Science Fiction

А сад сам прочитао и Вукадиновићев одговор. Лепо га је исекао где је требало, а онда је почео да се понавља и расплињава. А онда га на крају убо у дебело месо.

Оно о рангирању наука ни сам не бих умео лепше да кажем .

Остатак 1990.

Мајкл Муркок - Каирска торбица. Британштина се прелива, овог пута у виду добро проученог богатства подацима и појединостима у неком будућем Каиру, где главни лик, дакако Енглез, тражи своју сестру, која му увек измиче за пар корака. О њој чује свашта, увек на граници између чуда и празног наклапања, зависи колико сте лаковерни. На крају је нађе, и испада да постоје сасвим прозаична објашњења за сва та чуда - ако сматрате да су ванземаљци на два сата камилом од Асуана неко чудо. Тј није ту крај, онда следи обратно путовање, посета свим станицама где је налазио трагове, и опет затрпавање приче у уверљиве лажи (за које лик до краја није баш начисто у које ће да верује, у оно што прича или у оно што му је сестра испричала), и тек онда антиклимактичан крај. Нешто као добра кафа скувана са мало превише воде, оно приче што има је запретено у вишак речи. У збиру, осредње. А, да, шлаг на торту - наслови поглавља су стихови из... осим једног Хајама и једног Есхила, искључиво Британци. Египат може да буде добар амбијент, али не и извор поезије. Макар је провео неку недељу тамо пишући.

Дафид аБ Хју - Ракун је стрчао и подерао му гркљан, исцеђен роман г. Твора. Апсолутно нечитљиво, замотано у блентава имена као за новокомпоновану причу за децу (Ник Нок, Диша, Дук Дук) и некакве шаљиве неологизме (progrets, democrazy).

Тед Чианг - Вавилонска кула. Ау... ово је жестоко. Овако би изгледао СФ да је писан у време кад се та кула градила. Дакле комплетна логистика куле до неба, како би је замислио тадашњи писац, са све прорачуном времена потребног да једна колица цигала стигну до горе, па до култура насталих на одмориштима, на сваких педесетак спратова, где већ трећа генерација никад није била доле. Грешка око Сунца (након одређене висине оно је доле) је, изгледа, намерна - тачно она врста ненаучне ствари која би морала промаћи тадашњем писцу. Можда највећа похвала је да се каже да је ово скроз реалистично.

Елигзендер Џејблоков - Уметник смрти. Тип се прегања са својом партнерком и критичарком, из сцене у сцену, где се они боре у (виртуелној или не, није јасно) некој стварности, сваки пут бивајући неко други и нешто друго, и углавном гледајући да оставе умјетнички дојам и стекну репутацију (haut - висину). Притом бива разних смицалица па он све чешће бира да тамо умре и врати се у свог радног клона у текућој стварности, међутим и то не ради баш сваки пут па се враћа у своје првобитно тело. Радња се постепено расплиће и... не бих да офирам крај, но ко је читао "Употребу оружја" Ијана М. Бенкса погодиће негде пред крај. Пошто су обе ствари објављене исте године, А опет знајући да је Бенкс претходну верзију написао још компликованију од објављене (не два наративна тока, од којих један иде хронолошки а други обратно, него бар четири или беше шест), тешко је причати о некаквом мажњавању, него ће пре бити начело истовремености - да је идеја толико јака да је спонтано настала на два места.

Џон Бранер - Први од древне Персије. Фино урађена варијанта доктора Мороа (ког и спомене успут), са савременим амбијентом, брзином реаговања (како јунакиње, тако и осталих, као и брзином која се очекује од читаоца). И мање више све што се чини овако у првој половини, после испада да није баш тако; понашање свих умешаних изгледа мотовисано једним, а после испада да је другим. Крај, врло неочекиван. Врло добро, и одличан зез на рачун малтусоваца.

Ненси Крес - Инерција. Слично само што је све другачије. Тј опет имамо изоловану заједницу која функционише, али је то отприлике лепрозаријум, само што унутра нису губавци него нека нова болест, од које се на кожи појављују отврднућа у виду ужади. Напредује споро, и цео тај логор је препуштен сам себи - нема изласка. Но никако да изумру, и будући тако изоловани (писано таман пре интернета, те је изолација била могућа, спомињу се модеми првих година, па кад је то поцркало, скоро ништа) требало би да бар гладују, успоставе некакву ратну управу и узајамно се потамане, међутим јок, таљигају даље. За то време, свет напољу одлази у очин и неће да чује ни за какво истраживање јер ће опет да реконструишу некакав вирус и да нас још сјебу. Дакле, преостали истраживачи су искључиво камиказе, који уђу и више не изађу. Осим што један хоће да изнесе. Прилично добро, са мало натегнутом тезом.

Грег Еган - Учим да будем ја. Е, ово је прави Еган, који од практично лабораторијских белешки шббкбб типа ("проверити шта би се десило ако променимо овај услов") успева да направи подужу причу у првом лицу. С тим што се код њега не зна да ли је то прво лице оригинал или рачунарска копија ума, у ствари до неког тренутка не зна то ни тај ум. Види се да је читао Лемову "Суму технологије" где постоји доказ да Турингов тест не ради, јер у ен итерација развоја умоликог система не постоји тачна граница између "ова итерација није интелигентна" и оне следеће која јесте. То иде у мицевима, што је аргумент који и Еган износи овде. Он, наравно, иде и корак даље па успут инвентарише и друштвене последице (са све могућим ошљарењем приликом преласка са биолошког ума на двојнички, и како оператер може да се извуче да му длака са главе не фали). Одличан, као и бар још пешес сличних које је написао у том периоду.

Кони Вилис - Сибола. Саосећам са главном ликушом утолико што сам видео тај Денвер из авиона и могу да замислим да живот у њему подразумева бар три сата дневно у колима, а за новинаре још и више. Ал' ово није СФ, ово је ћириба-ћирибу.

Џонатан Летем - Шетач по месецима. У суштини фина зајебанција на рачун Ворхолових пет минута славе, и како се потера за оригиналношћу изроди у бизарлук и безвезарију. Кратко, елегантно и не очекујте превише.

Ијан МекДоналд - Долази кишотвор. До пред сам крај делује као још једна развучена прича о некој тешкој вукојебини на ивици неке америчке пустиње, са све галеријом живописних ликова каквих смо овде потрошили бар туце гарнитура досад. Толико познато да се ни не примети да је писац Енглез. Након седам година после последње кише, појављује се кишоносац, са некаквом апаратуром, поставља неке локаторе, прави геомантске мапе и мештани напујдају шерифа да га најури. Он каже да је ионако готов, Кишотвор је већ кренуо, он му је само гласник. Испоставља се да је то у ствари тачно, тамо горе се појављује читав летећи град, на неколико секунди, колико да покрене провалу облака. Девојка која му понуди превоз да не чека бус је јубиларна трећа у овогодишњој антологији која чека неко чудо да збрише одатле^РЖ.

Роберт Силверберг - Врело небо. Ово сам већ читао и добро га се сећам, можда је било у неком Сиријусу. Тегљач хвата огромну санту леда негде на Пацифику и таман кад треба да је повуче према Сан Франциску, јави се СОС са друге лађе, лигњоловца, где је у току пичвајз. Капетан и официри су затворени и под седативима, опрема по броду исечена ласерима, сви пизде од врућине, мањка серума против Сунца. Капетан тегљача не зна шта да ради, јер бродови припадају конкурентским јапанским фирмама; лед се топи (и јако подсећа на Хемингвејеву ајкулу), на тегљачу једва има места за њих петорицу, а и они су скоро завађени. Посада напомиње старе поморске законе, помоћ на СОС је преча од свега, осим што можда данас више није (ово је требало да буде сликовит приказ глобално загрејаног глобуса). Ситуација скроз исконструисана да би се капетан довео у ситуацију да донесе Важну Моралну Одлуку али такву да у ствари не може да је донесе јер су му руке везане. Тако је ефикасно одсекао сваку одступницу, кад је састављао околности, да је једино друго решење било да се потопе оба брода и сви се лепо подаве. Кард то ради елегантније, мада је љига.

Луис Шајнер - Бели град. Дохватио се Тесле, делом се ослањајући на историју, делом га нацртавши какав му је требао за овај продужени виц.

Пет Марфи - Љубав и секс међу бескичмењацима. Након што су испопадале бонбе, једна научница на брзину прави роботе, колико стигне док поживи, опрема их полним органима (али не и методом репродукције, дала им је само механику) и гледа их како ће ваљда да направе наредну цивилизацију. Стиже да види да су снели јаје. Ништа нарочито; само добро. Одакле јаје, нема објашњења, роботи еволуирали на брзину, за потребе приче.

Џо Халдеман - Подваљивање Хемингвеја. Ау, од овога може да се рикне. Подуже (заузима отприлике осмину дебеле књижурине), лагано се развија и посеже за доста обимним апаратом. Од офуцане опреме, ту је професор књижевности, хемингвејлолог, и односи (што са колегама, Већем и деканом, што са бившом студенткињом којом се оженио), прошлост у Вијетнаму, мутни преварант и вишеструки светови. И временска полиција, некаква. Заплет је штогод заобилазан - њих троје се решавају да "нађу" приповетке које је Хемингвеј био поверио тадашњој жени а ове јој нестале у возу, тј да их овај напише, па да их после протуре. Метод извођења мућке се мења неколико пута, а успут се упетља и мурија, тврдећи да никако, али никако, не би смео да их напише, јер ће бити зајебано... до истребљења људске врсте у суседних стотинак свемира, којих нити има бесконачно нити су тако засебни и одвојени како то умишљају други писци. Новост је да је путовање из једног у други свет једносмерно, јер се обавља методом бацања кашике при поласку... тј била би, да није и мени пала на ум још 1982. (објављено 1984, у 84. Сиријусу). Као кондуктер на том путовању се појављује пајкан из временске, којег лик успева да ухвати да му опрема штогод не ради, да неке претње не може да испуни. Овај се пак жали шефу да не зна за случај да се тако нешто десило, а не зна ни овај, јер се није десило никад. Радња се даље компликује тим што клизи у све ниже пределе, у сваком следећем главни лик се налази у свом телу (цимере нешто не спомиње много, ћуте и само су извор знања о текућој Земљи) које је све мање новчано независно а богатије животним искуством, укључујући и горе ране из Вијетнама; онај мутни преварант је у четвртој итерацији већ сулуди убица и... ствар се решава мало замумуљено али мајсторски. Препорука!

Биће да је та 1990. та преломна година кад се Дозоа дозвао наслову и проредио приче које су за Зону сумрака, страву & ужас или су макар само чудновате. Оно, и те је узимао из СФ часописа где су објављиване (да, чак и Асимовљевљев "Емејзинг" и слично). Ове године, на крају деценије, се добрано извадио објавивши два одлична Егана, Халдемана у најбољем издању и Џејблокова у пуној форми.

Већ сам почео да читам наредну деценију, и обећава.

1992 (за 1991. годину)

Ненси Крес - Просјаци у Шпанији. Заобилазно побијање Ејн Ренд преко побијања сличног погледа (и много бољег), о слободној размени између слободних грађана, да треба да покрива и случајеве кад се ништа непосредно не добија, али се добија у заједничком збиру. О генетској модификацији (између осталих којих има, мада у почетку не и јавно) која омогућава да се не спава уопште, јер је (следи технотрућ) спавање у ствари сметња на мозгу. Дугачко и доста добро вођено, са радњом на два-три места, током дужег периода, уверљивим ликовима који се мењају, чак неком омањом врстом еугеничког рата (против неспавајућих генијалаца), дакле занатски врло добро. А Ејн Ранд нек је говна.

Елигзендер Џејблоков - Заживотни аманет. Тип учи програм да постане он, да сачува свој ум бар у том облику пре него што га Алцхајмер растури. Програм онда буде његова штака, веза са стварношћу, па извршитељ последње воље кад се овај убије. Последња наредба је "избриши се". Није толико величанствено као остали његови радови, али је и даље понеко копље изнад просека.

Лоис Тилтон: Праведан и трајан мир. Алтернативна стварност, дубоки амерички југ и припадајући фолклор.

Биљем Гибсон: Скинерова соба. Краћа прича о настанку Моста. Ко је читао трилогију, све му је познато; ко није, није ово лоше као увод. Има доста делова који су касније у (ваљда) "Виртуелној светлости" преточени у своје опширније верзије и уденути где већ дођу.

Волтер Џон Виљемс - Молитве у ветар. Мада би наслов могао да се преведе на још десетак начина. Света планета, где су се скупиле све могуће религије у некаквом трајном заседању свеопште верске скупштине, којима председава текућа инкарнација Буде/Далај Ламе, коју налазе софтверски (рачунар се зове Библиотека, ал' изађе на исто), тачно гледајући да тело примаоца одговара. Шарено друштво са доста свог фолклора, а онда се деси да на брзину морају да одгаје ново Отеловљење јер је старо бацило кашику. Нови испада скроз опичен тип, али пролази све тестове, и чини чуда грдна, да се сви крсте/клањају/медитирају/шта већ ко, дакле хаос. Осим што има и расплет. Врррло добро, препорука. Е, да, ту је и једна крвожедна раса у комшилуку, те њихов амбасадор, уважени гост коме објашњавају тако да и читаоцу буде јасније.

Грег Еган - Сестре по крви. Опет један његов мисаони експеримент који он без проблема прошири у причу са уверљивим заплетом, живим ликовима и уврнутом радњом. Две истоветне близнакиње ипак живе засебне животе. Једну погађа редак вештачки вирус (залутао али углавном безопасан, стотинак мртвих годишње од свих сојева укупно); она наручи лек по мери и оздрави. Наручи и сестри, за сваки случај, али сестра умре. Следи опсежно и зајебано муљање по етици фармафије, и како они одлучују кад ће и над ким да се испробава неки лек. Нарочито за овако ретке случајеве. Е ово је језиво, а не они вампири.

Керен Џој Фаулер - Тама. Нешто о пацовима, кузи кроз историју, Вијетнаму, духовима и сличном.

Ијан Р. МекЛиод - Марни. Тип се враћа својој некадашњој љубави, са свим потоњим искуством у глави, поново у вом млађахном телу, испочетка је смува и пролази кроз узбуђења и разочарања, убрзаним темпом, за неколико дана се поново посвађају, и она опет страда у његовом поршеу. Амбијент је нешто што нисмо видели ни милион пута - британски, академски, он је предавач а она му студенткиња. И ни речи објашњења откуд му та прилика, само што обећава да ће опет и опет све док једном не испадне како треба.

Роберт Силверберг - Дојава на корњачу. Е једном и он да забаса на Карибе (тј карипско, како они кажу). Кладе се туристи на трке корњача под водом, што је ваљда најнасумичнији могући догађај, ал' један тип успева да добије кад хоће, те разбије кућу и пошто не пристаје да му забране играње, укину клађење док он не оде. Тип је обдарен Муад'дибовим проклетством опсега 20 минута или ту негде, и слично и завршва. Романтична игра између главне ликуше и њега, те шеф сале и локални мућкароши су декорација. Мњах.

Ким Њумен - Иберменш (наслов је на немачком). Алтернативна историја, где је Лангов Метрополис био стварно изграђен, а Рудолф Хес (ака Кеслер у овој верзији) некакав супермен који би могао шта хоће, нпр да побије све и изађе из затвора, ал' само хоће да умре. Доста густ списак референци на немачки експресионистички филм (не само Ланг, "носферату" је нормална реч). Мњах.

Пет Кедиген - Депеше из револуције. Слична премељава, овог пута о догађајима у Чикагу 1968, који су се одвојили од ове стварности за нешто мало, а разлике се после нагомилале и живи се пакс американа онако како је то ЛБЏ могао да замишља.

Роберт Рид - Цеви. Генетичар, на пројекту дотеривања генома разних животињских врста едаби могле да опстану и одрже ваљана станишта са другима у измењеним условима (нека еколошка катастрофа, делом генетичарског порекла). Ради од куће, зачепи му се канализација, долази водоинсталатер, амерички Американац (ака Индијанац) да му то среди, крене да се расправља... и на крају дигне рачунар (не кућни него у институту) у ваздух и сјебе им посао темељно. Јер је у целој оној причи сконтао само то да им земља ни овог пута неће бити враћена. Солидно.

Грегори Бенфорд - Крај материје. Слично Егаановој "Дијаспори" (која је годиштем исто ту негде), ако посматрач утиче на догађај, велико уочавање нечега може да промени нешто велико. Након општег планетарног пичвајза (разни распади држава, еколошке/генетске катастрофе, ратови итд) наука је на лошем гласу, а једна група индијских научника у дубокој илегали, негде у руднику на минус осамдесет и неком спрату, разбија протоне. Главни лик је посматрач који треба да их представи светској научној јавности (шта је већ остало од ње) али да прво овери њихове резултате. Пошто се испоставља да је живот протона коначан (10е34 година), то доводи до спознаје да је грађа материје другачија него што се мислило. Посматрач (тј ова група научника) изазива догађај преслагања материје према новом сазнању и све се растаче и претаче у нешто друго, фантазмагорија и мистицизам прекривају текст, Брама се буди, завеса. Импресивно познавање индијске свакодневнице и културе (уколико је тачно, то би неко оданде морао да пресуди), сулуда атмосфера, па се мало заборави тај свршетак.

Ким Стенли Робинсон - Историја XX века, са илустрацијама. О типу који има синдром одложене фазе спавања (није чак ни описано како треба, ефекти се као подразумевају), историчар је и наруче му да уради ствар из наслова пред крај века (до ког има још, ал' ваља бити први на тржишту). Претура по неколико шббкббова (око Гаврила, Черчила, Вијетнама и још понечег), а онда креће негде на север, и након шврљања мало по Шкотској стиже до Оркнијских, где на крају седи на стени и гледа у олују. Ако је ово СФ, одох да пишем "Рат и мир".

Пол МекОли - Рат гена. Кратка историја од генетских комплета да се деца играју и праве микросаурусе, до 500 врста потеклих од људи. Разрада неколико маштовитих идеја, радња је танка али је бар згуснута. Фина минијатура.

Кристин Кетрин Раш - Галерија његових снова. О фотографу из IX века, амерички грађански рат, који стиже свуда и повремено има визије своје галерије у будућности, те неку даму која се материјализује, помаже му ту и тамо, наручује фотке и телепортује га на лице места са све кочијом. То је отприлике све.

Џефри А. Лендис - Шетња по сунцу. Троје из орбите око Месеца, у капсули која не може да слеће, се скрше доле, она преживи. Има ваздуха док има светла, међутим има само два дана до мрака, а тридесет дана док стигну спасиоци. Дакле пешке на запад, за Сунцем, и тако пређе 11.000 км (што је без везе, било би много краће да је кренула укосо ка најближем полу, па би онда описивала све краће кругове). Успут прича са духом своје сестре, размишља о свему и свачему, решава техничке проблеме, диви се видицима итд - прича коју су вртела бар још 43 писца. Осредње.

Ијан МекДоналд - Одломци анализе случаја хистерије. Која беше ово, трећа или четврта премељава историје XX века за ову годину? Овог пута Немци и Јевреји, Фројд и ђаво лично или тако неко.

Кети Коуџа - Заљубљени анђели. Још једно створење које у свој стан привлачи сексуалне жртве, које не могу да се одупру. Овог пута рибу занима шта се догађа у суседном стану, јер звучи врло јебозовно. На крају уђе и више не изађе. Зев.

Рик Шели - Зид ока. Еколошко-етичка ствар, на Земљи забележен ураган дотле незабележене јачине, а нађена планета где сваког дана има бар десет комада, и тако од одувека до заувека, боље лабораторије нема. Посада тамошње станице, међутим, није одушевљена идејом да се баш код њих испаљују којекакве чисте атомске бомбе (јер мани ти то што је чисто и распада се у року од одмах, имамо ми овде врста које су можда, скоро и замало, интелигентне). Радња је углавном техничка, са нешто међуљудских односа између домаће и гостујуће посаде, а и доста се научи о ураганима, кога занима. Поента је онако млитава за толики труд, ал' све скупа добро штиво.

Џемс Патрик Кели - Погром. Премељава, јако скраћена, "Паклене поморанџе", овог пута из угла госпоје из виших кругова, која се ужелела да види комшију, па успут мора да дође мало у додир са том пролетерском омладином, и успут "сасвим оправдано" умлати/убије (није јасно) једног од њих, па их ови онда на крају опколе и сатаре. Прилично танко.

Грег Еган: Шанац. У ствари, како се код нас зове онај јендек око тврђаве, у ком пливају одбрамбене але и аждаје? То би требало да је наслов. Социолошка ствар - с једне стране прилив избеглица у Аустралију јер сва она острва што тону што их ерозија спира, што изазива познату ксенофобну реакцију и дизање зидова. С друге стране, заобилазно се долази до закључка да неки људи постепено мењају своју ДНК да ради на неке друге аминокиселине а не на стандардни ГТАК, дакле... ограђују се од остатка земаљске биологије, постају имуни на све могуће вирусе (који не говоре тај генетски језик). Ова прича је после проширена у "Дијаспори", уз још три друге.

Џек Ден - Гласови. Педесетих, два клинца причају са мртвима. Спомиње се неколико већих имена тадашњег рокенрола. Иначе, празно.

Брајан В. Алдис - Пена. Околина - Совјетски рат је отприлике скоро готов, Европа је испреслагана у неке другачије савезе, једном типу неки преварант отме последњих 10 година памћења, а он после отме назад. С тим што се он ту и тамо као сећа понечег чега не би требало да се сећа, па успева да га нађе. Слабо.

Кони Вилис - Џек. Још једна огромна порција британштине, овог пута о цивилној заштити 1942 или ту негде. Један има јак таленат да "чује" још живе затрпане; испоставља се да је вампир.

Крис Бекет - Ла Макина. Догађа се у Италији, роботи на све стране, што католици трпе али не воле. Понеки се случајно одметне јер постане вештачки ум, пуким случајем. Главном лику постане симпатичан, ал' карабинијери неће ни да чују. Слабо.

Мајк Ресник - Једно савршено јутро, са шакалима. Опет племе Кикују, овог пута како је то све почело. Ето фалио нам предговор. Слабије од ранијиј/каснијих делова, који би опет деловали још слабије да смо то читали хронолошки, јер се види колико пута се све то понавља.

Марк Л. вен Нејм и Пет Марфи - Пустињска киша. Програмер и композиторка/вајарка (не зна се које јој је главно). Воле се ко коњи, али он је шљакохоличар, а и она је донекле. Селе се у пустињу јер је она прихватила наруџбину да направи музичку скаламерију од челика и електромотора, која би пуштала куглице од лежајева (мада у првом пасусу каже "one-inch ball bearings", дакле куглични лежајеви), а ове би ударале о којешта и правиле звуке. Не иде јој, а он јој активира вештачки ум за по кући, да га она обликује по своме, да јој се нађе. Следи смењивање уметничких криза, развоја тог вештачког лика (који доста вешто приказују, увек уме да каже праву ствар и звучи замало сексије од мужа), наговештаја брачне кризе (колега шљакохоличар је вазда на послу), све до хепиенда. У збиру, фина уметничарска прича која наговештава неколико ватромета, али нико ту није напаљена будала, и чак је и њеном мужу јасно кад треба сам себи да да слободно, ерго тај хепиенд и ништа од пиротехнике.

Серем им се у тон филм. Обећање лудом радовање. Јесте, наватало се неких седам добрих комада, од кога бар четири одлична, али оволики проценат баш слабих ствари, и килавих 55% баш СФ (али зато оних 45% заузима бар три алтернативне историје, понешто ђавола, вампира и осталог зеља), испод просека.

1993 (за 1992. годину)

Ово сам прочитао за узорак па тек онда кренуо од 1983. Наравно, све сам испозаборављао па сам читао поново, што ће вероватно утицати на оцене, неке ствари нису за двапут.

Мајкл Свонвик - Грифоново јаје. Базе на Месецу, увелико индустријске, копа се којешта и прерађује, роботи нису нарочито паметни. Прва четвртина углавном црта место и главног лика, возача коме се поприлично јебе за утабане стазе, он више воли да шврља около и диви се видику. Нема радника, свако је "компонента" коју је послала већ нека корпорација. На Земљи је за то време један пичвајз већ прошао (рат актен ташни, кад су наводни терористи у ствари спасли свет, али не и половину светских генералштабова), спрема се следећи. За пола екипа се не зна тачно чиме се баве, неки репликаторима, неки радиоактивним стварима, неки преградњом људског ума, већина су пак само рудари, топионичари и остали хардвераши. Онда креће хаос, кад он заглави са шефицом (која га не вари) у тесној просторији и ванредној ситуацији. За то време добар део свих посада постају наизглед зомбији, кататонични, у ствари шизофренични јер им је мозак у петој брзини, чују сто гласова; онда нађу начина да им пусте најгласније своја упутства па бар штогод помажу у обнови разрушеног. На Земљи тад настаје други краћи пичвајз, они морају да се сналазе... а успут и нађу ко је пустио ретро(нано?)вирус да ове узомбира. Има ту још и споредних радњи (а и главна линија је већ довољно разграната), солидна новела и није ми криво што сам је читао поново.

Кони Вилис: Чак и краљица. Родитељске муке око ћерке која хоће да се упише у неку секту... тј није баш секта, а и не могу јој ништа јер по закону има пуно право да одлучује о себи (неки нови закон о Ослобођењу). Секта одбија аменерол, дакле баш хоће да менструирају. Прича је мање-више шетња по обичајима и култури Ослобођења (схваћеног, дакако, уско амерички, не дотичући се неких пара или привредног система, само тзв људска права), кроз бескрајни билијар дијалога између баба, ћерки и помоћног особља. На крају се ова ни не учлани јер је најзад чула да ту има и да се крвари. Почасно смо поменути ("I have often wondered how on earth my mother-in-law became a mediator and what she does in all those negotiation sessions with Serbs and Catholics and North and South Koreans and Protestants and Croats."). Оцена: онако.

Л. Спрејг ди Кемп - Округлооки варвари. Алтернативна, Кинези држе добар део америчког континента, и наилазе на неке смрдљиве варваре у оклопима, са заосталим наоружањем и потпуно суманутим идејама о томе чија је земља и која вера треба да је главна.

Грег Еган: Прах. Једна од бољих из његове серије о виртуелном животу. Темељно тестирање Стросовог постулата ("можеш смувати неке пикселе стално, све пикселе понекад, али никад све пикселе стално"), с тим што овог пута лик зна да је виртуалан, али баш не зна који пут већ, има ли још који примерак и уопште ко је ту ко. Јер његов оригинал је још жив, што се не ради. Једно је живети у виртуали кад си у рлу мртав, ту избора баш и нема осим хамлетовског, али ако знаш да си тамо жив... На крају испада да ништа ту није било како му се чинило. Мислим да идеју о врћењу симулације различитим брзинама, са прекидима итд развија у још пар прича.

Тери Бисон: Момци из будућности. Два типа долазе да покупују важније слике које ће већ да се налазе у галеријама њихове садашњости, или тако некако, пре него што цивилизацију погоди смак нечега, неће да кажу чега то. Из садашњости, власница галерије и сликарка; ствар се завршава миц по миц смандрљавањем будућности да боље личи на последицу садашњости која ликовима одговара, без неког убиства деде, више у рангу шверцовања у бусу. Одлична зајебанција успут (“We are here on a missionary position to all mankind,” he said. “No shit is fixing to hang loose any someday now.”), са сто референци на друге СФ уратке (“This is crazy, Borogove.” “Call me Mimsy”) и непрекидном зајебанцијом са савременим енглеским ("I need another leaf.” “Bud.”).

Ненси Крес - Брег Мухамеду. О лекарки која, упркос интерним прописима осигуравача, лечи и неосигурану сиротињу. Систем је подједнако сјебан као што је сад, само је пуштен још два-три корака даље под свој утицај. Дакле претходне болести (у које се убраја и генетски детектована лоша прогноза), осигурање од тужбе за немар, прописи које осигурање намеће, адвокати итд.

Ијан Вотсон - Вертумнов долазак. Није СФ, али се то види тек на крају, а можда и јесте али писац није хтео да каже. Мешавина политике, света рекламе, некакве хабзбуршке кабале, дрога по мери, параноје и... све скупа штогод фантазмагоричан параноичан хаос.

Роберт Силверберг - Дуго бдење у храму. Варијанта Лајбовица - игуманов технички директор (или потрчко или главни шљакер) налази доказе да богови нису отишли на светлећој лађи у небо и да се чека њихов повратак, него да су скраћени за главу и сахрањени унутар те лађе, која је после послужила као темељ за први храм. Има само да одлучи шта да каже верницима кад сване.

Артур Кларк - Божији чекић. Као и увек код Кларка, сукоб није између људи, него радњу гура природна насумица, омашке у технологији. Људска глупост ту само помогне да се прво решење поквари и да мора да се тражи друго. Овде имамо класични сценарио каменчуге која треба да жвајзне о Земљу, па је треба скренути, што на крају успе, не баш како је замишљено. Не знам шта је Кларку ово требало, до 1993. је бар десет књига написано по разним варијантама истог сценарија.

Ијан Р. МекЛиод - Одрасли. О одрастању у случају да људска раса има три пола (мушко, женско и чика). Метаморфоза стиже кад тад, радња прати двоје клинаца који прибегавају разним триковима да то одложе, и дуго им и успева (до пред крај, наравно). Осредње и заглављено у, упркос чудности, у америчку варошицу из отприлике шездесетих, на коју ово скоро никако не утиче.

Џо Халдеман - Гробови. Нека чуда из вијетнамског рата, о лешевима који нестају или шта већ, само фале зомбији.

Стивен Атли - Светлећи облак. Неколико дана пред ерупцију вулкана на Мартинику 1902, агент из временске мурије тражи своју одметнуту менторку. Атмосфера је пуна пепела, свештеник одводи нешто људи, док осталима у Сен Пјеру гувернер не дозвољава да напусте град док се не заврше избори. Већина верује у српски сигурносни уређај ("ма, неће"). Упетљава се и његов партнер, који не уме сам да путује кроз време (тј не уме нико осим самог лика и менторке му), који је мало превише лојалан шефовима и (с разлогом) мисли да менторка хоће да врбује лика да збришу и тако разбију пројекат шефова који би да сваки час мало чачкају по историји. Атмосфера је одлично погођена, и мада добар део догађаја није од неког значаја за саму радњу, везује пажњу и тера на окретање страница.

Том Медокс - Анђео гравитације. На великом хадронском сударачу у Тексасу се спрема следећи велики опит. Риба са комшијског сударача долази да провери неке своје резултате и изнесе своје предвиђање шта ће да се деси. Саслушају је и културно одјебу и наставе са својим протоколом, добивши на крају омањи сингуларитет који чини суседних десетак метара свемира нечим налик на Сталкерову Зону. Приповедач, који јој је био домаћин, конта да јој нису чак ни проверили резултате јер је женско.

Морин МекХју - Заштита. Што је у ствари назив радног логора за преваспитавање у који главна ликуша заглави. Ова будућа Америка је социјалистичка, онако како Амери већ умеју да замисле социјализам - дакле оскудица, принуда и логори. И преваспитавање народа да прихвати идеале сарадње, рада за заједничку ствар и колектив. О разлици између политичког затвореника и обичног лопова, о развоју интелигентне а необразоване жене у неког ко капира како стоје ствари и види слабе тачке где систем није доследан и... ма скоро педагошка бајка (беше Макаренко?).

Нил Берет мл. - Последњи кардинал у Тенесију. Кардинал је типично вирџинијска тица, ал' ни Тенеси није далеко. Нешто у облику позоришног комада, са бизарним детаљима (беба у боци), много чапраз дивана у локалном дијалекту а све запаковано у божићну атмосферу. У ствари нисам читао ни први ни други пут.

Роберт Рид - Дан рођења. Родили су се вештачки умови, и на годишњицу тог дана направе довољан број батлера, дадиља и осталог особља и свим родитељима омогуће један велики вечерњи провод док они брину за децу.

Пет Кедиген - Давање имена. Кабалистичка ствар, оно кад знаш нечије Име, онда имаш власт и одговорност. Мотив виђен сто пута, изведен шатро драматично, углавном осредње.

Џонатан Летем и Лукас Џигер - Елвисово национално позориште у Јокохами. Јапанци су од опонашања Елвиса створили традиционалну јапанску уметност, круту и формалну како им је већ ред; оригинал је давно заборављен. Појављује се један Амер који баш хоће да се окуша у јапанској вештини, и постиже да томе приступа баш по јапански. Њега одабире америчка теве екипа и мува га да проба нешто дивље, например онај штос са куковима.

Бредли Дентон - Територија. Паралелна историја, овог пута чак имају и Марка Твена.

Ијан МекДоналд - Најбоље и остало од Џемса Џојса. Ау, озбиљна ствар - три паралелне стварности, три издања Џојса, и само у једном је писац али је увек он. У једном је нешто близу генералштаба, у неком паневропском рату где је Енглеска географски много јужније, негде спрам Гибралтара. У другом, 1933. је пацијент др. Јунга, а у трећем музичар у сариф жанру, што је некакав исламски рок, нешто на фору Дејвида Боувија, из фазе у фазу, увек нешто друго. У сва три случаја се ради о откаченом типу, дакле Џојсу лично. У два он покушава да се домогне неке друге стварности. Добро штиво, мад је понекад мало тешко пратити у ком се шта свемиру догађа.

Кејт Вилхелм - Давање имена цвећу. Издавач којечега (ваљда каталога и календара а ваљда и неких новина) реши да мало напусти све и шврља источном обалом. У Атлантик Ситију, дакле граду коцкарници, спопадне га нека клинка да јој купи сладолед. Убрзо га спопадне неки агент ефбиаја да они наводно траже ту клинку, да је била нека отмица па се отмичарима срушио авион а клинка изгледа преживела, све се слаже. Осим што се не слаже, клинка има 3-4 године а онај авион је пао пре неколико месеци. Испостави се да је клинка некакав генетски експеримент или случајност, и да одраста неком невероватном брзином. Овај реши да заметне траг и нестане са клинком ако је нађе. Нађе она њега, и умакну блокади, и он је негде смести док не одрасте. И има фину зврчку на крају, све скупа није лоше.

Ијан Р. МекЛиод - Снодграс. Алтернативни шббкбб, у овом случају Џон Ленон да је баталио Битлсе пре прве плоче.

Кети Коуџа - У огледалу моје младости. Неподношљиви муж плати да му жена роди свог клона, која брзо одрасте до пунолетства. Технологија мање више, заплет је у уговору, по ком је клон његова лична својина, комад беле технике, а ни женин брачни уговор није нека цвећка. Оба уговора су у ствари непробојна, тако да жена умире, муж стари, клоница трпи али јебига, нема излаза. Само обећање самој себи да постоји и друга правда и друга врста уговора.

Фредерик Пол: Живи бројнији од мртвих. Новела о судбини глумца/балетана у свемиру где је бесмртнос загарантована практично свима. Он је један од непрактичних случајева, третман се не прима и он стари. Добар поглед иза сцене, на наличје шоу бизниса, на разне врсте лудака који се тамо нађу, и добар крај.

Много боља година, са драшчно смањеним учешћем не-СФа, а и од тога је неколико из оне проблематичне категорије шббкбблогија. Можда све ово пишем управо зато што сам кренуо одавде (и од неколико наредних, које сам или купио или узимао из библиотеке, а у бар једном случају није било или-или него и). Дозоау је требало само десетак година да му дође из подрума у главу.

С друге стране, он је и те ствари скупљао из Асимова и других часописа, па ако они то објављују мора да је СФ, јелда.

Charlie Stross daje govor u Google, MTV, i onda ce da ima rucak u restoranu u koji ja idem kad sam tamo. Zasto, zasto, ZASTO ja nisam sada tamo!!!! ili "zasto ja nisam ranije znala za ovo da izmislim razlog da sada budem tamo"!?!?!?! on je uvek u nekom suprotnom gradu, suprotnoj strani sveta od mene....

Filiiiiipe!

https://lareviewofbooks.org/article/the-socialist-singularity/

1994 (за 1993. годину)

Ијан Р. МекЛиод - Деда. Мала (а подужа) породична прича о сенилном чичи који се отуђио од сина (од осамдесетак година) али му долази двоје унучића (већ у својим тридесетим). Уз њих се сретне са нешто новије технологије, мало се подсети којечега, мало реши да штогод промени свој живот, и можда да се опет спријатељи са сином. Цела та британска књижевност пати од тог очињег комплекса, по Едипу су много тањи. Осредње.

Брус Стерлинг - Света крава. Филмаџије из Боливуда долазе у Британију да сниме неколико комада на брзину. Ту и тамо ангажују и понешто домородаца, нпр за музику, кад већ нису за нешто јаче, а улеће и неки Јапанац пун пара. Прва три комада нису ни за кућни видео, али четврти ће да им направи паре.

Ненси Крес - Плес по ваздуху. Жестоко - неко убија балерине у последњој њујоршкој трупи која не прима биоојачане у чланство. Док остатак света ужива у невероватним бравурама балетана који могу што никад нико није могао (нпр. носи две балерине као да су кафанске тацне), ови се баш не дају, и штавише улажу у обезбеђење. Два приповедача - новинарка која прати сцену да би била ближе ћерци (која баш хоће да буде балерина) и биоојачани пас који је горила примабалерини. Добра Агата, нисам никако провалио расплет, ал' нисам се нешто ни трудио.

Дон Веб - Посета даљој страни. Поприлична зајебанција, прилично на трагу Хајнлајновског амбијента на Месецу. Зврчка је у томе што је нека бочна америчка база доживела хаварију па су примљени у совјетску, али под извесним ограничењима. Нпр. око слободе кретања, трговине и сличног. Ћерка совјетског командира шмугне до свог драгог на амерску страну, да га отправи, међутим он крене да јој открива којекакве тајне, одвлачи је све даље и даље у подземље (подмесечје?) и... Крај је феноменалан, Хармс да га напише.

Ребека Ор - Туђинова пецара. Ово ми је посебно легло, јер се догађа у крају који познајем, чак и пецају на реци коју сам прелазио. Углавном, привреда је мање више пропала али у том делу јужне Вирџиније, између Денвила и Мартинсвила, сви се мање-више баве илегалном производњом шљоке, са нагласком на одлежавању, јер главни лик је месна видра и труди се да држи ниво. Појављује се један од ванземаљаца, под савезном заштитом, и почиње и он да пече. С тим што и сипа неку дрогу у пиће. Обрачун се мало чудно завршава.

Кони Вилис - Смрт на Нилу. Поприлична шетња кроз Агату Кристи и раније сличне списе (рецимо оно од пре пар година о Холивуду), где наратив из једног тока служи да дефинише радњу у другом, међутим ово је само играрија на ту тему, правац зона сумрака.

Брајан В. Олдис - Мост пријатељства. Наставак оног о украденим сећањима од прошле године, што је већ било слабо. То са сећањима је овде само разлог да се тип нађе у Туркменистану, после чега следи фолклор, историја, политика и отприлике нула СФа. Нешто мало бонуса за Дозоаа што му је ово прва прича у којој је СССР већ бивши (ал' ено горе оне Вебове где није).

Г. Дејвид Нордли - Кроз Мирандин расед. Четворка се пробија кроз огромне пећине унутар једног од Уранових сателита. Делује као и педесет других прича о пробијању кроз беспуће, уз потанке описе предела, невоља, техничких заврзлама, геологије, људске односе унутар мале групе под притиском. Ал' добро је урађено, вешто испричано и ни мало није досадно. Ликови су веома уверљиви, чак и робот (пре интелигентна колица за пртљаг и алат), који ниједном не почини неки од типичних гафова.

Мајк Ресник - Муалиму у квадрираном кругу. Још један наставак из афричке му серије, овог пута Џулијус Њерере се боксује против Иди Амина.

Роберт Рид: Почасни гост. Оригинална идеја! У цивилизацији (практично) бесмртних, свемирско путовање је сувише ризично. Зато кланови, од по 63 члана, праве себи колективног клона, који ће да оде тамо негде (испоставља се увек на иста, већ позната места), а кад се врати, свако добије по део сећања а остатке ваљда дају керама. Клоница покуша да се извуче, међутим...

Пет Кедиген - Љубавне играчке богова. Упркос упозорењу Зорана Живковића, ванземаљци су слетели у Лајковац, тј у неку америчку припиздину, и у прилично женском облику слећу и одабирају мужјаке зарад јепстива. Док један не проговори и не позове ефбиај двадесетак пута. И како су се онда извукли. Све скупа одлична зајебанција.

Грег Еган - Кукољ. Овог пута није никаква виртуалка, него биотехнологија, развијена као ипак прилично софтверски пројекат. Биљке имају одбрану од вируса, и формирана је некаква зелена независна територија у сливу Амазона, којој нико ништа не може. Агент, приповедач, успева да се убаци а онда само седи и прича са научником ког је прогонио. Завршава се врло оригинално.

Чарлс Шефилд - Мислим на Џорџију. О потрази за Бебиџевом аналитичком машином, фина вожња кроз рану историју рачунарства. Замало стимпанк, али је више како два стара програмера откривају историју, а све се завршава флеш руљом светских размера, јер је колега писац већ тада сконтао у шта ће све те рачунарске комуникације да израсту (добро де, није предвидео фејса и твитера, то није нико). Изненађење на крају, који су делови овог били стварни.

Нил Берет мл. - Каш. Клинац са некаквим моћима. Мртвац прднуо.

Марк Рич: О сакупљању људи. Упутства за ванземаљце који сакупљају земаљце, из угла искусног стручњака. Где све аматери греше. Фина мала зајебанција на пар страна.

Стивен Атли - Тамо и тада. Постаја на обали нечега на Земљи, али у палеозоику, кад еволуција још није смислила ништа с крилима, кичмом, плућима. Тип у одмаклим годинама, песник/писац задужен да буде некакав хроничар, испада пратиља новајлијама из корпорације која ће канда ускоро да преузме све. Дакле реганомика је досад добро очепила сваког па су се и СФ писци досетили да би требало да реагују. Добра атмосфера, пејзаж је фино дочаран, ликови све неки наши, осим репортерско-корпорацијске љиге и рибе која је дошла с њим и једино јој је чудно како остали нису још схватили да је он геније. Главни лик замало да макне најсимпатичнију рибу из обалске екипе, ал' њега мало преместе а љига ускочи. Осим тмурне будућности, ништа се не догађа.

Џек Кејди - Ноћ кад смо саранили Друмског Пса. Фолклор америчке друмске припиздине, где старија кола имају статус полубожанства, нарочито друмске крстарице с крилцима. И као неке чудне појаве око њих, нешто као о уклетим бродовима и сличним квантним финесама.

Џо Халдеман - Повратна спрега. Жестоко... Тип је фантомски сликар тј ако му добро платите ви ћете насликати, својом руком, оно што сте хтели, он ће вам само водити руку помоћу неке скаламерије која синхронизује два ума, тако да што ради један ради и други. Ко држи кајасе? Наизменично, кад се како договоре, а такве одлуке падају сваких неколико секунди, па током сеансе од 4 до 6 сати. Ликова нема превише, али су компликовани, а њихов однос с једне стране строго професионалан, с друге стране не знаш које ће прво да пукне. Заплет је врло неочекиван, расплет већ не толико. Количина детаља, нарочито око технике сликања, је невероватна. Не количином, него како је ту количину и густину, много информација на не превише страна, успео да запакује као прави течај а да се то нити осети нити бива досадно. За поновно читање кроз годину-две. Е, да, и јебитачна реченица на крају.

је СФ    +++++ +++++
није СФ    +++++
напола    +

1995 (за 1994. годину)

Урсула К. Ле Гвин - Дан опроштаја. Још једна из прича о ослобађању од ропства на Верелу и његовим планетама, овог пута из угла релативно младе девојке, већ у статусу мобила (у Екумену, покретни амбасадор) а у зајебаној фази тамошње политике. Рат против робова на Јеову је управо био изгубљен, и војна каста (робовласници нижег ранга, са наследним чиновима) је била у некаквој немилости, као сведок попушаја а и ваљало их је склонити док власти покушавају да се додворе Екумену да их прими у чланство. Њој додељују једног таквог беспосленог мајора, робовласника без имовине, као горилу, а послодавац му је сама амбасада (Стара Музика, искусни лисац познат из других прича из овог циклуса). Она је, пак, у незгодном положају јер као жена не би смела ни да говори ни да се појављује у јавности, а с друге стране морају да је поштују као изасланика савеза у који би да уђу. Ту се она спријатељи са неким глумцем, јер су ти глумци једини некако ван читавог тог сплета строгих обичаја, дакле неко с ким се може разговарати. Прелом настаје кад њу изаберу да запали неку свечану ватру на некој свечаности - што је ем симболички чудно и не уклапа се баш у обичаје, ем је било предвиђено да она ту погине и послужи као изговор за одмазду према некој од група. Но, њен мајор је некако спасава, а једна од побуњеничких група их склања али више као таоце. Овде радња потпуно стаје, њих двоје су неко неодређено време (недеље?) затворени ко зна где, њихови отмичари су невешти аматери који немају појма како се то ради а још мање знају отмичарски кодекс (чије постојање се ни не примећује док неко не напише овако нешто), он је био поприлично рањен а она га негује чим већ има. Миц по миц његове баријере попуштају, а робовласничко васпитање је већ било напукло након пораза од робовске војске. На самом крају, епилог који и јесте и није, више је једно дугачко "шта је било после" са пристојним срећним крајем.

За посебну препоруку је да се проучи (вишекратним читањем) од чега ЛеГвин гради потпуно нову цивилизацију/културу, сваки пут, са све новим међуљудским односима, обичајима, ословљавањем, бон тоном ("кад би се обратила паши, он би се сваки пут нашао забезекнут - јер она је жена, и то је као да му се обратила његова ципела") и локалном религијом и политиком (званична вера је промењена пре двеста година, али за робове није). Нема везе да ли се ради о робовласништву (и овде, опет, то није ни грчко ни римско, они имају телекомуникације и биолошко оружје; можда понајвише личи на неко азијско), друштву једнополних (тј углавном бесполних осим кад их западне па тело изабере мушки или женски пол - види "Леву руку таме"), о друштву са четворочланим браковима... није битно, увек и до краја изгради то друштво, као да пише путопис кад је била тамо. Мајсторски.

И тај њен нелинеарни заплет. До некле ствари иду својим током, одједном бум и онда тајац, велике се ствари одигравају али негде другде, не пред њеном камером. Она по правилу прати неколико ликова који су можда страшно важни за историју, али тог тренутка они су негде у прикрајку, у затишју, у присилном мировању, и чекају да виде шта ће бити. И ту их она открива, у том привидно заустављеном току догађаја, људе какви већ јесу.

Роберт Рид - Реморе. Брод дуговечних, на вишевековном луксузном крстарењу кроз галаксију. Један број путника се посвећује одржавању оплате, где се временом намноже оштећења од разних лутајућих објеката (микро и обични метеорити, комете и чега већ бива), уз сво излагање радијацији и осталом. Генетски се мењају, али то прихватају и негују. Једној дами је досадно и придружује им се. Добар заплет.

Морин Ф. МекХју - Некропола. Дијет је као робиња, са виртуелном букагијом, тј технологија јој усмерава ум да буде привржена власнику и да буде срећна кад је он задовољан. Цивилизација у којој се ово одиграва је нека, изгледа, мешавина муслиманске и индуске културе, бар по називљу, мада не спомиње ништа из њиховог моно/пантеона. Одрасла је на гробљу, тј у неком од павиљона где је њена породица правила и продавала вештачко цвеће. Како и зашто је први пут продата (и ко ју је продао, испада да се плаћа само накнада за поступак везивања, а после роб може да се препродаје (!?)), није уопште јасно. Њен посао је вођење домаћинства - чишћење и којешта, при чему има доста кућне машинерије. Међу машинеријом се појављује и вештачки човек, биолошки конструкт у облику згодног типа, и онда се њихов однос полако развија. Кроз кућне интриге међу осталом послугом, учешће у газдаричином виртуелном позоришту, касније тајне састанке и на крају бекство назад у некрополу, где ће да крену од ничега. Занимљиво штиво, цивилизација пуна рупа и недоречености, амбијент прилично стваран (и опет недоречен - ако имају вештачке умове, шта ће им робови?).

Ненси Крес - Граница грешке. Фино упакована освета, на научној основи. Сервирана хладно и јебитачно, одлично дозирано. Утеха за све који су давали својим будућим шефовима да преписују.

Стивен Бакстер - Цилија-од-злата. Рударска експедиција на Меркуру налази неке живе организме који се чудно понашају. У ствари их има две врсте и једни изгледа паразитирају на другима или... при чему нешто није баш у реду. Занимљива прича, мада по обичају покушаји да се протосвест некаквих бића изрази речима више смарају него што помажу. Ретко ко то уме, и Бакстер у томе није баш одликован, негде је око средине.

Виљем Сандерс - За маторим Алабамом. Фолклор.

Мајкл Ф. Флин - Мелодије срца. Лекар у страчком дому има ћерку која убрзано стари, а на послу има занимљиву бабу која чује музику. И то не радио јер јој пломба хвата таласе ("нема спикера, нема реклама"), него баш прошлост. Касније се присећа све старије и старије музике. Сређујући белешке он капира да је баба много старија него што се мисли, и долази до отприлике 200 година. Можда баба носи лек за ћерку? Солидан развој догађаја, опет мало дувања око тога шта све имамо записано, шта све може да се ископа из архива (дакле и називи песама које су извођене пре 180 година, са све ауторима и текстом). Крај је врло смирен, без ватромета, врло одмерено. Развој догађаја је исто постепен и налик стварном животу, делује баш као прави докторски дневник, и успева да не буде досадан.

Тери Бисон - Рупа у рупи. Наизглед још једна од оних прича о малој продавници тајни која се појављује, прода неки поклон ког се ваља чувати, па нестане. Међутим не, овај дућан (са деловима за старе волвое) је у ствари ауто отпад, где се догађа полулегална депонија старих гума, пар гикова који то покушавају да искористе за авантуру свог живота, водећи се у сваком кораку инжењерским начелима великог Грунфа. Одлична зајебанција а чак и са научне стране нема неких већих рупа. Лик Вилсона Вуа (који је био кувар за тестенине, шеф рок бенда, математичар, инжењер, напола завршио медицину па постао адвокат, радио у Наси итд итд) је отприлике најбољи ибергик што сам досад нашао.

Пет Кедиген - Париз у јуну. Самостални аутомат за прибављање података, у служби неких ванземаљаца, стиже у Париз (наравно, неће ваљда у Лајковац, што би рекао З. Живковић) где се предаје меланхолији, потрази за другим аутоматима и општем смору. Он је потпуно човеколик, али се ти аутомати међусобно препознају (о чему читаоца писац понекад обавести а понекад ваља погађати, нисам био довољно прибран да то схватим на време па ми је доста тога деловало збркано). Завршава се пижђењем на одсутне газде, којима се канда нешто десило и више не навраћају. Осредње, јер се не палим на само помињање Париза, никад од мене Амер.

Џорџ Тернер - Расцветана мандрагора. У некој подалекој галактичкој вукојебини, у блиском комшилуку настану две врсте хуманоида (обликом и стасом) - црвенокрвни и биљни. Током битке, један од биљних се спасе у капсули, где неким чудом прегура коју хиљаду година у хибернацији и стиже у наш сунчев систем. Узајамно откриваље иде својим током, миц по миц, све до тренутка када овај укапира да га спасавају црвенокрвни. Ту разум устукне пред инстинктом и бум. Те смо тако остварили Први контакт. Добро изведено од почетка до краја, са све шашавим друштвеним обичајима на обе стране - људи из наше будућности имају своје облике политичке коректуре, ови биљаши пак неке своје зврчке, уверљиво приказано.

Џо Халдеман - Нема ћоравијег. Сличне сценарије смо већ виђали овде - у неким случајевима укидање сна, у другим убрзање рада мозга на друге начине; овде се ојачање мозга постиже слепилом, јер је визуелни кортекс најјачи део мозга, ал' га замајавамо обрадом слике. Отприлике као да је графичка најјачи део рачунара, па ако кажемо да не треба видео одједном имамо трипут јачу машину. Испричано је скоро вонегатовском лакоником, равно, само прича шта се и како десило, са мање драматике него у прогнози времена, а опет вуче да се чита даље. Мајстор.

Грег Еган - Чаура. Аууу... овако компликован заплет тешко ко може да смисли. Дакле експлозија у истраживачкој лабораторији, уништена сва опрема, ал' боли нас патка имамо бекап од свега у сефу. Детектив је, наравно, најмљен из одабране приватне полиције, а и онај сеф је ауцорсован некој фирми која држи фарму сефова. Заплет пичи у цик цак доста далеко, и пред крај се на сваких пар страна открива још по један слој намештаљке. А тек закључак на крају, да никаква освета не може да развргне учињено, све и да се затру сви починиоци. Још један мајстор.

Мајк Ресник - Седам погледа на Олдувајски кланац. Најзад СФ, мада се и овог пута све догађа око његовог старог ћошета, Килиманџара и околине. Овог пута нека потоња цивилизација испитује археолошке налазе из краја, почев од пљоснатог камена који је неки Кјубриков мајмун употребио да звекне силеџију, па све до репризе тога на планети на којој би требало да више нема људи. Успут је ту убацио пешес прича из историје краја, како га он замишља, међу њима, наравно, и још један наставак из оног "племе Кикују се сели на вештачки свет". Може се истерати Мика из Ресника, ал' не може Ресник из Мике.

Џеф Рајмен - Мртав простор за неочекивано. Нешто као "Смрт трговачког путника" за корпорацијске мраве. Илити, шббкб разни секундарни параметри којима се као мери ефикасност пословања сваког појединог радника или групе постали најважнија ствар на свету, да ти посао од њих зависи. Суморно, изазива нервозу.

Мајкл Бишоп - CRI DE COEUR. Немам појма са француским, ово би требало да значи "урлик срца", можда. На генерацијском броду, једном од три, који пичи до Ериданија или тако негде где треба да нађе поземљиву планету (тј да може да се тераформира, дакле поземљи), геолог реши да има сина, који испадне монголоид. Није баш преглуп, само приглуп, али и такав има личност. Добар део посаде углавном проводи године у замрзивачу; он више времена проводи са сином. Мати се држи по страни, углавном замрзнута. Негде пред циљем остају без једног брода а онда и без циља, јер је она планета којој су се надали доживела неку еколошку катастрофу (нешто упало у атмосферу па док се то слегне, пар векова). Онда један брод пичи до следећег најближег система, а други остаје да преспава слегање у замрзивачу. Успут, међуљудски односи, наде, тихе патње и понека топла људска прича. Није лоше, ал' се ама ничим не истиче од педесет сличних.

Хауард Волдроп - Тестераши. Фолклор.

Урсула К. Ле Гвин - Питање Сегрија. Неколико екуменских извештаја, током више векова, о планети Сегри где је некад давно, ко зна зашто, настао људски сој у коме се на једног мушкарца рађа шеснаест жена. Како госпођа има обичај, на овом је изграђена цела цивилизација, са својим обичајима, културама, табуима, установама и свим што се из тога може изродити. Изложено је кроз неколико прича, прва из пера капетана Алоао-олаоа, свега пар страна, много покољења пре првог званичног посланика Екумена на Сегрију. Друга је о пару мобила (покретних амбасадора), при чему он брзо нестаје, тј умире, а она успева да некако опстане међу женама. Јер сегрегација је потпуна - жене воде целу привреду и цивилизацију, док мушкарци живе у замковима, који су комбинација спортског клуба, карате школе, војне школе, ћорке, куплераја (где су они на располагању) и олимпијског села. Они који се најбоље покажу у борбама и спортовима стичу право да опслужују даме у граду и то за паре у јебарницима (fuckeries); виђенији расплођивачи међу њима стичу и неку славу... али немају појма о стварном животу ван својих зидина, који је женски посао. "Што оде у мозак нестаје из муда", дакле никакво школовање осим спортова. У време треће приче припуштено је 200 посланика са екумена а генетика је мало поправљена па је сад однос 1:12. Та прича садржи само изјаву једне мештанке чији је син одбио да оде у замак али су га ухватили и одвели. Четврта је опет доста касније, о девојци која се заљубила у свог плаћеног јебача, а и он у њу, али се то наравно доста трагично развија, нема срећног краја. Пета прича је о времену кад је доношен закон о отвореним капијама (мушкарци су најзад могли слободно да излазе из замкова... али нису имали куд јер нису имали, нити умели, шта да раде осим да се надмећу међусобно и буду јебачи). Она прати једног од учесника побуне у једном замку, где је управник врло сурово реаговао на доношење закона.

Ле Гвин и овог пута ради све како треба, и ових пет прича, иако скроз различитих дужина и ликова и времена, чине густо уткану целину. Посебна вештина је била потребна да се изграде ликови Екуменаца, који су тако скромни и не баш сасвим сигурни у оно што раде, али из њих извире многовековна мудрост. Знају кад да се суздрже, кад да ризикују, кад је најбоље да ћуте, кад да не раде ништа, а кад проговоре отворено с неким, добро су га изабрали.

Елиот Финтушел - Илем. Прилично фантазмагорична збрка, која почиње са типом који установљава да његове ретке али специјалне главобоље падају баш у време неких већих догађаја (великог нестанка струје од Нијагаре до Њујорка, например), и да је он тај специјалан чинилац. Затим преузима неки посао који му шеф даје, да путује са неком црнкињом, Топси, до њеног краја... а тај крај се испоставља да је Велики Прасак, и да се ту преплиће неколико стварности у неком симулатору путовања уназад кроз време, где они јесу у капсули али иду пешке у прошлост, по експоненцијалној скали (дакле пет корака пет година... наредних пет корака стотинак година итд), при чему их нападају разне екипе - кад његовог шефа, кад његовог парњака из другог свемирвремена, кад њихових конкурената. Јесте збркано али сам успео да га препричам, а? Приде се прича од неког тренутка прича из њеног лика, па опет из његовог (ако је то он - њен сапутник је Ели, а овај се зове Елиот, јесте-није?). Није доста лоше, мада... можда кад бих прочитао поново... мњах.

Катарин Кер - Азил. Земљотреси, дизање нивоа мора, Слободни универзитет негде уз Темзу ваљда треба да буде препуштен води јер ће се нова долма градити који метар изнад. Американка која је дошла да продаје своју нову научну књигу (о успону хришћанског фашизма у САД) одједном постаје избеглица јер је предмет њене књиге дошао на власт тамо. Мало туристичког водича кроз бирократију, солидарност, визе и специјалне статусе, што су и за Амере и Британце поприлично стране речи. Успут, ту и тамо се назире на шта би личила Америка под диктатуром.

Волтер Џон Виљемс - Црвени Елвис. Један опсежан шббкбб на тему "Елвис замењен у породилишту", тј не баш него је он умро на порођају а други близанац понавља његов живот. Осим што му се овај јавља као дух, и тачно му говори кад шта да уради, пази пуковник ће те зајебати, продаће те, не иди у војску... Овај Елвис тако стоји поред Мартина Лутера Кинга и зауставља онај метак, постаје комуниста па онда независан, не пева у Лас Вегасу него иде по Европи и дочека следећу генерацију публике, наступа са Битлсима и... наручује да га сахране у специјалном маузолеју, кичастом, уз бисте Џоа Хила, Маркса, Гандија, а МЛК му држи говор.

Мери Розенблум - Калифорнијски сањар. Након великог земљотреса, од Калифорније остаје доста фронцли. Једна живи на обали, остала без цимерке (љубавнице?); у близини се заустављају кола, дотрчава клинка и "мами није добро". Испоставља се да јој то није мајка, али кад већ има поприличну амнезију, клинка ће је већ некако убедити да се зове овако а не онако итд. Хепиенд се саставља од мало чудне комбинације датих делова.

Лиса Голдштајн - Расцепљена светлост. Јудео-хришћанска религиозна ствар.

Брајан Стејблфорд - LES FLEURS DU MAL. Опако, компликовано, није баш тешко за праћење али ће сваком да промакну бар неки завучени штосеви. Прво, треба имати неког појма о Бодлеру. Па онда о Оскару Вајлду (како се, узгред, зове главни лик). Па онда мало о главним питањима концептуализма, који је те деведеспете још штогод харао галеријама али је већ нешто остајао без горива. Е то све да би се сконтало како један лик убија остале, у правој агатокристијевској редаљци малих црнаца, при чему су сва убиства слична али се нека баш разликују. Оруђе убистава је генетски прилагођен цвет, чије ће семе да никне само у телу нанишањене жртве, и да га живог поједе за неколико сати и расцвета се у уметнички урађен букет облика леша. Зна се и метод испоруке - долази нека девојка и успут онако, скоро другарски, пољуби жртву. Осим што не могу да је нађу ни да је ухвате, а речени Оскар Вајлд (133 године, трећи пут подмлађен иако му је рано и за други пут) се удене у истрагу, иако до пола нису сигурни да није он главни осумњичени. Много дубокомислених анализа успут, али строго успут - више у виду јетких примедби, узгредних напомена, ситног пођебавања... Све скупа веома забавно и поиграва се са бар десетак клишеа, како из уметничког света тако и из жанрова (и СФ, и детективско/муријашко/мистеријског). Препорука!


Дакле јако добра година, Дозоа се тек успут осврнуо на оно што му је само пар година попуњавало скоро пола збирке - два фолклорна комада, два-три шббкбб и/или религијско-психолошка, али зато чак осамнаест чисто СФ ствари, од којих бар пет мајсторских.

је СФ        +++++ +++++ +++++ +++
није СФ    +++
напола    +

Baš me nešto obradovalo sada. Kopam liste najboljih SF knjiga ove godine i zapazim jednu za koju kažu da je najbolji ovogodišnji debi, "Infomocracy". Pogledam ime autora, kad ono Malka Older, izuzetno inteligentna i obrazovana žena koju sam pre jedanaest godina upoznao na onom čuvenom seminaru u Švajcarskoj - tamo gde smo krali vino, znate vi dobro kom seminaru.

Napisao sam joj čestitku na fejsbuku, kaže stiže mi potpisan primerak, baš lepo

Najbolji SF roman ove godine nije izdat 

Filipenko wrote:Najbolji SF roman ove godine nije izdat 

То збило редове, нема издајника!

ja sam poltrončina lažljiva i licemerna, fuj 

pita me autorka gde sam nabavio knjigu jer sam joj rekao da sam počeo da čitam, a ja ni pet ni šest nego "kupio na Amazonu".

idem sad da je stvarno kupim na jebenom Amazonu, a to što imam još 5.000 piratskih e-knjiga čije autore ne poznajem - nikom ništa.

Da. Ma pazariću ebook, šta ima veze.

1996 (за 1995. годину)

Урсула К. Ле Гвин - Ослобођење једне жене. Дакле исти свемир, исте планете као и прошле године - Верел и Јеове. Главни лик је робиња, коју пратимо од детињства, кад је тек спремају за улогу робиње-конкубине (прво газдаричине, па синовљеве), што је још и добро, какву судбину доживљавају остали. На Верелу, газдачкој планети, ослобађање креће из друге руке - с једне стране покрет међу газдама а са друге одјеци успешне побуне на Јеову. Главни разлог зашто ово није цео роман него низ дугачких прича (по америчком бројању спадају ваљда у новеле) је, по мени, што овако имамо целовитији увид у цео тај буџак екуменског свемира него кад би то био један дугачак роман, који би онда морао да се држи једног тока радње. Или, ако би се приче уклопиле у роман, ту би било слабо повезаних делова, или би нешто материјала морало да се жртвује да би се то повезало како треба. Боље овако.

И овог пута, комплетна слика, све је ту. Ту су лутања покрета који још не зна тачно какво друштво жели да створи (што се нарочито види после на Јеову, где је робовласничка тиранија прерасла у тиранију мушких слободњака над женским), који би потези били у складу са жељама а који би били политички згоднији у датом тренутку. Ту је огроман јаз у култури, која никад није имала установе које јој требају да би могла да живи у слободи, огромно незнање и, са друге стране, тиха и ненаметљива помоћ Екуменаца који су такве игранке гледали хиљаду пута, и знају колику би штету направили залећући се. Можда кључна реченица за разумевање њеног приступа приповедању, одсликавањем судбине читавих друштава кроз животе неколико ликова, "Шта је пар живота спрам историје двају светова, великих револуција за наших живота, наде и бескрајне суровости наше врсте? Ситница. Али и кључ је ситница спрам врата која отвара."

Ијан Р. МекЛиод - Дан звездоброда. Цео дан протиче у ишчекивању великог Дана, кад би генерацијски брод требало да стигне до циља и ансиблом (мада под другим именом, Урсулин уређај још нису сви називали тако иако је био већ 20-30 година стар) јави како је прошло буђење посаде и на шта личи планета на коју су кренули. Главни лик, психијатар, сматра да то није разлог да читав дан не ради ништа, па одржи две сеансе пре подне, за ручак оде да се нађе са текућом швалерком с којом се онако споразумно разиђе док се опет (можда) не ужеле једно другог. За време велике журке увече примети да му нема муштерије, оде да га обиђе а овај се обесио. После се врати у ординацију и полако се буди - он је у ствари замрзнут на броду, као и сви које зна, и цео дан који је прошао је само програм којим их систем замајава сваког дана сваке године, док их можда једном и не пробуди. Главна рупа у целој причи је тих последњих пар страна, где он постаје свестан своје стварне ситуације - чему то, ако систем може да их држи годинама у сну? Осим за потребе приповедања, јер како би читалац могао да зна нешто што приповедач не зна?

Роберт Рид - Место са хладовином. Бизарно, и психијатријски. Богати солиста држи механизовани рудник на приватној планети; његова ћерка воли да се игра тераформирања, што луђе то боље, а главни лик је чувени дизајнер екосистема којег је матори најмио да јој помогне да сложи шта је наумила. Богато технотрућем који ем делује занимљиво ем на крају, по начелу Чеховљеве пушке, опаљује. Успут се открива којешта, да њих двоје нису отац и ћерка, и да је она лујка посебно опасне сорте. Драматична пиротехника у завршници, и отприлике отворен крај.

Грег Еган - Светлећи. Или светлосни, или сјајни - то је име кинеског суперрачунара на коме њих двоје изводе симулацију уочене аномалије у пукој аритметици - наиме, обично сабирање-множење-и-обратно уме да доведе до противречних тврдњи (тј полазећи од тврдње А за коју већ имамо доказ да је тачна, долазимо до доказа да није тачна) кад се примени на довољно велике бројеве. Нешто по, ваљда, аналогији са брзином светлости, која на планети слабо утиче на мерљиве појаве, али са повећањем растојања... Земља на којој се ово одвија је поприлично слична Гибсоновим мегакорпорацијама, уз упетљавање доста политике а све зато да би се створила ваљана напетост за велико финале - муљање гигабројева на светлосном рачунару, без икакве везе са било каквом мрежом, у датих 60 минута. По тези које се Еган држи овде (а много јаче касније у роману "Невоља"), свемир се ствара поимањем, тј у неиспитаним деловима науке природа још није дефинисана, законитости још не постоје, но настају кад се открију/смисле. Тако откривање аритметичког сингуларитета покреће реакцију, не зна се чију, па долази до (рачунарске) борбе за рубна подручја. Слична теза је већ била пре неку годину, оно са "Крај материје" Грегорија Бенфорда (https://vasudeva.forumburundi.com/t462p200-science-fiction#130651).

Мајкл М. Флин - Обећање бога.

Пет Кедиген - Смрт у земљи обећаној. Истрага убиства у виртуелној игри, под видним утицајем Дукета Нукета који је био популаран кад је ово писано, са све колима која вечито горе. Место догађаја је Ну Јок Сиди, један од апокалиптичних градова у којима се одигравају разне верзије игре. Не претерано оригинално, јер је "Snow crash" већ био изашао, али с друге стране убедљивије у виртуелном делу. Чак ми се чини да је и Кроненбергов "ЕгзистенЗ" мазнуо понешто одавде, као и Чарли Строс за "Halting state". Главна мана је што инспекторкина полицијска екипа, међу свим оним сликовитим именима, напросто нестаје и тек сам негде око половине похватао који су наши а који њихови. Сам злочин није убиство у игри, тамо је све дозвољено (о чему је донет и закон), него што побијени умру од исте ране и у рлу... и то који сат пре него што умру у игри. Занимљиво чак и за оне који никад нису играли тако нешто, а по неким питањима и боље од стварних (!) игара, јер то што је овај замислио још увек нема да се купи.

Џо Халдеман - За Бело Брдо. Тако се зове риба, а он се зове Водени Човек. Земља је... музеј, а они потичу са различитих светова (он са некакве зимоће, она са холистичког тропског раја), говоре више језика (често се спомиње палиндромски начин, оно кад каже "узрок је последица је узрок" у три речи, с тим што се облици у његовом и њеном језику не подударају), културе су им доста различите. На земљи је неки митски непријатељ посејао нанофаге, роботе који разбијају везе у аминокиселинама, па се цело становништво распало за неколико дана, као и цела биосфера. Земаљску аристократију (сад богату) чине они који су тад били одсутни. Обоје су најмљени, уз двадесетак других такмичара, да негде у Амазонији начине трајне споменике помору. Док се они баве обиласком Земље у потрази за надахнућем, и док смишљају шта ће да направе, испоставља се да је непријатељ успео да потпали Сунце да стари много брже него што треба, па систему остаје можда тридесетак година форе. Кроз све то, фина атмосфера, без иједног сукоба међу људима (мада би било разлога, али матори мајстор овако жели да стави до знања да нам се раса опаметила након Истребљења) а опет није досадно. И, приде, прилично неочекиван крај, одлично.

Џон Кесел - Неки то воле хладно. Спасавање Мерилин Монро од самоубиства, методом путовања кроз време едаби је обрлатио и убедио да има нешто много боље за њу, у далекој будућности. Истина, свет/тренутак из ког је извађена више неће бити исти, ал' то је ионако рачва која се ту трајно одваја од главног тока и тера својим путем, а агент се уредно враћа, с њом, у главни ток (по некима је ово немогуће, види сличне приче од пре). Но, о обећањима имамо пословицу. Завршава се солидном досетком.

Ален Стил - Смрт Капетана Будућности. Настало изгледа као покушај да се "Розенкранц и Гилденстерн су мртви" понови, али на предлошку жутих издања "Капетана Будућности" из периода 1940-45, одакле се појављују кратки одломци на почетку сваког поглавља. Класична свемирска опера (ма нема певања, видети историјат израза), испричана типично морнарско-радничким речником. Дакле најгори могући капетан, коме је очух купио крнтију од тегљача да га се отараси, а овај увртео себи у главу да је онај галактички јунак из старе жуте штампе. Добра зајебанција, и у ствари и добро штиво.

Морин Ф. МекХју - Линколнов воз.

Давид Марусек - Излудели смо од весеља. Марусек (Марушек пореклом?)  је озбиљан писац, ново име с којим се још нисмо сретали, ваљда јер је касно почео да пише. Ово је компликован свемир, све врви од наногамади (не објашњава ко је тим засејао планету ни откуд све то ту)  и припадајуће количине контрагамади и разних дронова који вам сваки час узимају узорак ћелија да провере да ли сте чисти. Живи се у куполама са жестоким мерама обезбеђења. Лик је богати дизајнер амбалаже, подмлађен до тридесетих (има 94) а ожени се моћном правницом која убрзо постаје једна од главних у светској управи. Кад крене наопако, то бива спектакуларно - једини ефектнији пад из моћи и богатства  се можда може наћи у "Рекламократији" - с тим што овде типу полази за руком да се некако врати жени и настави са животом, али има сто проблема, више није исти, и све могуће базе података су обавештене да је мртав (и био је, цела три минута), па док објасниш да ниси медвед... Ово је после проширено и постало прва глава романа, а после је изашао и наставак, мораће се до Швајцарске.

da li neko mozda zna sta se nalazi u rec i misao knjizi ruska fantasticna pripovetka?

ufm pafie, kako dobar sazetak

1996. остатак

Мајкл Свонвик - Радио таласи (радио маше?). Нешто као страва, ма ужас.

Грег Еган - Вангови ћилимови. Жестоко... Дакле не само што су главни јунаци једни од хиљаду виртуелних клонова сваког од чланова посаде (и имају некакав ансибл, тако да знају шта се тог тренутка догађа са оригиналима на Земљи и са осталих 999 посада), који живе у копији свог виртуелног града (у рачунару на свемирском броду), него и остварују Први контакт. Осим што контакта нема, отприлике као код Лема само још даље. Лем је бар стрпао наше и њихове на исто место и омогућио им да виде једни друге а да се ипак не разумеју. Вангов ћилим је нешто толико десето да чак не даје ни одговор на питање "да ли је свемир настао тим што га је људска свест замислила". Плушчина, Еган још није објавио слабу причу.

Мери Розенблам - Набацивање на Пегаза. Смушена прича о троје нишчих (ајде, четворо, уз њену (можда) бившу рибу), који се баве маргиналним уметностима или напросто преживљавањем на рубу. Величина би, као, требало да се нађе у ситницама, а безначајни чинови да имају велекосмички значај за починиоца, јер ће тако донети Важну Моралну Одлуку. Бледуњаво.

Ден Симонс - У потрази за Кели Дал. Пијани пропали профа реши да се убије, али упада у имагинарне светове (ништа нарочито, варош и околина од пре пет до пет милијарди година, без људи) своје бивше ученице, где покушавају да убију једно друго (ово управо заслужује нешто из жанра лошег преприча). Уверљиви предели, без превише објашњења, очекује се да читалац може да прати. У ствари, без икаквог објашњења.

Урсула К Ле Гвин - Одрастање у Кархиди. Фина причица из гетенске цивилизације. Ко је читао "Леву руку таме", код куће је. Ко није, вероватно ће се снаћи, али ће му промаћи доста. Овог пута из ока мештана, на шта личи пубертет и увођење у секс у том крају. Ако има поруке, гласи "сви смо људи".

Пол Андерсон - Постање. Тј тако се код нас преводи тај део библије, а ово би могло да се подведе под библиолике текстове, бар по прегломазном стилу и простору одвојеном за бајаги описе размене која се догађа у заједници галактичких умова, у ствари вештачких умова претеклих који милион година после нестанка људи, и вероватно и већине других мислећих врста. Ствар се своди на Геу (Gaia) која је један од тих умова, кустос Земље, некаквог шефа Алфу, његовог изасланика Путника који је дошао да мало види шта она то ради, двоје њихових подличности/деце, те извесног поглавицу локалног племена који се запутио ка полу да тамо нађе умеренију климу и плоднију земљу, јер Сунце, ускоро на издисају, пржи немилице и пустиње се простиру до бар педесетог подеока. Ово би се дало свести на десетак до тридесетак страна, али Халдеман слаже читав омањи роман, и ту ово двоје деце помало завирују у алтернативне прошлости (и једну садашњост) које Геа држи у виду огромних симулација и друштвених опита. Е сад, Халдеман од читаве прошле и будуће историје Земље њима направи базу у Енглеској XVIII века, шаље их у стару Грчку, па у Енглеску око 1900, те у кинеску Америку која се отцепљује од Кине. Он се зове Кристијан Бренок, и требало би да је типични морнар (свемирски). Она је Лоринда Ешкрофт. Спомињу Хомера, Шекспира, Хајама, Киплинга, неколико будућих имена, те Халдемана (мало зајебанције на свој рачун никад није на одмет), али примери које цитирају потичу од Џејн Остен, и све скупа ово је још једна ода западњачкој загледаности у себе (и америчкој у кеву Британију). Надувано, превелико и некако намерно тешко за праћење, јер тако делује да је ствар сувише сложена да би ми људи данашњице могли да је пратимо (а писао је, ваљда, лик из будућности).

Ненси Крес - Фајгенбаумов број. Тип (гле, профа на универзитету и гле, предаје математику, веома оригинално, то никад нисмо имали) пати од тога што види, иза сваке особе, и њен идеални лик, шта би била да је остварила све што је могла. И себе дуплог у огледалу. Зато никог не гледа у очи, идеал привлачи. Налази студенткињу која пати од тог истог. Упоредо иде прича о "чудним атракторима", стањима у које систем може да западне кад итерација крене из тачке подалеко од стабилне; требало би да дивергира, али неће увек. Ове две појаве, њихово виђење Платоновских идеалних ликова иза сваког, и ову математичку не баш дивергенцију него конвергенцију ка стањима далеко од очекиване стабилне тачке, аутор некако успева да повеже у финале приче. Делује мало натегнуто, али таква је математика док се не докаже. Ова прича је редак случај да неко успе да састави математичке конструкције са живим људима. Мало сам теже пратио јер је ту негде ипак промакла нека логичка рупа, коју нисам успео да нађем. Ал' мора да је има.

Џеф Рајмен - Дом. Још једна (пост?)апокалиптичка визија некакве будућности где млади напросто убијају старе кад им се ћефне, као бескорисне ждераче. Догађа се, нуто чуда, баш негде у Енглеској. Крај је тотално нејасан, ал' није ни битно, има смисла колико и остатак приче.

Тери Бисон - Нема мртвих. Фолклорно просеравање.

Пол МекОли - Бележење анђела. На планету где неки ванземаљци држе низ људских насеобина у скоро музејском стању, слеће лађа из праисторије. Не зна се ко је ту уопште људ у смислу данашње биологије, нити се писац много бави разликама. Главни ликови су архивар, који треба да саслуша свачију причу (најчешће пред смрт), гувернер ванземаљац који гледа да се не меша, и риба са лађе која неће више са својима а они је баш траже. Мештани (све расе) су генетски скројени да буду дарежљиви, што даје чудну привреду али изгледа ради у том музејском амбијенту. Но, култура је лабилна, и страни елемент попут ње може да доведе до свачега... И на крају, отуд, бива револуција. Јер она је од пре времена кад су ванземаљци преобликовали људску расу у сто варијанти, и нико не уме да размишља као она.

Виљем Сандерс - Срећа Елвиса Медвеђе Шапе. Фолклор. Наставак маторог Алабаме или тако нешто.

Брајан Стејблфорд - Историја смрти Мортимера Греја. Подугачка новела, прати главног лика како пише историју односа човека/човечанства и смрти, у чак десет делова, током два-три века свог живота. За то време он потроши доста будућности, мења начин живота, мења став донекле, испрати неколико мода и некако успева да сваки пут звучи мудро а опет мало смотано, уздржано, испразно, како кад. И друштво се успут мења, па он понекад буде славан, понекад испљуван, богат па непознат па опет славан... отприлике како би тако дугачак живот и могао да се развија, кад се мало поразмисли о томе. Богато, на тренутке драматично, мада се та драматика по правилу издува без пиротехнике - нико не бива баш убијен, например, а племе самоубица дође више културна појава него драма. Инвентар ствари које је успут набацао је поприличан, чак на крају имамо и интергалактички вирус, који је Алистер Рејнолдс такође измислио, у отприлике у исто време, и означио као ненадјебиви крај свега у свемиру.


је СФ    +++++ +++++ +++++ +
није СФ    +++++ ++
напола    +