Где сам оно стао, а, да. Пошто ми са Симонсом није ишло, решим да пређем на оног типа ког не знам како му се чита презиме. Гарднер Dozois, што би Амери вероватно читали Дузојс. Руси га пишу Дозуа, што је вероватно тачно по правилима како Руси читају француска имена. Нашки би било Дозоа, ал' тип није Француз него је Амер, тако да... бемлига. Радни назив Дозоа.
Елем, тип од 1984 издаје подебеле антологије краћих форми (дакле од приче до новеле), тежине око 700-900 страна (купио сам тамо неколико али их нисам понео, биће на киоску), и мада понекад уме да застрани подебело, код њега се бар навата сваке године неколико аутора, или свежијих ствари познатих аутора, због којих му се прашта остало. Једино што му не праштам је предговор, који је нешто као годишњи извештај месне заједнице Доње Америште, рибе се уловило толико, изгорео задружни амбар, поштару умрла жена итд. Јесте то пресек шта се те године догађало у струци, и јесте он неки члан некаквог америчког удружења чије чланове објављује, али на корицама нигде не пише ЈуЕсовЕј, пише тај-и-тај-годишњи преглед СФа. Као да једино Амери пишу. Запише ком је уреднику умрла жена, ал' ни једним словом не забележи кад умре Лем или један од Стругацких. Нисам чак сигуран ни да је објављивао Егана, видећемо кад дођем до тих година.
Ево истовара за 1984, први део:
dozoa 1984------------------------
БРУС СТЕРЛИНГ – Краљица цикада. Много је стрпао у текст ове дужине; и архитектуру и друштвне односе и политику и бизнис. Пошто све открива што касније може, некад се стиче утисак да измишља ствари кад му затребају, међутим све се то чврсто држи једно за друго. Засновано на нивоима комплекснисти Пригогина, то издање постхуманизма делује стабилно и сређено а онда се растури у врло брзим преокретима - опет, много брзо, много догађаја за ову дужину, а опет можда и не за интелекте на том трећем или четвртом степену. Тако да развој главног јунака од приправника до мајстора можда и може да траје само непуна два дана, што је и даље само донекле уверљиво (јер остали нису ништа глупљи и могу да сагледавају системе истог степена сложености - а опет, хм, пуч који је у току не делује тако јако лукаво смишљен). Тај брзи крај чини да ту као да нешто мало фали.
Џемс Типтри мл. - Мртви гребен. Хм, ловачка прича, са доста мексичког колорита и шта тамо мисле о Америма. Сама поента приче је негде на граници између Годзиле, ловачке приче, Соларисовог океана и зоне сумрака. Је ли СФ? Па, за одређену ширину дефиниције, могло би.
Ијан Вотсон - Споре птице. Прилично добро вођена прича, са две-три кривине које се не дају предвидети. На једном месту чак даје гас ка једном од могућих глупих и предвидивих завршетака, да би онда елегантно отишао другде. Шта не ваља? Што је све мање више познато, и пет шкотских селендри где се све одиграва, и ситне зађевице међу сеоским ђилкошима и играчка-плачка и... и нема везе што је то уверљиво осликано, уверљиво је само зато што смо сто пута већ били тамо. Додатно бројање за добру СФ основу са минимумом техноблебетања.
Пол Андерсон - Вулканова ковачница. Вишак техноблабла, које чак ни нема смисла (осим можда у некој посебној типографији где би се видело ко шта говори и којим фонтом). Покушај да се изграде дубински односи три лика (шефица станице на Меркуру, стари вук који обилази око Сунца пратећи астероид ухваћен у орбити испод Меркурове, вештачки ум у његовом извиђачком чамцу за који сви мисле да је само мало искуснији софтвер) напросто не добацује, и тешко ми је да поверујем да лоша типографија ту толико смета.
Хауард Волдроп - Човек-брдо Гентијан. Осим што се догађа у Јапану негде у 21. веку, па имамо електрична возила, кинеску уморну средњу класу (што је прилично добар погодак за 1984. годину) и што је једина тема употреба менталних вештина у зен-сумо борбама, ово није СФ. Иста прича је могла да се исприча и на некој другој позадини (што се можда већ десило). Бар не претерује са коанима (свега један, а и тај је кључан за расплет) и добро дочарава прексутрашњи Јапан. Занимљиво, није досадно али ни не одушевљава, не увлачи ме у свој простор.
Грег Бер - Борбено. Или шта је већ требало да значи реч из интерног жаргона, којег и иначе има превише, као и технотрућа уопште. Џон Варли је умео да напише "Офијучи" са чак седам клонова главних ликова, да стално премеће ко је од њих тренутно у кадру, и да не збуни читаоца. Бер, међутим, то стално са највише два-три и никако не успева. По правилу нисам ни знао да ли читам присећања оригинала, њеног текућег издања, њеног лажног реиздања у наклади непријатеља, или другог, мутираног лажњака. У ствари, до пола нисам ни знао да су то ликови, у ком времену се догађа то што читам и шта је уопште песник имао да каже. Ствар је толико раштркана да је могла да се заврши на бар пет места пре стварног краја и оставила би исти утисак. Као и што, кад се најзад завршила, не знам зашто се баш сад завршила и до чега смо то дошли.
Џо Халдеман - Манифестна судбина. Фраза из наслова има поприлично политичко значење, њом је оправдаван читав колонијализам, а и овде се радња догађа на мексичкој граници, почетком 19. века. Од СФа нема ни трага, ако не рачунамо мало тарот карата. Не видим шта ће то овде.
Роберт Силверберг - Вишеструки. Дуго сам се питао зашто у психијатрији, или бар у жанру психијатријског филма, подељена личност увек буде некакав Џекил/Хајд или још горе, увек у некаквом сукобу и борби за превласт. Ако су то ипак аспекти исте личности, сустанари у истом уму, зар не би могли да сарађују или макар буду добро друштво једно другом? Силверберг овде иде корак даље - не само да сматра да је то могуће, него штавише ствара од многоструких читаву поткултуру са клубовима, обичајима, навикама, скоро и сопственим језиком. У Сан Франциску, наравно. Врло занимљиво, сликовито и, колико се већ могло без деуса екс махина, фино разрешење на крају.
Џек МекДивит - Шифровано. Језиутски свештеник на челу једне од опсерваторија које су некад служиле за пројекат СЕТИ налази неке старе дискете, које је претходни директор склонио. Америка одлази у три мајчине, вероватно и многи други аспекти цивилизације какву знамо, а претходник је оставио нешто трагова по којима овај копа - зашто је то склоњено, кад испада да је то у ствари оно ради чега је СЕТИ и био направљен. Но, сигнал је шифрован, и потиче са два доста удаљена места... дакле неко горе ратује или се бар шпијунира. Гарнирано мислима о пропасти Рима и Запада уопште. Добро, симпатично, фино развијена досетка.
Кони Вилис - Сидон у огледалу. Нешто о рударима гасова на скоро угашеној звезди, и неким експлозивним животињама (сидон из наслова) које се дају наћи око бушотина, и о типу који генетски поприма којешта од особе за коју се закачи, он је то огледало. Догађа се углавном у неком бару где се сви они окупљају, говори се неки тешко читљив дијалекат налик исквареном шкотском, углавном испрескакао сам јер ми се нешто баш и није читало. Крај предвидив, не знам шта ће то овде.
Р. А, Лаферти - Златна капија. Једна шббкбб причица у бајковитом бару са позориштем, не да није СФ него тешко да би упала и у Зону сумрака. Осим зајебантског изражавања са много претеривања, има укупно један елемент (јунак убио зликовца из комада јер је увртео да је овај зао и изван сцене, а онда су заједно отишли у другу кафану) који би се сматрао за не-баш-реализам, а ни за тај не даје никакво објашњење, ни научно ни волшебно.
Џек Ден - Шеми наслепо. Коцкање у органе, са телепатским контактом. Реалистично (ха!), дубоко пси'ћки и на крају отприлике исто као онај урадак Кони Вилис, са све тим психоаналитичарским објашњењем и мњах крајем. У ствари није ни лоше, увлачи, чак је међу покушајима да се опише шта се догађа у главама посвађаних телепата (нису ал' имају машину за то, док играју) међу бољима, али тај крај је само слаба досетка.
Home
by Indy Mon Dec 28, 2015 6:12 am
паће
. thanks.
