Science Fiction

Дакле пола године сам читао Урсулине приче и сваки пут одлагао писање, јер сам хтео да их групишем по планетама бар, шта се догађа на Оу, шта у покушајима да се људи шаљу брзином светлости, шта на другом Верелу (јер се забројала па направила још једну планету истог имена, која нема везе са оном првом) у време побуне робова, шт... И међутим јок, она је била исто раштркана као ја, враћала се и удевала још прича у познате свемире, па онда издавала обимне збирке где би биле две-три кључне допуне за нпр причу о Верелу/Јеови, или одједном нешто што се догађа делом на самом Хаину (ипак постоји) а делом на Оу... а остале су само имагинарне културе, чак не нужно и сваки пут СФ.

Те сам дигао руке од ћорава посла. Има ко је плаћен да рашчивија ту збрку. Препоручујем стару "Већа од царстава, и спорија"; "Причу о Шобијима" те "Рибара унутрашњег мора" и још две-три припадајуће из саге о "зашто нећемо лет светлосном брзином", те комплетан циклус Верел/Јеове. Као посластица би дошле додатне приче са Гетена, које су делом легенде а делом шта је било после. Мимо тога, ко шта воли, нисам успео да попамтим. Има чак и чистих зајебанција, нпр у "Дванаест четврти ветра" кад дрвеће ствара илузију перспективе за пролазнике, повећавајући се и смањујући зависно од растојања, чак и истовремено кад наилазе из супротних праваца. Има чак целих збирки где је скоро пола прича тако нека озбиљна разрада блентаве тезе, до апсурда. Канда је волела да испрати сваку идеју бар до ћошка, па да завири куд би та ишла даље, па јој онда давала текста колико је идеји годило.

Него, последња три дана сам извео млатимуд мултимедијални опит. Почео сам по други пут да гледам филм, негде пред крај првог дела дохватио књигу (коју сам исто већ једном читао, ама давно и у глави ми је остала прилична збрка), па прочитао од почетка до краја (трајало је отприлике исто као и сам филм), па онда погледао филм до краја.

Не знајући куд да денем овај текст - може у последњи филм а може и овде - јасно је да сам турио овде ал' да будемо начисто, ово је опит, пишем истовремено за оба медија.

Дакле, "Насељено острво", браће Стругацки.





Ај кад погледате пишем даље. Нешто ме стиже, јал' је грипа јал' је лажњак, па настављам кад видим које је.

locirao sam odgovarajuću knjigu boje braon

Управо читам свашта у вези, па ме занима које је ту издање... спомиње ли се Легија или Бојна Гарда? Оно са легијом је цензурисана верзија. Од књиге имам енглески превод, за који нисам баш сигуран на коју је страну, мислим да је добрим делом заснован на цензурисаној верзији мада не скроз. У филму пак "бојеваја гвардија", "гвардејец" итд, вероватно је доста тога враћено ка оригиналу.

1988 - prvo izdanje

narodna knjiga / dečije novine

a štampano u mladinskoj

prevod je Milan Čolić

Koliko se sećam legion / borbeni legion

napisaću sutra ukoliko sam se zezno

Елем, Стругацки овде опет играју боговски гамбит, али мало не знаш који су наши који њихови. У "Тешко је бити бог" имамо да екипа тихо управља судбином једне цивилизације, све покушавајући да их на мицеве изведе у напредак без великих страдања, но њима се тамо у сред мрклог средњег века запати фашистичка варијанта инквизиције. У "Насељеном острву", то не ради екипа неке галактичке установе, него један клипан аматер, мало још није прерастао тај авантуризам па се запутио. Улеће у поодмаклу фазу два-три империјализма, где радиоактивним шумама лута заостало аутоматско оружје, мутиране животиње и мутирани људи, а раја је редом фанатично одана невидљивим вођама.
Током радње се испоставља да је тај фанатизам електронског порекла, тј да је развијен систем одашиљача некаквих таласа, који га изазивају, и који се никад не гасе. Двапут дневно по пола сата, у 10:00 и 22:00 то се одврће до даске. Људи масовно падају у транс љубави ка вођама, мржње ка непријатељу и спремности да гину зарад тога, певају се борбене песме, урлају пароле итд. Отприлике 1% становништва је имуно на то али током тих пола сата трпе страшне болове, практично епилептичке нападе - а међу њих спадају и анонимни владари.
Владари су практично некакав политбиро, ословљавају се међусобно надимцима (као што је то било и у Стаљиновом) типа Мудрац, Странац, Лутак, Тата. Надимке имају и припадници подземља, с тим што у филму тога нема, било би мало превише да се и то памти уз толико личности.
Радња иде поприлично цик-цак, и то намерно. Максима (главни лик, земљанин XXIII века) прво заробе људи из подземља, тренутно затвореници на принудном рашчишћавању шуме, предају га Гарди, где он убрзо постаје гардиста. Што му се брзо смучи јер није хтео да пуца кад су му дали двоје (да, и 1 жена) осуђеника да их одведе у поток, па је капетан изрешетао њега; пошто је он, јелте, много новији модел него ми, опорави се па се упише у подземље. Подземље, пак, је исто државно (а чине га људи из оних 1%), и они успеју да сруше 1 торањ, снимци одлично испали јер је све било намештено да се види шта све он може.
Он ишакује^РЖ 1 тенк и оде на југ, кроз пустињу, до мутаната, да проба њих да дигне на устанак. Но они су слаби, парола им је "не дирај ништа и пусти нас да изумремо у миру". Ту се издивани и са месним чаробњаком, који је ваљда место са највећом разликом између књиге и филма. У књизи је то неки старац који само ћути током састанка, држи гаврана на рамену и кад проговори, говори кроз тог гаврана. На филму је то неки клинац без уста, седи на љуљашци у некој пећини пуној шишмиша и пацова, и обраћа се исто телепатски, у више разних гласова, добар стерео. Али текст је исти - о савести и разуму, шта треба да ти је јаче, кога од то двоје да слушаш кад се нађеш у оваквој фрци. Идеја да се привуче Острвско Царство да прође преко пустиње и спичи диктатуру се тако одлаже, а Максим одлази до обале да пресретне неку од њихових белих подморница. Нађе једну олупину насукану, и из приложеног у њој схвати да су они још суровији дивљаци од ових, мани њих. Утом сазна да је почео рат на северу, и да је проглашена амнестија - те се преда и буде регрутован и спакован на фронт, као и хиљаде других.
Тенкови којима јуришају су крш али још иду; иза тенкова иде ред возила са одашиљачима одврнутим на 11, заради борбеног морала. Максим се склони у неку згодну увалу и тако спасе и себе и своју одабрану тројку од сигурне смрти (у књизи су имали још и возача, ког су елиминисали по кратком поступку; у филму је прескочен). Ту га стижу двојица који га држе на оку - капетан Чачу, који од почетка сумња у њега (и гине ту на лицу места) и потрчко Странца, једног од невидљивих очева нације. Уцењен животом своје девојке, Максим пристаје да ради за њега, у његовом научном институту. Ту филм доста прескаче, тај рад у институту не траје ни два минута; у књизи има бар две стране запажања кад Мудрац, иначе државни тужилац и аутор овог пропалог рата, иде у бајаги инспекцију института, и види да је атмосфера опуштена, да нема дисциплине (али има резултата!). Такође, кад навуче Максима да попричају, то је код њега кући и у књизи има пасус како се његова жена набацује овом. Одбачено као сувишно увођење још једне кулисе; разговарају у његовом кабинету (који се често виђа, са све кадом са топлом водом у којој Мудрац проводи оних двапут пола сата) и он му излаже план како да униште емисиони центар, за шта је згодан тренутак јер Странац није ту.
Следи спектакуларна акција (узбудљива и у тексту) коју Странац не успева да спречи, јер је стигао надомак Центра кад је овај експлодирао. Следи поприлична свађа (у филму туча, испрекидана режањем и истим текстом као у књизи) између њега и Максима, јер док је Максим аматер добровољац и слободни стрелац, Странац ака Рудолф Сикорски је из Галактичке Безбедности и управо му је аматер сјебао двадесет година рада.
Следи хаос, с тим што подземље ("ма не оно подземље, имам ја своје људе") заузима положаје у државном апарату и Максим је најзад на миру са рибом. У књизи има 1 тотално глупа реченица на крају, нешто као за сцену у некој америчкој серији кад неко тако нешто кажу, сви се смеју окренути камери, креће шпица. Срећом, изостављено у филму.

Е сад, зашто сам кренуо у ово упоредно читање/гледање? Негде пред крај првог дела скапирам да на више места, нарочито у деловима где Очеви разговарају међусобно, не могу да пратим, не разумем шта кажу, јер говоре у полуреченицама, реч две, и то брзо. Звук је биоскопски, значи позадински шумови тутње ко блесави около, дијалози углавном по средини, и то треба слушати на двеста вати па ће све да легне, а не на слушкицама из телефона. Нађем текст и ето. Занимљиво је да ми је читање и гледање ишло отприлике истом брзином .

Оно што сам рекао да не знаш који су наши који њихови... јер јесте да је М. наш земљак (тј Рус али цензуром пребачен у Немца) а ови на Саракшу испадају прави дивљаци спрам њега, они се ипак доимају као домаћи, као нормалан свет у датим околностима, док он штрчи као добронамерни слон у стаклари, моћан немач појма. Но тим је пре занимљиво пратити како се он мења током целе приче, како у почетку на све има спреман разоружавајући осмех, а завршава режећи, крвавих уста, на свог земљака. Јер се одомаћио у сваком смислу.

Филм је отприлике мешавина оног како мали Пјотр замишља холивудски СФ спектакл и руског сентимента. Архитектура у сценама је бар на нивоу 1 Лукасове производње, али са много више смисла за детаље (нпр негде у првом делу, кроз трећи план пролази група деце; једно клинче заостаје мало и види се да носи лутку са војничком фризуром... врло сличном данашњој; у хаосу завршнице једна таква лутка лежи међу шутом). Максимове туче, којих нема превише, су нека врста стилизоване туче из "Матрице" - што у књизи објашњава личним убрзавањем времена (стари трик из педесет књига, с тим што је ово писано 1968). Он је само два-три пута јачи, отпорнији и бржи од нормалног модела, што је за њих довољно да мисле да је супермен.
Дизајн свега је изванредан - од аутомобила, оружја, тенкова па све до браве на вратима ћелије... ако је још негде виђено очекујем да је имитација овог.

И онда сам, наравно, морао да свратим на матични сајт Стругацких да видим има ли наставка, и наравно да има. "Буба у мравињаку" је опет из истог свемира, опет је главни лик Максим Камерер, сад већ окорели оперативац, петнаест година старији, а Рудолф Сикорски (Странац из Острва) му је шеф. Јуре 1 лика којем су, канда, намерно промашили професију, јер је прогресор (дакле задужен за мешање у конфликте на туђим планетама, зарад постизања мира) а по свему је требало да буде зоопсихолог.

Испоставља се да је он један од дванаест, пај сад, темпираних људи које је поставила раса Странаца, у виду оплођених јајних ћелија у некаквом инкубатору, да крену да расту кад буду нађене. Кроз целу књигу намерно (види коментаре) не дају никаква објашњења, читалац зна само оно што зна Максим, чак и на крају. У коментарима дају и списак нерешених питања на која неће да одговоре, кажу "књига је готова, ћао". Један ток је та сама потера; други су списи тог лика из досијеа, његове белешке са терена, где има суманутих слика, суманутих ситуација, често на граници бизарног (али је тај део бар објашњен, па испадне да само тако изгледа).

Има занимљивих ликова, нарочито задрти борац за јавност науке, који се труди да сваку тајну изнесе на видело, и тако до у старост. Ту онда све врви од моралних питања, да ли ових дванаесторо смеју да знају ко су, шта ако су стварно темпирани итд итд. Чита се у 1 даху, и мада се део радње одвија на Саракшу (или бар са ликовима оданде) у ствари слабо има везе са Острвом.

Трећи део трилогије око Максима Камерера и десети део из циклуса подневног свемира је "Таласи гасе ветар", где се цела прича врти око врло посредног доказивања да постоје некакви Странци и да се практично баве прогресовањем (дакле манипулацијом у смеру некаквог свог идеала напретка) самог човечанства. Главни лик је у ствари син једне из другог дела, који је ваљда најјачи оперативац из Максимовог одељења (а Максим је шеф, матори Сикорски одапео). Радња се наизглед вуче и меандрчи тамо амо, међутим ништа није као што се чини и као у најбољим издањима Агате Кристи, све то на крају има неки други смисао, а најмање смо приметили ствари које су нам биле пред носом.
Технички, изведено је све у виду службених белешки, писама, дојава, преписа снимљених разговора итд. Што је, с једне стране, опет оно "неће читалац знати ништа што Максим није знао" што је ок као техника за увлачење читаоца, а с друге стране даје фрагментарну а на крају ипак комплетну слику, практично без да је по нечем јаче или слабије од класичних приповедачких техника.
Инвентар је феноменалан. На страну технологија, где имају неколико куљих ствари (личне летилице, телепорт, некакав интернет, велику галактичку базу свезнања на њему, ама рачунари још избацују траке, нема камера на све стране), него што на сваких неколико страна избацују понеку специјалност која има свој факултет, институт итсл. Редом... институти космичке психопатологије (моно и полиморфне), космичке медицине, за конструкцију вештачких организама, за метапсхичка истраживања, вишу и аномалну етологију (у Сплиту!), психопрогностику, ламинарну позитронику (Београд!), биоконфигурације (Лондон), за регенерацију (ноге), за истраживање космичке историје итд итд.

Такође, дијалози су ту и тамо толико, хм, хербертовски пребачени у неизговорено, да тог ненаписаног а присутног текста има понегде двапут више од написаног. Свака част, много су бољи од оног што сам успео да запамтим из оних ствари што су некад изашле у Кентауру.

И, најзад, ствар коју сам одлагао да напишем јер, хм, мало је зајебано, не знам одакле да кренем.

"Голаћ на урвини". Јер то као да је писао Салвадор Дали а не браћа Стругацки. Јесте СФ али... нема пилота, војске, научника, све су то шофери, механичари, мастиљари, радни људи и грађани. И не примећује се баш одмах да је свеприсутна Шума ванземаљска; то постепено постаје јасно по разним детаљима. Дијалози међу ликовима су јонесковски опичени. Књигу отвара дијалог између Переца (Бибер) и Клаудије-Октавијана Кућегајеног о тако блентавој теми са стаљинистичким призвуком - овај уходи Переца и сваки час бележи шта је овај радио, шта је рекао, и у том га дијалогу прозива што седи већ други дан над урвином и то још, замислите, бос (!).
Планета, тј Шума, има неке сличности са Лемовим Соларисом, али пошто међу ликовима нема научника - све су то грађевинци, дизаличари, ватрогасци, трактористи - нема никаквог покушаја да се проникне у догађања у Шуми. А тамо има неколико врста бића - тзв. мртавци (за које се после испоставља да су тек пуки андроиди, не нарочито паметни), бандити, фантомска села насељена па напуштена али ту и тамо понеко још живи у њима, те некакве жене и још понека зверка. Перец је лингвиста и све гледа како да збрише са Пандоре и што даље од Шуме; Кандид (други главни лик) гледа како да шмугне у Шуму ама му никако не издају дозволу. Он има озбиљну амнезију, тек је некако дошао к себи али не скроз, од времена кад су му поново ушили главу за тело (што се ама никако не објашњава), а и жена му Нава је приглупа малолетница. Да, има довољно сличности да се каже да је неколико ствари за "Аватар" онај Камерон мазнуо одавде.
Део кад Перец иде кроз институције, тј покушава да се види са директором свега и добије ћагу да оде са Пандоре је чисти театар апсурда: бавећи се пола сата у чекаоници најзад стиже до неког лика који му прича нешто о моћи оригинала слике да садржи Време, што се губи на копијама, и тек на дуже наваљивање га пушта на наспрамна врата ка директору, међутим иза тих врата је копија чекаонице, са истим ликовима од малопре. Јонеско или Кафка, бемлига. Ту се он као домогне превоза и задрема чекајући возача. Пробуде га док скидају точкове са возила, све је то јако зарђало, а и његов возач је пребачен негде у пољопривреду.
Кандид, пак, у једном поглављу успева да зађе донекле у Шуму и извуче се једва; следећи пут иде са женом и борави тамо два-три дана; добрим делом је нејасно шта је тамо видео стварно а шта у бунилу, а баш ту се разјашњава екологија Шуме, и да су оне жене (настале симбиозом људских жена и шумске биологије) извођачи пројекта изградње Шуме, а да је људска насеобина супротан пројекат, претварања Шуме у њиве и паркове.
Приде, у једној ноћној гунгули, Перец прислушкује разговоре спакованих машина, које изгледа сваке ноћи припремају побуну робота, али их филозофска разматрања (о људима као творцима-родитељима итд) скрену с пута. То је пука епизода у општој гунгули.

Овај монолог сам запамтио још од првог читања, пре четрдесетак година:

Slušaj, Perec, ti to sve nešto jako malo znaš. Jer, svi rade, niko ne badavadžiše. Noću svi rade. Svi su zaposleni, niko nema uopšte nimalo vremena. Naređenja se izvršavaju, to znam, to sam i sam video. Kao da je sve u najboljem redu: stražari čuvaju, šoferi voze, inženjeri grade, naučnici pišu članke, blagajnici izdaju novac... Slušaj, Perec, pomislio je, a možda cela ta vrteška upravo samo zbog toga i postoji, da bi svi radili? U suštini dobar mehaničar može da popravi mašinu za dva sata. A onda? A preostala dvadeset i dva časa? A ako uz sve to na mašinama rade iskusni radnici, koji uopšte i ne kvare mašine? Samo se po sebi nameće: dobrog mehaničara prevesti u kuvare, a dobrog kuvara u - mehaničare. I na taj način se ne dvadeset i dva časa, već dvadeset i dve godine mogu popuniti. Ne, u tome postoji nekakva logika. Svi rade, obavljaju svoj ljudski dug, ne kao tamo neki majmuni... i dopunske specijalnosti stiču... Sve u svemu, u tome nema u stvari nikakve logike, to je pravi bordel, a ne logika...

Знамо се. Ја кад кренем, идем редом, блентаво и до краја.
Те ми је пало на ум да свратим до почетка, до књиге која је дефинисала свемир у коме се све то догађа, тзззв. подневни свемир, јер се књига зове "Подне, XXII век".

Елем, није роман него збирка штогод повезаних прича, која прати не знам ни ја колико главних ликова кроз школовање (нешто као стари флит академија) па онда они као одлете и покушају да зајебу Ајнштајна и стигну тамо 150 година касније, што је њима било таман док се онесвесте и освесте и оправе карбуратор. А бар на једном месту сам нашао, негде у првој-другој причи, да су браћа А и Б објашњавали временску дилатацију скроз контра, да би се они вратили за три дана а 150 година старији.

Јер момци су ово писали негде скроз на почетку, крајем шесте деценије (дакле 1960.), те то све скупа није ништа боље од истог таквог технотрућа какво су у то време штанцовали нпр Хајнлајн и братија, а што су објављивали Гернсбек и Кембел - описи технолошких чуда, од којих бих нека баш и волео да видим, а нека су... онако, чему покретни друмови са тракама које су ка средини све брже? То није баш до краја смишљено...

Други је проблем што се ликови слабо нешто разликују. Горбовски би увек хтео да прилегне, Кондратјев је ваљда океанолог, а ове остале... ма јеботе не знам ни колико их у ствари има. Почетнички рад и притом темељац за свемир. Јер није лако замислити комунизам, то су имали добро да напрегну вијуге (а да не зглајзну), јер након оног "сваком према потребама, од сваког према могућностима" нису баш нашли много текста од ког би могли да крену. Па су замислили "у каквом бисмо свемиру ми хтели да живимо и какви да будемо". И дошли су, зачудо, до отприлике истог оног до чега је дошао Бенкс у "Култури" - пошто су материјални проблеми решени, остају научни проблеми и освајање свемира (што је код Бенкса у ствари било већ решено, али је свемира остало доста за бављење њим). Зато браћа измишљају гомилу нових научних грана, од којих су неке вероватно измишљене из чисте зајебанције, а неке су само озбиљни називи за оно што СФ писци и иначе раде, нпр експериментална историја је у ствари ситно мешање у локалну политику, као у "Тешко је бити бог".

Све у свему доста сам прескакао . Не целе приче али по пола пасуса ту и тамо.

Е већ "Стажери", како би Руси то рекли "представљају собом" (јер немају глагол "бити" у садашњем времену, осим у трећем лицу кад је јесћ/њет, има/нема) много озбиљнију ствар. Прво што стажера има свега 1, али се у неком дијалогу и матори, већином пред пензијом, огласе да су и они, у ствари, још увек стажери.

Прича је проста: Јура, вакумски заваривач, изостане из свог транспорта и стопира до Рее, где треба да ради. Мува се по великој луци (Мирза-Чарле, у ваљда Казахстану) док нађе превоз. Новост је да је капитализам жив, здрав, присутан и у мањини, колико већ уговори простора. Као и у Старом Дреку, лова некако није проблем ни за припаднике, те по упутствима бармена овај стигне код Јурковског, Бикова и после буду још двојица из оне старе екипе. Крећу на турнеју цик цак по Сунчевом систему јер је Јурковски генерални инспектор од кога цвикају као да је ГИНА (ко се сећа) и кренуо је да својим ауторитетом помогне где може, најебе се кеве где треба, и проведе се за свој грош колико стигне, шта још није урадио док не баци кашику.
Епизоде на Венери, где упуцавају некакве пијавице, се у ствари сећам још из времена док је ово излазило у наставцима у "Политици" (ама је питање да ли се добро сећам, ко зна где сам ја то читао), због форе да ниједна од културолошких теорија на тему зашто увек нападају здесна (табу? обредна поза?) није тачна, 1 лик је носио ручне сатове на обе руке и њега нису напале никад. Значи, ручни сатови ће бити механички и кад будемо у комунизму градили колонију на Венери...
Задивљује, с друге стране, колико су успели да изграде културе и цивилизације, друштвених обичаја и мање више свега оног што је после Урсула радила још боље, с обзиром на то како су мало контакта имали са остатком светске литературе (што се види кад год ликови цитирају шта су читали, увек истих 4-5 имена из стварне прошлости, и неки Строгов који би требало да је ове године ваљда проглашен за шекспира генерације).
Занимљиво је тек како су на станици у Сатурновом појасу провалили да је шеф станице у ствари оно врач/чарламијус који се боље дознаје у главологију својих подређених него у струку, и како их је све израдио и напујдао једне на друге а себе представљао као главног бају... јер ови, деца комунизма, немају појма о таквим играријама, па нису чак ни помишљали да друг управник систематски лаже, да су мало попричали раскринкали би га одавно...

Све скупа су много узнапредовали за само две године, нисам ништа прескакао, има ту и добрих фора и занимљивих досетки, чак и у технолошком смислу. Прича о лику који је био статистичка аномалија је, мислим, објављена више пута и ван књиге.

И 1 исправка за све што сам досад написао о Стругацким: странник се не преводи као странац него као скитница, луталица. Совсем странно, я ошибся.

sta ima dobro od domaceg sf-a (i da li je prevedeno na engleski)

Имаш Живковића, имаш Скробоњу, колико ја знам, тј колико сам читао (а имам и на папиру, ал' више не знам шта је код које ћерке). За даље нек се јаве остали.

Imas i Filipenka...mada, dzaba 

Filipenko wrote:Imas i Filipenka...mada, dzaba 

Немој сад да је џаба. Кажи "по врло повољној цени".

Одавно ми се није десило: сврби ме да напишем шта читам а још нисам прочитао. Опет Стругацки, "Понедељак почиње у суботу". О 1 селу у некој вукојебини где се канда догађа трајни конгрес чаробњака... Већ је изређао пола руске митологије (лик је одсео у баба Јагиној колиби, на храсту живи огроман мачор који говори ама је излапетис, из бунара је извукао штуку која заповеда...). Реченица за вечерас: "Склоните то гвожђе са штапића, гвожђе је непропусно за чаробно хиперпоље... Не, не бих ја то дирао, пипава је ствар чаробни штапић, треба вам осам семестара студија а и то прво да имате докторат из квантне алхемије". Још чекам шта ће да уради сам главни лик, који је до пола само радознали сведок, али ускоро му истиче чекање па треба да га приме у екипу, јер је програмер, и то неразмажен, "треба нам ко леба један такав".

Тек сам стигао до Мерлина...

ima ona dobra domaća priča kad zara zun sleće na zemlju da je uništi i tu sreće šaipa šalju, goranca

edit  

dragan r filipović

kada zlo spava

objavljeno u tamnom vilajetu, 1989, tiraž 1000

https://www.newyorker.com/magazine/2019/12/16/how-william-gibson-keeps-his-science-fiction-real?

Ма Гибсон је баја... и све што ту пише је тачно, ама док га читаш не знаш шта си све прочитао. Његово све треба читати по двапут, у што краћем размаку. Што сам укапирао кад сам се уз помоћ Беземљаша домогао "Периферала" - прочитао сам га двапут заредом, и већ из другог пута је све легло на место. Први пут само пртиш стазу.

Наставио да читам "Понедељак почиње у суботу"... елем, 1 маг успео да главном јунаку спржи рачунар (дакако, тадашњи шифоњер, ово су ипак шездесете или ту негде). Цео дан се зајебава којегде по згради док машину поправља главни хардвераш, пај сад, Саваоф Баалович Один. Прц је што се Один чита као ађин и значи 1 или значи сам. Оно ф је како они читају грчко т(х)ета (типа Досифеј, и није Теодор него Фјодор итд). Како су искусно покупили божанства из три засебне културе у једно име, и још је и двосмислено, шта му уопште значи презиме...

...и напокон заврших. Одлична зајебанција, СФ изграђен око претпоставке да је магија научна дисциплина и да је институт за озбиљно.

И онда на крају завршни ударац. Колико год да су А&БС веродостојно забележили казивања Александра Б Привалова, програмера у Институту, толико им се он најебо кеве у поговору, који је додао. Избрљачили су гомилу термина, измислили неколико уређаја (нпр аквавитометар...), нису придавали довољног значаја психолошком профилу научног радника у институту ("осим вампира Алфреда којег су описали баш верно"). На крају је дао речник израза који су као познати лаицима али у погрешној, романтизованој причи, па се здао да мало исправи та предубеђења.
Има ту свашта:
- терција - шездесетинка секунде
- Дракула, граф — знаменитый венгерский вурдалак XVII — XIX вв.. Није био гроф никад... на аутопсији му је у стомаку пронађено пола киле сребрних метака, био је жилав.
- џин, ака дух из боце... Е Амперјан је употребио тринаест џинова да измери количину зла које може човечанству да нанесе злобни немач појма.
- хидра - старогрчка митолошка вишеглава водена змија. Код нас у институту има једна, ћерка З. Горинича из везе са Лох Нешком плезиосаурком.

Дакле зајебанција у облику научно популарне литературе...