Science Fiction

Џон Скелзи (да је остао у прапостојебини, читао би се Скалци) - Старачки рат. Занимљива поставка, мада нисам нешто љубитељ војног СФа. Добро осмишљене технологије, с тим што кад год ми падне на ум да су Земљани нешто много набуџени, испадне да увек има још нека врста у комшилуку са још јачом технологијом. А комшилук је пун ратоборних и надрканих комшија, који сви гледају да направе што више колонија.

Ајде што је измислио да у рат иду са 75 година, и то само Амери (да се искупе што су бацили атомку на Бангладеш... и не, нису се преваспитали), па тамо добију нова тела способна за фотосинтезу, самопоправке, са рачунаром у глави повезаним у мрежу са осталима а и са пушком (такође рачунар), него што то све леже некако природно, ликови реагују као живи људи. И за разлику од осталих ратова где се шаљу деца да гину, ово су старци у телима двадесетогодишњака ("вероватноћа да преживите наредних 10 година је 1:3, да нисте дошли овамо било би горе").
И таман кад помислим да је потрошио текст на тему "јесмо ли још увек људи", он измисли бригаде духова, са празним умовима убаченим у тела одгајена од ДНК људи који су потписали уговор али умрли пре седамдеспете. Дакле буквално клинци, практично јањичари, који не знају за било какав други живот. И онда креће да развија однос једних и других, који се, истина, своди на то да је главни лик гост међу духовима.
Мада тврди да је ово почело као омаж Хајнлајну, има ту и других наслага. Например врста Консу, који васпитавају ниже (по њима) врсте да кроз ратове дођу до просветљења, што јако личи на Сенке како их је замислио Страчински у Вавилону 5. Пушка/рачунар није нека новина, штавише доста личи на рани модел какав је имао Нил Стивенсон у "Снежном слому" - с тим што је оно имало баш скрнав интерфејс, дечије болести у ОСу итд. Доста дугује и Халдеману, штавише конструкција приче више вуче на "Вечити рат" него на Хајнлајнове "Свемирске трупаше".
Од блентавих тренутака бих издвојио дијалог са преговарачем Консуа, које је болела патка за протокол кад већ преговарају са толико нижом врстом, те с једне стране њихов преговарач говори у обредним фразама, а главни лик у простим реченицама типа "yeah, whatever" и слично.
Скоро сам убедио себе да потражим и наставке.

Haldeman i Skalci su dva ogranka istog drveta, a koren je Hajnlajn. Jako volim taj podžanr SF-a

С драстичним разликама у погледу самог рата. Где је Хајнлајн напросто користио рат као прилику за акцију и драматику, Халдеман је дете Вијетнама и истерује бесмисао свега тога, а Скелзију је онако помало гадно, али кад већ мора, онда јебига ајде.

Иначе, у рлу, кажеш ли Цукерберг или Закерберг?

Šećerbeg.

Za vojni SF je alfa i omega Bil, heroj galaksije.

Ако ћемо по времену, ту је прво Хајнлајн (и гомила сличних, само слабијих, у то време), код кога рат није ружна реч, нарочито кад треба згромити оне инсекте који прете човечанству. Код њега је сва радња у бици и тактици и нешто мало около. Отприлике као код порњаве, зајебано је попунити време између дејстава. Ајд предигра, ту још може мало да завлачи читаоца, ал' шта између битака а да буде иоле занимљиво.

Халдеман, опет, ратује али само зато да би показао, с једне стране, колико је то бесмислено и, са друге, колико је ратник одсечен од свега, пре свега од света за који се као бори. Он не може да се врати ни сад, јер није онај који је отишао, а код њега се то одврће на 11 дилатацијом, па ни нема куд да се врати јер ни свет више није онај који је оставио.

Харисон, међутим, има и неколико ратних похода у свом опусу (што му и нису главни радови) но шта је имао да каже на ту тему боље је рекао кроз Била. Ту је војска од прве сцене безлична и прилично обезглављена машинерија, луд и збуњен се одлично проводе, гротеске и парадокса има на сваком кораку, а Билова цик цак путања кроз њу је намерно билијарска, јер није Бил ту случајно залутали појединац који се сналази и вата кривину од прилике до прилике, сви су такви. Овде не да рат нема смисла, војска нема смисла.

Овде бих напоменуо пар писаца који су чиста оружана порњава, где читав наратив служи да изгради ратиште и онда на њему прати шта ко има од арсенала, тактике, личности војсковођа итд... бих, кад бих се сећао иједног имена, то се код мене није задржало .

Могли бисмо да наведемо и неколико занимљивих ликова код којих рат није тема него више предмет обраде, нешто што сваре током писања (Херберт у Дини и нарочито наставцима; Урсула у пар романа, Ијан М Бенкс у два-три дела Културе), но то није војни СФ, то је СФ који то прегрми да би дошао до нечег другог, то су све цивилизације које прележе рат и онда их јебу ожиљци.

И онда Скелзи, који је већ много каснија генерација. Код њега је Бил немогућ, јер нема војне обавезе, ово су што професионалци који се упишу јер су остале опције килаве (дакле данашња војска - уписују се они којима понестаје средстава за живот, у његовом случају временских). И он намерно ствара прилике где је рат неизбежан самим тим што смо се пробудили у галаксији где је такав обичај, другу немамо. Рат је тако дат да је неизбежно да неко мора и њим да се бави, па игром случаја пратимо баш ликове који то раде, и за њих је то тек начин живота, штогод крвав али у збиру забаван. Но и његов лик и фантом његове покојне жене на крају сањаре да оснују фарму на некој колонији... мада, има још шест наставака и све ми се чини да је дотле подалеко, он ће их натерати да одраде још подоста рата док их пусти.

У паузи Крлеже, прочитао још два наставка ("Бригаде духова" и "Последња колонија") и једну причицу иза другог дела. И ово више није ратни СФ, ово је више галактичка политика, како се већ прелама преко леђа главних ликова, те има много више надгорњавања у намештаљкама него баш пуцњаве. Чак у том трећем делу, који је наизглед само робинзонско сналажење 1 мале колоније принуђене на комплетну радио ћутњу (прилично зајебано кад чак и делови унутар исте кутије разговарају радио везом, јер је то јефтиније од жица), све је једна велика галактичка ујдурма. Чуј једна, има их бар двадесет, које се смењују, подмећу једна другој. Скелзи то одлично уклапа, и гомила пушака из првог чина дела, које су се тада чиниле тек декором у позадини и нужним делом успостављања овако замишљенот свемира, одједном испаљују и то неочекивану муницију. Дијалози исто живахни и брзи, без јефтиних трикова. Има ту и тамо понека рупа (нпр прича из првог дела о вишеструким свемирима, и да те прескочни погон никад не враћа у исти свемир али као није битно, чак и тако смандрљана у два пасуса, се више не помиње ама ниједном).

Трилогија Џоен Винџи о Мачору. С тим што не знам што је први део на пољском... пробао да читам па баталио. Уосталом, има довољно понављања у другом и трећем делу да први скоро да није битан. Свемир је овде доста занимљив, људи су нашли укупно једну другу цивилизацију у свемиру, и та је довољно слична људима да могу да се укрштају, и довољно различита (јер су телепате, телекинетичари и још две-три ствари) да их за век-два људи прихвате, па омрзну, отму им планете и скоро их истребе. Главни лик је полутан, Хидран по мајци, па је ни тамо ни тамо. У другој књизи само спречава заверу којом би се извесни лекови дерегулисали, па би онда корпорације (које су де факто државе, осим што Федерација држи монопол на превоз... поздрав чика Херберту) могле да преосталим телепатама дају блокаторе док скроз не полуде и сами себе докрајче. У трећем се он бори за престанак израбљивања последњег насеља Хидрана и да им се пружи прилика да поново изграде своју културу.

Врло занимљив репертоар идеја и донекле технологије, уз све могуће аспекте државе-корпорације који су разрађени поприлично, све до утицаја на психологију ситног шефа, радника роба-за-дуг и како се с тим носе не-грађани, тј они без намештења у корпорацији или федерацији, укључујући и врло опичену Хидранску културу у остацима, на територији резервата. Занимљиво је како су сцене секса код ње много жешће и сноликије него код већине мушких писаца (код њеног бившег мужа, Вернора, скоро да их и нема).

Ако има нека рупа у причи, то је положај Мачора у трећем делу, где је он опет само обичан студент са ограниченом ловом, иако је на крају другог дела био члан управног одбора нечег веома великог. Ваљда је то оставио за кад дипломира, па се зајебо.

Друга трилогија Џоан Винџи, Снежна краљица - Крај Света - Летња краљица. Аууу ово је повелико, прва и трећа по 500+ страна, друга само 200.

Претпостављам да уредно носи цвеће Херберту на гроб, јер списак ствари које је мазнула из Дине је дугачак као рука. Али је мазнула мајсторски, може ладно да се прочита а да се не уочи.

Дакле нису пешчани црви него неки као делфини (мада са пипцима); нису настали нечијим експериментом од пре памтивека, него су их направила два-три хакера старог Царства у распадању пре само 1000 година; зачина нема него се од њихове крви прави вода живота, за подмлађивање; не падају часне кеве у зачински транс него сибиле упадају у комуникацијски транс са својом мрежом преко наномашина у крви (с тим што на Тијамату, где се главнина догађа, нису обавештени и то схватају врло мистично); нема Харконена да држе целу планету него извесни криминалци имају мреже својих робова и централе на планети којом влада инквизицијски настројена црква; нема никаквих Атреида али се опет све врти око 1 породице у настајању и распадању; нема кева које ће својом унутрашњом хемијом претворити отров у дрогу, него 1 Летња најзад нађе где се пале те наномашине у крви, и то тек у великом финалу; црви не носе свест подељеног бога него ти као делфини одржавају велику машину.

Бонус: гђа Винџи је прва СФ списатељица, откад читам, која се баш уживи у опис кад главни јунаци (и то само ови позитивци и само најважнији) крену да се јебу. Оно, уме да се уживи и у друге описе, нарочито разних бунила или цуњања кроз сибилску мрежу, треба набуџити 500 страна. Има и доста места где делује као да је објављивано у недељним наставцима, сва су поглавља отприлике исте дужине чак и кад се не премешта радња нити има паузе између (што Херберт, чак ни килави Брајан, никад нису радили, скок је обавезан), и скоро у сваком има бар 1 пасус где понавља за необавештене или лик изражава чуђење над сосом у ком се нашао, за случај да читалац није приметио. Док код маторог Херберта треба читати оних 200 страна неколико пута да се похватају конци, овде сам врло лако прешао на скоро дијагонално читање и имам јак осећај да нисам пропустио ништа битно.

Рупа има доста, нпр. лик који измисли воду смрти (исто даје младост али мора довека да се узима дневна доза иначе смрт у мукама) захваљујући њој постаје нешто као ментат, уме све и испада оно научник опште праксе - кад се зарази његова риба, 200м пре финала, њој ништа, нема никаквог ефекта осим што је сад и она овисна, што опет ама никако не утиче на динамику финала. Или то што од пола трећег дела најзад имају звездани погон (па не морају кроз тунеле, што је било уско грло), с тим што је тај погон поприлично зајебан по организам па путовање на други крај галаксије траје две-три недеље, због пауза за опоравак - то развучено путовање се догоди свега једном, после тога (ако нисам прескочио неко објашњење) пиче тамо амо као таксијем, чак и малим троседом, ником ништа не фали.

Ликови су, пак, поприлично добро урађени, с те стране је баш живахно/животно, сликовито а и дијалози су им јебитачни, умеју да се уједају и да се зајебавају.

Тако да... прва бе лига, није савршено, али је леп свемир, има свега, добро друштво, занимљиви пејзажи (нарочито једини град на Тијамату, и цео Крај Света), добра јурњава ту и тамо, и читави низови од по туцета поглавља где свако изводи преокрет и мења све, а читалац и даље има отприлике појма ко ту кога и с које стране. Препорука!

Koja феноменална зајебанција и губљење времена... које ће за десетак година наћи практичну примену која засад још ником не пада на ум.

Да утефтерим Тонија Белентајна, за кога сам све мислио да је женско, и све уживао како је риба опичена. Оно, опичен је и овако, ал' кад сам након читања "Рекурзије" мало завирио у "Капацитет" или беше "Дивергенцију", сетио сам се о коме је реч. Јер ова три некако чине трилогију, утолико што се у њима спомиње Стражар (или надзорник или посматрач или дежурни: Watcher), који је вештачки ум али изгледа не земаљског порекла, те стога не верује ни сам себи.
Проблем са Балантајновим јунацима је што нису јунаци, или већином нису. То су углавном неснађене особе, искомплексиране, друштвени отпадници и овисници о социјали, о неким фенси шменси дрогама (нпр дрога која омогућава расцеп личности). У Рекурзији се прати развој Стражара у три века, кроз наизменично врћење радње у сваком од њих, док се на крају коцкице не испослажу, штогод збрзељано.

И остала два су писана истом техником, дакле прати 3-4 лица у разним временима и на крају их некако послаже. Тајне силе против којих се то све бори су у крајњу руку несхватљиве или бар недокучиве - свуда се провлачи дилема да ли ми ово радимо својевољно или нас навлачи неки вештачки ум. У потоњем случају, је ли тај на нашој страни и колико ћемо најебати од њега (ако јесте и ако није).

Други главни сукоб је између два вештачка ума који освајају галаксију размножавањем фон Нојманових машина, где је писац пустио машти на вољу и истерао то до даске, па онда још неколико пута тако.

Све у свему, препорука. Мало се теже прати, поготово ако се не чита редом (јер нисам хтео да знам унапред ко је и шта је писац). Жестоко и опако, скоро да му опраштам гњаважу са намерно мњах смореним ликовима и утученим дијалозима међу њима.

koja vam se kolekcija cini najbolja, pace, vaso, ini? 


S.P. Somtow (Thailand) — “The Bird Catcher”
Jetse de Vries (Netherlands) — “Transcendence Express”
Guy Hasson (Israel) — “The Levantine Experiments”
Han Song (China) — “The Wheel of Samsara”
Kaaron Warren (Australia/Fiji) —“Ghost Jail”
Yang Ping (China) — “Wizard World”
Dean Francis Alfar (Philippines) — “L’Aquilone du Estrellas (The Kite of Stars)”
Nir Yaniv (Israel) — “Cinderers”
Jamil Nasir (Palestine) — “The Allah Stairs”
Tunku Halim (Malaysia) — “Biggest Baddest Bomoh”
Aliette de Bodard (France) — “The Lost Xuyan Bride”
Kristin Mandigma (Philippines) — “Excerpt from a Letter by a Social-realist Aswang”
Aleksandar Žiljak (Croatia) — “An Evening in the City Coffehouse, With Lydia on My Mind”(Read for free in Apex Magazine issue 5)
Anil Menon (India) — “Into the Night”
Mélanie Fazi (France, translated by Christopher Priest) — “Elegy”
Zoran Živković (Serbia, translated by Alice Copple-Tošić) — “Compartments”








“Alternate Girl’s Expatriate Life” by Rochita Loenen-Ruiz (Read for free at Apex Magazine!)
“Mr Goop” by Ivor W. Hartmann
“Trees of Bone” by Daliso Chaponda (Read for free at Apex Magazine!)
“The First Peruvian in Space” by Daniel Salvo (translated by Jose B. Adolph)
“Eyes in the Vastness of Forever” by Gustavo Bondoni
“The Tomb” by Chen Qiufan (translated by the author)
“The Sound of Breaking Glass” by Joyce Chng
“A Single Year” by Csilla Kleinheincz (translated by the author)
“The Secret Origin of Spin-Man” by Andrew Drilon
“Borrowed Time” by Anabel Enríquez Piñeiro (translated by Daniel W. Koon)
“Branded” by Lauren Beukes
“December 8th” by Raúl Flores (translated by Daniel W. Koon)
“Hungry Man” by Will Elliott
“Nira and I” by Shweta Narayan
“Nothing Happened in 1999” by Fábio Fernandes
“Shadow” by Tade Thompson
“Shibuya no Love” by Hannu Rajaniemi
“Maquech” by Silvia Moreno-Garcia
“The Glory of the World” by Sergey Gerasimov
“The New Neighbours” by Tim Jones
“From the Lost Diary of TreeFrog7” by Nnedi Okorafor
"The Slows” by Gail Hareven (translated by Yaacov Jeffrey Green)
“Zombie Lenin” by Ekaterina Sedia
“Electric Sonalika” by Samit Basu
“The Malady” by Andrzej Sapkowski (translated by Wiesiek Powaga)
“A Life Made Possible Behind The Barricades” by Jacques Barcia









Courtship in the Country of Machine-Gods — Benjanun Sriduangkaew (Thailand) (Read for free!)
A Hundred Ghosts Parade Tonight — Xia Jia (China)
Act of Faith — Fadzilshah Johanabos (Malaysia)
The Foreigner -- Uko Bendi Udo (Nigeria)
The City of Silence — Ma Boyong (China)
Planetfall — Athena Andreadis (Greece)
Jungle Fever — Ika Koeck (Malaysia)
To Follow the Waves — Amal El-Mohtar (Lebanon/Canada)
Ahuizotl — Nelly Geraldine García-Rosas (Mexico)
The Rare Earth — Biram Mboob (Gambia)
Spider's Nest — Myra Çakan (Germany)
Waiting with Mortals — Crystal Koo (Philippines)
Three Little Children — Ange (France)
Brita's Holiday Village — Karin Tidbeck (Sweden)
Regressions — Swapna Kishore (India)
Dancing on the Red Planet — Berit Ellingsen (Korea/Norway)

• Vajra Chandrasekera (Sri Lanka) — "Pockets Full of Stones"
  
• Yukimi Ogawa (Japan) — "In Her Head, In Her Eyes"
  
• Zen Cho (Malaysia) — "The Four Generations of Chang E"
  
• Shimon Adaf (Israel) — "Like a Coin Entrusted in Faith" (Translated by the author)
  
• Celeste Rita Baker (Virgin Islands) — "Single Entry"
  
• Nene Ormes (Sweden) — "The Good Matter" (Translated by Lisa J Isaksson and Nene Ormes) [Read for free via io9.com here]
  
  
• JY Yang (Singapore) — "Tiger Baby"
  
• Isabel Yap (Philippines) — "A Cup of Salt Tears"
  
• Usman T Malik (Pakistan) — "The Vaporization Enthalpy of a Peculiar Pakistani Family"
  
• Kuzhali Manickavel (India) — "Six Things We Found During the Autopsy" [read for free via Apex-Magazine.com here]
  
  
• Elana Gomel (Israel) — "The Farm"
  
• Haralambi Markov (Bulgaria) — "The Language of Knives"
  
• Sabrina Huang (Taiwan) — "Setting Up Home" (Translated by Jeremy Tiang)
  
• Sathya Stone (Sri Lanka) — "Jinki and the Paradox"
  
• Johann Thorsson (Iceland) — "First, Bite a Finger"
  
• Dilman Dila (Uganda) — "How My Father Became a God"
  
• Swabir Silayi (Kenya) — "Colour Me Grey"
  
• Deepak Unnikrishnan (The Emirates) — "Sarama"
  
• Chinelo Onwualu (Nigeria) — "The Gift of Touch"
  
• Saad Z. Hossain (Bangaldesh) — "Djinns Live by the Sea"
  
• Bernardo Fernández (Mexico) — "The Last Hours of the Final Days" (Translated by the author)
  
• Natalia Theodoridou (Greece) — "The Eleven Holy Numbers of the Mechanical Soul"
  
• Samuel Marolla (Italy) — "Black Tea" (Translated by Andrew Tanzi)
  
• Julie Novakova (Czech Republic) — "The Symphony of Ice and Dust"
  
• Thomas Olde Heuvelt (Netherlands) — "The Boy Who Cast No Shadow" (Translated by Laura Vroomen)
  
• Sese Yane (Kenya) — "The Corpse"
  
• Tang Fei — "Pepe" (Translated by John Chu)
  
• Rocío Rincón (Spain) — "The Lady of the Soler Colony" (Translated by James and Marian Womack)
  

Vina Jie-Min Prasad (Singapore) — "A Series of Steaks"
Daína Chaviano (Cuba, translated by Matthew D. Goodwin) — "Accursed Lineage"
Darcie Little Badger (USA/Lipan Apache)  — "Nkásht íí"
T.L. Huchu (Zimbabwe) — "Ghostalker"
Taiyo Fujii (Japan, translated by Jim Hubbert) — "Violation of the TrueNet Security Act"
Vandana Singh (India) — "Ambiguity Machines: An Examination"
Basma Abdel Aziz (Egypt, translated by Elisabeth Jaquette) — "Scenes from the Life of an Autocrat"
Liliana Colanzi (Bolivia, translated by Jessica Sequeira) — "Our Dead World"
Bo-young Kim (South Korea, translated by Jihyun Park & Gord Sellar) — "An Evolutionary Myth"
Israel Alonso (Spain, translated by Steve Redwood) — "You Will See the Moon Rise"
Sara Saab (Lebanon) — "The Barrette Girls"
Chi Hui (China, translated by John Chu) — "The Calculations of Artificials"
Ana Hurtado (Venezuela)  — "El Cóndor del Machángara"
Karla Schmidt (Germany, translated by Lara M. Harmon) — "Alone, on the Wind"
Eliza Victoria (Philippines) — "The Seventh"
Tochi Onyebuchi (Nigeria/USA) — "Screamers"
R.S.A. Garcia (Trinidad and Tobago) — "The Bois"
Giovanni De Feo (Italy) — "Ugo"




ovo je u pitanju

Ау бате Сајке, од овог може да се рикне...

Једина мана свега тога је што је преведено на погрешан језик.

Jel prevedeno išta od Stephensona na srpski? Gugl mi kaže da ne.

Својевремено ме Пантелија мл замолио да му прибавим штогод о Урсули ЛеГвин... па сам том приликом приметио да не само што доста тога нисам давно читао, него има и тога што никад нисам читао.

Те сам кренуо прво цик цак... Орсинијске приче. Што ме се није нешто дојмило. Ајде што није СФ, или можда и јесте али из оног проказаног жанра алтернативне историје. Није да је лоше, али се види да је писано из америчког угла. Орсинија је још једна влашка земља између Русије и Аустроугарске, са феноменалном мешавином раног трулог капитализма, балканоидне равнотеже између бунтовништва и подаништва, са гомилом сопственог фолклора који Урсула измишља као из малог прста. Но... некако ми је то прчкање по комшилуку који сувише добро познајем да би било уверљиво (нпр. у Метернихово време као забрањују месне језике и уводе свуда немачки, не мађарски, о чему би Крлежа имао коју да каже, са цензуром јебу па растурају али зато нови независни лист тек тако почиње да излази...). И приде, колико год да је прва књига испретурани низ пресека положаја понижених и увређених у разним временима, толико је друга, "Малафрена", уско линеарна и прати судбину једног лика, наравно сина средњег поседника, при чему се 90% наратива држи што разговора међу властелом, што међу бунтовним кружоком. То већ нисам прочитао до краја. Мада није лоше као Достојевски у покушају, чак има и нешто оне топлине коју је овај исказивао према својим ликовима, али ето, не изгурах.

Оно, свака част на мајсторству којим гради потпуно нову културу, са саршеном мешавином романских, германских корена имена са руским наставцима, искривљених како већ то иде у овом крају.

Па сам онда прешао да читам хаински циклус, од почетка. Иако сам ваљда скоро све прочитао, нешто и по двапут, испало је да је крхко сећање.

"Роканонов свет" је чак и хронолошки полазна тачка, у оба смисла. Првог га је написала, и догађа се најраније. Овде савез свих светова још није Екумен, него одбрамбени савез који се спрема за неки будући рат тако што воздиже све интелигентне врсте на које наиђе. Са типично војном глупошћу. Роканонов свет, у тренутку кад се ово догађа, је био у том млину али је Роканон, схвативши како већ годинама сјебавају већину месних цивилизација тако што уздижу једну а поробљавају остале, постиже да се планета изолује и препусти себи а да оставе само посматрачку екипу. Број интелигентних врста је већ негде око 5-6-7, чак и доста торбара показује знаке. Људских врста има неколико, изгледа заједничког порекла али одвојених култура па већ и генетике, и телепате су у задружном смислу, донекле, како који.

Дакле отприлике иста она тема којом се Стругацки баве у "Тешко је бити бог", закон културног ембарга који је у ствари немогуће не прекршити, јер сама појава странаца је довољна. Роканон убрзано схвата да су вероватно подржавали погрешну културу, што постаје небитно јер се појављује једна фракција у савезу свих светова која хоће да направи себи царство у комшилуку и осваја планету колико да јој послужи као одскочна даска за даље ширење. Негде од половине, након што су прилике постале јасне, креће прави јуначки поход преко брда и долина, где њих седморо на летећим мачорима стижу, уз разне окршаје и перипетије, до непријатељеве базе, и... Роканон је успут покупио вештину телепатије, донекле само али довољно да немушто зна где је ко и где је шта у тој бази. И попут духа прошета кроз њу и са њиховог ансибла јави кући ко где шта и где да гађају.
У хаинском свемиру надсветлосни бродови постоје, али могу да носе само ствари; све што је живо на њима полуди, о чему има једна засебна прича (дакле старија, у наративном времену, од овог), па кад је опет нађем, не сећам се наслова.
По структури и густини догађаја ова књига је чудо. У данашње време кад добра СФ сага не може испод 500 страна, овај књижуљак, који се прочита за две вечери, има све. Описано бар пет различитих култура са танком заједничком основом, и одозго још нешто филозофије Посматрача и уопште тог савеза свих светова... а роман је у ствари акциони, бар од пола. И приде излаже и међурасне протоколе, обредне фразе којим се обраћају једни другима, које с једне стране звуче чудно (и треба) а с друге стране делују природно тамо где су изречене. Дакле мајстор приповедања од прве књиге.

Са "Планетом изгнанства" је ствар отишла даље. На планети са врло необичном орбитом четири посматрачке посаде су се свеле на једну, и ту су већ око 650 година, што је десет локалних година од по шездесет месеци од по 400 дана. Спрема се наредних 15 (наших) година зиме, и месна племена се спремају да се опет укопају и прегрме и то чудо. Међутим, номадска племена су се најзад опаметила, и намеравају да овог пута не прођу само са нешто успутне пљачке, него су се удружила. Цела радња траје само неколико недеља - од тренутка кад главни ванземаљац дође да наговара поглавицу најближег племена да се удруже, па до опсаде ванземаљског града, који одолева само зато што је зима брзо дошла, а слабо обучени и прегладнели номади дигли руке и збрисали ка југу. Успут су збрисали укопана племена, пуком моћи десет на једнога, а у граду ванземаљаца су се нашли преосталих хиљаду две њих и збег од пар стотина комшија. Што, као прича, и не делује узбудљиво, осим што је опсада нешто као из видео игре, у којој ванземаљци не смеју да користе ништа напредно, чак ни телепатију. Осим пасивно, кад баш загусти. А мештани за ових шесто година нису прихватили ништа од њихове магије, чак ни точак. Лако је било спроводити културни ембарго у 1 Старом Дреку, кад чак ни двојац епизода заједно не покрива више од пар сати у једном селу од стотинак људи, а и онда мештани виде превише. Кад се живи неколико векова у комшилуку, то није нимало лако, па тако ови напреднији затупе а ови из гвозденог доба не узнапредују.

Основна противречност боде очи: с једне стране тај строги културни ембарго; с друге стране, њихови градови ипак имају струју, грејање, стакло (ака провидни камен), можда и понеку летилицу, колица са точковима и диване се телепатски између себе све у шеснаест. Због тог културног ембарга су понешто и оглупавили, више не разумеју ни пола књига које су њихови преци донели. Онај рат, због ког су ваљда и остали насукани ту и немају ни ансибл да се јаве кући (бродови одоше где је било хитно) а више нико ни не зна да су ту, је можда готов а можда и није. Ако јесте, не зна се ко је победио. Ако би икад успели да се јаве кући, ко би примио поруку, наши или њихови?
На крају остаје да су их месно сунце, храна, природа прилагодили себи, да њихов имунитет више није потпун, да су се нашле бактерије које их примају, и да ће можда умети да се напокон паре са домаћима. Кад прође зима.

Урсула опет у овако кратком тексту (две вечери читања) даје врло потпуну слику двеју култура, са све обичајима, празноверицама, табуима па и њиховим изменама ("тако је било некад, сад...").

Нешто се као сећам да сам ове две књиге читао у преводу, на папиру, али не и чије је издање било. Код Живковића их нема, а баш сам хтео да видим како су неке ствари преведене. Јебига.

pace zaintrigirao si me ovim opisima, i krenuo bi da citam vcrs, odakle predlazes da pocnem rokanonov svet ili?

Да, иди хронолошки. У "Хаинским причама" већ има временске збрке, не знаш тачно која се у коју епоху удева, то можда за крај.

Е, да, још једно запажање. Нешто што је касније постало опште место, не само у СФу: сви за себе тврде да су људи, док они други нису. Посматрачи (бар у прве две књиге) веле "ми смо људи, ови доле су само врло интелигентни облици живота". Ови пак себе сматрају за људе, а посматраче за полуљуде, који можда личе али не дајте се преварити.
Ево и у трећој књизи већ.