Science Fiction

Следећи Стругацки, "Покушај бекства". Ту се већ уобличава онај јачи вид подневног свемира, где почињу да се питају колико је умесна прва директива, која гласи "чим видиш друге умове, гледај да те не примете, заметни трагове, бежи кући и јављај, чекај да дођу стручњаци". Два лика хоће мало на Пандору, да лове тахорге док још није забрањено, али се појављује неки лик, историчар огрезао у ХХ веку, који их наговори да оду на неку насумице изабрану а неистражену планету, наравно ненастањену.
Е па није ненастањена, међутим оно што затичу је судар трију цивилизација - њихове, затим неке високо аутоматизована која је ту отворила два портала и између њих направила аутопут, па се колоне машина крећу из једног у други туда, и то изгледа већ вековима. Трећа је локална, сурово робовласничка, где гоничи терају робове да испробавају све могуће рупе у командним таблама машина, па ако негде нешто проради, да јаве и да се то нацрта, све у нади да ће постепено овладати тим машинама. Прц је што је свуда зимоћа, снег блато и мраз, а робови од одеће имају јутане џакове.
Ова новела, или мало развучена прича, је првобитно требало да буде експеримент из психоманипулације, где се бајаги историчар у ствари поиграва и посадом и мештанима, но то је одбачено (али има понешто трагова тога) у корист необјашњеног идентитета тог "историчара", који је у ствари дезертер из Вермахта 1943, па ћоркиран као такав, и некако се обрео у двајздругом веку и још се добро и сналази за немача појма измештеног два века у будућност. С тим што се он, исто тако необјашњено, враћа где је и био. Овде су испробавали нови deus sine machina приступ, и дошли до закључка да могу да крше било које правило (чак и своје) ако оно има оправдања у причи. Што је ок док се не претера, а овде су канда мало прешли црту.
Но, ликови ове двојице су дати тако живо и јасно, да и тај слој нејасноће (тачније, неизреченог, а можда и несмишљеног) пролази некако.

"Далека Дуга", велико слово јер је то име планете. Поприлична колонија, око 500 људи са све децом, у некој галактичкој припиздини. Јер тамо може да се гаји кукуруз итд да не једу баш све саму синтетику док експериментишу са нул-Т превозом, на трулом западу познатом као телепорт ама за целе теретњаке одједном. Свако лансовање^РЖ изазове поприличну реакцију негде на другом крају, ствара се ударни талас негде и... ово је у суштини топла људска прича са катастрофом, јер су повукли мачка за реп и крећу два таласа, од полова ка екватору, и наравно да нема места да евакуишу све, јер кап'н Горбовски тера теретњака, донео им педесетак уљмотрона, дакле има да покупи само децу и збрише. Осим што не збрише он, него подметне васпитача да изведе брод у орбиту а он остаје да гине са физичарима и техничарима.
Деведесет посто књиге одлази на опис кретњи, ко кад где и шта ради, и на ликове, укључујући и 1 лика из првобитне Ђаволове дружине, који су се (нејасно) у нека неуништива тела. Да ли су устоварени у рачунарски супстрат или су се киборговали, враг ће га знати, ал' нек остане забележено да су Стругацки имали таквог још раних шездесетих.
Оно, Горбовски се појављује и у потоњим романима, кад је нул-Т транспорт већ рутински. Да ли се извукао на трикове или на враџбину звану "пишемо наставак, требаш нам!", абитно.
Ова новела, или окраћи роман, је ваљда последњи комад из оптимистичког периода, кад су будућност замишљали као остварени комунизам ака друштво у коме бисмо и сами желели да живимо.

А, да, преосталих 10% су филозофски разговори и зајебанција међу колегама, где Стругацки иду апсолутно контра уобичајеном. Филозофира се у тренуцима кад се очекује општа свађа, грабеж за опрему или напросто свађа око организације, јер јесу ово сујетни и ћудљиви физичари и остали, ал' су ипак комунари и его није увек пречи од заједничког циља. А кад је зајебанција, ту су браћа пустила себи на вољу, и понекад се тешко прати ко ту кога и са које стране, или мој руски не добацује. Свеједно, осећај је да ту остаје мало невиних у здрав мозак.

Пошто гледам да читам отприлике оним редом којим су они писали, дошло је на ред и "Тешко је бити бог". На друго читање након 40+ година (а ту је и филм из 1989), испада отприлике да се ничега не сећам у појединостима али се тачно сећам у штимунгу. Подразумева се да се краја не сећам никако, као и увек.
Има ту материјала и материјала за размишљање. Није да су избегли западни манир конструисања радње у циљу стављања главног јунака у шкрипац где ће морати да донесе Значајну Моралну Одлуку - напротив, то је управо главна тема. С тим што је ствар постављена и штогод подло, јер иако с једне стране сви земаљски учесници тврде да је аксиом немешања закон над законима, радња и ликови и подомаћење главног лика управо гурају ка неминовном закључку да не можеш бити човек ако ти не пукне филм и најебеш се миле мајке злотворима, поготово што умеш и имаш чим (с тим што у филму, ефекта ради, он то не уради голим мачевима него макне хеликоптер из базе и провоза се њим у по бела дана). Што је опет иста инверзија као у "Насељеном острву", где су ти ванземаљци, ружни прљави јадни и зли, у ствари наши, док су Земљани, високоморални, способни и све у свему суперљудови, у ствари некакви богови ванземаљци. И навијамо за главног лика баш зато што се подомаћио.
Подлост, кажем, јер се на вештака гради случај који оправдава такве интервенције, штавише чини их неизбежним, а онда се логиком сличности то право, ћуј право, обавеза да се интервенише преноси на сличне али не баш истоветне случајеве, све док се критерији скроз не разводне и свака виша цивилизација има право да манипулише... виша је у ствари она која уме да манипулише, то их разликује.
Иначе, написано је мајсторски, све је то тако живо и живописно, и лако се чита јер нема превише оног дозираног откривања информације (као код нпр Гибсона, кога морам читати двапут заредом да бих све похватао) а има и доста радње и штавише догађаји се брзо смењују.
Него, није лак тај живот у средњем веку, чак ни кад си богат племић. Ајд што мораш да се макљаш сваки час и живиш у поприличној прљавштини, но што мора толико да се једе и пије а притом остане борбено готов, јер сваки час може нека будала да се залети... Зајебано.

Сад ми следује тројка која ме није одушевила, свака из свог разлога.

Прво, "Друга инвазија Марсоваца". Започето и завршено као варијанта Велсовог "Рата светова" на нивоу мале сеоске приредбе. Све се догађа у две мале вароши, међу полуписменим полусветом потпуно провинцијалног ума, уз жестоко имитирање понашања медија, што на западу што на истоку, не зна се који су истији. Марсовци долазе испотиха, као гласине и као скоро неприметне промене у тексту - одједном је најважнија ствар на свету квалитет желудачног сока, јер то њима треба за нешто, за то су и дошли. Убрзо преузимају власт, укидају све житарице осим неког свог плавог жита, које ваљда изазива најбоље лучење. Добровољне даваоце богато награђују, месни покрет отпора се после почетних успеха брзо распада, до краја књиге сви су купљени и штавише не виде у свему томе ништа лоше.

Читаоци тог времена мора да су се ваљали од смеха, ал' шгјз, на два три места ми се насмешио брк и то је све. Ликови су живописни и поприлично уверљиви, и радња има пристојан ритам, ал' на крају остаје та провинцијалност (као уосталом и у првој инвазији...).

"Грабљиве ствари века" је било мало зајебано за објављивање, јер се догађа у некој капиталистичкој земљи, отприлике негде у Лестванијском троуглу али без одређења. Имена су исто штогод финска ту и тамо али и то прошарано западним, те је с те стране неутрално. Премиса је да је ту скоро све бесплатно, туристи плаћају тромесечне трошкове онако ђутуре на уласку (уз строгу забрану насељавања, и лако продужавање визе). Лик (Жиљин, дакле 1 од космонаута из ранијих романа из Подневног свемира) долази као шатро писац у потрази за материјалом, а у ствари агент ама се не зна чега, скоро до краја. Радња иде поприлично цик цак, повремено чак детективски, док лик не сакупи све симптоме и објасни шефу, кад се појави, да нема дроге у оптицају, нема лабораторије, нема шта да оперативна група разбија, нема криминалне организације коју би требало разбијати, овде је дрога електронска, направи се од обичног радија заменом неког дела неким другим стандардним делом, који је дотле служио за нешто друго. Све остало - пиће, таблете нечега (једну у уста, четири у каду са топлом водом) - служи само да олакша ефекат. Мамурлука нема, осим што после мрзиш цео свет до следеће туре.

Недостатак оптимистичког хепиенда, ако не рачунамо Жиљинову заклетву на крају да ће макар он сам остати ту и борити се како зна, је био међу горим препрекама, но издање које има на мрежи је одцензурисано на оригинал, као и скоро све остало.

Занимљиво за читање, мада тешко за замислити, јер с једне стране некако замишља журке на тргу са данашњим осветљењем, с друге стране електроника је из шездесетих, пребуџен транзисторски радио као извор наркоталаса, и у напуштеном метроу робот из астероидног појаса остављен да плаши новајлије... Данас делује као поприлична збрка, дакле тешко замисливо. А приче које не видим ме се некако не доимају.

"Бајка о Тројци" је наставак оног "Понедељак почиње у суботу", штавише главна екипа ликова су одатле, са све главним Сашом Приваловим, који је сад искусни члан (мада се ни не спомиње више да је програмер). Тројка је четворочлана комисија за класификацију необјашњених појава, са пуним правом одлучивања, скроз избирократизована, а чланови су јој ко опичен ко замлата ко сенилан, ал' сви уредно гледају свој интерес и маскирају га вишим разлозима. Језик чланова комисије је подељен - један говори стаљински, други хрушчовски, трећи новобрежњевски (види анализу, од 132. стране), и ово је отприлике она врста бирократског галиматијаса као у Голаћу, с тим што је тамошњи театар апсурда овде чиста комедија. Вероватно су се совјетски грађани ваљали од смеха на овај ниво спрдачине; већ мени је много мање смешно јер код нас није било баш тако (или сам ја дошао кад је та генерација полуписмених идиота већ била углавном склоњена, па их и не памтим толико). Данас делује као Пајтон пре Пајтона и Јонеско пре Јонеска, ама је ипак лоше остарило.

"Малишан" или радије "Клинац". Кренуло је од приче о Моглију, пошто су обојица у младости били киплинговци. Што рекао један колега, "I loved my kippling - I kippled whenever I could", с тим што овог клинца нису одгајиле животиње него домороци, који се до краја не виде уопште. Дакле има на локацији петоро њих - Комов, строго методични инжењер за Контакт, који се ту затекао другим послом (планета је виђена за селидбу неке расе у изумирању, чија планета је на самрти, дакле има 200 посада које тераформе овде), Маја Глумова (која се касније појављује у "Буби у мравињаку", капетан Вандерхузе и момак почетник, омиљени лик коме је ово ваљда већ четврто отеловљење, ако сам добро бројао. Негде четвртог радног дана његове каријере почињу чудне појаве, бива нешто збрке (отприлике цела прва четвртина књиге), нађу клинца и почињу да разговарају с њим. Види се да није баш скроз по људском нацрту, јер му је нервни систем убрзан, памћење апсолутно, уме и да лети, пројектује фантомске као холограме око себе итд. Наравно, тотално је асоцијалан јер има негде око нуле од људског друштва - родитељи погинули током хаварије - али научи руски за 4 дана до течног, и постаје идеалан посредник за Контакт. Јер је у оба света, нашком и њи... прц, нема њих. Он их никад није ни видео, нема реч за њих, немушто је све то. Чека се да стигне ментопројектор... и ту се догоде две ствари: Глумова му натакне своју чеону камеру, да ми видимо куд он одлази, а онда кад се нађе тамо, из те камере одвали СОС бљесак од инфрацрвеног до ултрабуљичастог, у средини која никад светла видела није. Ово би требало да је тежа повреда протокола, њој следује приземљење, Комов је скида са пројекта а навише вели да је било случајно, суседна дирка, и упорно тера да од клинца направи преводиоца посредника. Она пак тврди да је то нељудски, злоупотреба детета са посебним потребама итд.
А из орбите се јавља велики шеф Горбовски и каже прекини све и пакуј пинтле, ово су Луталице, њихов аутомат је оборио лађу његових родитеља (последњим метком), есмо рекли да избегавамо све њихово ај ћао.
Тако се ствар решава без решења, осим што у епилогу видимо да остају на радио вези са клинцем, и то годинама.
(имаћу додатак на ово)

Овим се браћа нису баш одушевила, јер канда нису имали довољно неприлика са цензуром, ово им је као скроз аполитично, нешто као "зар је могуће да смо бацили пешкир у ринг, која смо говна постали", а с друге стране им се ипак свидело како је испало. Што јес јес, дали су се у сценографију, сунце је љубичасто, планета баш сликовита, и упркос свом том достигнутом комунизму ипак има места за сукоб, и то не само мишљења, него се ту и дела. ни филозофске дилеме нису избегнуте, дакле има све што се очекује од СФ романа из тих година.

И онда у коментарима кажу да је ствар постављена и на сцену, а да је била и екранизација, и да није лоше испало. И кренем то да гледам, онако на прескок. Дакле та екранизација је, ако је уопште могуће да је неком такав дркопиш пао на ум, снимак позоришне представе у теве студију, уз нешто мало магле у боји. Још ајде, звук не врви померањем намештаја, зујањем којечега и картонским звуком кад неко лупи ногом о метал, али опет, очајно. Ако је могуће, глума је још гора. Не прати, правити ново.

Да убијем време, кад сам већ сео да гледам, погледам "Ванземаљку" из 2001*, из пера неког Јосифр Ољшанског, који је или одрастао на Стругацким, или се ваљда већ подразумева да су они канон за совјетски СФ, дакле пиши из њиховог и неш се зајебати. Дакле све је ту - комисија за галактичку безбедност (КГБ), Земљани који помажу свима који се нађу у невољи (срећна је околност што су Стругацки то написали пре него што се појавио Стари Дрек, иначе би...), један од главних ликова је, пази сад ово још никад није било, почетник стажер коме је ово први радни задатак, на планети коју спасавају влада последњи стадијум капитализма - локални капо продаје последње залихе исправног ваздуха и испод тезге муљањем гледа да утиче на власт, а кад то помуте Земљани, прелази на паљбу.

Упркос поприличним сличностима са америчким СФом тог времена, па и самим СДреком (планета има таман онолико људи колико може да стане у кадар, дакле 1 село од педесетак људи; телесне ознаке врсте - троугласта шишка нациљана у нос и брк од левог краја усне до вилице - носе сви којима се лице уопште види; кључни лик је наравно научник који покушава да спасе планету а има ћерку, истина клонирану пешес пута ал' преживи ова 1; њега наравно омета 1 клика коју опет плаћа онај 1 капиталиста), толико је и освежење, јер посада на броду не говори у сто војних фраза и пет британских морнаричких чинова, него баш онако како би причала двојица за суседним струговима, без узбуђења, без глуматања за камеру, без "а што нам никад не напишу да се вежемо него морамо да се бацамо по пултовима и палуби". И разговори међу научницима су далеко свежији, можда и зато што се претпоставља јачи образовни ниво у публици. Бемлига.

Дакле ово нису написали Стругацки, ал' је штогод из њиховог свемира, неко је само сазидао 1 викендицу тамо. И осим очајне глуме главне рибе (и донекле стажерове рибе код куће, која је 1 рибетина ама има само два минута... нису лоша та два минута), остали су оно баш ОК, и чак и хардвер није лош за 2001 - без рачунара, ово је све аналогна техника. Солидно. Крај је онако симболички, не у Фикретовом смислу него... уместо да прикажу велико чишћење смртно загађене планете (које у ствари јесу приказали кад је било пробно), они га... отплешу, отприлике. Следећи кадар је међу лејама. Тј крај није толико лош колико је танак, ал' ајде.

* Мислим да прва верзија из 1984. има бољу рибу у насловној улози, ово сам гледао римејк (како ли се то каже на руском) из 2001. са неком која од прве до последње сцене изгледа као да управо гута жабу. Чак и кад покушава да се смеје.

Први пут сам читао "Пикник крај аутопута" на, д'извинеш, енглеском. Сећам се од тога само да је прича око Зоне мнооого шира, да друг сталкер има и име (Редрик Шухарт), да тих сталкера има сва сила, да се око Зоне накотила читава индустрија итд. И да у филму има јако мало тога. А и филм сам гледао двапут, једном кад се вртео на РТБ (како се некад звао РТС), и једном кад сам га скинуо (2002.). Сећам се да на друго гледање уопште не делује тако развучен. Остави ти Тарковски времена да поразмислиш.

Књига је, сад на друго читање и то на руском, мноого озбиљнија него што је памтим. Ово су неки други Стругацки, који се сад спуштају и међу полусвет, међу лудаке који носе главу у торби, где сваки час неко неком нешто намешта, неко издаје, неко одробија, неко остане заувек у Зони. А у Зони није само соба која испуњава жеље, него има сто разних пиздарија које сталкери шверцују оданде. Највише ме се дојмило празнило, посуда која има дно и поклопац али не и странице. Може руком да се прође између њих, међутим нема силе која би примакла, размакла или смакла поклопац од дна. Нађу после и пун, ама не могу да допру до оног унутра.

Сама идеја Зоне је да су дошли ванземаљци, сврнули на места која су била успут у односу на путању, боравили ту неко време и оставили гомилу несхватљивог хај тек ђубрета, које нико не конта како ради. Оно, понешто се и употреби, али као што мајмун уме да притисне црвено дугме да добије банану, тако не уме да направи ни дугме ни банану нити капира какве везе имају. Тј иако су нашли начин како да одређену врсту куглице ушрафе у кола па имају вечито пун акумулатор, не умеју да је направе, не капирају на шта ради. Ово је дакле горе од Лемовог Фијаска или Кларковог Раме, овде контакта у ствари није ни било, човечанство пребира по нељудском ђубришту, ака Зони.

Тарковски је од свег тог богатства и шаренила извукао само можда десетину - ликове Редрика, Гуте (у филму нема име) и Мајмунчета (Мартышка), која у филму не хода (али на крају овлада телекинезом), а у књизи има крзно. Сви остали ликови су нестали - шанкер, који у књизи углавном помаже Редрику (осим једном кад га прода), у филму нема ни текста; Књижевник и Професор из филма не постоје у књизи, али делови њихових текстова се дају наћи којегде по књизи; Професор је чак донекле одраз Кирила Панова али није он. Но, и књигу и сценарио су писали Стругацки па би тим занимљивије било пронаћи како их је Тарковски наговорио да извуку овакав дестилат (уз обавезне тренутке религије, где ми је увек смешно како Руси не кажу бог него бох).

Занимљива је и разлика у завршецима. У књизи Редрик практично жртвује сина свог главног непријатеља/конкурента Стрводера (у филму се само спомиње као Бодљикаво прасе (Дикобраз), мада је и тај лик сакупљен из неколицине из књиге) да би се сам домогао Златне кугле која испуњава жеље, а онда кад стигне тамо не уме ничег да се сети, но понови његову фразу "Срећу за све редом! И да нико не оде незадовољан!". У филму, међутим, и Професор и Писац напросто одустају од било каквих жеља, закључујући да је соба (нема кугле) напросто непотребна. Али онда следи Редриков повратак кући, он је разочаран свим тим људима које Зона пусти тамо, што би требало да значи да су прави чисти високоморални итд, а они исте сероње као и сви остали. И онда онако ниоткуда женин монолог у камеру, у првом лицу, буквално као монолог Моли Блум на крају Уликса, јер Редрик је на крају ипак само један Одисеј. И онда она сцена са телекинезом.

Е да, Тарковски пичи одличан стерео. Обратити пажњу на музику за време вожње дресином, на разноразне друге звуке, нарочито у другом делу - онај тунел (ака месорезница) је невероватан. Приде, не знаш кад је боље, кад ван Зоне пичи црно-бело (осим кад је Мајмунче главна у кадру, јер и она је плод Зоне) са савршеним осветљењем, негде између Рембранта и Алана Форда, или сав онај зелениш у Зони или снег и блато кад из ње изађу.

Да се гледа-чита сваких пешес година, да вам др. Паће одреди дозу.

"Момак из подземља" је... онако. Прекаљеног борца у ратовима у некој припиздини извуку напола мртвог и довуку на Земљу, док они заврше показну вежбу из експерименталне историје на његовој планети и тамо заведу мир. Оно, није да је испао баш глупав у сусрету са цивилизацијом којој је једва до колена (и технолошки и друштвено/хуманистички), али није могао много ни да искочи из сопствене сенке. Кроз целу књигу (осим пролога и епилога) он је отприлике у гостима код шефа мировних снага, кроз чију кућу пролази сва сила разних агената, ухода, провокатора и каквих све не, који гледају да спасу оданде когод се спасти може, да избегну крвопролиће - јер рат се уместо очекивана три месеца завршава за један, али се то броји само до распада царске и осталих феудалних војски. Остају острва хаоса, наравно нацртана како већ рат уме да изгледа - блато, киша, блато, киша, болест, крв.

То што се главни лик, борбени мачак Гаг, зове баш тако, а постоје и разни јежеви, јастребови, јазавци и шта све не, не објашњава се ама никако, то је дато. Да ли се ради о генетској муљачини или пуком фолклору војних школа, можемо да бацамо кинту.

То што се браћи лик свидео, њихова ствар. Оно, има он ту неку пси'ћку дубину и богат речник (бар на свом послу, ионако слабо шта ван тога уме), ал' је ипак само обична војничина. Нисам гледао где је жилет да сечем вене, ни близу.

"Још милијарду година до краја света" је већ из ове новије фазе, где је ђаво однео шалу и крећу са решавањем, или бар постављањем, дубљих питања.

Атмосфера је скоро мазнута од Јонескуа или шгјз Бекета, тај неки театар апсурда. Јер је у Лењинграду општа жега, упекла звезда, а два-три другара и 1 комшија се нађу, свако на свој начин, погођени чудним догађајима који канда имају везе са њиховим послом. А посао је... хм, главни лик је на прагу објашњења ако не баш гравитације а оно неке од њених појава у неким деловима свемира, само још да растури овај зајебани интеграл. Његов брбљиви другар је пак на милиметар од Нобела за биологију, око неког ензима; другаров пајта са опиченим клинцем само што није објавио социолошку студију око културног утицаја САД на Јапан, а комшија је изгледа неко војно лице и ради у некаквој црној кутији ђаво зна шта.

Ствар се компликује од почетка; њему је жена код таште на одмору; стиже нека рибетина јебежљива 200% са аутентичном ћагом од жене да је њена другарица и неће дуго; док се запија са њом (и не дира је, није баш сисао весла) наилазе и остали, пада тотална обждерачина, и миц по миц се слаже прича да су сви некако погођени. Комшија се те ноћи устрели а он буде сумњив; долази му ујутро инспектор (пљунути Порфирије из Злочина и казне, јер је по њему и прављен) и качи му то као убиство и налази сто индиција. Присуство женине другарице је немогуће доказати, као да није била ту...

Прича се штогод компликује, ту је заједнички другар Вечеровски, који је можда и најопиченији од екипе али опет и најискуснији као научник, те се ту проводи неколико дана што у консултацији с њим, што између себе, што овај мора са женом да се објасни око тзв. другарице јер је оставила брусх... брушалтер (рус. љифчик)...

Нешто покушава да спречи човечанство да дође до важних научних открића (мада, "зар смо ми тако битни?"), и отприлике четвртина књиге пролази у цикцак лутању и одбацивању хипотезе за хипотезом. Нису ови, нису они, није она тајна кабала, није...

И на крају остаје варијанта да се рад батали и постане Човек Који је због детета одустао од научног открића од битног значаја за човечанство - како то објаснити детету кад одрасте и како оправдати ту одлуку пред самим собом. Или а у 15:00, идемо јако и до краја. Јер (како се потврђује тајанственим телеграмом, где се излануло), постоји тзв Одржање Структуре, што је природна ствар која држи у равнотежи две противне силе: ентропију и разум. Пуштање било којој да скроз превагне доводи до смрти свемира, било тоталним нередом (ентропија) било тоталним редом (разум).

Но, ако је Одржање природна појава, онда смо као научници дужни да смислимо методе како да је испитамо и, ако будемо умели, искористимо...

Е сад саставити тако високо постављен циљ и размишљање са ликом који прву четвртину књиге проводи буквално у гаћама, међу препуним пепељарама и брдом прљавих судова, са осталим ликовима који се презнојавају, пију ко стока...

"Осуђени град" и "Хрома судбина" чине пар, у неку руку.

Ово друго је отприлике аутобиографско делце, где су се њих двојица спојили у 1 лика који је, јелте, писац и то ратне порњаве, тј штива за љубитеље битака, иако је тога сам мало прошао, прекомандовали га негде два дана пре густог. Он тетура између стана на 16. спрату, где му сваки час звоне неки ликови а и ћерка је понекад ту, клуба књижевника где је редован већ 25 година, и неког лингвистичког института где, током радње романа, сви чланови дају узорак текста за анализу, лексичку и какву још. Добија се очекивани број читалаца за штиво, што у случају књижевне критике буде нпр. 4 (прочитаће само ко мора, објавити се неће), а у случају неког срањцета буде шестоцифрено (објавиће се и биће популарно). Што је споредно, јер макина анализује и семантику, тј цени и гомилу параметара уметничке вредности... О томе чланови еснафа испредају којекакве приче, приде се нижу узгредне анегдоте и текуће и прошле, а све зато да би, на крају, шеф тог института дошао овом у клуб, да му каже да ипак заврши оно из плаве фасцикле, коју је радио кришом и за коју нико није знао. У фасцикли је онај први роман, "Осуђени град", од кога овде има само два одломка, један с почетка и један с краја. Лик из ЕРЦа се овде појављује као мистични Лик Који Зна Све и приде навија за тебе, ајде ти то напиши, па шта ако нећу да ти кажем како ће да прође, то си дужан себи. Сам сиже је онако, помало блентав, више служи зато да се изређају све оне слике анегдоте и ликови и повремено намакне осећај језе (јер је нпр комшија, лош писац који је главног лика побркао с неким и сахранио у критици, после као јебига зајебао се ал' нема извињења, закачио ботулизам, а у некој ранијој варијанти је требало да главни лик несвесно изазива непријатности свима који му се замере; ту је и покушај језиве атносфере у другом институту имењи СтрогоПова, где он иде том комшији по лек). Дакле, СФ само условно, јер као постоји тај семантички анализатор, ал' и тај је само мегафин да погура радњу а на крају испада небитан.

"Осуђени град" је већ много озбиљнија ствар, оно баш СФ осим што браћа уредно одбијају да објасне било шта, и више се баве политиком и мистиком и својим уврнутим пејзажима. Морао сам да нађем колика је 1 врста (1066м), дакле Град се налази на полици ширине 6 врста. С источне стране је литица неодређене дубине, што падне преко ње не враћа се. Са западне је некакав жућкастозелени зид, неодређене висине, исто му се крај губи у облацима. На полици се догађа Експеримент, који спроводе некакви Наставници, са извесним технолошким надмоћима, нпр појављују се у разним обличјима али увек у тренуцима кључним за главног лика, и искључиво насамо. На једном месту само спомиње да свако има свог наставника, ал виђамо само његовог, који се скоро увек тек тако појављује кад остали напусте просторију, осим једном пред крај кад носи другог аватара док му не затреба да изађе из њега.
Насељеници у Експерименту су разни ликови са разних крајева Земље из периода од отприлике почетка четрдесетих до касних шездесетих, и увек из истог периода иако Експеримент наводно траје већ век-два. Технологија унутар је она коју ликови знају, дакле трактори камиони и можда да направе дирижабл. Пошто су сви добровољци (чак и ликови који су ту да би избегли стрељање или робију у старом животу), део услова је да ће да се обавезно смењују на местима, те главни лик почиње каријеру у роману као ђубретар. Одношење ђубрета до Ивице се лоше завршава због изненадне најезде павијана, а настала фрка углавном служи да се уведе што више разних ликова, затребаће. У другој фази он је иследник, и пошто није довољно оштар са осумњиченима (као што је нпр нижи есесовац један, што му је у 1. епизоди спасао живот) добије да реши мистерију Црвене куће, која је прави мали дућан иза ћошка - појављује се и нестаје. Он улази и тамо је, наравно, све мистична циркуска представа, он буквално игра шаха са смрћу као код Бергмана, осим што су му фигуре његови људи. Док је могао да жртвује оне већ мртве, главињао је некако, а онда напросто одбио да игра даље и изашао. Није јасно ни мени, оно што му тим поводом каже Наставник је врло неодређено.
У трећем делу... (наставићу се)

...он постаје глодур опозиционог дневника, јебава се са својим цензором, и онако у име начела слободе подржава есесовчеву странку. Ту долази до неке фрке (јер је рикнуло Сунце и већ дванаест дана су у мраку, Експеримент се распада), полиција против милиције, неки стрељају рају и павијане ђутуре на тргу, не зна се који су њихови а који су њихови, и долази до смене власти. Током фрке, он опет наилази на Црвену кућу, овог пута у својој авлији, поприлично непокретну и празну, сви они духови/ликови одоше некуд.

Уместо градоначелника, сад имају председника (наравно, г. есесовац лично) и креће обнова и изградња. У четвртом делу он је његов саветник, де факто министар за нешто. Стругацкима је овде било мило да изређају како је главни лик од загриженог верника у стаљинизам и победу светског комунизма (што мора да је и циљ Експеримента) у три лака корака постао министар у диктатури, колико год да је то посвећена и просвећена диктатура која побољшава живот за свих милион становника Експеримента, богат, окућен, отмен и ожењен и успут креше секретарицу. Прц је што диктатури треба војска, а војска не може да постоји без непријатеља, ког ама никако нема. Дакле, спрема се експедиција, с коца и конопца, на два гусеничара па на север. Такође да установе и геометрију света где се налазе, је ли то сунце што се пали-гаси сваких 12 сати лежи на некој мерљивој висини, је ли кривина света позитивна или негативна (тј ако је тераса једна из низа прстенастих тераса, налазе ли се на унутрашњој или спољној страни прстена, да ли је ово степенаста Дајсонова сфера или шкк где су уопште). Ни за тела не каже каква су им, јесу ли пренети са све ожиљцима и болестима, или су добили нова. У сваком случају, ово није "Речни свет" Фармеров, овде може да се рикне.

Експедиција иде својим током, до око 340. километра, где рикне 1 трактор, оставе већи део екипе да га поправља а њих тројица оду даље да нађу воду. Нађу опет неки еквивалент црвене куће, на крају огромног трга са постољима за споменике од двеста различитих облика и материјала; споменике нађе у павиљону под Жутим зидом, о одржи им неки бесмислен говор, који они углавном одбију да саслушају и постепено му окрену леђа. Кад се то вече врате у логор, тамо су сви мртви, последњу двојицу затекну како се отимају о трактор и заједно са њим падају преко ивице. Десетак минута касније тај трактор пада низ Жути зид. Сад да ли из овог треба да закључим да није ни Нивенов прстен, ни Дајсонова сфера, него Мебијусова трака, мало набрана? Упорно одбијају да напишу било какво објашњење преко минимума - дакле само оно што је битно за радњу и без чега би читалац био толико збуњен да не би могао да прати. Аха, па да...
Од преостале двојице, Мутави (лик одсеченог језика, наводно живео у рушевинама па им се прикачио успут) одједном проговори и испостави се да је Наставник. Каже шта је имао и нестане, њих двојица продуже још неколико месеци на север и на крају дођу до чистине, дакле места где је камен гладак и све шљашти од јаре. Тамо сретну ваљда себе и међусобно се пококају. Он се буди у Лењинграду као клинац, овај други је клинац из комшилука. Наставник му каже да је "прошао први круг, а биће тога још", крај.

Нисам начисто кад су то одлепили, јер ово је писано баш како каже у "Хромој судбини", за инат цензорима који неће имати прилику да то прочитају јер се пише за фијоку. Објављено је тек у време перестројке. Те ово ето има неке одлике СФа, и фантазмагорични пејзажи бивших градова кроз које пролазе (а и кратки опис Кристалног града који ипак постоји, и нађу га, и ипак иду даље) личе на њихове најбоље ствари, ал' некако је та антитехнолошка а више мистична линија (црвена кућа, споменици који шетају, главни лик за кога као навијаш јер штогод исправно мисли али се понаша као ђубре)... некуд су овде одлутали, ово више није онај СФ. Ал' сам га бар прочитао до краја.

Сетио сам се и да је Живковић, некад давно, објавио "Тахмасиб" ал' га нисам видео на списку. Онако насумице сам завирио у оне прве године које саам прескочио, и кренуо да прелиставам "Пут на Амалтеју". Јес, ту је "Тахмасиб" возило којим путују, носе клопу хитно. Дакле сам суви технотрућ, као да читам раног Кларка или Хајнлајна, и као и код Кларка, сукоб није међуљудски него негде на линији човек-техника-природа. Колико сам завирио, нешто је било натоварено до границе па попустило у зајебаним условима, па је било држ не дај, нисам читао. Јер ми је мало доста те врсте археологије.

Те сам сад готов са братијом. Мислим да ће бити нека пауза, да још мало прођем Крлежу, или погледам и неки филм.

Не иде ми Крлежа на корону, можда да је негра модело... Па сам натрчао на Лукјањенка, који је нешто као налик оном, хм, како се оно беше превео "Snowcrash", мислим да је било нешто смислено. Дакле средином деведесетих, интернет се тек заукава ама он у Москви није баш обавештен... али му виртуала изгледа као код свих осталих. Занимљиво археолошки и... да не бих прекуцавао, снимио сам утиске након петине прочитаног романа. Каште ако је тихо, не могу да подесим у мр4 а мр3 ми изађе трипут дужи...

https://www.dropbox.com/s/djfsmys3qb2go58/audio%20sn.%20477%202020-03-26_21_49_02.mp4?dl=0

čarobna knjiga 470 rsd