Science Fiction

Остатак осамдесетседме:


Брус Стерлинг: Лепи и сублимни. Редак звер, не среће се тако често да се неко усуди да ослика свет у коме су проблеми решени а да није антиутопија или нешто у стилу оне јудеохришћанске клетве о испуњеним жељама као вечитом зајебу. Ово је тек помало антиутопија, делом зато што је у првом лицу, а то лице је рођено у том свету политичке коректуре, префињености и свеопште потраге за суптилним, сублимним, вишезначним и осталим уметничким изражајима своје суштине. При чему је мало њих остало да се баве науком и измишљањем ствари, то ће роботи и вештачки умови, мада ови то раде нешто споро јер увек прво мисле на безбедност, играју на сигурно и све скупа спори су у томе. Тако се цела прича врти око скоро дворанских удварања, трачева, остављања утиска, и ситне ујдурме коју два момка (и један несуђени вереник) некако скрчкају између себе, а врти се око телесне летилице (нешто као данашње летачко одело) са РУЧНИМ контролама, без вештачког ума који тумачи пилотове жеље, него од овог скоро може и да се рикне. Што ће тешко да се прошири, јер... "некад су песници писали по таванима а инжењери управљали земљом; времена су се, ето, променила. Ко иде уз длаку, плаћа цену." Све скупа, доста пророчка критика будуће ПК тираније, и с друге стране претераног ослањања на машине.

Џек Ден - Тетоваже. Нека јеврејска прича о детињству и одрастању, са анђелима итд.

Тим Пауерс - Ноћне кретње. Још једна прича сличног типа, где се можда спомиње неко непознато биће, али... једва приметно и ко зна да ли и колико утиче на радњу. Провинцијално нешто.

Џемс Патрик Кели - Шијонски заточеник. Скоро киберпанк, мада се нико не уштекава, али зато има лика у ходајућем пауку (јер је без ногу, а и пимпек му је органска протеза), што је екранизовано добрих десетак година касније. Филм нема везе са овим. Почиње одважном орбиталном крађом, и негде око половине радња се нагло стишава, јер се двоје преживелих налазе у замку Шијон на Женевском језеру, у поприлично опустелој и поприлично радиоактивној Швајцарској и преговарају са наручиоцем крађе (речени тип у пауку). И даље је динамично и има и свежих идеја (и уобичајеног зеља типа дизајнерских дрога, Мреже итд). Атмосфера је погођена, крај се не да погодити до на пешес страна, препорука.

Кони Вилис - Шанса. Због мужеве каријере обоје се селе на универзитет где је она дипломирала. Њој нешто не полази за руком да подупре мужеву каријеру (вечера са важним фацама из универзитетског одбора итд), стално јој је нешто хладно, покушава да похвата везе са ликовима који су још ту из времена њених студија. То не стиже никуд и она се на крају претвара у лед, тек тако. На ову тему постоји и много гори рад, "Снег и лед" Ериха Коша.

Хари Тртлдав - Па у кревет. Једна шббкбб причица о младом (можда) Чарлсу Дарвину или његовом еквиваленту, где су у Америци нађени не Индијанци него нешто између прачовека и човека, врста која поштује ватру али не уме да је направи, једу пацове и којешта али умеју да перу судове и раде по кући, те их узимају за послугу (а понеке даме и за грејање постеље). Главни лик некако успева да дедукцијом дође до теорије еволуције и штавише прогура је кроз научно друштво. Језик... ау ал се тај енглески изменио, рођена мати да га не позна. Г. КорњачаГолубица га је темељно проучио и изимитирао, вреди прочитати макар због тога. Ко би ово превео, морао би да прочита све што је код нас објављено од Чарнојевића наовамо да би постигао исти ефекат.
4
Хауард Волдроп - Поштена игра (Није ловостај). Ловачка прича о некаквом Дивљаку, добрим делом у Африци. Објављена ваљда само зато што је Волдроп одмах потом умро.

Волтер Џон Виљемс - Видео звезда. Опет на граници киберпанка, или је бар та атмосфера. Америком владају омладинске банде и главни лик је успео да дигне велику лову од својих савезника пре него што их је потаманио, јер је видео да ће се савез убрзо распасти; међутим отрован је и распадају му се облоге нервних ћелија. Стиже до неке болнице, где напокон установе да има довољно пара за нови третман, неки јебитачни ензим који регенерише живце и то боље него што су били. По изласку, реши да опљачка болницу, али пошто је сад паметан, зајебаће их све. Корак по корак се види како он манипулише и зна игру пет потеза унапред, и сви раде (и ако попусте својој природи, гину) за њега. На крају је јако богат али... клинци, бар они преживели, га добро зајебу. Одлично сређена атмосфера, вођење радње мајсторско, а изгледало би добро и као филм (не бих се чудио да је и направљен).

Нил Берет мл. - Сали К. Опет нека шббкбб причица, подужа, са само неколико ликова који се мувају по некој недођији око неког распалог хотела, оправљају кочију неке госпођа Ромел (са клинцем Ервином), и млађани, канда мало луди Орвил... да, на крају му то полети.

Луис Шајнер - Џеф Бек. Она малопре споменута подвала са жељом која се остварује дакле најебо си. Тип попије пилулу која остварује једну жељу, и сад свира као Џеф Бек. Осим што због тога списка све паре на одговарајућу гитару, жена га напусти, а он се не сналази у бенду који је нашао јер би да солира али зна само Бекове ствари док они имају репертоар... Јер има руку и уво да свира као он, али јасно чује да у себи нема ту музику, да нема шта да каже. Не знам шта је Дозоа хтео са овим, ово је народна приповетка.

Џудит Мофет - Преживљавање. Психијатар који је целог живота хтео да буде Тарзан (и ваљда зато и кренуо да студира баш то, са нагласком на друштвеност мајмуна) се среће са девојком која је од раног пубертета па до отприлике деветнаесте живела међу шимпанзама, и то једином у историји која је успела да се ресоцијализује (дакле научи да говори итд... до доктората из психологије). Та претпоставка је уједно и једини СФ елемент, остало је развој њиховог односа, и физички и психички, са посебним освртом на финесе живота на неком америчком или британском универзитету, о којима досад нигде ништа нисмо прочитали, јако интригантно. Бар су психолози, не предају енглески.

Ким Стенли Робинсон - Нико и ништа у години 2000. Град Вашингтон је у поприличним рушевинама, а главни лик у којекаквим једва доступним буџацима тих рушевина гаји марихуану и од тога издржава себе и болесну жену (а кад ће, не знамо). Онда му неко уништи све баште, и он силом бедом пређе у уличне музиканте, испочетка на дромбуљи док не заради за усну хармонику, и скоро да му боље иде. Дакле, једно ништа од радње, више има у друштвеним односима (остаци мурије, остаци богаташа, остаци уличних протеста) и у тој атмосфери одлажења свега у красни. Фина мала ствар, и вероватно још једна вежба из осликавања прилика, што ће му касније доста требати.

Том Медокс - Змијске очи. Још једна у низу прича о типовима које је рат оставио ожичене (или на било који други начин сјебане) јер им је војска у(г)радила нешто па их одјебала. Овај нема друге, јер ожичење интерагује са његовом психом, па невољно прима посао код неке орбиталне корпорације где баш такве траже. Јер имају тамо један суперрачунар, скоро вештачки ум, да му буду чула. И да им заузврат мало држи свећу. С обзиром на то да се 99% радње догађа у главама, чудо једно како је ово јасно и разложно и лепо се прати.

Керен Џој Фаулер - Капија духова. Нешто као Нарнија за децу кинеског порекла.

Виљем Гибсон - Зимска пијаца. Опет, ваљда, знајући колико је глупости пропустио ове године, Дозоа се извињава остављајући једног жестоког Гибсона за крај. Ово се догађа делом у Јапану, делом негде у Америци, и нисам баш начисто које од та два је флешбек, јер је до тада Гибсон већ савладао ону своју технику да ниједну битну чињеницу не износи пре него што постане баш неопходна за излагање радње, тако да је Лис на почетку већ мртва али жива у електронском облику, а онда се радња одвија од некаквог почетка, о томе како је њен бенд "Краљеви спавања" постао светски хит. С тим што не проају музику него снимке из главе, који су пак сувише сирови да би се могли такви продавати, зато је ту монтажер (ово није први пут да Дозоа објави нешто са овом темом, види претходне наставке). Гибсон се не задржава превише на самој монтажи, него прати свој вечити путујући циркус из догађаја у догађај, пушта их да се упетљају, да решавају проблеме у трку, да се лудачки обогате или напросто прсну... И све што пипну има своју робну марку, што је Гибсоново^РЖ. И да, главни лик се зове Кејси, што можда јесте а можда и није лик из Неуроманта.

Не знам на основу чега је закључио да је ово била одлична година за СФ, можда новчано. Он ионако сваком писцу биографију почиње са "прву причу је продао тад-и-тад". Јер, ако је 1986. нашао чак 65% СФ прича за објављивање (15 од 23), ове године је то само 43% (16 од 37), а међу оним не-СФ је чак пет за које сам отворио посебну бројалицу под називом шкк.

Идемо даље.

1988

Пет Мерфи: Заљубљена Рејчел. СФ утолико што је заплет такав - научнику умру жена и ћерка, ал' бар ћеркин ум успе да пренесе у тело шимпанзе. Коју годину касније он умре, а ћерку-шимпанзу спакују на фарму за расплод мајмуна за лабораторије. Језиком знакова она се спријатељи са пијандуром ноћним чуварем/чистачем, побегне са својим приглупим паром (али дечко обећава), и иде према имању где је одрасла. Домороци као навијају за њу (клише из неколико друмских филмова), налази се очево завештање којим је признаје за ћерку (још клишеа, мало старијих) и она тако иде кући (клишеи од раног средњег века наовамо). Не знам колико има везе што скоро сви ликови имају јеврејска имена (Арон, Рејчел, Мајк, Сузан, Џонсон), можда се ту крију неке референце.

Брус МекЕлистер - Беба спава. Још једна из Вијетнама, о тајним програмима у организацији непостојећих агенција од три слова, о томе како сва научна етика пада у воду кад се развија било шта у ратне сврхе, о ЕСПерима и... врло добро изведена подвала у поприличном трајању. Личи, помало, на Дишов "Логор концентрације" (сличан затвор и расплет) те "Видео звезду" од прошле године (сличан развој радње, вишепотезна подвала) и оно Шепардово од лане (слична војна атмосфера). Све скупа, добро штиво.

Брус Стерлинг: Цвеће Едоа. Још једна историјска прича са гласом из будућности, у ствари два гласа. О Јапану након изласка из изолације и пада шогуната, у тренутку кад већ на темељима Едоа настаје Токио (тачније, Токјо), кад се по граду већ развлаче жице и бандере, појављују се виски, железница, сакои и цилиндри, и како то све изгледа тројици мештана. Слично оном о Аудогасту, сва тројица су особити ликови, нимало случајно одабрани, а поента је иста: кад вам стигне глас о вашој будућности, хоћете ли бити у стању да поверујете?

Кејт Вилхелм: Заувек твоја, Ана. Мала детективска прича о графологу који треба, кад су већ сва друга средства исцрпљена, да нађе одбеглог научника преко писама његове љубавнице. Из чега он извлачи довољно тога да би требало да је нађу, али је не налазе. Међутим, он се заљубљује у њу на невиђено, и посећује сва места где би она могла да се појави, наводно скупља потписе уметника за неку будућу студију. И налази њен потпис негде... Расплет је толико добар да овог пута нећу да кварим.

Елигзендер Џејблоков: На балу прековременских луталица. Какво је освежење читати писца ком енглески није матерњи - другачији реченични обрти, другачије фразе, скоро да може да послужи Сапир-Ворфу као доказ. А и радња је поприлично оригинална: сви ти паралелни светови не настају тако што лептир махне крилом, него је то неко направио, интервенишући у историји на кључним местима, које бира истанчаним чулом уметника, па онда ко то купи, купи. Постоје некакви Ентитети (богови, ванземаљци, ко ће га знати) који су муштерије, а главни лик је критичар, отприлике као што постоје критичари ресторана. Први шок је што је наша Земља тек тамо нека пета-шеста у низу, а познао сам је тек по томе што "I didn’t stop to think, but followed her trim, gray suited figure as she walked down the street, carrying a briefcase. The people of this Shadow did not dress brightly, or use much color on their buildings, which were disproportionately high, like the spires of iron cathedrals that had never been built. So Amanda, always in fashion, dressed here in discreet urban camouflage." Заплет и расплет, хм, тривијално а неочекивано, добра комбинација.

Вотер Џон Виљемс - Диносаури. Амбасадор високо еволуираног људског соја слеће на неку планету и преговара о мировном уговору. Испоставља се да колико год да домороци делују као затуцана мешавина ратоборних, мирољубивих и осталих фракција жељних власти, ни људски сој није баш без кривице у њиховом случају. Миц по миц испада да су се у ствари добро огрешили о мештане, током више векова, и да су их начисто потаманили на неколико планета, али није све још изгубљено, извин'те, нисмо знали али ево сад знамо, само ако успемо да јавимо на време да то престане... И, хм, замало. Новост у СФ инвентару: посебни органи за разне функције мозга, неки чак умноживи, например Памћење, што је баш згодно и брже за комуникацију (типа "камион пун дискова је бржи од оптичког кабла ако података има довољно много").

Пол Џ МекОли - Привремени краљ. По стилу, који јако личи на тон којим се причају бајке или народне приповетке, међутим има баш правог типа из спољног света. Спољног утолико што се цела ствар одиграва у изолованој еколошкој покрајини, где мештане углавном држе тако да не знају скоро ништа о спољном свету. Он долази, и методом Јенкија на двору краља Артура, успе да бар направе мост да могу да претерају овце на пашњак а да не плате комшијама за прелаз преко реке. И успе скоро да поквари веридбу риби која је главни лик, и на крају од свега не буде ништа јер је он некакав мангуп, побегао у ову рупу због убиства. Али прича остаје и шири се. Све скупа, симпатично и прилично уверљиво, није ни лоше, ал' канда нешто развучено и помало танко.

Нил Берет мл. - Блуз трајног (власништва). Исто тако скроз у тону неке причице из припиздине, са све рођацима и гомилом локалних детаља - шта је било на тевеу, како се звао дућан на ћошку - о риби која одраста код тетке и тече јер је њен отац нешто нестао а мати после умрла. Има неког другара за ког се испоставља да је ванземаљац ал' умерених моћи, покушава да згрумфује своју лађу (која изиграва приколицу у којој станује) ал' не налази одговарајуће делове. Покања јој електронски талисман да окачи о гаће спреда, нешто као згромипуц верзија појаса невиности, не јачи од холивудске експлозије (дакле јадник буде угруван о даљи зид, уз понеко сломљено ребро). Тетка умире, теча креће с пићем и успева да је не напаствује, она напише позоришни комад, стиже у Њујорк, бар један импресарио зарађује преломе, теча умире, она поново среће другара... који је нешто скарабуџио приколицу али уместо у свемир скаче у прошлост и једва се враћа. Све делује као поприлична зајебанција, скоро вонегатовски ноншалантно испричана, док на крају... још један добар расплет који не бих да кварим.

Урсула К ЛеГвин - Биволске дјеве, излазите ли вечерас. Баба опасно добро пише, све се слажем са њом, али за ово нисам имао живаца. То је неки њен фолклорни трип, и лепо од ње што уме да измишља цивилизације и на ту страну... ал' не бих тамо па макар немао ништа осим укрштених речи за читање (што сам једном и урадио).

Роберт Силверберг - Опроштајникова прича. Комбинација два-три позната мотива: дошли ванземаљци и преузели Мрежу па им нисмо могли ништа; као и сви деспоти, терају нас да кулучимо (радно задужење од десет година) градећи грозно дебеле зидове око, сада, њихових градова. Главни, хм, јунак је хакер (најсличнији Харисоновом Џиму диГризу, осим што се труди да буде несавршен да га не ухвате) који продаје поштеде. Коштаће вас скоро све што имате, али сте уштедели бар седам година живота. Док не налети на јачег од себе... и изгуби у двобоју (опис борбе је отприлике гибсоновски) јер је тај јачи у ствари државни андроид, ловац на хакере. А шеф истраге је његова ојађена муштерија од пре више година. Расплет у великом стилу заобилази очекивани наставак. Ово је можда најближе друштвеној критици што се Силверберг примакао.

Џемс Патрик Кели - Стаклени облак. Још једна прича о дугачкој манипулацији, односима у друштву где су ванземаљци тек помало присутни и више делују као још један верски култ него нека сила. О уметности, архитектури, мало о политици и опет о манипулацији. Од СФ инвентара, вештачка храна која је више него довољна али бљутава но се навикнеш; стамбени модули који се могу наслагати којекако а изгледа и преносити; невероватна грађевина око хелијумског балона (види наслов) која једри помоћу десетина хиљада усмеривих ситних листића под контролом доброг софтвера. Културни минус: лову за то је пукао болесно богати Грк Солон Петрополус (!).

Где смо оно стали: остатак осамдесетосме.

Октавија Е. Батлер - Вече и јутро и ноћ. О оболелима од чудне болести која се добија, понекад, кад се рак излечи неким тамо новим леком. Бива још зајебаније што се болест наслеђује (!) јер је генетска (а добија се од лека), па ако су оба родитеља толико неодговорни да буду родитељи, деца имају још мало гори облик тога. Дакле 1 њуејџерска, политички испрепокоригована прича о педагогији, како се проводе мањине и како бити хуман са њима. Сви учесници имају бар по 1 прилику да преиспитују своју савест и на крају учине значајан морални гест. Приде, завршна фаза болести води самоуништењу голим рукама, те је то вероватно разлог да прича буде уврштена негде где би љубитељи страве могли да је нађу. Јесте штогод СФ али... фале среда и крајеви.

Хауард Волдроп: The night of the cooters (а ко уме да преведе, свака му дала). Догађа се у некој тексашкој припиздини у исто време кад и Велсов "Рат светова" у Британији, и исти Марсовци на троногим ходалицама стижу и тамо. Гомила живописних ликова из краја, сви се познају и свако зна све о свима, шериф држи кајасе и све је под контролом. Забавно и пуца од оригиналности.

Пет Кедиген: Анђео. Забавна и на тренутке оригинална мешавина педесетак других радова на тему ванземаљца са врло умереним моћима, неприлагођеног код куће и исто лоше прилагођеног овде. Његов проблем је што његова врста емпатије/телепатије изазива ако не баш овисност код контактираног, а оно бар жесток сврабеж за још. Упарује се са још неприлагођенијим земљанином (двосполац, дакле ничији друг) и на самрти му предаје свој дар (који је нешто као течни слузави ватромет, занимљива слика).

Лушес Шепард: Сенке. Дакле (зем: значи) Дозоаов миљеник је најзад научио да пише, ово има главу и реп и ликови су јасно видљиви. Наравно, и даље не успева да се измигољи из једине воде у којој уме да плива (или бар тако да Дозоа то купи) - војска, тропско иностранство. Овог пута Вијетнам, доста после рата. Дух његовог саборца се појављује на месту где је погинуо (и то крајње глупаво) а у оквиру опита који спроводи вијетнамски научник (који по џеповима држи јако добру вутру, ал' главни лик и даље нема поверења у њега и бар једном направи неку глупост само да га увреди/осујети/зајебе). Прича је подужа, уз гомилу флешбекова, што на јави што на јок, уз доста преживљавања и поновног преживљавања, самоиспитивања итд. На крају, има разрешења али оно не утиче ни на шта.

Карен Џој Фаулер - Верни сапутник са четрдесет. Два Индијанца, један вазда помоћник, свако својим путем, помоћник заглави јер га отму неки пљачкаши, и неку даму приде. Његов другар се појављује и одведе даму (на претњу, није било туче) а после тек дође и спасе и овог... тако што цела банда нестане а уместо њих се појави исти број бизона. Јер то је путовање у простору и времену, очување материје итд итд. Срећом, кратко и живописно.

Џозеф Мензиони - Свећа на космичком ветру. Ау, добра и запетљана прича. Након нуклеарног пустошења Земљу обухвата арктичка зима, све редом изумире, само једна другар'ца, која је била совјетски посматрач у амерској бази кад су демонтирали нуклеарне главе, полако креће кући, рачунајући да је Берингов замрзнут па може некаквом супер самохотком до тамо. Негде у Невади натрчи на казино са светлима... ванземаљци. Дошли да нас обиђу, ухватили репризу нечега на тевеу па ај да сврате. Техника им је прилично згрумфована, тако да се приликом кочионог маневра нешто сјебало и, хм, покушавају да се врате, ако успеју да окрпе бар један шатл. Има их ионако много мање него у доласку, јер су оболели од ендемског самоубиства. Да не кварим расплет... јер добро је.

Ијан Вотсон - Емиров сат. Млади шеик, који се само фолира да се предао западним пороцима, а у ствари се крије од, хм, браће јер је прилично близу у реду за наслеђивање. Што се убрзо и обистини, а он добија поруку... од бога, где му се вели да среди да вештачки умови најзад надсијају људски род, они су анђели, претходна 33 свемира нису у томе успела. И сад се она одлучује да ли да оде да му помогне или да га саботира. Кратко, симпатично и тотално британски, британштина прелива преко ивица.

Сузан Палвик - Заувек. Вешто склепана комбинација приче о Пепељузи и о вампирушама.

Мајкл Флин - Шума времена. Ајде јесте СФ, ако прихватимо да су алтернативне историје СФ. Овде, 13 колонија нису успеле да се уједине, година је отприлике око почетка 21. века а немачка Пенсилванија ратује са Вајомингом, неком од Каролина и с ким оно још. Њихов шеф контрашпијунаже хвата типа из паралелног свемира, који је ни не путује како ваља него само испробава опрему и канда је залутао. Настаје играрија око његовог статуса, јер се неколико важних ликова испотиха отимају за њега. Обиље немачког називља за свашта, занимљив поглед из лика вође шпијунске мреже (благи наклон Џону ле Кареу) и све скупа добро штиво.

Дон Витлок: Рана за милион долара. Опет нека замена за вијетнамски рат у некој латиноамеричкој земљи, с тим што се у међувремену укида регрутација (јер наводно има довољно добровољаца) и рок је само годину дана... али радних. Рана од милион долара је лагана прострелна, за коју следи пут кући. Што је некад било, сад их закрпе и врате назад, а оних 365 радних дана се отегне на више година, уз вишеструко рањавање и крпљење. До другарске еутаназије. Џо Халдеман је то урадио много боље, а оваквих урадака се баш накупило овде, један мање више.

Р. Гарсија и Робертсон - The moon of popping trees (свака му дала итд). Индијанци у резервату, један учитељ и нешто војске, година неодређена, неки дух се шета из тела у тело (само животиње) и шаље поруке... да сви заједно оду у паралелни. Поприлична папазјанија али бар има гомилу етнографских података, добро урадио домаћи из познавања материјала. Ни тамо ни овамо.

Нил Берет мл. - Дајнер. Након вишеструког биолошког и ко зна каквог још рата, САД је под кинеском управом и пролази кроз период обнове а ваљда ће бити и изградње. Догађа се у рибарском сеоцету где локални лудаци нису још навикли на дисциплину и обавезни откуп, покушавају да се шверцују ал' нуму. Нема неког финала, Кинез однео свиње.

Џин Волф - Све нијансе пакла.

Мајкл МекДауел - Пролази Халејева (Хејлијева?). Вишевековни вампир.

Орсон Скот Кард - Америка. Индијанци поново освајају свој континент, а ово је добрим делом предисторија тога... тако што је један напаљени клинац помогао, хм, месној девици од четрес љета да роди новог Кецалкоатла. Има понеки добар увид у живот у бразилским вукојебинама ("нису били сиромашни док нису дошли Европљани") али се ствар своди на 1 секс и онда 1 духовно вођствро до васкрса старог царства.

Мајкл Бишоп: Јер се тако сећам Картагине. Августин, римски управитељ града Хипо Регије у некој неодређеној години кад имају већ којешта на струју, Вандале на границама (већ је неколико суседних градова избегло овамо). Августин је отприлике на самрти, и баш тад му долази астроном из Катаја (Китаја, тј Кине), са неколико хај тек дрангулија - Кинези су испредњачили неколико деценија - и још се испоставља да је то његов син. Након дужег путовања кроз преосталу физику, све до релативизма а можда и струна. А онда му долази један са костима недостајуће карике. Сучариткул је то много боље, а имали смо већ и других сличних овде, но и даље је прилично добро.

Ким Стенли Робинсон: Богиња мајка света. О још једном успону на Чомолунгму (колонијално Еверест), од натприродних елемената има једног ламу који се реинкарнирао али и губио по нешто својих моћи у бардоу сваки пут, а све то зато што му профа (тј лама који му је гуру) не да да докторира док он држи катедру. Остало је дугачка планинарска прича, уверљива и занимљива итд, али овог пута има још мање елемената СФа него пре. Тј свака част КСРу, одлично пише, али не видим шта ће ово овде.

Све скупа штогод килава година, или је Дозоа кренуо да се извињава за добар избор претходне године. Једва нешто више од половине су СФ приче, а и то једва би отпало под мало строжим мерилом.

1989, докле сам прочитао

Волтер Џон Виљемс - Израњање. Прочитао и не сећам се шта би, јер је толико нечитко и развучено. Има бар две странске врсте, од којих је једна типа китова, и писац ту покушава да изведе тај нелинеарни говор, као што је то урадио Брин у "Уздизању звездане плиме". Само што је то Брин урадио много боље, а ово је... е стварно немам појма шта сам то прочитао.

Џејмс Патрик Кели - Домаћи фронт. Америка опет ратује у некој припиздини, а ликови су тинејџери, који се мувају између онлајн школе, покушаја да ухвате неки послић, и места за губљење времена. Успут расправљају о свему и свачему, са темом регрутације или како избећи да вас на превару навуку да потпишете да сте добровољац. Ништа нарочито.

Брајан Стејблфорд - Човек који је волео госпа вампирку.

Стивен Гулд - Брескве за тужну Моли. Ово је целе четири године пре него што ће Гибсон да изда "Виртуелну светлост", и за два педља луђе од целе те идеје да се људи населе на неку постојећу грађевину. Година је нека будућа, и за потребе приче људи живе на три места - у великим солитерима од 800-900 спратова, где су практично у комфорном затвору (комфор расте са надморском висином), на тлу (где имају проблема са крокодилима, који су канда освојили Бафало) или на фасадама тих торњева. Да би се избегле узлазне струје, на сваких неколико метара фасаде се налази по избочина, коцка од метра, и на тим избочинама и на разапетим ужетима између њих живи читаво племе настало из некадашњих пењача. Ово би отприлике спадало у киберпанк у том смислу да се одиграва у новом градском амбијенту, у међупростору који није постојао па га је ваљало измислити. Сама радња је поприличан мекГафин (тј главни мотив служи само да погура радњу и у ствари уопште није главни), главни јунак је сам амбијент и у њему два гладна лика. Потанки описи технике (ужад, скокови, маневрисање) уопште не личе на технотрућ него делују и сами као битан чинилац радње. Препорука!

Хари Тртлдав - Последњи чланак. 1 обичан шббкбб из тзв. паралелне историје, шта би било да је Немачка победила и да је вермахт заузео Индију па да се тамо пати са Гандијем и Нехруом. Тачно препевава десетак сцена из филма о Гандију (из 1982.) где су напросто Енглези замењени Немцима, и у тренутку кад набије напетост (јер су ови таман за толико суровији и безобзирнији од оних), крај, нема више, ионако не умем да завршим ово.

Ајлин Ган - Стабилне стратегије за средњи управљачки слој. Ау... најбоље од корпоративног капитализма - да би се напредовало у хијерархији, треба бити конкурентан, што се овде постиже генетским третманом који додаје инсекатске гене. Мешавина човека и бубе није несрећан случај као у "Муви", него потез зарад каријере. Кратко и јебитачно.

Ненси Крес - Ин мемориам. Дуговечност доводи до препуњења памћења и извесне врсте мождане смрти (која онда доводи до праве). Расправа је унутар породице, јер кева неће да иде на брисање - тело би могло ал' глава неће још дуго. Осредње ал' је бар кратко.

Мајк Ресник - Кирињага. Културолошка ствар, о једном од кенијских племена које изнова живи своју прошлост, овог пута на новој планети (или тако неком резервату, са све копијом планине) и ич не слушајући белце и остале странце, него онако како су радили пре више векова, да би опстали као идентитет. Што овима споља делује сурово јер јесте, ал' ће морати да се држе по страни јер такав је уговор.

Брус МекЕлистер - Девојка која је волела животиње. Након што су бројне животињске врсте изумрле, разни покушаји да се реконструишу из сачуваног генетског материјала су успевали, како-тако. Код мајмуна, међутим, треба носиља, дакле женка хомо сапиенса која ће изнети трудноћу до краја. Проблем је што је то неко несрећно чељаде из низа несрећних породица, ику 85, ал' ипак капира или можда не. Доста драмског тамо-овамо, штогод и социолошког (као и код сваког комада где се доносе Важне Моралне Одлуке, неко организује демонстрације против а неко за, неко ваљда баца бомбе на клинике, медији свршавају над тиражом итд итд). Није неко ремек дело, само је доста добро.

Кони Вилис - Последњи Винебаго. Ово је било, хм, можда у неком давном Сиријусу. Нешто о томе како су изумрли последњи пси, ко се све осећао кривим за то, како је друштво за заштиту животиња постало гора жардињерија него гестапо што је био, на шта личе друмови откако их је све више са ограђеним тракама (тај део је остао нејасан, у ствари, подразумева да знамо оно што није објаснила) и понајвише како изгледа живот фотографа/извештача у свему томе.

Луис Шајнер - Узалудна љубав. Полицијски стручњак (шринк, профилер, ђаво ће га знати) испитује серијског убицу да му каже где је коју покопао, успут јавља жени да се неће враћати кући, у крају налази најбољу рибу из млађих дана и свемирски се кресну (отприлике једини СФ елемент овде). Волшебни елемент је што убица зна све појединости о измишљеном случају, подметнутом пробе ради, и одводи их до места и нађу и леш.

Џудит Мофет - Хоб. Мали водич кроз све енглеско, нарочито фантастичну фолклористику, с тим што су се хобови на њу лепо наслонили и преузели на себе улогу, бар у том крају, патуљака који преконоћ раде по кући - поправљају обућу, чисте обор итд. То је све, али је развучено на доста страна.

Брус Стерлинг - Наш неурални Чернобил. Фина научна зајебанција, бајаги критика неке научне књиге која описује како су у претходној ери били прилично неодговорни, ризиковали без везе и створили гомилу нуспојава (штогод интелигентне домаће животиње, па и неке дивље, нпр ракуне). Вирус, створен током развоја лека за сиду, је требало да створи паметније људе али се баш код људи најмање примио. Осим што кружи прича да се примио код неких...

Роберт Силверберг - Кућа од костију. Још један путник кроз време, заглавио међу Викинзима. Ова слама је већ одавно умлаћена, хвала Полу Андерсону и још некима. Симпатично, ама све сама општа места.

Џорџ Алек Ефинџер - Шредингерово маче. Још једна на тему да сваки потез ствара два нова свемира, један ако се одигра и други ако не. Овог пута је у средишту Џехан, из неке исламске земље, коју у неколико стотина стварности силује неки момак а њу онда отац и браћа истерају из куће, живи од проституције док може а после не. У неколико стотина других она, знајући из својих виђења шта јој се спрема, понесе нож и извади га кад и овај, те га убије и после одговара за убиство; некад се извуче на лудило, некад на свето лудило, а у неким варијантама је спасе Хилберт, који је одведе у Хајделберг (само ју је придодао пратњи, тј жени и швалерки с којима је путовао) па онда она докторира физику и дружи се са Бором, Планком, Хајзенбергом и Шредингером (и заједно се зајебавају на Ајнштајнов рачун). Овако препричано делује јасно, међутим у самој причи нема тог редоследа, него читај па се сналази. Све скупа добро и, с обзиром на то каква папазјанија умеју овакве приче да буду, јасно. Тј ако сам ја умео да га препричам, умеће и други.

Хауард Волдроп - Би ли, би ли плесала? Матурант из 1969. се спрема за двадесетогодишњицу матуре. Што је прилика да нам изнесе суштину обеју година у кратким и оштрим цртама, мали културолошки драгуљ, кога занима та врста историјског пресека. Гледао је на вехаесу и "Слатки филм" (не спомињући баш Макавејева). А онда су на журци сви почели да плешу и читав град је плесао. А?

Брајан Стејблфорд - Успон куће Ашер. Други пут ове године.

Ким Стенли Робинсон - Глечер. Породична прича о сналажењу у времену кад на све стране крећу глечери да клизе и полако мрве град по град. Све прилично мрзовољно, са много сцене где он тако седи и гледа у пејзаж, или двоје седе и причају о мачци или о ничему. Тако рећи теве драма.

Па примичем се, полако. Има до 2015.

Остатак 1989:

Џејмс Лосон - Уточиште. Е, једно жестоко. Прво, киберпанк околина у којој би се Гибсон осећао код куће - дугачка хај тек улица на мексичко-америчкој граници, где није баш јасно чији закони важе, и у којој се неколицина изузетних људи, талената посебне врсте, уштекава у рачунаре и изводи шта скоро нико други не може. И онда двојица таквих, из противних фирми, нестану из својих тела - дакле мождана смрт, нема никог код куће. Нема никаквог трага било каквом упаду (видео канда не постоји, логова канда нема). Ангажује се детектив који је пет година био слеп (удес на послу) док му нису заменили очи, да истражи. Врло ефектно, и мада сам погодио шта се десило, нисам погодио зашто, а ни завршне кораке у заплету и расплету. Описи рачунарске технике, зачудо, нису претерано застарели, јер се за све користи командовање (и програмирање!) гласом - што је у рлу испало ћорсокак, али овде звучи као врло уверљива стварност.

Мајкл Свонвик: Змајева црта. Рециклажа Мерлина, Мордреда и осталих пет милиона пута прежваканих ликова, некако васкрснутих.

Џон Кесел - Гђа Шумел излази као победник. Фаустова погодба, играју бинго, нечитко за неиграче.

Стиван Крос - Изасланик. Још једно дугачко путовање кроз енглеску провинцију, са све брдом називља за локалне биљке, типове зграда, географију и геологију. Тип наследи чук-чук-чукундедино имање; трагајући по списима и осталој породичној архиви, нађе комад пластике немогућих својстава и нешто о неком руднику који је постојао на имању. Копа копа и нађе машину... за производњу изасланика. Да није смарања британштином, било би врло читко, питко, кратко и јасно.
 
Пет Кедиген - Ствар беше у врелини. Слично оном од прошлог пута, с тим што овог пута госпоја има своју академску каријеру, али се конференција одржава у Њу Орлеансу и њу спопадне цела она иконографија, она се попали и трајно закачи неку магију од које не може да се охлади.

Кристин Кетрин Раш - Само површински. На колонизованој планети већ постижу завидан напредак у развоју филозофије паланке, ксенофобије (и наравно не капирају да су сад они ти странци) и осталих тековина. Налазе свлак главног лика, иначе обликомењача, и мисле да је убиство. Замало студија из антропологије, ал' је има тек у назнакама. Симпатична мала прича.

Д. Елигзендер Смит - Умирање у Халу. Источна обала потања, и једна баба живи од харања напуштених кућа. Њена је још читава, бар спрат, и има лађицу којом иде у набавку. Мало харају корејске омладинске банде. Нема образложења, само опис и расположење. Осредње.

Кејт Коуџа - Растојања. Још једна ситуација слична оној Лосоновој горе - с тим што осим надарености за улазак у машину треба и поприличан хардвер у глави, претежно прозиран па пацијенте зову стакленцима (glasshead). Прва генерација није баш положила, али је послужила да се развије техника и служе као ментори другој (по оној америчкој, коме не иде, прелази у предаваче). Подугачак развој радње између главног и његове менторке, па шефа пројекта, те далеког другог пара по квалитету (које нико не воли) и замало да се извргне у топлу људску причу, међутим госпоја итекако има и мере и вештине, врло добро штиво.

Ким Њумен - Чувена чудовишта. Мех... забаван шббкбб о Марсовцу који преживљава од двадесетих до шездесетих играјући шта стигне у треће- и четврторазредним филмовима, што сф што страва & ужас. У ствари један подугачак преприч историје Холивуда и ране америчке телевизије, кога то занима. Није чак ни нарочито смешно.

Лушес Шепард - Ловца на крљушти лепа кћи. Огроман змај некако живи, слабо мрда, више је геолошка формација него звер, на њему живе, хватају крљушт кад јој је време да спадне и буде замењена новом, и онда...

Дакле осредња година, 4-5 стварно антологијских ствари, 4-5 срања од претплаћених миљеника, СФа има једва 18 од 33 (било би горе кад бих бројао само дуже ствари).

У ствари, касним само са писањем - већ сам почео да читам 1990. и већ првих неколико су жестоко добре. Видећемо докле ће издржати.

1990, donekle.

Чарлс Шефилд - По истеку копирајта. Ауу... дакле, клонирање али под одређеним правилима, јер Америка је то и њихов правни тзв. систем намеће себе као важан чинилац у технологији. Правило 1: породице покојника имају копирајт на гене: 2: може само један, дакле нема штанцовања. Радња се своди на такмичење три мегакорпорације и њихових клоновских тимова ко ће најбоље да нациља ледени астероид на површину неког Јупитеровог сателита, зарад тераформирања. У игри су сви могући научници чијим генима је испао копирајт - комплет она нуклеарна група око Бора и Шредингера, па и Тесла. Понеко упеца и неког из ранијих епоха, али се ти не дају баш увежбати данашњој технологији (иако уз њу одрастају); такође лоше се пролази и са сувим теоретичарима, најбоље се показују клонови некадашњих генија са склоностима према пракси, хардверу и решавању проблема у трку. Што укључује и координатора тима из чијег угла тече прича, који је геније неке друге врсте (нећу да офирам крај, добар је).

Мајк Ресник - Јер додирнух небо. Наставак оне приче о Кенијском племену Кикују, које живи у резервату по свом избору и упорно наваљује са својим обичајима, очувања идентитета ради. Осим саме ситуације у којој се све то догађа, није СФ. Више је педагошка бајка.

Грегори Бенфорд - Алфе. Жестоко технички... а у ствари се да свести на физику за основну, на стари ментални експеримент који смо сви изводили у глави. Алфе су у ствари дошли из правца Алфе Кентаура, али ко зна одакле у ствари. Држе се по страни од људи, не комуницирају, не утичу ни на шта, једино не дају да се приђе Венери. Шпијунске сонде бивају спржене, нађу се доброовољци да испробају нову технологију прикрадања... Има штогод технотрућа (који је у ствари прилично танак и штогод сумњив) а и то таман колико треба за радњу. Епилог је штогод развучен, ал' све скупа није лоше. Таман кад сам хтео да напишем да му је ово заукавање за потоње романе, сетио сам се да сам их већ читао... бар петнаест година пре овог. Све скупа прилично добро.

Кони Вилис - На Ријалту. Једна од оних прича где све звучи као зајебанција, поготову што се догађа у Холивуду где квантни физичари држе конгрес, шта им би. Догађа се општи хаос са смештајем и осталом логистиком, јер је сво особље, од рецепционара до лифтбојева, ту привремено док не скупе лову за овај или онај течај, којим ће усавршити своје вештине да их примети неко па да крену у филмску каријеру. Упоредо теку разговори о квантној физици, ефекту тунела, непостојећим резервацијама, где се које предаваље одржава, где ћемо на вечеру, зашто су отисци стопала овог филмског пара заједно а оног не... и тек негде пред крај се испоставља какве је све то имало везе још од првог вагона.

Кети Коуџа - Само споља. За Зону сумрака. Неко створење намамљује јебаче и они се навуку, иако им од тога остају ситне отворене ране по кожи. Главни лик се заинтересује и за околности, крене да шпијунира, открије да није једини, направи сцену... и на крају попусти и постане редован, сваки трећи дан. Без објашњења.

Стивен Попкес - Јаје. Е, најзад један раднички. Догађа се у некој мочвари где живе заваривачи и остали који граде некакав торањ. Ликови: заваривачица, клинац преминуле сестре са старатељем (отприлике хуманоид, нејасног порекла), њен син, повремено присуство (као тема за размишљање) њеног покојног мужа (ђубре, звер, идиот), њен цимер, потенцијални швалер са суседне платформе. Све су их сјебале корпорације, нарочито клинца чији су родитељи погинули приликом сузбијања штрајка у орбити, ал' другог посла нема. Сама прича је прилично небитна; ово је више о амбијенту, ликовима, одрастању и породици.

Роберт Силверберг: Приче из венијске шуме. Тј из Бечке у алтернативној историји. Можда је први такав роман био СФ - колико се сећам, било је неког преласка из овог у онај свет, било је покушаја неког објашњења каква то веза постоји. Ови што узимају здраво за готово да се цела радња има догађати у том тамоу... јок.

Виљем Кинг - Посета мртвима. Постарија баба, прво лице, из орбиталног града, долази на некакву комеморацију доле, где је покојник већ мртав и сахрањен, него је реконструкција његове психе готова и породица хоће да поприча с њим (или је неко други сахрањен а ово је прилика да баба поприча са ваљда братом). Што је отприлике последња прилика јер кроз који дан почиње верски рат Техерана против остатка света.

Брус Стерлинг - Дори Бенгс. О рок критичару који улети у егзистенцијалну кризу, реши да баци све и крене на друм, неочекивано се спанђа са неком рибом, која се бави стрипом. Њихов однос и каријере иду поприлично цик-цак и усправно и водоравно. Пошто се ово догађа од 1969 па све до у деведесете, ово је прилично добар водич кроз та времена и сцену југозападних САД... и ништа више од тога.  И на крају, само филозофска фуснота о двоје који су могли да проживе макар овакав живот, да су у кључним тренуцима имали бар једно друго, ал' јебига нису се ни срели.

Лушес Шепард - Крајеви Земље. Вероватно претходник Џуманџија (и не бих се чудио да им је узео добру лову за то), дакле нека древна игра са фигурама у коју се улази и коју учесници баш и не разликују од стварног живота. Наравно, ово је Шепард и ово мора да се догађа у Гватемали. Добро драмски скоцкано итд, али који ће ово у СФ зборнику? Претплатник.

Ненси Крес - Цена поморанџи. О деди који се ужасава ликом у који се његова унука претвара - мршава, кад зловољна кад безвољна, као и огромна већина људи из тих грозних осамдесетих. Срећом, он је пронашао тајни пролаз из свог подрума у неко стовариште у 1937, и оданде довлачи шта може по тадашњим ценама, уваљујући им инфлаторне паре из данашњице. И успут му падне на ум да из тадаа довуче ако не младожењу а оно бар неког ко би унуци био духовни и карактерни узор. Што на крају некако и успева, али не онако како је он замислио. Симпатично, са фином зврчком на крају.

С.П. Сомтов - Лутријско вече. Да, ово је онај лудак Сучариткул, са отприлике сличном причом као и прошли пут, мада овде није баш СФ али што се технике тиче он ту не прави разлику, логика свега се понаша исто, осим што је технолошки агенс овог пута његова реинкарнирана бабатетка. И даље је урнебесно, и даље од педесет ствари које набаци у излагању нико не може знати којих седам су кључне за заплет и расплет а које су ту због колорита. Свеједно, добар као и увек.

Елигзендер Џејблоков - Дубље море. Дугачко, озбиљно и без превише обзира према постојећим шаблонима гдегод се дотакне постојећег. Делфини и китови су разумна бића? Да, али су у питању најгора ђубрета које не ваља имати за комшије. Треба их научити да говоре? Већ знају, ал' имају интерну забрану које се упорно придржавају. Треба заронити у гасове Јупитера? Наговорите неког од њих, они ће то боље. Осим што се то упетља са њиховом заједничком религијом, преговорима о миру након руско-америчко-јапанско-подводног рата... Скоро читав роман, осим по дужини. И наравно, веома добро и ни по чему слично претходној причи, осим по мајсторлуку.

Мајкл Свонвик - Руб света. Осим занимљиве, али местимичне и доста површне шетње кроз неке појединости из историје неке тачке негде у арапском свету, ништа нарочито. Троје пубертетлија се спуштају у бездан, нађу духа који испуњава жеље. Јеврејска клетва о жељама, наравно, мора да пали кад је писац из јудеохришћанске културе.

Остатак 1990:


Меган Линдхолм - Сребрна дама о човек у четрдесетим. Петхиљадашестотридесетседмо премељавање британске демонологије, са све Мерлином.

Алан Бренерт - трећи пол. Доживљаји једног бесполца. Емотивно и отприлике топла људска прича, добро упакована разрада тезе. Ништа више од тога, и није СФ.

Нил Берет мл. - Зима на Бел Форчу. Не знам чак ни да ли је ова фолклорна бајка из алтернативне историје или није. Спомиње једину песникињу из времена дивљег запада што су уопште имали, и штогод се дознаје у разне Америчке Американце. Није Сф.

Роберт Силверберг - "Улази војник. Касније, улази још један.". Морао сам наслов да ставим у наводнике, јер садржи две реченице у стилу дидаскалија. Уз прилично хуморан однос према стању науке у том двадесет и неком веку, Силверберг овде оживљава (у смислу вештачког ума, у виду холограма) Франциска Пизара. И касније, Сократа, који га испрескаче уздуж и попреко. Обојица су отприлике онакви какве смо их замишљали, дакле уверљивости не фали... као и добре зајебанције на рачун односа логике и религије. Сјајно.

Роберт Сампсон - Везе. Зона сумрака, типу се појављују рибе из прошлости, са којима баш и није имао нешто.

Џон Варли - Још један савршен дан. Морао сам да проверим да ли је филм Мементо рађен по овоме - не, није, него је изгледа писац тога мазнуо идеју од Варлија. Дакле, цела прича је писмо које је тип, чије памћење нестаје чим заспи (а онда се сећа свега до 1986, а ово се догађа око 2008), написао себи да га прочита ујутро и искористи свој једнодневни живот најбоље што може. Успут, ту су и неки Марсовци, који имају врло занимљив приступ прекрајању историје. Одлично.

Џенет Кејган - Чудовиште из Лох Лоса. Релативно свеже насељена планета, локална флора и фауна је углавном отровна по земаљске врсте, али ове лепо успевају на том земљишту, и сад само треба постићи еколошку равнотежу и све ће бити цакум пакум. Једина зврчка је што су, за сваки случај, сви ембриони, семе и остали генетски материјал који су понели, спаковани са вишком гена, ућушканим негде у рецесивне. Свега има у резерви, осим упутства како се ти рецесивни гени деактивирају... а то баш треба. Тако се догађа да из неког цвећа никну чак и бубашвабе, и то неке што уједају. Радња прати шефицу тима за хитне интервенције док сређује неколико омањих катастрофа и једну мистерију. Ликови погођени, атмосфера фино дочарана (тачно звучи као место где бих отишао на пецање) а чудовиште... да не кварим, јер је јако добро.

Брајан Стејблфорд: Чаробни метак. Углавном детективска ствар, јер да није тог полицијског угла, ствар би се испричала у три реченице. Овако истрага постаје изговор да се миц по миц открива... отприлике ништа, јер редовним методама не долазе до ничега. Онда научника на самрти (убица га је довољно средио да неће дочекати јутро) напумпају којечим и он смогне снаге да исприча да је пронашао генетски метод, тражећи нешто десето, да натера једну ћелију да довека производи нове ћелије за остатак организма, дакле практично бесмртност. Зврчка је што је та ћелија јајна. Све скупа осредње.

Аврам Дејвидсон - Матори чудак. Опет гроф Естерхази и остало.

Џон Кроули - Велико дело времена. Опсежна, скроз веома британска, временска заврзлама о утицању на будућност. Мноштво светова решава тако што сваки тренутак има своје бројне будућности; шетња кроз време бира једну од њих, али нема повратка у стари ток јер је он већ промењен, тј он је једна од будућности своје прошлости, и не нужно она из које се пошло. Прича се све време врти око тајног друштва које је на самрти основао Сесил Родс, тј завештао да се оснује, које ће, помогнуто његовим наследством, да ради на увећавању, заштити и трајности британске Царевине (иако су формално краљевина, вазда су Empire, дакле царство). Делује ми да је прилично добро затрпао рупе у свом приступу; након читања сам имао утисак да рупа мора да има, али сад кад размислим, остаје само једна: Друштво настаје ни из чега, јер је Родс у основној стварности умро много касније, и подерао па наново писао још седам-осам опорука. Те их он није основао, али они ипак постоје, и враћају се да га убију кад треба, да не би више мењао. Осим што га не убијају... те тако нису ни постојали, мада неко време јесу али те стварности су касније уклоњене. Отприлике. Да се уочити и известан климоглав Дагласу Адамсу, на месту где се приповедач запетља у "but so long as our party was there, and preparing it, it would evidently have to happen—or would have to have had to have happened." а онда спомене свог ментора, који "никад није брљао са глаголским временима". Обимно и солидно, и чак се нешто лакше прати него типична временска заврзлама. А за мањак праузрока, Хајнлајн је то урадио бар двапут и извукао се.

Све скупа није лоша година, мада је мање од половине прича СФ (фалила једна за нерешено). Јер има бар шест одличних, и још неколико солидно добрих.

Ово остало... хм, не сећам се да је било толико не-СФа код њега. Али ја се ових збирки сећам углавном из онога што сам налазио у библиотеци, и две-три што сам купио, а то су све деведесете и двехиљадите. Ваљда сам добро запамтио.

Прелазим на десету деценију, дакле.
У ствари не, ово је изашло 1990. а односи се на претходну годину. Зашто година није смела да стоји у наслову, јебо их бог тужибапски...

1991 (дакле о 1990.)

Изгледа да најзад почиње, бар према првих неколико наслова.

Џејмс Патрик Кели - Г. Дечко. Поприлично запетљана ситуација, и уврнута. У свету где је хируршка/генетска манипулација зајемчено право сваког ко има да плати, син пребогате мајке (без оца) реши, уз њену помоћ, да увек има 12 година. Иако у глави има 25, споља има 12 и има другаре и нешто није расположен да одрасте и да се петља са тим сексом. Журке, подвале, зезање до у недоглед. Осим што је његов друг Друг (ваљда андроид, не наглашава, радни назив паметњаковић, сам га је исхаковао да сме да крши закон) мало претерао ту и тамо и увалио га у неку невољу (око мртвачке порњаве, тј копирајта)... и ту ствари почињу да се компликују. Поприличан инвентар у одељењу за надоградњу и преградњу тела, друштво му је веома шарено (1 диносаурус, например). Расплет није претерано шокантан, али ни очекиван. Врло добро.

Урсула К. ЛеГвин - Прича Шобијеваца. Прича из екуменског свемира, и отприлике објашњење зашто никад нису направили надсветлосни тренутни погон, иако су имали надсветлосну тренутну комуникацију и знали су довољно физике да бар пробају. Ово је о томе како су пробали, и како посматрач не да утиче на догађај, него догађај зависи од тога шта посматрачи заједно мисле. Што се на тренутке испољава као потпуни хаос на ивици свађе, али ово су Екуменци, цивилизовани и свесни сваког свог потеза. Вештина ЛеГвинове, међутим, није толико у оваквим излетима у теоријску физику (који свеједно звуче веома смислено и научно), него у социолошком делу, где она успева што слабо ко и покушава: измишља просте цивилизацијске обичаје који не потичу из јудеохришћанства, трговине и/или познате нам историје, нису екстраполације Земље него баш наново измишљене ствари. И притом успева да ти обичаји и друштвени односи звуче подједнако стварно, или чак стварније, но што то успева писцима који нису ни мали прст умочили у те воде. Читао сам ово бар трећи пут, и још ћу.

Грег Еган - Миловање. Најзад се појавио, само сам га чекао. Еган је један од лудака, програмер који успут и пише одличан СФ (или обратно, не знам шта му је успут). За разлику од оне друге гране свог опуса, где се претежно бави животом на рачунарском супстрату, овде је у свом полицијско-чудачком одељењу, где и средство за убиство, и мотив, и уопште све околности полицијског посла почивају на некој сулудој технологији. До којих појединости он иде види се и по реакцијама самог детектива - пази да не каже ништа што не би могао да оправда, јер се све снима, чак и његове биолошке реакције ("зашто вам се дигао кад је брањеник припуцао?"), или како измишља 4-5 слојева надгорњавања полиције и криминалаца (пошприца убицу спрејем за имобилизацију, па му погледа беоњаче, нису пожутеле, дакле намазао је кожу противсредством, прелазимо на инјекцију). Расплет је можда мало превише смирен, без претеривања са драмским набојем, но то је можда и боље. Препоручујем све што је Еган написао, још нисам наишао на нешто лоше од њега.

Чсарлс Шефилд - Нешто храбрије. Мада би могло и "чојскије" или "племенитије". Мало развучена и штогод пребританска прича, у којој од СФа има отприлике један мекГафин (дакле ствар око које се као све врти али која у ствари не утиче много на радњу). Крај је дат на почетку (приповедач се присећа шта све неће рећи кад буде примао Нобела за физику), прича је само расплитање прошлости. Није да је лоше, али је у ствари једини јак моменат негде пред крај, кад све лажи испадну у неком смислу тачне, а све што је тачно у ствари није баш тако било.

Брус Стерлинг - Имамо различита гледишта. Након неколико ратова и енергетских и климатских криза, свет је спао на танке гране. Новинар каирског Ал Ахрама интервјуише америчку рок звезду од опасне сорте, нешто као нови Боб Марли за нова времена. Погођена атмосфера и ликови, последице новог, хм, светског поретка спроведене у детаље (Америка је сад извозник сировина)... и заплет на самом крају, какав ће се касније тек виђати чешће. Ово је ваљда први од те сорте. Нећу да офирам, добар је.

Кејт Вилхелм - А анђели певају. Како причу о ванземаљцу залуталом на Земљу претворити у сплачину? Лако, дате му нула текста, препустите га пару локалних новинара у некој америчкој припиздини и пустите их да поверују да им је то карта ка слави, великој лови и хепиенду. Успут их мало као психоанализирате и ванземаљца на крају претворите у крилатог анђела, пустите га да оде и завршите празних шака.

Ијан Р. МекЛиод - Чаролија прошлости. Писац навраћа на Ајл ов Мен код своје бивше, јер је она клонирала њихово погинуло дете, па да јој поврате сећања и личност. Ту је и мелодраматична ситуација са њеним садашњим, но све некако млитаво и скроз британско, уз нешто мало технологије. Осредње.

Тери Бисон - Медведи откривају ватру. Причица са америчког истока, кад се десило ово из наслова, а пишчева баба решила да своју последњу ноћ у животу проведе око медвеђе логорске ватре.

Лушес Шепард и Роберт Фрејжер - Свепрождирући. Фрејжер је ваљда песник, а овако заједно успели су да направе турбо Шепарда. Овог пута чак има и 1 СФ елемент - место (наравно, у некој јужноамеричкој џунгладији) је најгора могућа депонија свих отрова и зрачења, и мутираних биљака, гљива и осталог има довољно за осредњи хорор. Што ово отприлике и јесте, у покушају. Исто као и код Кејт Вилхелм, радња се врти око двоје којима у наручје пада прилика да збришу, а ту су и иначе само зато што он нема петљу а она паре. Описи гамади и џунгле су занатски уверљиви, ликови... ма, Шепард под својим утицајем. Зашто Дозоа тврди да је он био међу значајнијим ликовима у СФу осамдесетих, то само он зна.

Моли Глос - Лична тишина. Фино и прецизно изведена прича о повратнику из неког од бројних ратова, који још нису готови, а он се запутио пешке око света и пише и објављује дневник, ударио на северозападно ћоше државе Вашингтон и тамо стао да направи чамац да оплови до Аљаске. Заветовао се да не говори, све сређује листићима из тефтера и увежбаном мимиком. Кампује код неког типа чија ћерка (ако му је ћерка) тврди да сања прошле и будуће догађаје. Расплет је више него тривијалан, у ствари још јефтинија варијанта решавања временског парадокса екс нихило. Јесте као помало СФ, јесте фино написано, али за овај расплет је требало да лети кроз прозор а не да буде уврштен.

Џон Кесел: Освајачи. Три тока радње: 1, наш познаник Пизаро гледа шта ће са Атахуалпом и чека изговор да пусти главе да се котрљају, 2. негде 2001. и касније раса Крела осваја Земљу и углавном тражи прво кокаин а онда и друге врсте разоноде; приде праве хаос од привреде јер улећу са блесаво великим парама и изврћу читава тржишта наглавачке и 3, писац лично, који прати себе како пише 1 и 2 и успут коментарише шта је и како радио, и од кога је мазнуо назив за Креле, и шта људи обично раде у СФу и шта читаоци хоће и... ајде, што да не. Чак и кад се изостави овај слој зајебанције на сопствени рачун, остаје симпатична причица, озбиљно урађена.

Radagast wrote:http://www.bbc.com/news/blogs-trending-36304792

Ovo deluje nastrano i zanimljivo.

Звучи као текстуална верзија оног Гибсоновог о препознавању образаца.

М, да, прочитах, ево, и нисам превише одушевљен. На страну та западњачка структура (увод: прво да вам кажем шта ћу да вам кажем, средина: е да вам кажем, закључак: да вам кажем шта сам вам то рекао), као главна мана рада ми се чини унапред задата теза, па онда одабир грађе која ће је подржати. Спомиње Живковића, Пекића, али не дира оно што су писали, него се хвата шачице наслова где може да истера своју тезу. А мора да има и других. Занимљиво би било видети шта би направио да је тада Скробоња већ написао "Човека који је убио Теслу" - тад би имао још једног Аписа, са којим не би знао шта би.

William Murderface wrote:
Paće, nisam čitao Skrobonjinog Teslu, ali zar se to ne uklapa u ovu priču o alternativnim Srbijama? Da smo samo uradili XY, de bi nam bio kraj...

Чак две алтернативне Србије, једна нешто каснија од наше, а друга негде око двадесетих-тридесетих, где није било ЊЊИ, Тесла попиздео на Амере и све своје преселио у Београд, који постаје некаква силицијумска долина, и онда се појављује Апис; у оној будућој, исто моћној и јако индустријализованој, један од тајкуна плаћа за некакав експеримент који га онда пребаци у ову прву.

Цела поента књиге је да нас је та милитаристичка црта сто пута сјебала и намерава то да уради и у свакој алтернативној стварности, те да аждаји ваља већ једном посећи главе.