу тога "Свету на жици" (Фасбиндер) и оног из "Труманове представе". С тим што он унапред зна да живе у ограниченом свету, да су некако невидљиви за спољне (ака демоне) који ипак понекад улазе али се његови сакрију у подземље. На крају испада да је све то једна вишегенерацијска играрија, они тако само покушавају да опстану као култура. Јесте СФ онолико колико је социологија (& социопатија) наука.

Џемс Патрик Кели - Готова. Лагахно поигравање крупним темама - под један, темпорални рат између Утопијаца и покрета отпора Правородних, који се боре за три основна људска права (да буду појединци, да мењају своје тело како хоће, да бирају себи временску линију). Бежећи од напада, насумице скочи два милиона година у будућност, једва нађе нешто насељено, а и то је нека пост-оскудична дембелија где су сви уметници и живе за критику. Нађе себи петла, роди педесетак деце с њим (али ускраћене за друго и треће право јер не носи собом технологију) за пар година (то је понела), те обезбедивши будућност скокне назад иако ће темпорална мина да јој обрише личност... у свакој временској линији осим оне у којој деус екс махина изабере да се прича завршава. Романтично, местимично шашаво и не предубоко. Забавно и разиграно, да, нарочито пасуси кад се враћа два-три минута уназад да исправи брљотку.

Керолин Ајвс Гилман - Права ствар. Још једна прича о особи из данашњице која стигне у будућност (60 година) и тамо се затекне у сред шоубизниса - са, штавише, медијском мегакорпорацијом која држи копирајт на њу. Гомила појмова који су се тек затрчавали 2001 (мимови, информација као производ са све произвођачем, пројектантом, дизајнером, трговцем, рекламном машинеријом итд итд) и класични холивудски муљатор у супербустертурбо режиму, блатоиди и све могуће што се дало назрети тада, изведено у живој, брзопотезној радњи. Добра зајебанција, видовито, и поврх свега ликови уопште нису дрвени, напротив.

Морин Ф. МекХју - Интервју: било ког дана. Социолошко истраживање је форма, тачније синопсиси (са све списком пратеће музике) разговора са неколико риба умешаних у потрагу за првоносиоцем новог вируса, који је мутирао од фабричког вируса за подмлађивање бејби бумера. Ко се с ким креснуо и када, ко је могао да добије батине од кога, шта уопште хоће ти бумери, а није ни њима лако. Атмосфера отприлике као Макс Хедрум на терену. Симпатичан мали комад.

Ијан Р. МекЛиод - Изабела, опадајућа. Једна од пет хиљада варијанти где се тачно руковање зајебаном машинеријом не препушта којекаквим стручњацима, јер ће они да чачкају и покушавају да побољшају ствари, него монашким редовима, јер они трпе, ћуте, не запиткују и раде шта треба. Осим кад се деси овакав зајеб, па се две важне техничарке (једна управља доњим огледалима, која упарена са орбиталним разбацују светлост куд треба; друга помоћу пчела налази где је шта у архиви) крену мало да се играју, није баш јасно да ли је дошло до секса али су на крају кажњене. Крај, и нешто епилога типа "шта је било после", углавном да се илуструје суровост монашких редова. Занимљиве слике, сценографија и географија, радња је онако мњах.

Џим Гримсли - У Зеленгор. Богата поставка - колонија која је већ жељна аутономије после три века, ал' матица не да јер је ту звездана капија којом се стиже до неких битних места у царевини, раса телепатских администратора које не мош зајебати, а и тешко је постићи расположење за устанак кад се живи добро и возови иду на време. И, најважније, раса интелигентног дрвећа на северном континенту, које унајмљује симбионте - генетски смуљане пола људе пола дрва - и то заувек. Што се на крају испоставља као, јебига, ропство - али дрва су исто за аутономију. Дакле, таман сазнамо ко су наши ко су њихови, те да нит су њихови баш такве патолошке злоће нит су наши неке цвећке, кад оно крај, чекај да изађе роман. Овим темпом би требало да има бар 500 страна, и овај увод, овако богат сликама, атмосфером, ликовима (можда не појединаца али бар типова постојећих људи, јер је генетско муљање сад већ нешто чим се баве сељачке задруге), кад оно крај а најављено као новела. Можда и има дужину за новелу, ал брзо прође. Чекам књигу.

Мајлк Бламлин (Блумлајн?) - Умем, могу. Научница дала црву мозак, симулацију тј али он то осећа као новог увећаног себе. Десетак страна његових размишљања, разговора, адоумица итд. Радње једва да има, зајебанције има, филозофских погледа на свет педесет на сат. Нема неки крај, тј оно кад тело црва (не, глисте - јебо их енглески фали им речи) не може више да одржава везу са толиким мозгом па ће да га пресели у јарца, колико стане, не пише уопште, прекида се пре тога.

Сајмон Ингс - Руско вино. Ванземаљци инсекатског порекла су освојили Земљу тако што су тридесетак година полако ширили вирус који је затро писменост. Јер они су баштовани и плеве опасан коров, а писменост доводи до. Занимљив поглед на ствари и, наравно, фали само опис како то све уопште ради, шта је од цивилизације преостало, колико је људи на Земљи итд. Остао је само опис односа једног ванземаљца са овдашњом рибом и она га на крају убије.

Пол МекОли - Два Дика. Дик, Филип К и Ричард Никсон, у 1 шббкбб варијанти. Фино премуљан ФКДов стил, са све пописом које је пилуле ког дана узимао, како је шта муљао по глави и како се тетурао кроз живот немајући баш тачног појма шта је било у пилули а шта у стварности. Радња је онако.

Бренда В. Клаф (или Клоу, бемлига) - Ово може да потраје. Још један лик из прошлости бачен у будућност, па како се сналази. Да се не би превише измишљало, није ово ваљда неки имагинативан жанр, узмемо једног обичног Британца из Скотове експедиције на Јужни пол, чије тело никад није било нађено па нећемо разјебати временску линију, и оживимо га, и нећемо друге, он је ту само да потврдимо да теорија коју смо добили преко СЕТИ мреже стварно ради, а онда ћемо да правимо надсветлосни погон. С тим што се до овог сажетка стиже преко неколико подугачких поглавља током којих се овај навикава на ново старо тело, на технологију, на то да женско може да буде лекар, на то да га увек снимају, на одећу, на језик, на клопу (не спомену клоњу...). С обзиром да је ово само седамдесета оваква, и да први пут видимо Британца из тог времена, потпуно сам опхрван изненађењем што није ни доста лоша. Нек се спреми остатак света, најкасније у року од свог трећег живота Дозоа ће имати и нешто о њима.

Крис Бекет - Маршује. Ваљано уврнут поглед на рачване светове, којима се не баве никакви научници (јер и даље немају појма, бар у овом), него главни лик који је из граничне службе, онај што одобрава прелазак гране или шаље назад. С тим што је сад граница цео свемир, јер се појављују којекакви илегалци који полазе из свемира у којима се прави та пилула за прескакање. Ту он делом ради свој посао (који је прилично занимљив), размишља о моралним дилемама, и на крају рачва своју будућност на три стране, а ми смо из овог кратког уратка као већ закључили на коју ће, аха, па да. Осим тог смушеног краја, добро.

Кен МекЛиод - Људски фронт. Почиње као још један шббкбб, лик је тада клинац у Шкотској (брђанин, због чега га понекад кецају доле у Глазгову, погрешан нагласак) а свет је у трећем светском рату, који се води између западног и источног блока, при чему није ни цела Русија на источном, нека места су избомбардована ситнијим атомкама па се не спомињу, управо је умро Стаљин. Клинац пролази кроз типичан развој момка који се помало стиди своје средње класе и на мицеве приступа антиратном покрету, у складу са политиком десет корака друга Лин Бијаоа (касније преузима друг Денг). Током постепеног заоштравања устанка (прво само против ту стационираних Амера, па онда и Енглеза) води свој вод и налећу на летећи тањир ака бомбардер, који је он видео као клинац и зна где му је слаба тачка, те га обори. Зароби пилота и гле пилот није дете (што је он мислио) ни Марсовац (што је мислио његов ћале) него нека рибетина од два и три четврт метра, каже са Венере. Одустану од испитивања јер она очигледно води психолошки рат, а онда дођу њени и све их заробе. Онда се нађу у логору, наводно на Венери, успеју да побегну и тек онда... ништа од претходног није било тачно . Све су то наши из будућности, још једна екипа чувара временских линија. Но овог пута разрешење познатим средствима не омањује, овакав крај одлично ради, а само штиво је... шкотски партизани, опака раја . Врло забавно, уверљиво и стално онај утисак да је ово замало наша стварност, само се омакло на пар места. Узгред сазнао да је Алистер у ствари Аласдер што је Александар на шкотском галском.

Све скупа добра година, а и од ових пет што нису СФ, бар две су добро штиво.

је СФ    +++++ +++++ +++++ +++
није СФ    +++++
напола    +

Узгредна напомена: у последње време кад год видим да се име неког/нечег завршава на -он, аутоматски пробам како звучи са -оф и обратно. Мајкл Чертон, шеф ДомБеза. Плави Радиоф, детерџент. Ричард Никсоф. Говедина а ла Строганон.

Radicalism Begins in the Body

This interview is published in dialogue with Samuel R. Delany’s short work of experimental memoir, “Ash Wednesday.”

---

---