Science Fiction

Дозоа 1985. први део

Лушес Шепард - Салвадор. Ратна ствар, дрога и муниција, духови џунгле и уопште ратно лудило. Ни СФ ни Зона. Добро штиво, погрешна антологија.

Џек МекДивит - Одржати обећање. Добра екстраполација, шта ако свемирски програм потпуно прдне у чабар јер је тамо напољу (Калисто, Јупитер) страшно досадно и лоше изгледа на телевизији? Занимљив одговор, који би можда упалио само једном (и шта ако је овако потрошен?). Технотрућа и развоја ликова таман онолико колико спада у причу ове дужине, а крај је баш добар.

Октавија Е. Батлер - Дете по крви. Један од изданака оне школе писања по којој је пожељно ликове ставити у морално лабав положај, па их онда кињити да донесу исправну одлуку, а исправност се мења како нам писац кашичицом додаје контекст. Дакле прво имамо људе који живе у резервату са неким огромним ванземаљцима (који њим управљају), па онда испадне да баш и нису на Земљи, па онда да они убодом своје жаоке могу да анестезирају/дрогирају људе, па онда да се хитно иде по комшију јер је у критичном стању а његов ванземаљац је болестан/неспособан/полумртав. Ова оперише комшију и повади му ларве из утробе (ааа одлично, и један мужјак!)... што није никакав  паразит него се ванземаљци тако размножавају. Тако да они одржавају људску колонију (која би можда пропала без њих) али без ње не могу да се размножавају (јер су локалне животиње научиле како да убијају ларве у себи)... и тако, наш јунак пролази низ "убићу је", "убићу се", "узми моју сестру", до "узми мене, није то тако страшно". Јер ето морамо да сарађујемо. Добро, убедљиво, али помало делује као проблем грађен уназад, од решења ка проблему, јер практично све што каже је ту још једна Чеховљева пушка (осим пар натруха о неким настраним странцима и трвења у њиховој политици, о чему не каже баш ништа... остала утичница за одсутан уређај?). Мало превише очигледно економисање речима.

Кони Вилис - Плавује Месец. Ау, каква ујдурма, каква добра папазјанија. Елем, добри власник велике фирме размишља да ли да одобри пробни рад двестаметарског оџака који би у орбиту избацивао уситњен органски отпад, који би онда падао у виду безопасних угљеноидних честица и соде бикарбоне. Пробни рад почиње, а он се ту губи међу неколико језика које не разуме (политичарски, хемичарски, рачунарски, ПР...) и у ватру убацује 1 лингвисту. Који је цимер са ултра гиком који је разрадио шему, ћуј шему, алгоритам како да постане власник свега, тако што ће да наниже неколико вереница на разним степенима хијерархије а да се стварно ожени само газдином ћерком. Која је лингвиста. Од избачене материје месец почне да изгледа плав. У енглеском је "плави месец" други пун месец у истом календарском месецу, што се наводно догађа јако ретко (мада баш и не); ствари за које се каже да се догађају "о плавом месецу" су невероватне, а месец је сад плав... следи поремећај вероватноће и јако симпатичан свеопшти пичвајз, при чему газда наређа шездесет Марфија док дође на посао, а гик ређа џекпотове. Док се не умеша његов цимер лингвиста. Одлична спрдачина са свим споменутим и још понечим, као и са идејом да СФ прича мора да има научну основу. Тј има и ова, осим...

Ричард Каупер - Порука за бробдингнашког краља. За разлику од пређашње зајебанције где је еколошка катастрофа трајала цео дан, овде траје до краја човечанства, ускоро. Стил је сув и преозбиљан, нешто као што би се писало у доба Жила Верна и Хенрика Сјенкјевича. Дугачко, ваљда узбудљиво, испрескакао и покварио си крај.

Роберт Силвеберг - Афера. С тим што наслов у ствари значи швалерацију. Телепатску, и то на поприличном растојању. Симпатична и романтична прича, са доста уверљивом варијантом телепатске комуникације, дакако по аналогији са осталим видовима општења. Главно је питање јесу ли љубавници зајебали ствар тако што су се срели у рлу и креснули, и није лоше ни решено.

Џон Варли - Притисни ентер. Ово је већ легендарна ствар, била је чак и у Сиријусу. Да ли су овде искоришћене или су одавде кренуле легенде о свемоћним хакерима (као и оне о тајанственим трословним агенцијама које могу којекаква чуда да изведу) велико је питање. Да ли је Кевин Митник ово прочитао, или је Варли чуо за њега? Кокошке, јаја, и то неколико врста, плус врло опипљива потка о силовању Азије (он је у Кореји био на испирању мозга, она је дете са улица Сајгона). Обавезно штиво.

Виљем Гибсон - Хотел нова ружа. Ово је Гибсон док још избацује своје прве карте, штавише још не убацује марку сваког реквизита, дакле пре Неуромансера, пре свега осталог. У ових двадесетак страна избацује читав филм, о корпорацијама које једне другима преотимају геније, о подметању и надгорњавању, о плановима унутар планова, уз гомилу детаља којима дочарава ту стварност. Такође легенда, као и све из његовог првог шпила.

Џин Волф - Мапа. Дозоа има ту слабост да погађа ђутуре, требало ил не требало, тако да је ово још један комад тог истог као прошли пут. Нисам читао.

Моли Глос - Делови се уклапају. Министарка чека да јој пресаде кичмену мождину, неће да јој кажу чију. Користи уочене рупе у болничком систему и налази свог даваоца, још живог, ал' неће дуго. Попричају. То је отприлике све, мала симпатична скица, без драмљења и крупних речи.

Мајкл Свонвик - Тројански коњ. Уууу, овај је зашао у област коју мислим да је слабо ко залазио касније. Елем, као што се за рад добија алат - чекић, брусилица, лемилица и остали хардвер, е па код њега се добија и софтвер. Дакле уштекаш се и знаш шта ти треба за посао. Штавише, и оно што и иначе знаш иде у бекап, па ће да те реконструишу ако те нешто разнесе. Или ће да направе нешто јаче... и ту ствари почињу да се компликују, местимично се тешко прати, извесни Тори Шостокович (не Шостакович, ово су још осамдесете и тада још ником не пада на памет да ће их читати и они који знају руска презимена, довољно је да звучи руски) тако направи бога, па хоће да је направи поново, па... занимљиво, добро вођено, и упорно оставља мушке називе на звањима која носе жене (чак и језуитским) - у његовом свемиру су уместо политичке коректуре изгледа кренули линијом да језик није битан све док смо стварно равноправни.

Џек Ден - Лош лек. Исто као са Волфом, цигла из претходне књиге, овог пута религија, прескочио.

Елизабет А. Лин - У амбасадорском клубу. Није баш Ромео и Јулија, али је нешто на тему провинцијалног фундаменталисте строго патријархалног типа који ипак бива надгласан и премештен у Ивањицу, док двоје младих живе занавек срећно и берићетно. Живописно, уверљиво, завршава се благом досетком, питко.

Рина Јунт - Потрага за одликом. Инструкција из позитивне еугенике, у смислу да ће они чији је салдо позитиван искористити еугенетички инжењеринг да буду још позитивнији у наредној генерацији, а сиротиња је најебала, што се види из судбине брачног пара, који би али нема доста. Те ће подела студената на богате и паметне прећи у богати дакле паметни и они остали.

ne volis gene wolfa?

ostap bender wrote:ne volis gene wolfa?

Не посебно њега, него напросто не налазим ничега у целом том жанру. Прочитао сам целог Господара прстенова, свих шест књига Стивена Доналдсона, и јебемлига ако сам скапирао шта љубитељи жанра налазе у томе. Исто важи и за страву и ужас, нисам тај, читав жанр није за мене, дакле немам шта да пишем о томе. Оглашавам се ненадлежним .

Уочи поднаслов:

pa nisam siguran da je wolfe epska fantastika. onda je to i herbert.

Шгјз, већ на првој страни има "напола заслепљен својом крвљу", "да му нису узели нож док је спавао, поклао би их", "Господар Гурлос ће бити бесан", "Сад је Северијан био аутарх", догађа се на некаквој дрвеној лађи...

Све може да се пореди са свачим, па и Волф са Хербертом. Ал' ако мене питаш, Херберт је писао СФ, Волф га је заобишао.

Но, цела збирка има на киоску, па ти де допуни што ја прескачем.

ma ne zalim se. samo caskam.

William Murderface wrote:

паће wrote:Шгјз, већ на првој страни има "напола заслепљен својом крвљу", "да му нису узели нож док је спавао, поклао би их", "Господар Гурлос ће бити бесан", "Сад је Северијан био аутарх", догађа се на некаквој дрвеној лађи...

Ovo je genijalno uputstvo za prepoznavanje fentezija - ako ima rečenica poput "Gospodar Gurlos će biti besan" i "Sad je Severijan bio autarh", onda je fentezi!

E, Paće, jel si gledao Galaktiku? Moja ljepša polovica počela da gleda, pa prestala u nekom momentu. Veli - fentezi u svemiru maskiran u SF.

Нисам рекао да је то сигуран рецепт, него... ако тако почне, онда му ваља да буде доста убедљив после тога да ме прође зловоља . Кад у антологију која носи СФ на корицама убаце тако нешто, то ми је као длака у супи - супу ћу, наравно, појести али длаку вадим и бацам.

А за Галактику, пизда им материна. Одгледао сам онако уздуж и попреко и онда сам на финале тако попиздео да сам им сложио критику на Нетфликсу да мора да и данас севају муње из ње (ако је нису склонили кад сам отказао претплату). Да Старбак прихватимо на... шта, на веру? Шупичкуматерину. Кажи "не умемо да завршимо", "зафарбали смо се у ћошку и нумемо дизиђемо", кажи "зајебали смо се и не знамо шта сад", него три године чуче са религијом тачно на тараби, ни јесте ни није, и све те наводе да очекујеш да у рукаву имају неко генијално објашњење типа Поаро скупља све у великој соби и објашњава шта смо све то видели а нисмо знали шта видимо. Јок, Гај и Шестица су ни мање ни више него анђели, а Старбак се не објашњава, имајте вере. А овамо једина серија у познатом свемиру која је поштено одсимулирала њутновску физику у свемиру, и не преноси звук кроз вакуум. Пу!

ovo je objasnjenje kraja galaktike by warren ellis

William Murderface wrote:

ALi jel fentezi, ili ti samo smetala religijska nota? Ili je to isto?

Ja inače nisam gledao, ali se ljepša polovica nervirala ovako poput tebe. I to još pre kraja.

То је опште слабо место у било ком сценарију, кад један лик каже другом "откуд знам да је то тако" а овај ће "мораћеш да ми верујеш" - и онда овај, шта ће, мора даље јер би иначе остао без хонорара за остатак филма, радња се не наставља.

А кад нешто што се тако упиње да буде најозбиљније урађена СФ серија деценије (и замало да им и успе - било је ту и финог дизајна, и рада камере, и ликова који су мењали мишљење, понекад чак и уверљиво, и радничких епизода) и онда испадне да не да немају канинг плен, него ни панинг клен, и да је сценарио отприлике 80% импровизација... Не да се разочараш него ти дође да им с каматом наплатиш све оно што си их успут пуштао, све рачунајући да су онако џумле довољно паметни и да је то део великог заплета који ће на крају лукаво да се разреши, а ја ћу брадом да опајем под. Кад оно не ћорак него чабар. Сви колективно д'иду да чисте ципеле Страчинском, у три смене.

expanse deluje sasvim ok za sada

1985, други део

Рина Јунт - Потрага за одликом. Инструкција из позитивне еугенике, у смислу да ће они чији је салдо позитиван искористити еугенетички инжењеринг да буду још позитивнији у наредној генерацији, а сиротиња је најебала, што се види из судбине брачног пара, који би али нема доста. Те ће подела студената на богате и паметне прећи у богати дакле паметни и они остали.

Фредерик Пол - Љубазно острво. Фина причица о... хм, до пред крај се чини да је љубавна прича позних година, и то из угла лика какав практично никад не бива јунаком у СФу - финансијског саветника, који у овом случају обилази недовршени хотел на неком карипском острву, да види хоће ли ту бити неке вајде ако се досоли новаца. Поред младе даме која није баш у невољи али ни у лепом положају, постепено заборавља да му је жена страдала у тако неком крају кад ју је ајкула појела са све даском за сурфовање, и скоро да заборавља на извесног професора који је радио на неком неуролошком вирусу у смислу оружја, ал' га је било немогуће утрпати Русима. Он је био само књиговођа на пројекту, а професор је после нестао. И нестао опет, сад га видиш сад га јок, али оставља поруку. Главни лик јавља трословним агенцијама, које долазе и чешљају по острву уздуж и попреко али их полако пролази зловоља... што је у ствари профин нови вирус. Врло интелигентно уведен штос типа "и на крају их је све зајебо", трагове је посејао дуж целе приче, на очиглед свих, али и даље неприметније него што би то урадила Агата Кристи. Мајстор.

Пет Кедиген - Рокај даље. На шта би личио рокенрол кад би... синтетизатор био онај један члан бенда који би креативну енергију осталих могао да спроведе кроз свој мозак па у рачунар па онда у какав већ излазни формат имају. И шта кад су бендови већином постали корпорације где риба риби гризе реп? Веома занимљива идеја, но потешко се прати јер је претрпано наводним жаргоном ере, који се састоји од обичних речи које имају друга значења (rock sinner <- synther <- synthesizer, плус све остало).

Брус Стерлинг - Утонули вртови. Наставак, тј једна од прича из истог свемира као и лањска "Краљица цикада". Овог пута нема муњевитог развоја интелекта, јер вероватно ни сам не би умео то да прати , него су се победници из претходног дела успоставили као орбитални господари Марса и онда терају ситније групе на планети да се такмиче у брзини тераформирања, припуштајући себи само најбоље. Мање убедљиво од првог дела, и још збрзељанији крај. Солидан технотрућ, чак има и смисла и ко има воље да се уживи може да чита ово као спортски пренос.

Ненси Крес - Тројство. Чим крену о религији, већ се премишљам да ли да уопште читам, међутим... ово је тако скроз на другу страну, да је практично негирање саме идеје о религији, јер ако докажете постојање бога, штавише дозовете га, веровање постаје непотребно јер имате доказ. Што би онда требало да сруши целу ту зграду (у публици седи Велики инквизитор Достојевског и диже руку да се јави за реч), но писац се уопште не дотиче тога, него своди радњу на непосредне учеснике - на двоје клонова, њихову сестру, научника који ризичне опите изводи у неким карипским Пиздинцима јер тамо нема закона против тога, и још нешто мало екипе. Надигравање између сестара, а после и клона ове млађе, је средишњица и завршница текста. На крају остаје 1 неочекиван обрт, гледе става тог бога према људској врсти. Врло пси'ћка прича, са доста етичких питања (што је једно од централних места васколиког СФа - ставиш човека у нове околности и питаш се шта му је чинити).

Урсула Ле Гвин - Невоље са Памучарима. Једна од оних њених прича које не умем да ваљано сместим било где, јер с једне стране нема помена никаквом Екумену, а с друге стране нема никакве магије, и није ни чисто културолошко маштарење. Ово потоње је некако најближе, делује да је ово међу оним причама око Унутрашњег мора, где је технолошки ниво разних друштава раштркан од ренесансе до данашњице - имају једрењаке али и моторњаке; живе у земуницама које прокишњавају а имају и соларне уређаје; на простору од неколико стотина километара имају двадесетак различитих култура са међусобно неразумљивим језицима а имају и један заједнички језик; има ратоборних племена, и религиозних овако и онако и никако а опет нема спомена неком рату (јер група острва са чак 3000 људи је читав 1 народ); имају мрежу Размена (трговишта) са све опремом за комуникацију а опет нема никаквог државног система. У суштини, не догађа се ништа велико ни драматично током целе приче; кад се открије велика превара не догоди се баш ништа, појео вук магарца.  Путовање је само изговор за путопис и опис нарави и култура. Ако бих поново прочитао целу збирку ("Увек се враћамо кући"), можда бих имао неку целовитију слику. Но, Урсула је довољно геније да и овај комад, сам за себе, има своју снагу и тежину.

И остатак за 1985.

Луис Шајнер - У сутон. Комбинација познатих игара око скокова у прошлост, мењања тока историје, настанака нових свемира сваки пут кад неко нешто одлучи. Уз пар зврчки: ти свемири не морају нужно да дивергирају, топологија је једносмерна мрежа а не дрво, а успут се догађа и извесна борба за власт над целом познатом цивилизацијом, методом заглупљивања кроз масовне медије, моду, рекламе, целу поп културу. С обзиром на годину кад је издато, остаје извесна сумња да је нешто одавде утицало на "Повратак у будућност" (тип се неколико пута враћа на своје матурско вече) и још неке приче.

Лушес Шепард - Црни корал. Види "Салвадор" (Дозоа кад од неког пазари, гледа да извуче количински рабат), од кога није побегао далеко, али се извештио и ово већ убедљивије звучи. Делом се ослања на Хербертову "Сантарошку баријеру", и има јасну могућност СФ објашњења, које главном лику баш и не значи много, сумрачна стања кроз која се провлачи дају исту тежину и осталим објашњењима. Углавном, Сантарога је пројекат својих становника, ово је кабала око локалне дроге. И колико год да се добар део догађа у неким суманутим стањима, и даље је читко, јасно и лако се прати.

Џемс Патрик Кели и Џон Кесел - Пријатељ. Где је пријатељ отприлике шеф сале, није келнер али је задужен да се гости добро осећају. Пошто су осуђени једни на друге више месеци (ни тај БоС погон није баш тренутан), он ту има доста посла и вечито је у опасности да га неко оцинкари за нешто - секс са путницама је дозвољен али има да се оправда, а било је и неоправданог; ту му је путник и бивши колега с којим се срдачно мрзи, ту је и примабалерина чија шанса за крунисање каријере зависи од гребања за карту за даље - а што је скроз забрањено... итд итд, интрига на интригу, није баш кримић али је скоро тако некако напето. Забавно и увлачи. Она правила са стопирањем нису баш најјаснија, ал' то је англосаксонско право, ко ће то испратити.

Танит Ли - Стране коже. Дакле, британска управа над Индијом, колонијални господари, нека риба обећана принцу, итд. Прескок.

Р. А. Лаферти - Друштво у прикрајку. Још један Дозоаов миљеник, овог пута ајде има неких додирних тачака са СФом јер спомиње паралелне светове, али више у стилу Џ. К. Ролингс. Делом се наслања на тезу неколицине из претходне генерације, да је све што је измишљено у ствари стварно, и да у неком свемиру сви они постоје, и суперхероји и вештице итд. Набраја их неколико пута и изгледа да су сви паралелни свемири пуни Енглеза и можда Ираца и никог више нема. Чапраз диван, углавном.

Џин Волф - Колиба на обали. Овог пута, од све науке и технологије, 1 леприком.

Ким Стенли Робинсон - Лаки страјк (што би могло да се схвати и буквално, таличан хитац). Алтернативна историја, где је главни лик најпрецизнији бомбардер у јединици, али је увек подаље од главне акције јер га мрзи шеф (мајор или ко већ), а август је, 1945, и бомбардује се Јапан. Главна екипа гине, њега убаце да баци бомбу на Хирошиму, он се растрза - би, не би, и као окидач је нешто килавио, он је шкљоцао неколико пута док бомба није пристала да испадне... промашио Хирошиму за неколико миља. На ратном суду покуша да се позове на главне научнике и њихову савест, но и они га одјебу... биће стрељан, али... Да не кварим даље, и колико год да не волим војни СФ, ово је неки дашак нормалности у лудилу, а опет изгледа још једна вежба пред "Године пиринча и соли", које је Робинсон изгледа дуго крчкао. И пекао занат.

Све скупа добра година, двадесетак СФ наслова и пет без везе са СФом, међу којима и 4-5 наслова тадашњих и будућих великана, који су добрим делом већ у пуној снази овде. Ствари због којих му углавном опраштам кад објави две приче истог осредњег аутора (па сам се касније нервирао што је тако на пишле објављивао Алистера Рејнолдса, док се нисам почешао по глави и почео пажљивије да читам...).

1986. први део.

Лушес Шепард - Јагуар. И даље на неким карипским острвима, и даље са мештанима - но овог пута две велике новости. Прво, главни јунак није више гринго него Индијанац (и то разапет између две цивилизације, а не верује ни једној баш много). Друго, најзад има додирну тачку са СФом - племенска/шумска магија има метод за прелазак између паралелних свемира. Што је, можда, разлог зашто га опет видимо овде. Више мислим да се Дозоау свиђају ти Кариби.

Мајкл Свонвик и Виљем Гибсон - Ваздушни двобој. Не знам шта је овде Свонвиково, али Гибсон је на свом терену. Људи на ивици друштва, очајници који се хватају за шансу какву већ створе или каква наиђе, поткултуре, штавише играчи и то са прилично добром технологијом - Гибсоново омиљено уштекавање на живац, робни жигови већине предмета који се срећу, војне дроге на црном тржишту, нервне блокаде и како их искористити... и врло добра прича.

Фредерик Пол - Ферми и мраз. Као да је себи задао домаћи на тему "а шта ако рокну атомке", и урадио га поштено, уз занимљиво ређање вероватних исхода, али да видимо шта би било кад би лик кога пратимо имао среће. Одличан опис нуклеарне зиме, глади, без превише драмљења, само суве & сурове чињенице. Суздржано, и тим упечатљивије.

Брус Стерлинг - Зелени дани на Брунеју. Два су вероватна разлога што је ово ушло - догађа се на Борнеу, још зеленијем и тропскијем од Кариба, и већ смо га имали прошле две године. Трећи разлог је што је ово добро: с једне стране је прича о момку и девојци у скоро Ромео/Јулија варијанти, с друге прича о екологији (била је и тада у моди), с треће о политици, с четврте о технологијама које више не служе људима (ни онима горе, ни онима доле) него великој лови, што је већ у некаквом ћорсокаку, а ови овде имају тиху алтернативу свему томе. Ствари се додатно компликују тим што ће он да наследи велику лову од свог деде, хонконшког мафијаша, а она је принцеза, једнако заробљена у своју улогу. Подужа прича, са неколико неочекиваних обрта - не вратоломних, јер ово је ипак место где се све то ради полако, и прича се држи тог ритма. Једна брљотка: није проверио оно са шећером у резервоару.

Џон Кроули - Снег. О малом дрону, величине пчеле, који лети око вас и снима неких осам хиљада сати вашег живота, да вас гледају кад умрете. Он наслеђује њене снимке, и повремено залази у крипту да их гледа и... некако није баш као што је очекивао, снимци су прво сувише насумични и небитни, а онда некако нису довољно насумични него све вуче у неку зиму а госпоја је то баш избегавала. Све скупа ни тамо ни овамо, и чак погрешно - вртим свој скрин сејвер са 120000 фотки из последњих 50 година, и најобичнија рндалица какву сам сам успео да напишем је мање ћудљива од овог његовог. Уместо да поразмисли о томе какав баг је направио, он свом лику даје да одустане од софтвера и препусти се сопственој насумици из главе, а и директор тог сећалишта би да затвори радњу. Мен' то мало промашено, али с друге стране мислим да сам видео солидан филм изведен из овог, Робин Виљемс је играо режисера филма који се приказује на помену, састављеног од таквих снимака.

Орсон Скот Кард: Обод. Кард овде ради оно што увек ради, смишља ликове само да би им напакостио, да би их ставио у прилику да донесу Значајну Моралну Одлуку, па да после анализира сваку од њих из искључиво два угла: зашто је то било исправно а зашто не, и ко је ту испао морална громада а ко пиљак, и како ће се то одразити на даљи живот заједнице. И није битно што су неки од тих ликова прилично живописни, што има и брзометног рафалног дијалога, Кардови ликови не смеју ни да прдну ако то не служи изградњи Ситуације која Захтева моралне одлуке (могао сам још великих слова).

Керен Џој Фаулер - Језеро беше пуно вештачких ствари. Њу васкрсавају после (покушаја?) самоубиства и онда је врте кроз низ сеанси у којима проживљава догађаје из своје прошлости, пре свега разговоре са својим бившим, који је у рлу погинуо у Вијетнаму. Види се с њим поново у том тамоу, јер је јефтиније поново потерати већ изграђен лик, али ствари се ту помало отимају, уместо да решава проблеме који су је довели до самоубиства она залази у његове проблеме (иако је он наводно изграђен од самог њеног сећања), око неког клинца ког је без везе убио у рату, и на крају стоји са њим у замрзнутој секунди пре него што ће да изрешета то дете. Ту се ствар отприлике замрзава и евентуално можда решава у бесконачном времену кад их обоје погоди бомба. Или се она извлачи из тога, није баш јасно.

Роберт Силверберг: Пловидба ка Византији. С тим што је Византија, односно Цариград, један од пет градова из разних векова, који негде у педесетом веку постоје као доста добре реконструкције. Главни лик је некако транспортован из свог века и убачен у тај свет, где има можда милион становника и стотинак милиона приглупих андроида који изигравају становнике тих градова. Ових милион су дуговечни, а његова риба Ђоја (не баш Италијанка, нације су нестале), испада да је једна од ретких кратковечних, неки генетски фелер има. Они се неко време јуре кроз те градове, она га избегава јер је почела приметно да стари (а он баш има неких проблема да уочи пролажење времена), он налази другог сабрата, неког ратника из ране елизабетанске епохе (упркос Силверберговој широкој начитаности, главни ликови су Амер из Чикага, Енглез и риба са италијанским именом; Александрија, Мохенџо-Даро, Чанг-ан, Асгард су само позадина; и наслов и структура су иначе мазнути од неког енглеског песника који се, сва четворица, појављују пречесто у СФу). На крају се налазе, и он ту сконта да није извучен из свог времена, него је само исконструисан. Па вели, ако се ја осећам комплетно а изведен сам из тако старих података, шта би теби фалило... За ово је (заслужено) добио Небулу.

Џејмс Патрик Кели - Дугодневница. Скоро сајберпанк прича иако нема никакве виртуелне стварности. Ово је о дрогама, и о типу који је зајебао свог ментора јер је мало промашио занимање и постао дизајнер дрога, штавише уметник, и до зла бога богат. Он ствара себи клона, женског, и проводи сваке године по шест месеци замрзнут, мало због пореза а мало да га она стигне с годинама. Ту се она спетља са неким видео уметником (следе детаљи о тадашњој видео сцени). Прича се преплиће са историјом сазнања о Стоунхенџу (јесте, камена вешала) и завршава о дугодневници, где се сустижу освета његовог ментора, сазнање где се све зајебао, и одлука да се замрзне на сто година. Уверљиво, живописно, иронично до сржи гдегод треба.

Аврам Дејвидсон - Прстен војводе Пасквалеа. Није СФ. Пуно имена која предсказују како ће једном ЏК Роулингс да се фрља свињским латинским, само примењено на подручје Италије и Аустроугарске (без Словена): др Мирабилис, г. Меланхтон, неки Естерхази, Дамрош-Пенск, Кларинда, Леона, Филемон, де Блазио, гроф Круц итд итд, те гомила царско-ћесарских звања за ове или оне одборе, чиновнике итд.

Џо Халдеман: Већи од збира својих делова. О типу којег је остало једва пола кад га је нешто спржило у орбити, па је постао киборг. Убрзо се препушта својој природи и мало би да влада макар станицом, а можда и светом. При чему баш није пазио па је скрљо буџу. Кратко, ефектно и брзо - упркос бројним детаљима, радња само пичи и брзо се развија. Крај је, дакако, ефектан, ал' да не кварим.

Ненси Крес - Од свих тих сјајних звезда. У некој припиздини, једној келнерици долази ванземаљац, покушава нешто да наручи, чудо јер ретко силазе и нормалан свет их још ређе виђа. Појављује се прво газда кафане са причом типа "овде такве не служимо", а онда и некаква мурија, и отприлике појео вук магарца. Осим што она сад размишља.

Волтер Џон Виљемс - Нуспојаве. О фармакомафији и како то испитивање нових лекова изгледа у рлу. Да није разноразних измишљених лекова и повремених/привремених чуда која изводе, ово би ладно био документарац. Није да је лоше, али је одмакнуто од рла једва два милиметра.

Џејмс Типтри мл. Једино ваљано што се могло учинити. Донекле размажена клинка стиче своја кола (тј свемирску лађицу), има дозволу, хоће да путује. Ту и тамо замеће траг да је ћале не би сустигао и наредио јој да се врће кући. Успут натрапава на вест о посади у невољи, и наравно креће на ту страну и случајно пресреће њихову поруку. Ту се сличност са омладинском авантуром завршава, и г. Хајнлајну из млађих дана се постепено окрећу леђа. Ствар постаје озбиљна, а јунакиња ни у једном тренутку не испада глупља од читаоца, а опет и не много паметнија од њега (доста писаца уме да забразди на једну или другу страну, а понеки мајстор и на обе одједном). У свест јој се насељава биће, друга свест, с којом може да комуницира само гласом. Уредно обавештава најближу постају, ради све што треба, и на крају има да донесе Велику Моралну Одлуку (како јој је већ списатељица наместила ћорсокак) и ради оно што мора. Без патетике, гломазних речи и великих преиспитивања савести. Мајсторски.

Брус Стерлинг - Вечера у Аудогасту. Само врло условно СФ, јер се појављује један који зна будућу историју. Све остало је опис вечере за четворицу велможа у том велелепном граду у једанаестом веку - један трговац робљем, један вођа каравана, један доктор и један песник. Гомила називља за разне посластице и остало, добро урађен домаћи, и уверљива реакција њихова кад чују будућност свог града. Ништа више. Бар се одмакао од Кариба.

Џорџ Р. Р. Мартин - Под опсадом. О покушајима, последњим, да се из будућности исправи историја, и то не класичним времепловом, јер не могу никога телесно да пошаљу, него су једва наватали десетак мутаната који, уз поприличну опрему попут чауре из "Матрице", могу да ускоче у ум неког лика из прошлости. Преживљава један, и он је последња нада - да ће да спречи предају неке финске тврђаве (тада у краљевини Шведској) у руке Руса, па би то онда изазвало другачији исход Наполеонових похода, па би руска царевина изгледала другачије, не би било СССРа и на крају Амери не би добили атомком по тинтари. Након неколико трипер комбинација... ништа не испада како су очекивали, али слаба тачка у плану је нешто десето. Неочекивано за њега да спусти радњу испод чина мајора .

Хауард Волдроп - Рокенрол летећих тацни. Јер, "saucer" је тацна (у ствари, посуда за сос), није тањир. Две клиначке банде (у оба смисла, ем имају територије и бију ко уђе, ем су рок бендови) су отприлике чули за Битлсе (1964!) али их то не занима, они се такмиче у некакву магарећу опкладу ко ће боље да освоји публику а ко да буде јавно понижен. То се подудари са доласком НЛОа и кулминација свирке је кад ванземаљци дигну победнике у тацну а врате једног мање. Одлично урађен домаћи, уредно је преписао наслове песама, рефрене (ма-уи-ма-уе, уа-ди-ди-ди-ди и слично), имена бендова, певача и гитариста, пренео атмосферу и... још кад би имао неку поенту имао би и причу, седи, двојка за труд.

Лушес Шепард - Лекција из шпанског. Опет он, овог пута за још једну нијансу озбиљнији. Година је опет нека рана шездесета, нека група битника се настанила у неком шпанском селу на обали, дувају вутру и повремено дошверцују нешто јаче. Појављује се сумњив пар, као брат и сестра, наводно Канађани ал' ем чудно изгледају ем не знају ништа канадско ем су нешто повучени... Главни лик, иначе новајлија у групи, већ штогод сморен што није припуштен у круг, се спанђава са њом, а по дану статира у неком тореадорском филму. Кад се побије на снимању, бајаги и сутра крене на посао а онда потајно сврати до њих и крене да чита њихове списе. Они су из паралелног свемира, где Хитлер сваке мешње васкрсава и влада тако мало мртав мало јок. Ствар се полуразрешава полудраматично (е, шездесете...) а главни лик, надобудни будући писац, инсистира на наравоученију, отприлике "најебаћемо од неделовања".

Пет Кедиген - Помоћ на друму. О ванземаљцима који возе бесна кола и уживају у контакту са људима, из чега извлаче мало, али само мало, перверзно уживање. И о њиховом пацијенту који је у ствари ту доста добро прошао, али му се и даље не свиђа, јер осећа да је плаћен за услугу за коју није сигуран да није некакав секс. Фина минијатура, без неке дубине, а и шта ће јој.

Џејмс П. Блејлок - Папирни змајеви. Стварно некакви змајеви, нисам читао.

Р. А. Лаферти - Недељни додатак. Мало комичнија варијанта нечег што би иначе било за зону сумрака, јер... обичан шббкбб, шта кад би клонирање, лебдећа невидљива станица изнад града, двометарски шишмиш који предводи сеобу дивљих гусака, и (реинкарнирани?) св. Христифор били стварни али замаскирани у урбане легенде које нико не проверава, а и ко провери нико му не верује? М, да. У зони сумрака може са оволико рупа у причи, може и у некој кафани ако има џабе пића. У СФ антологији, ни близу, сестро.

Луис Шајнер - Рат код куће. Е, да, прошло десет година од вијетнамског фијаска и сад креће гомила на ту тему. Ово је бар кратко и нејасно. За ту зону свакако, тип напросто ратује у својој глави иако у рату није био.

С. Ц. Сајкс - Rockabye baby. Не знам шта значе иницијали, списатељица непозната википедији, а наслов је, хм, отприлике "збогом памети". Подугачка прича о повратнику из војске (не и рата... "стругао фарбу с бродова") који крене у Мексико у провод и скембечи се у јарак и остане квадриплегичар. Две трећине су о његовом навикавању на нови живот и шта се све догађало у санаторијуму и шта су радила остала тројица. А онда један од њих оде на нови третман, не врати се, ал' га овај случајно сретне и хоће и он. Јер је овај ко нов - регенерисан скроз. Нажалост, регенерише се и нервно ткиво, што онда обрише и сећања и личност... на крају, види себе као ускоро празно платно које ће да хоће да наслика себе, и улеће у третман. Врло добро, оригинална идеја (нарочито ово са брисањем - регенерација постоји и код Халдемана и још неких, и јако боли док расте ново, ожиљци су нестајали и код Нивена... али је све то било сувише згодно и управљиво), добро изведено.

Ким Стенли Робинсон - Зелени Марс. У ствари једна подужа прича из касније марсовске трилогије, и то вероватно објављена као пробни балон, док романи још нису били спремни за објављивање. Пошто сам трилогију читао не тако давно, нисам био у стању да читам ово без да покушавам да се присетим ко је ко и где се још појављују другде у књигама и... све скупа, превише контекста да бих могао ваљано да читам ово као засебно дело. Свеједно, препоручујем јер је Робинсон напросто добар. Још нисам нашао нешто лоше од њега.

Све у свему, 1986. је била роднија година, чак су и Дозоаови миљеници постепено прешли на СФ или му се бар примакли. Дакле 20 баш СФ ствари, пет на граници, три ни близу. А требало би да буде боље касније.

Људи, чита ли ово неко или треба нешто да вас испровоцирам?

pace, imas li u rukavu za citanje nesto slicno kao the mist od kinga

ognica efimera wrote:pace, imas li u rukavu za citanje nesto slicno kao the mist od kinga

То беше неки ужас? Знаш да то не држим, и Кинг ми баш и није на списку. Погледао сам понеки филм по њему (ваљда оно са медицинском сестром која зароби писца) и ајде, има понека занимљива идеја али ме у збиру не привлачи.

На ту тему, могао би да се задужиш да прочиташ Ијана Бенкса (без М), тј у оном делу где није СФ. Од тога сам прочитао само Мост, који је баш сулуда конструкција (тип живи у две стварности, не знаш коју од њих сања), и баш ме се дојмило. Бенкс је баш поделио свој опус на СФ (где се потписивао са средњим словом) и остало (без средњег слова) где је залазио у жанр ужаса (нарочито у почетку). С обзиром на то какав је лудак у оном првом делу, претпостављам да је и у овом другом једнако добар.

паће wrote:
Џорџ Р. Р. Мартин - Под опсадом. О покушајима, последњим, да се из будућности исправи историја, и то не класичним времепловом, јер не могу никога телесно да пошаљу, него су једва наватали десетак мутаната који, уз поприличну опрему попут чауре из "Матрице", могу да ускоче у ум неког лика из прошлости. Преживљава један, и он је последња нада - да ће да спречи предају неке финске тврђаве (тада у краљевини Шведској) у руке Руса, па би то онда изазвало другачији исход Наполеонових похода, па би руска царевина изгледала другачије, не би било СССРа и на крају Амери не би добили атомком по тинтари. Након неколико трипер комбинација... ништа не испада како су очекивали, али слаба тачка у плану је нешто десето. Неочекивано за њега да спусти радњу испод чина мајора .

Ako se dobro secam, prva prica koju je Martin objavio, jos kad je bio u srednjoj skoli, je (cisto knjizevno-istorijski, bez elemenata SF-a) opis desavanja u toj finskoj tvrdjavi pred predaju.

паће wrote:

ognica efimera wrote:pace, imas li u rukavu za citanje nesto slicno kao the mist od kinga

То беше неки ужас? Знаш да то не држим, и Кинг ми баш и није на списку. Погледао сам понеки филм по њему (ваљда оно са медицинском сестром која зароби писца) и ајде, има понека занимљива идеја али ме у збиру не привлачи.

На ту тему, могао би да се задужиш да прочиташ Ијана Бенкса (без М), тј у оном делу где није СФ. Од тога сам прочитао само Мост, који је баш сулуда конструкција (тип живи у две стварности, не знаш коју од њих сања), и баш ме се дојмило. Бенкс је баш поделио свој опус на СФ (где се потписивао са средњим словом) и остало (без средњег слова) где је залазио у жанр ужаса (нарочито у почетку). С обзиром на то какав је лудак у оном првом делу, претпостављам да је и у овом другом једнако добар.

hvala za preporuku, potrazicu

Radagast wrote:

паће wrote:
Џорџ Р. Р. Мартин - Под опсадом. О покушајима, последњим, да се из будућности исправи историја, и то не класичним времепловом, јер не могу никога телесно да пошаљу, него су једва наватали десетак мутаната који, уз поприличну опрему попут чауре из "Матрице", могу да ускоче у ум неког лика из прошлости. Преживљава један, и он је последња нада - да ће да спречи предају неке финске тврђаве (тада у краљевини Шведској) у руке Руса, па би то онда изазвало другачији исход Наполеонових похода, па би руска царевина изгледала другачије, не би било СССРа и на крају Амери не би добили атомком по тинтари. Након неколико трипер комбинација... ништа не испада како су очекивали, али слаба тачка у плану је нешто десето. Неочекивано за њега да спусти радњу испод чина мајора .

Ako se dobro secam, prva prica koju je Martin objavio, jos kad je bio u srednjoj skoli, je (cisto knjizevno-istorijski, bez elemenata SF-a) opis desavanja u toj finskoj tvrdjavi pred predaju.

Pa gde je našao najneuticajniji od svih ratova i klasičnu demonstraciju šamaranja domalim prstom da njega načini toliko uticajnim (da, znam da to nije poenta, ali opet)...

У самој причи ово је последња сламка, јер су им се изјаловили покушаји да утичу на битнија места у историји. Ту има неке логике, и цела та атмосфера, кад се сви каче о најблентавију трипер комбинацију јер су остале пропале, делује баш како је ваљда писац и хтео.

Иначе, код Амера то није необично да причају исту причу сто пута, само што на њој сваки пут примене технику коју су у међувремену стекли.

Дозоа 1987, први део.

Лушес Шепард: Одсуство. Опет је нека војска у Јужној Америци, овог пута ратују у Гватемали, сви полулуди и на некаквим дрогама, приде ноклоицина имају ЕСП способности али крију (да не би упали у пси корпус)... Дугачко, штогод сликовито и као тајанствено, а разрешава се без неког разрешења. Тј тип одбија да збрише одатле и кад може, налази добру вилу али јој не верује, пролази кроз неке као пустоловине али се оне завршавају некако мњах, и на крају се... враћа у јединицу. Ту је навикао. Ово је већ умочило два прста у СФ, ако Дозоа настави да га објављује, биће нешто од њега.

Орсон Скот Кард: Река Хетрек. Да ли се река баш зове Чивилук, не занима ме. Ово је уводна прича за Шегрта Алвина, магија итд, прескачем.

Дејмон Најт: Странци на Рају. Историчар уметности долази на (изгледа једину досад нађену) тераформирану планету, тј некако га припуштају а припуштају ретко, на шта Земљани пизде ал' не могу ту ништа. Циљ путовања је да открије зашто је најчувенија песникиња њихова ућутала десет година пре смрти. Планета је иначе Рај, и буквално - сви скроз здрави јер локалне бактерије не делују на људе, а своје нису понели; остало су лепо излечили, развили имунитете и шта већ и сви млади лепи и паметни. И није да им нешто фали, чак су и весели и јебежљиви, ал' овог нешто копка. Испоставља се (закључује он из нађених списа песникиње) да је тераформирање било омањи геноцид, до последњег. Не говори ником, одлази кући и неће написати ништа.

Пет Кедиген: Згодни дечко на прелазу. Ово је већ делом киберпанк, сав у шоубизнису, ноћним клубовима и некој варијанти клупске сцене/мреже. Згодни дечко је главни лик, и фаца оног типа који је сад у моди (а изгледа сви су нешто типизирани, што није објашњено), и нуди му се прелазак у виртуелно постојање, које је већ остварено али не и до краја испитано, и његов најбољи друг је већ тамо и зове га, у прилично театралној сцени у клубу, са огромног екрана. После те сцене је хоће пишки неће пишки али је одлука на крају добро образложена.

Роберт Силверберг: Против Вавилона. Овде се упетљао... Он је ватрогасни пилот, она је уметница опште праксе, у Лос Анђелесу. Огроман пожар који ће вероватно да однесе пола града су случајно запалили ванземаљци кад су слетели; он гаси гаси и не зна где му је драга. Она је, дакако, код ванземаљаца и хоће да оде са њима као амбасадор, па се нешто као убеђују а знају како ће испасти. Он је и иначе трпео град само због ње, то легло разврата... и престаје да гаси, каже "нека изгори". А? Ово је Силверберг? Мислим, џаба му што је тако уверљиво описао хаос око пожара, и како то изгледа летети око масе врелог ваздуха и дима, кад му је основна радња овако танка. Ваљда је рачунао да ће публика да му да два квиска за библијске референце, то код њих тамо пали.

Сомтов Сучариткул (или како ли се већ чита, немам појма, зна неко таи?): Прекрупа за водене биволе. Аух... овог типа треба читати озбиљно, иако можда једино Шекли уме да буде већи зајебант од њега. У "Сиријусу" је била објављена једна прича из његовог аквилејског циклуса (Римљани праве Латинску Америку на северном континенту...) - смејурија године, али истовремено и правоверан СФ. Као и ово, уосталом: ванземаљцима се скембечио један локатор па се промашује кад се шаље ум у локално тело; но, ванземаљска посла не могу имати предност над породичним бизнисом, биће како баба каже... Од овог типа, читати све што се нађе, толико је различит а добар.

Танит Ли: У златно. Нешто о/са змајевима.

Скот Бејкер: Преокрет. Ако бих могао, у име Млетака, да замолим СФ писце да се окану Млетака. Има онолико градова на свету. Хвала. А, да, прича: ванземаљци су обновили Венецију по своме, прекрили су је некаквом опном да се више не распада и посадили свој брод изнад неког трга, развили варијанту геранијума коју плута као локвањ, пречишћава воду и расте на све стране, и онда изумрли. Осим што нису, него су се поново родили и то као ситне водене бубице, порашће за који век. Чује их само један клинац ком нико не верује. Опис Венеције као и сваки други, виђао сам и јачих, и луђих. Атмосфера у ствари нејасна - зашто дечко хода са штапом са хватаљком и зашто нико други нема такав штап? Двојка за труд.

Мајкл Свонвик: Сабор душа. Мммм... не знам шта да кажем, има атмосферу, није да нема, али део је постигнут тиме што један лик (није баш поп него као секретар у цркви) одржава себи ниво ЛСДа ту негде да и даље зна шта је видео а шта је, хм, видео, осим што понекад мало побрка, и једна тајанствена риба која живи у хладњаку и сви се званично праве да није ту. Свет је у некаквој неодређеној апокалипси, све одлази у мајчину осим оног што је већ отишло у очин, дакле отприлике тамосфера Британије из 1944 само препевана. Појављује се неодређени глобус негде под куполом цркве, опажа се по томе што се не види добро, и полако расте. То као треба да буде спас света или ће можда да га се домогну непријатељи... долази до неког опаког хаоса, некаква гестаповштина, особље, сиротиња, луди и збуњени, секретар одједном види кроз туђе очи... и онда се то разрешава кад риба дотакне тај глобус а он нарасте да обухвати све. Крај. Можда ће другови чланови овде наћи гомилу библијских референци, нешто слично ми је зујало око ушију и напромашивало се. За мене не-члана, завршна напомена, налик подсетнику за ранораниоца ("Марк 4:30-32") не значи баш ништа. А, да, у инвентару има нешто што је ретко ко изумео: вокмен који пушта (или индукује?) звук кроз кости, дакле нечујна свиралица. Да зарад тога кажемо да је ипак умочио један прст у СФ.

Џон Кесел: Чист производ. Неколицина из будућности (или колико их већ има) проводе време по разним вековима. Пратимо једног, који се успут среће (и ту и тамо кресне) са другим својима, па се разиђу. Главна забава им је насумично убиство мештана, безразложно, нарочито не зарад неке користи. Онда он попије неку дрогу у аутобусу и сви му се појаве као путници - и жртве и колеге. Успева да заспи и после није било ништа.

Ричард Кирнс: Гробни анђели. Нешто о династији гробара.

Грег Бер: Тангенте. Хм, згодна мешавина рециклираних мотива. Лик који би требало да је Алан Туринг (али се зове Питер Торнтон, па онда Питер Тати) - исто радио на Енигми, шифровању итд. Вундеркинд из комшилука, код старатеља који га ни не желе, па више иде код комшије. Г. Тати ради за неког мутног типа који му добро плаћа и набавља му опрему а онда објављује његове радове као своје (јер је као хомо био ухапшен у Британији па га једна госпојица прешверцовала). Клинац је природно надарен да види 4 димензије (такође рециклажа - Америка је била луда за четвртом димензијом двадесет година пре овог) и феноменално свира клавијатуре ("тронклавир", јер је синтисајзер већ био измишљен). Остатак приче је каламбур са појавом мурије у тренуцима кад се клинац враћа из посете 4-д комшилуку и онда одоше обојица тамо, госпоја јок.