Science Fiction

Занимљиво како сам при сваком читању у глави имао сасвим различит пејзаж где се то догађа. Роканон ми се први пут догађао у отприлике два ниска планинска ланца, нешто као Апалачи, са неком водурином између; овог пута је то било много вишље и богатије. Ваљда сам пажљивије читао.
Изгнаничка је можда имала исти град и племенско скровиште оба пута, али околна брда су изгледала скроз другачије; чак сам први пут сметнуо с ума да ту има и неко море, мада се спомиње онолико. Није остало у слици.

"Град илузија" до пола уопште не изгледа као наставак "Планете изгнанства", јер је главни лик оданде али му је ум избрисан. Он се буди на Земљи, негде у шуми, као потпуна табула раза, и наредних пет година живи са најближима и учи... месну културу. Тј шта је већ остало од ње, јер Земљом владају Шинзи и строго пазе да се негде нешто не развије и не ојача. Он онда креће до њиховог града, негде далеко на запад, и друга четвртина књиге је то путовање, колико кроз опустошену и подивљалу планету, толико кроз разне сумануте културе на које наилази. Сви они нешто наклапају, све је то дегенерисано од времена кад је Земља још имала цивилизацију. Једни живе, например, номадским животом али имају ласерске пуцаљке; други су црква мртвог бога са заветом ћутања и строго групним животом; ту је и тотални лудак, краљ Канзаса са двеста вољних поданика, који још испада најнормалнији ту. Све то изгледа као пуко осликавање стања, међутим... кад он најзад стигне у Ес Тох, откривају му да је он у ствари изасланик са Верела, планете из претходне књиге. Јер их је јако занимало да ли да траже помоћ, да је понуде, како се завршио рат ако се завршио. Међутим Шинзи су мајстори лажи, лажу чак и телепатски. Заврзлама која се ствара се заоштрава, иде из лудог у луђе, до последња два поглавља. Све што је било речено у првој половини књиге сад може да се тумачи другачије него што се чинило. Метафора постаје месо, узгредне напомене постају пророчанства, пословице се откривају као дубље истине, основна уверења од коана постају прозаична упозорења. Питање да ли је било рата и ко је победио пролази кроз два-три једнако убедљива лажна објашњења, док се не разјасни. Крај је исто убедљиво вртоглав.

Занимљиво да ми је овог пута географија из првог и другог читања (пре тридесетак и пре десетак година) остала у глави мање више иста, али се од целог путовања не сећам скоро ничег, то ми је било скроз ново. Дежави би се појавио помало, негде пред крај епизоде.

"Свет се каже шума" сам прескочио јер сам га скоро читао и јер је то ипак тање дело, написано у једном антиколонијалном даху.

Зато, "Лева рука таме"... не знам већ који пут. Од Живковићевог издања из, ваљда, 1976. па преко лоше оцрованог оригинала од тетке из Калињинграда, преко џепног мађарског (!) издања, па до овог сад (тетка положила, са деветком!).

Мало је зајебано да се преприча јер... пре свега Екумен, нови савез од осамдесетак светова настао након прогона Шинга (не залази у појединости) и даље налази забачене колоније од пре ен десетина хиљада година, и разне варијације људске врсте. На Гетену налазе двосполце, који отприлике насумично попримају овај или онај други пол кад им дође периода. Сама механика јебања у таквим околностима је споредна - много је важније друштво које настаје без тог основног дуализма. И светлост/тама из наслова је исто опис јединства супротности ("јер светлост је само лева рука таме") а не било какве поделе на светло и тамно, добро и зло итд.

Као и увек, Урсула зида читаву културу од суште маште своје, и та делује комплетнија од оне у којој је одрасла . Два-три поглавља су наизглед легенде, али су у ствари сами фолклор, народно предање, али и породична историја Терема Харта рем ир Естравена, у суштини главног лика (чије белешке су такође два-три поглавља). Има и свој календар и часовник (али растојања и температуре су у царским мерама америчке републике). Чак и филозофије има довољно да се на њеним премисама докторира - нпр постоје предсказивачи који, за добре паре, предсказују будућност. Зато да би показали колико је бескорисно имати одговоре на погрешна питања.

Пиротехнике слабо има, ту и тамо мало припуцају; од технологије гетенске пар ситница (звучне пушке и Чабе фурунче за арктичке шетње), али зато је само друштво довољно да зблане читаоца. Штавише, има две скроз различите државе - једну краљевину са бар једном дворском сплетком недељно, са лудим и параноичним и повремено трудним краљем, и једну народну републику у којој служба и давно изабране структуре руководе свим. Све ово у тренутку кад нови председник краљевске владе покушава да измисли национализам и патриотизам не планети где тога никад није било, ерго ни рата, а све зато да би се достојно стало пред Екумен. Политика је курва, без обзира на пол...

ta bi knjiga trebalo da bude deo osnovne lektire.

Да знаш. Оне сцене на крају, кад Џенли Аи после две-три године види своје и чине му се странци јер се он скроз подомаћио, то је антологијска ствар. Мада, то не вреди вадити за читанку јер не ради ако не прођеш кроз радњу и сав тај лед.

neocekujuci nista dobro, uzo sam da citam m johna harrisona, kefahuchi tract trilogiju (prva knjiga je sarena spejs opra, druga sareni noar u svemiru, trecu tek treba da citam), kad ono dve knjige koje sam procito ispadose jedinstveno izvestacen, saren i uzbudljiv tekst. ja nisam covek koji mnogo mari za recenicu ali dosta sam recenica zapamtio na kindlu, jako su lepe i kicaste. nekad davno sam bio citao njegov the course of the heart. to je nekakva kao mejnstrim prica o, da kazemo, hororu sublimnog, koja deli taj neki motiv traumaticne ekstaze sa ovim knjigama ali sa sasvim drugacijim rezultatima; nije mi se dopala. ja doduse horor ne volim.

e si citao viriconium? nije sf iako je dying earth pod-zanr.

i super sto si se vratio.

nisam, znam da mu je to najcenjeniji rani rad, el to kao serijal romana ( ili prica i romana?)? kolko ima toga?

(btw, citam volodina i postao sam fan. hvala na preporuci! prvo sam cito deset teza, jedanaestu tezu i to me nije nesto impresioniralo, al sam onda uzo we monks and soldiers i to mi je bilo super, neke prica iz writersa pa bardo or not bardo. sad me cekaju minor angels i radiant terminus)

to su tri knjige. prva je onako prilicno dobar ali opet ne ni preterano razlicit new weird a onda stvari postaju komplikovanije. druge dve storm of wings i in viriconium u stvari razlazu s&s zanr na barokne sastavne delove. kao da neko razgradjuje neku palatu kamen po kamen. po kisi.

Е сад један изузетак: "Човека празних шака" (Disposessed) нисам читао поново јер сам то урадио пре мање од десет година, тако да ми је релативно свеже у глави, а право да речем, има делова који су онако сувише неореалистични што у мојој глави изађе на досадно.

Но сам зато пречитао неке списе о тој књизи и скапирао да сам, можда, тачно знао шта Урсула ради у њој али нисам унао шта је анархосиндикализам. Преведено на српски, самоуправљање без партије и државе. Слободно удруживање рада и материјала (пошто се не сећам ни да ли су имали тзв. средства, тј паре).

Елем, на охохо капиталистичкој планети Урас дошло је напокон до револуције, која се завршила тако да су победници добили суседну планету Анарес да тамо крену по своме. Анарес је поприлична пустара, па ето 150 година касније још живе у поприличној оскудици, али ако и немају законе имају универзитете. Физичар Шевек не успева да прогура своје идеје и једини излаз налази у одласку на Урас (али онда не сме да се врати, такав је међупланетни уговор) да поприча са колегама. Тај одлазак је преломна тачка књиге, тј непарна поглавља прате радњу од његовог одласка, а парна од почетка његове каријере до одласка, дакле као да је чешаљ преломљен, па учешљане половине једна у другу. Овакву акробатику са хронологијом сам касније виђао и другде, нпр Бенксова "Употреба оружја" (која је у првој верзији била чак шестосмерна) или филм "Мементо" (два упоредна тока, један унапред, други уназад од почетне тачке). Но овакав радикални отклон од стандардног СФ друштвеног уређења је бар подједнако редак.

Јер, руку на срце, колико год да је СФ испонаизмишљавао технологија, психичких активности, наука које још не постоје и чега све не, са друштвеним уређењима је врло шкрт и конзервативан. Док је СССР само продужавао себе у будућност, Стари Дрек/Стари Гејт замишљали себе као командну структуру без новца (осим у коцкарници или кад сиђу на Земљу), скоро сви остали су замишљали будућност као или сва-власт-корпорацијама или као тоталитарну свеприсутну државу, или као феудализам овог или оног типа.

Часни изузеци: Бенкс са Културом, где нема новца јер нема оскудице, свега има за све, нема ни потребе за (људским) радом, дакле најближе комунизму што може, и то у више књига, не као једнократни опит. Џоана Винџи и Алистер Рејнолдс са демархијама (демократска анархија, електронско гласање из главе о свему битном, нема посредника, нема државног апарата). Нил Стивенсон са великим градовима распаднутим на енклаве које раде као фирме за државне услуге - уплатиш да будеш грађанин Новог Сингапура на нпр Беверли Хилсу и добијеш њихов пасош и за тебе важе њихови закони, а од територије имају по пола месне заједнице на педесет места. И онда још, слично томе али не као фирме него као појединци или породице, у "Невладанима" Вернора Винџија (роман у три дела, који се одуговлачи до краја времена јер таква технологија се има), који је либертаријанство на делу, дакле нема пореза него уплатиш закон код те и те приватне мурије, здравство код те и те хитне службе, струју код ових гас код оних или попиздиш па оснујеш своје.

Још нико, ево чекам, није описао самоуправљање, осим Урсуле ЛеГвин. И то онакво какво је могло да буде само у СФу, дакле неизложено политичким ни војним притисцима извана, неподложно хировима странке која га је направила, странке нема - пуштено да се развије или увене само од себе. Са онолико изградње новог човека колико само буде кадро да уради.

Занимљиво је како разни аутори виде будућност друштава која су замислили. Бенкс негде спомиње да је Култура опстала већ 8000 година до тренутка кад се он укључио у радњу, и да се спомиње још неких 10000 година касније. Рејнолдс је сахранио Демархију у технолошком хаосу за који је окривио једног суманутог кандидата за диктатора. Оне две теве серије измишљају себе наново сваких 10-15 година али уређење не дирају. Џоана Винџи није писала наставке, а Вернор Винџи је спречио наставке тако што је радњу раштркао до смрти свемира, нема даље. Урсула међутим има поверења, не само у Анарес него и у Екумен. Анареска физика се опет појављује на сцени неодређен број векова касније, њен представник и даље говори правски и има своје идеје о својини итд. Екумен се, дакле, није мешао, те је Анарес пуштен да се развија како хоће. Што је чисти СФ.

Изузетак на супротну страну: "Приповедање" (Telling) је једина Урсулина књига коју сам купио у папирном облику, и то чим је изашла. "Чим" схватити условно, између појаве првог издања и огласа који ми је стигао од СФ књишког клуба мора да је прошло неко време.
Ово је последњи роман из хаинског циклуса, и овако на друго читање након скоро 20 година од првог делује поприлично исто као први пут, али са брдом детаља којих се напросто не сећам. Тачније сад се сећам да би требало да их се сећам, али током другог читања су били праве новости.
Овде би требало убацити ограду да је доста промена у ставу Екумена, нарочито Хаинаца и Земљана, према поступку са новонађеним изгубљеним колонијама,  образложено у причама из "Вечитог повратка кући". Оно кад болујеш од вишка историје и кад истине од пре више хиљада година напросто више не важе, сво је знање привремено, сва је истина локална, историја нема сврхе ако ћеш се управљати њоме, историја је иностранство.
Земља шаље свог члана за Екуменско посланство на Аку, где дозвољавају укупно четири таква и држе их у сјајној изолацији, водају их по свечаностима где им не дају да дођу до речи и све скупа онемогућавају њихове покушаје да ураде било шта, поготову не да спасу било шта од културе од пре аканске културне револуције. Но, та љуштура неким чудом помало попушта и њој дозволе да крене ван престонице, у брда. Тамо је прати само један из Службе, па га опозову али он тера даље на своју руку. Она се за то време упознаје са Приповедањем, што је заједнички назив за свеопшту стару културу аканску, филозофију, поглед на свет, предање, ма све. Што се разрађује у поприличном броју праваца (исхрана, теловежба, идеограмско писмо, мандале, фармакопеја, бон тон, пословни обичаји, однос према новцу) и у поприличном богатству нијанси. Урсула је чудо једно како из рукава вади разне културе, са све разним облицима породица, и свака делује потпуна, обухватна и нимало шупља... и по више од пола питања различита од свих осталих.

Финале је полудраматично (нема ватромета, нико не гине) али опет некако типично за остатак циклуса: Ака се поново повезује са Екуменом, овог пута на здравијим основама. Но, у последњих педесетак страна се открива шта је било лоше у досадашњим основама: између последње забележене посете Екуменаца и ове садашње посаде, била је још једна посета са Земље, и то баш у време када је ова пролазила кроз период теократије са све спаљивањем књига и вештица. То није добро прошло на Аки, али је распалило покрет "хоћемо и ми", који јесте изнедрио нову индустријску револуцију и свеопшти препород, али по цену културне револуције, брисања прошлости и де факто тоталитарног режима. Стара, миленијска култура се брише, а нова индустријска још није ни култура, јер праве гомиле шкарта, ништа не ради како треба, све се брзо квари. Јер освајање још власти и ширење система што дубље ван главних градова је прече.

https://newrepublic.com/article/153615/gene-wolfe-proust-science-fiction

timelike infinity nema veze sa dogadjajima iz raft-a?
i kasniji romani nemaju veze sa ova dva ili?

Ovde je kanda nešto nestalo od postova?

Raft se dešava u paralelnom univerzumu. Timelike Infinity, Flux i Ring dele univerzum i osnovni bekgraund radnje i još ponešto, da sad ne kvarim.

pročito timeline infinity i značajno je zanimljivi od raft-a koji mi je bio malo dosadan al tad su romani bili po 250 - 300 strana pa nije problem.

mislim da mi je putovanje kroz vreme najveći 'ne nikako' u sf-u, na drugom mestu su varijante dana mrmota

М, да. Има изузетака, ту и тамо, кад је времеплов само превозно средство а не и оружје за заплет/расплет, то још може да прође.

Тамо где прекрајају прошлост, већ много зависи од писца. Уме то да испадне добро, нарочито ако на крају испадне да (ће бити да) времеплов није никад ни постојао. У већини случајева се сведе на суву пиротехнику, види шта се све мења кад онај лик упуца генератор, одмах катаклизма и све се руши, вау вау продуцент свршава што ће моћи да убаци десет експлозија у сцену.

Стари Дрек, например, је у скоро свакој серији имао по једну такву епизоду, и сваки пут све горе. Тачно се види да им је понестало идеја па ајде мало да освежимо ствар. Њима бих ту бројао и ликове из холодека, користе их на исти начин. Кад видим ванземаљце у есесовским униформама, мењам канал.

Zna li neko da mi preporuči neku Sci Fi western fikciju, a da nije Dark Tower i Firefly. Može knjige, filmovi, serije. Da ima neki frontier, i šerif, i vanzemaljci, i svemirski brodovi...

https://en.m.wikipedia.org/wiki/Outland_(film)

Летећи Полип wrote:Zna li neko da mi preporuči neku Sci Fi western fikciju, a da nije Dark Tower i Firefly. Može knjige, filmovi, serije. Da ima neki frontier, i šerif, i vanzemaljci, i svemirski brodovi...

Serije: the Expanse, Stargate Universe (Stargejt je tresh inace, ali ovo vredi), Altered Carbon.

The Expanse zvuči jako zanimljivo.


Zaboravih na Defiance.

За "Измењени угљеник" чекам да ми се потрефи време па да натенане погледам другу сезону. Прва је била веома добра, са неколико сулудих ликова, одличном архитектуром - неко је укапирао да експлозије више нису толико битне, него дај покажи нешто и док се не пуца.

Nisam ni znao da je druga sezona izasla. Super.

edit: a i nije, sta pricas Pace?

Причам напамет. Наводно је требало фебруара, фебруар давно прошао, унучићи башта ракија, здраво како си за готово... Добро, онда да не тражим .

Februara je počelo snimanje...

Летећи Полип wrote:Zna li neko da mi preporuči neku Sci Fi western fikciju, a da nije Dark Tower i Firefly. Može knjige, filmovi, serije. Da ima neki frontier, i šerif, i vanzemaljci, i svemirski brodovi...

Cowboy Bebop, Trigun, Desert Punk, Gungrave, Outlaw Star.


Naravno, Cowboy Bebop je Mont Everest za sve ostalo sto ti je predlozeno, od mene ili bilo koga drugog. U odnosu na njega, sve drugo su Avale i Kosmaji.