Science Fiction

Чини ми се да сам добио пакет од тетке из Калињинграда. Изгубио сам омот, али је мислим писало "SF Books".

Дозоаова збирка 2010 (за 2009)

Роберт Чарлс Вилсон - Утриускве косми. Озбиљно, дугачко, у огромантним размерама (јер постоји врста која успева да преспава већ шурнаести велики прасак и настави где је стала) а опет прича са живим људима, са којима се може саосећати и за њих навијати. Одлично.

Стивен Гулд - Прича, са пасуљем. У некаквом пустињском резервату се срећу екипа студената и екипа локалних водича. Пустиња је мексичка, уз доста локалног називља и језика (не толико шпанског, више тева језик) и гомилом њуејџерског просеравања у позадини ("инкубатор супкултура") те религиозних лујки разних квазифундаменталистичких усмерења. Приде, ту је нека гамад која напада било шта метално, па ко ископа стару кинту и прогута је, гамад прогута њега. Што је ваљда и довело цивилизацију у то стање.

Карл Банкер - Под небеском дреком. На неком тамо месецу око гасног џина, истраживач и водич страдају од мањка пара из централе - опрема рикне, даље мора пешке. Водич је сува радничка класа и целим путем трпи покушаје овог да се понаша с њим као с равним, а н'уме, гаф до гафа. А онда успут нађу замрзнутог ванземаљца под ледом, а нит имају чим да обележе место (опрема!) нити имају довољно ваздуха да обојица стигну пешке до базе Јанша (!). На крају радник остаје да својим телом обележи место.

Џон Кесел - Догађаји претходећи хелветичком пре породу. Да, баш са тим размаком, јер ово је опсежна новела о верском рату између хелветичке хегемоније и нације која би да одвоји своју планету од њихове власти. Зарад тога краду једини примерак њихових светих списа (што су четири позоришна комада, где ни глумци не знају текст него падну под утицај записа и говоре шта им из кристала стигне). Краду га главни лик, кроз доста убедљиву и прилично оригиналну јурњаву, и његова суратница коју је расклопио... одзиповао у живот, била је тако спакована 60 година. Приде, сепаратисти су религиозни, али њихови богови као да су живи и ту и тамо им дају упутства ("иза врата их има тројица, по један са стране и један полегао по поду"). Наводно су богови у ствари првобитни људи, или шта су већ оставили за собом после вазнесења (у шта ли су већ отишли) овој новој генерацији којом су засејали своје планете кад су одлазили. А онда његов шеф монашко-борбеног реда почне да се предомишља и да износи идеју како би можда било најбоље уништити списе уместо да их користе као залогу да се трампе за независност. Нема богова, слобода, или нема богова, нема ничега?

Морин Ф. МекХју - Бескорисно. Наслов одговара.

Брус Стерлинг - Црни лабуд. Откад нисмо имали причу са скакањем међу световима која се догађа баш у Млецима? Мора да сваких пар година наиђе понека. Но, овде је већ први следећи свет она верзија где су се исток и запад узајамно сјебали, па је преостала светска сила покрет несврстаних, Италија је у сфери утицаја СФРЈ и Никола Шаркези је главни негативац (у свим световима). Тип који главном лику (новинару за хардвер) нуди нацрте за чипове о каквима се још само сањало, има проблем што се нешто пали на Шаркезијеву жену (или је у неким световима имао и озбиљне везе са њом). Валута је несврстани динар, исписан латиницом ћирилицом арапским и хиндијем. Пије се лоза, на етикети Тито, Нехру, Насер. Као и увек, мајстор атмосфере и ситне акције - не догађа се ништа велико, али се увек нешто догађа.

Пол Џ. МекОли - Злочини и слава. Исти свемир из прошле приче, Џагаруи оставили људима систем капија које воде до петнаест система и углавном отишли али се и даље помало мешају кад загусти. А загустило је око неке веома хај тек истраге, шта ли је већ украдено, ко је кога стварно убио а шта је ту заметање трагова,сукоб две-три истраге око исте ствари (1 мурија, 2 обезбеђења). Распетљава се тако што истражитељ батаљује своју каријеру и уместо да хвата типа који је однео не знам какав то софтвер, у ствари му испада сведок... кад налази додатну капију за коју ови нису хтели да кажу. Јер тих 15 планета баш нису прва лига.

Елигзендер Ервајн - Седми пад. Као и прошли пут, ситна прича о глумцу који иде по крају и глуми шта већ има од текстова, а за узврат преписује комаде Шекспира које верски фанатици још нису спалили. Ово је већ четврта или пета таква за последњих две-три године, канда нека редња.

Доминик Грин - Лептирска бомба. Једини становник неке негостољубиве планете мора да крене за својом унуком, кад се она укрца на брод који је туда наишао, а његови се не одазивају већ дуго (да није опет пала власт у матици?). Немајући друге, позива робовласнички брод (они су распрострли своје локаторе свуда) да га пороби а онда он искористи своја знања (искусни софтверски преговарач, успео да реши онтолошку расправу између емпиристичког навигационог и нихилистичког погонског вештачког ума) да их убеди да крену за њом. Јер она је у ствари интелигентна бомба заостала из неког прошлог рата.

Вандана Синг - Бесконачности. О сиромашном индијском математичару, кога помало посећују ванземаљци, али од тога не бива ништа, јер они не раде скоро ништа. Мало га одведу некуд да види којешта, па га онда врате у пичвајз који су Британци замесили кад су се повлачили.

Џон Барнс - Развргнуто. Почиње као шббкбб из алтернативне стварности, али ова је опичено различита, јер је основна премиса о узајамним узрочним везама између материјалне основе и друштвене надоградње скренула негде код Лајковца, па овде постоји индексна изводивост. Што је отприлике аксиоматска поставка велике теорије свега - као да се физика понаша као математика. Има 14 дефиниција, 7 аксиома, 41 основну теорему и одатле, ако се само добро постави проблем и дође до једначина, нема шта не може. Те тако имају свашта, чак и времеплов и левитационе возове, али за сваку касту посебно, да се не би мешали Лијти са обичнима, слободнима и робовима. Двоје главних јунака су временска полиција: да би путник у прошлост могао да се врати, треба му сидро, дакле неко ко ће да му држи место у садашњости. Ако тај не буде где треба кад треба, нема повратка и онда промена у прошлости слаби и на крају се испотире (доказана је теорема о унутрашњој квазистабилности историје - као и гомила других ствари). Одлично, веома сложено, строго прати сопствену логику од почетка до краја, и посебно води рачуна о особинама њих двоје, јер да би били временска мурија (и памтили стање од пре промене) морају да буду скоро аутистични и да буду у довољној мери идиот саванти, од чега прича бива још уврнутија. Читам поново.

----------
Џеј Лејк - На људском плану. О псу копачу археологу, који прича причицу некаквој деци, о егзогену (шта год) који тражи врата смрти... и налази их тако што се успава, као што је и цела текућа цивилизација успавана, ништа се не мења, Сунце мре, Земља мре, ал' ће то још дуго, а и они ће, јер се не мењају па су тако бесмртни до даљњег. Дакле, о ништавилу и вечности. Кад чујем причу из угла пса машам се за, али ово није лоше.

Питер Вотс - Острво. Трајна експедиција иде кроз галаксију и успут прави хиперкапије, то им је посао. Из капија које остају за њима одмах крену да излазе најновији људи, пост-људи, пост-пост- итд. Посада је минимална, делимично лоботомизовани рачунар и неколико људи. С тим што се одједном појављује нов клинац, рачунар закључио да треба. Јер се на путу испречује интелигенција, некаква, и то међу необичнијима - Лемов Соларис надуван до пречника система и танак неколико молекула, а ипак свестан. Новајлија, пак, није потпуна особа, рачунар га збрзељао а и шта он зна о деци. Надгорњавање свих четворо (укључујући острво) до краја, који је примерено неочекиван, успео да ме изненади.

Лејви Тидар - Целовитост ланца. Лаос, након не знам ког већ рата, суви фолклор и ништа се нарочито не догађа, нишчи остају на дну и маштају. Ситна чуда пролазе око њих, живот се не мења.

Мери Роузенблам - Лавља шетња. Након ен еколошких претумбација, у неком делу средње Америке (вероватно истом оном где смо већ били осам пута) направе нац... интернационални парк са праживотињама, генетски реконструисаним најбоље што може. Имају проблема са финансирањем па зависе од политике горе него Наса, а онда се десе два убиства помоћу лава. Остатак је истрага, сумња у све, хај тек надгорњавање, правда беди. Бар нема људских умова у животињском телу, плус.

Џо Волтон - Побегните на друге светове помоћу научне фантастике. Шббкбб на тему "велика депресија пала у депресију, СФ цвета", у виду исечака из новина, пола реклама пола јок.

Ренд Б. Ли - Три листа алоје. Понижени и увређени из неке индијске породице, која се упиње да побољша свој статус али више касте налаз начина да им се посеру у живот. Од технологије тек чип за контролу понашања, са нуспојавама. С опроштењем, топла људска прича.

Елизабет Бер и Сара Монет - Мунгос. Исти свемир као у "Санџами" од лане, овог пута о вишедимензионој гамади која се запати на бродовима, како челичним тако и санџамама. И о пару пацоловаца, од којих је 1 људски момак, а 1 вишедимензиони чеширац ал' не баш мачак. Занимљив свемир, као и прошли пут; прича штогод танка ал' бар има атмосферу.

Алберт Е. Коудри - Изгубљени Парадизо. Први рат са ванземаљцима се завршио прилично неславно, а ово деда прича унуку како је испао јунак у последњем окршају у некој вукојебини где су неки можда чули да је рат готов а можда и нису. Прилично дугачко распреда о унутрашњим односима међу посадом, како су већ задати, и како на крају ни пола не изгледа онако како се чинило док се дешавало. Добар.

Никола Грифит - Треба двоје. О манипулацији, хемијској, и дефиницији љубави, све у висококонкурентној корпорацијској околини, где се хај тек каубоји отимљу за царство, тј мастан уговор. Ко ту носи шњур, зашто и понајважније како, на коју хај тек фору. Добар!

Џеф Рајмен - Блокирано. У Дозоаовом предговору вели да је главни лик воздигнута животиња, што никако нисам закључио из самог текста. Догађа се у Камбоџи две године пред долазак ванземаљске инвазије; тип се жени Данкињом која има три сина и ћерку са неким ликом који је збрисао. Дакле 90% текста је преиспитивање односа, остатак је о бежању наниже (које не објашњава, ал' делује као лифт у виртуелно) и општем фолклору тих крајева. Обезбедивши породицу, лик постаје небитан и заглави у религију.

Џејмс Ван Пелт - Утеха. На отприлике генерацијском броду нису баш решили замрзавање како треба, па неки остају будни дуже да то реше. Главни лик је риба која се, са својом сменом, буди сваких сто и ситно година, понекад има љубавника који онда буде доста старији следећи пут (јер је решавао нешто 40 година па онда прилегао). Негде око шестог буђења, успело је - расте јасен. Још тридесетак буђења, срећом, није стало у причу. Између се преплиће и друга прича, о ложачу за генератор за рудник, који се бори са мразом, мећавом и килавом техником да му генератор ради, јер можда су рудари још тамо доле. Везује их његова рударска лампа коју је она понела.

Ненси Крес - Први чин. Опет о генемодованој деци, овог пута од емпатичке врсте, дакле Хербертови мали истинозборци. Осим што ће некад да задрже за себе шта су видели, ал' не можеш их слагати. Наравно, главни лик је, према америчкој школи драматургије, исто мало ван стандарда (висок метар и жилет или мање) и исто умешан у генемодовање (хтео да му дете буде исте висине, јер су мали људи пред нестанком, дакле буквално да продужи врсту, ал' се нешто омакло), и онда се већ види да ће до краја да истера мечку пред своја врата. Било већ петнаест оваквих. Позитивно бројање: није било општег прогона ни погрома, само медијски притисак, ал' пошто су ово холивуџије, умеју да изврдају. Иза свега је тајанствена Група која није задовољна брзином којом се мод шири, па прави други (уместо истинозборства, изазива мајчинску бригу за ближње) који ће да се шири вирусно. Виђао сам већ много боље, и од Ненси и на ову тему.

Џон К. Рајт - Сутон богова. У недостатку оригиналног текста, послужио се римејком Нибелунга у виду фантомске тврђаве, у орбити око неког тамо сунца, у којој већ ен генерација немају појма о томе како рат тече, па су се поделили између себе и ратују на мале голиће. Рачунари су наводно углавном поцркали, осим што нису него је неко испоискључивао гомилу ствари кад је био притеран у ћошак, а сад се враћа да преузме власт. Гомила нејасних ликова, сама макљажа, преокрети сваких пар страна, луд збуњеног и све скупа прежвакан метод прежвакавања познатог. Лоше.

Тед Косматка и Мајлк Пур - Умакач у крв. Понижени и увређени, ака сиротиња, овог пута он ради у зоолошком врту, лоше живи са женом и парама али бар воли свој посао. Доводе му неког опаког типа који треба да одгура својих хиљаду сати друштвено корисног рада или да се врати у ћорку. То се, наравно, не завршава добро, ал' зато успут пронађу неку врсту која има своје мишљење о еволуцији, може то другачије. Завршава се пожаром, ова врста се измигољи ван врта, овог жена оставила ал му дошла колегиница. Свеопшта мњах атмосфера, нема поруке.

Дејмијен Бродерик - Дува овај ветар, и ова плима. У околини Сатурна нађен савршено очуван стаари свемирски брод у некаквом пољу, и то тако што је главни лик знао да ће га тамо наћи, а експедиција је формирана кад су то исто видели и други видовњаци. Добар део радње је око тога како научници пизде на његово присуство ("као да уз тим биолога прикаче и 1 креационисту"), па онда о томе како је његов син јуначки/улудо погинуо негде, те о растурању педесетак могућих одговора на Фермијев парадокс, што је најбољи део. "Постмодерна наука је опијена звуком свог гласа", "Где су ванземаљци? 1. одавно су међу нама, и зову се Кореанци. На шта се скоро сви насмеју, само Мађари негодују." Завршава се онако, меланхолично, тип је пробио заштиту брода и отишао да медитира.

Адам Робертс - Коса. Слабо успешан спој Манфреда Икса из Стросовог "Убрзавајућег" и претходних петсто прича овде о томе да ће сиротињи бити омогућена фотосинтеза, што ће бити права револуција јер неће бити уцене глађу. Овај једино тврди да ће бити још горе, јер сад запосленој сиротињи неће морати да плаћају ни за преживљавање, штавише биће још гора подела, на људе сисаре и људе биљке. Те главни лик на крају изазива убиство лудог доброчинитеља, чича мича и готово, али остаје брљотка да је фотосинтеза кроз косу остала да се шири, о чему се прави луд, као да није написао да се десило.

Роберт Рид - Пре мог последњег даха. У руднику угља, тачније тресетишту, нађен прилично очуван ванземаљац. Онда следи подужи цик-цак о томе како су спречили да интереси рудника надјачају научну важност открића, а онда почну да налазе још лешева... стотинак хиљада. Што дубље, то прстен који држе у рукама све више личи на свемирски брод. Нагађа се зашто су тако сахрањивани, и онда методом свезнајућег приповедача, завршни пасус из пера једног од сахрањених (!), који су били уверени, пре свега јер је такав обичај настао, да ће тај прстен бити довољан да их њихови нађу и оживе кад дођу по њих. Осим што нису.

Пол Корнел - Фали један од наших муфљуза. Још један се, у недостатку идеја, послужио лагахном пројекцијом некаквог 19. века у неку хај тек будућност, па је цела прича у ствари завера у стилу ваљда Мате Хари, нека играрија где пруски двор користи венчање британске принцезе и шведског принца да подметне лажну принцезу и сјебе све у своју корист, ал' ненађебиво обезбеђење вестминстерско уме да им доака. Кад чујем двор, машам се за, а ако је притом и британски, повлачим и воду. Умете ли ви нешто друго?

Крис Робертсон - Едисонов Франкенштајн. При чему, наравно, брка др. Франкенштајна са његовим делом, ал' зашто би се 1 СФ аутор дознавао у финесе СФа, јебеш историју, ово је будућност. Иначе, 1 поприличан шббкбб, где електрицитет остаје некаква вашарска атракција јер је много исплативије да се све погони некаквим прометеумом, нађеним на Антарктику, а који се сам умножава у додиру са угљем, изазива 100 степени у додиру са водом и све скупа је међу блесавијим ненабавијумима у СФу. Догађа се између алжирског штанда на некаквој светској изложби, најамне мурије која то обезбеђује (методом "није убиство, несрећан случај, разиђите се, нема ништа за новине") те јадног Едисона, који покушава да изведе опит др Франкенштајна (и као и успева) да би спасао електрицитет од заборава. А да, спомињу и Теслу, као СФ писца .

Ијан Криси - Ерозија. Тип који је онако скроз појачан да би издржао шта све треба кад се искрца тамо негде као колониста, испробава своје ојачано тело и суперкожу шетајући по суженој обали северне Шкотске. Ако колонисти треба да промећу такве реченице по глави, неће далеко стићи - ово је писано неким стилом који нисам одавно видео, ал' вуче на неки јако давни СФ или можда чак и Дефоа или тако нешто. Да неко тако говори, био би жигосан као смотуљ да би смотуљ. Ако је стил такав намерно, намеру нисам докучио. Углавном, успе да се замало убије док је испробавао нову кожу, ал' се извукао одсекавши себи стопало. Притом све мисли да како ће се то завршити и да ли ће због тога да га скину са списка као будалу. Е, да, брљотка године: уобразио да је поларизована светлост невидљива :челоклеп:, па је овај са појачаним телом одједном види (!).

Ијан Мегдоналд - Вишну у мачјем циркусу. Још један наставак велике приче о кибер-кастинској Индији, подељеној зараћеној и блесавој. Прича вијуга, као и досад, и покрива донекле исте догађаје као и неке од претходних прича. Овог пута главни лик је брамин, дакле генетски набуџен да буде ен пута паметнији, вечито здрав и дуговечан да преживи бар три технолошке револуције, по цену да физички одраста са пола брзине... што бива зајебано у више прилика. Досад ваљда најбољи из серије.

је СФ        +++++ +++++ +++++ +++++ ++++
није СФ    +++
напола    +++

Lem, 1959.










može i na nihilizam

Дозоаова збирка 2011 (за 2010)

Роберт Рид - Историја тераформирања. О стручњацима за тему из наслова, који иду од катастрофе до катастрофе, јер слабо кад испадне како су се надали. Жилаво то, погодиш циљ а промашиш нешто друго. Има ту и градитеља који су у суштини писци вируса, којима је само до славе, који су луди генији са фикс идејом - читав фолклор. Главни јунак је некако сувише повучен и не буса се у прса, само помало та тране каже шта има и кад пројекат пропадне испада да је био у праву. Онда доживи и сукоб са пар старих непријатеља, са чудним исходом у оба случаја, и заврши као мудрац. Опсежно, није ни лоше, ал' ме није понело никуд.

Лави Тидар - Спонтано упетљавање одапете струне. Зачудо, писац ван англофоног подручја (Израел), само је неко време живео у Лондону. О гатари која продаје заборав у медаљону, који је кинеска дрангулија у коју се стрпа сећање које би носилац да гурне у страну, и да га се сети само кад хоће. Толико о технологији, остало је познавање муштерија, или што би рекао Праче, главологија. Догађа се негде у току Меконга. Мњах.

Ален М. Стил - Цар Марса. О животу кубикаша на изградњи Марса, где један повилени кад му код куће сви изгину, те штогод пошандрца. Крене да се уживљава у све могуће старе књиге о Марсу (прилика за писца да се покаже како он то све познаје) и миц по миц избоксује да му се обраћају са "ваша висости" итд. До пола зајебанција а од пола можда он то озбиљно. После се смирио, отишао кући да се лечи и оставио марсофилску библиотеку.

Питер Вотс - Ствари. Ванземаљско обличје хара по експедицији на јужном полу, у првом лицу. Не капира ништа јер има нецентрализован ментални систем, холограмски распоређен свуд по телу, и кад уђе у неког људа, слабо шта конта. Двадесетак пута улази тако у којекога, обнавља масу, и иако ништа не капира, успева да се претвара (!); иако сваки пут губи доста својих првобитних ћелија, и даље наваљује да прикључи људе свом борганизму (скроз биолошком ал' свеједно). Додатну збрку уноси вечита промена гледишта и шетање кроз времена, дакле никад не знаш кад говори у једном од два-три прва лица садашњег, а кад прошлог времена онако из флешбека. Збркано у 15:00. Можда на друго читање, кога не мрзи.

Џефри А. Лендис - Султан облака. Моћан простор - Венера није тераформирана него у њеним облацима лебде дијамантски градови. Једном кад се смисли начин да се из оног силног угљен диоксида издваја угљеник и претвара у дијаманте, остаје само питање шта са вишком кисеоника. Речени султан је клинац, 12 земаљских, дакле време му је да се жени. Лендис је овде увео неку варијанту редног брака, слично оном што је на Месецу радио Хајнлајн, а сећам се да је и неко то предлагао на земљи: прва жена има око 40 година и уводи га у секс и посао; онда кад он наврши око 40 жени се млађом и тако у цик цак. Тако свако има, ако се не умире прерано, стару и младу жену, или старог и младог мужа. Но, он је власник само половине од десетак хиљада таквих градова; остали су независни. Довлачи будућу младу са Земље, да надгорња виђеније кланове, а треба му и за паклени план. Она довлачи свог асистента, који је и приповедач, и ту почиње да се запетљава. Овде има материјала за солидан роман, греота да овакав свемир чами у новели. Расплет чак делује збрзано, што је и једина мана.

Кејџ Бејкер - Књиге. У постапокалиптичној пустари, клинац одраста у циркусу и харајући по неким рушевинама (јер су гостовали у нешто као старачком дому и морали да држе матине) нађу... сликовнице и бајке и Астерикса. Нема неког краја, оно, иде се даље.

Ијан Р. МекЛауд - Пре-прелазак Стикса. Мртви, ако су при лови, могу да си приуште још који живот, прилично зомбиран али уз помоћ верног супружника који ће да их запира, маже и подмазује, све иде лако. С тим што се та верност заснива на хемијски изазваној привржености, што изгледа као ситна зврчка у поређењу са сиромаштвом, али... И тако се један туристички водич заљуби у младу жену тристагодишњег леша и некако дођу до лукавог плана. Добар зајеб на крају, фино смишљено.

Тед Виљемс - AND MINISTERS OF GRACE (нумем да преведем, црквена подела послова и звања; мазнуто из Хамлета). Тајни агент, тачније атентатор са монотеистичко-тоталитарне планете иде на хеленско-комерцијалну да убије председницу владе, у име светог рата. У глави је увек имао радио кроз који му се обраћао Дух, а и ови имају исто то само пичи вести и рекламе. Остатак текста је упоредо његова борба за хришћанску свест, да је одржи у својој глави упркос вечитој буци, и његово сналажење да убије ову. Доста брза, прилично сурова акција и пристојан избор технологије (пошто хеленисти имају бољу електронику, идемо на биологију). Неочекиван крај, мајсторе!

Елинор Арнасон - Мамути великих равница. О историји америчких мамута и Америчких Американаца, кроз векове. Више шетња кроз фактографију него што се нешто догађа. Прескакао доста.

Џо Халдеман - Уснули пси. Одлична квака-22, нисам скоро видео такву. Ислужени ратник има рупу у сећању из времена рата, што је нормално, али му та сећања требају за посао који ради (саветује умируће богаташе како да комплетирају живот тако да умру мирни), и да би терапија радила, мора да узима таблете на местима која би могла да буду окидач за присећање. Испада да ама баш ништа није било онако како је било.

Стивен Попкес - Џекин дечак. Након педесетак зараза, које су испоизмишљали разни биохакери, слабо још има људи, а ни животиње нису као што су некад биле, шта је већ и од њих остало. У 1 зооврту остане 1 слоница која говори и чита, 1 клинац који је умакао од околних банди, и вештачки ум који још управља вртом, док буде имао одакле да добија струју, воду и храну. Слоница и клинац крећу на југ да нађу друге слонове. Следи путешествије. Није ни лоше, пошто је успешно заобишао неколико очекиваних ствари (нпр ишчуђавање - има га само кад треба). Основни драмски сукоб је прилично натегнут - слоница је отприлике црнкиња која неће више са белцима, тј са људима уопште, међутим ајде један клинац ти није газда... на таква натезања оде доста текста. Мимо тога, сликовито и занимљиво.

Нина Алан - Летети у инат богу. О летачима који, да би то постали, пролазе кроз неки генетски поступак, где попримају доста особина бубашваба, најиздржљивијих. Односи у породици где је мати главне јунакиње била прва жена подвргнута поступку а онда су неки богомољци саботирали узлетање те изгину цела прва екипа. Дакле гомила тих односа, преиспитивања, ма мелодрама. Прелеће се брзином од 2 мњаха.

Кори Докторов - Пиленце. Дакле тип кога у начелу не варим, због бројних излета у бизарно, кичасто и испразно, овог пута узме наслов из дечије приче, што би требало да значи "не, опет!"... међутим. Јој. Ово је јако, жестоко, богато и проницљиво. У посредничкој привреди америчког типа, дигнутој на енти степен, пратимо фирму која снабдева ултрабогаташе (који одавно више немају тело већ се органски/електронски простиру кроз целе зграде, нису више ни корпорације већ суверени, државе) не свим што пожеле, него погађају шта би они могли да пожеле па то измишљају, а прототип, производња и дизајн ће се већ средити. Прц је у томе што имају досад једну муштерију и пет година нису направили ништа ново. Изнутра су, пак, ултра гичка фирма, неки навраћају једном месечно, пливају у парама, амбијенти у згради су лудачки добри (нпр све од живог дрвета где напросто мораш бос да осетиш све), а два крајња производа који се појављују су... за измену свести. Један оспособљава корисника, дакле зараженог, да осети вероватноћу и уопште буде нумерички писмен интуитивно. Други да се очисти од разноразних психичких пристрасности и о свему мисли јасно. Овако или онако, ако се то довољно рашири, последице по човечанство су несагледиве - преструктурирање свега/општи хаос/револуција/шта прво наиђе. Да не познаш Докторова, ово је зрело.

zvuci kao dobra godina

Да, мада судећи по списку имена није личило.

Kupio sam Sisterhood of Dune, Kevin Anderson i Brian Herbert. Mislim prvi deo iz treće,četvrte trilogije novog serijala Dine. Volem Dinu, šta ću.

Stigla nova iz Engleske, za 4,8 funti, jej.
Javljam utiske kad je pročitam, za koji mesec...

Sotir wrote:Kupio sam Sisterhood of Dune, Kevin Anderson i Brian Herbert. Mislim prvi deo iz treće,četvrte trilogije novog serijala Dine. Volem Dinu, šta ću.

Stigla nova iz Engleske, za 4,8 funti, jej.
Javljam utiske kad je pročitam, za koji mesec...

Само два питања, кад накупиш довољно утисака:
1) јесу ли најзад научили да пишу да личи на Дину?
2) да ли и даље сва поглавља имају отприлике исту дужину и конструкцију? Оно да трећи до најдаље пети пасус мора да буде преприч радње, и да сваки час има подсетник на нешто, онако типа сталног атрибута?

паће wrote:Само два питања, кад накупиш довољно утисака:
1) јесу ли најзад научили да пишу да личи на Дину?
2) да ли и даље сва поглавља имају отприлике исту дужину и конструкцију? Оно да трећи до најдаље пети пасус мора да буде преприч радње, и да сваки час има подсетник на нешто, онако типа сталног атрибута?

Колико се сећам утисака претходних делова, то ми није нешто сметало.
Али опет, те књиге сам читао због ради најебавања робота од стране добро утренираних људи, а не литерарног утиска.
Као што и Стар Ворс гледам због ради екшна, а не глуме.

Па и то што кажеш, може да прође свашта док не смета. Ал' мени је у њиховим писанијама управо сметало, као да, рецимо, идеш кроз изложбу и на сваком кораку мораш да заобилазиш празне гајбице да се не стрмопиздиш преко њих. Толико смета. Тачно видиш које су делове убацили да попуне број речи.

Двапут ми се десило да купим прва два дела неке њихове трилогије па онда не купим трећи због акутне курцобоље, него сачекам тетку из Калињинграда. 

А онда сам се био вратио матором и поново прочитао први део. Јбт, колико је он тога мало написао, како су то све кратке епизоде, а како је набијено свим, па и стилом. Ниједне сувишне речи.

...те остатак:


Јун Ха Ли - Цвет, милост, игла, ланац. О рачвању светова сваким догађајем, али унатраг: постоји пиштољ који уништава све жртвине претке, а самим тим и све светове настале њиховим деловањем. Да се заврти у глави, а приде постоје још два-три слична оруђа и поприлично чудне прилике у којој се власница његова затекне. Уврнуто у 15:00, ал' препливао сам некако. Идеја је обрнути детерминизам: нема везе колико муљаш са прошлошћу, завршава се исто.

Стивен Бакстер - Повратак на Титан. Још једна гаснотечна о рударењу на Титану или тако нечем. Овог пута не баш скроз научна експедиција, не баш скроз по закону (али ако успе, прогледаће им кроз прсте), упада у техничке потешкоће око зајебане титанске хемије и локалне фауне. На брзину склепају вештачки ум од бекапа и акумулатора и пошаљу га мало у бунар да извади генератор или тако нешто. Узбудљиво, ко воли метан.

Дејмијен Бродерик - Под Венериним месецима. Нешто о неком храму, двоје психијатара који мисле да је онај други пацијент, и о чича мича и ето нас на Венери.

Наоми Ноувик - Седам година од куће. Наизглед на трагу "Леве руке таме", јер долази посланик некаквог савеза да буде у посланству на још неучлањеној планети, где постоје два континента насељеника. Посланство је код амероликих, где се тераформира, рудари, гради, шири и гази даље. Она хоће да оде код ових других, који живе у складу са месном природом, не тераформирају него мењају себе и имају сасвим другачију културу. Завршава се врло поганим ратом, са неколико оригиналних моралних недоумица и неочекиваних обрта. Веома добро!

Крис Бекет - Паунски огртач. Свет, виртуалан или не, има свог творца, који се исклонирао још шест пута и братији препустио да га терају даље. Што траје мало предуго, па они почну да развијају неке своје идеје, и ту се онда мало и пококају између себе а и против њега (јер он ипак дође кад се закува). Осредње.

Кери Вон - Амарилис. Постапокалиптична обала где живе у некаквим рибарским задругама и испуњавају норму, ама надзорник мрзи њиховог капетана јер је непланирано дете, ето има такву предрасуду па их кеца. Онда се они покажу да су поштено радили, Макаренко у чело да их пољуби, и добију дозволу да и они имају дете 1. С тим што се тек ту испостави да је капетан женско, због чега ово неће бити преведено, ко би се зајебавао да кроз целу причу тера без рода у првом лицу. Осредње, осим тог штоса 1.

Дејвид Моулс - Седам златних градова. На 1 шббкбб Земљи, након протеривања хришћана из Европе, на неком џунгластом простору (вероватно Амазон) се нађе савез седам бискупа, још тамо неке војске и јапански хуман'тарни корпус, који има лекарске чинове од каплара превијача до генералисимуса неурохирурга... и ту се онда распреда прича о дугом путовању уз реку, бесмислу рата итд итд, апокалипса још није липсала а ка'ће не знамо.

Рејчел Сверски - Изнова и изнова и изнова. Срање, и није сф.

Хану Раџанијеми - Елегија за младог вапитија. Последња два Земљанина који се нису вазнели су Косонен и његов медвед алкос (добро говори са тих 50 речи што зна). Долази му делимични аватар женин из орбиталних насеља (или виртуалних тамо) да јој донесе нешто из града... јер они не могу у град, прејак пожарни. А тамо им је остао и син, као виртуелни газда свега (тј он је виртуелан а стварно је газда), па он онда оде, доживи шта има, врати се и крене са медведом у негде. Крај.

Мајкл Свонвик - Либертаријанска Русија. Фина минијатура о бунтовнику и нешто налик Гибсоновој Моли из Неуроманта, у цивилизацији која је утањила па има мурије само за велике градове, а ван тога ко шта увати. Мала показна вежба из "нема пореза - нема ко да вас брани од банди", комад са тезом, ал' бар људски урађен домаћи, оно и личи на Русију и има нешто од менталитета и штимунга. Амери се углавном навелико напромашују на ту тему, виђало се овде. У збиру, осредње.

Лави Тидар - Ноћни воз. Зачудо, почиње са "HER NAME WASN’T Molly and she didn’t wear shades, reflective or otherwise.", што је ваљда благи наклон претходној причи. Бангкок, добар део цивилизације је у орбити (виртуелно или можда и телесно), она (Мулан Руж) живи од изнајмљивања тела ванземаљцима. У ствари сад је већ довољно зарадила да надогради тело и постане горила/убица. Њена главна муштерија је био вештачки ум Дарвинов Избор... и онда она ради за шефа локалне мафије и пратимо како он шири свој забран на још једну провинцију. Тамо иду возом који има локомотиву од упареног генмодованог пужа голаћа и човека у кабини, спојених софтверски у једно, а атентатор гађа баш у то... Солидна киберпанкерска јурњава, штогод забуњена на тренутке.

Бренда Купер - Сингуларитет мог оца. Ћале предсказао да ће то да се деси за синовог живота, а овај се мењао и надограђивао тако постепено да није приметио да се то десило. И не капира колико и куд је отишао, њему то све нормално. Осредње али бар кратко.

Џеј Лејк и Кен Шоулс - Механичар за звездане лађе. Случајно једини с којим једини ванземаљац на Земљи разговара. Овај исто поправља ствари, често нејасним методама, које понекад неко успе да скапира, скопира и обогати се. Онда дођу његови по њега (сви изгледају исто, зову се Тод, падају с неба у град, на леђа, и онда крену да га дозивају), на крају га покупе јер он је бродски механичар који се покварио и залутао, и нада се да ће опет. Фина атмосфера Сан Франциска, све мање више опуштено и лежерно, без фрке и нервозе, скоро Вонегат.

Алистер Рејнолдс - Преспавање. Н'умем боље да преведем, sleepover је кад се остане код неког на ноћењу. Овде је то нешто сасвим десето... тип се буди из хибернације након 160 година, и открива да обећани лек против смрти не да није још измишљен, него да је то била фора да људи крену да се замрзавају... док на крају није било "ама, морамо скоро сви да се замрзнемо док ови не заврше рат, па ако победе наши, да се будимо, ако не, није битно". Неколико врло оригиналних и темељних теза, да би се уопште објаснило: људи су направили вештачке умове, све мислећи да нису, јер није било знакова успеха. Јер ВУ нису глупи, знају шта би се десило па су ћутали. Друго, ВУ су се повукли у... природни хардвер. Јер материја у овом свемиру је чисти компутронијум, тј атоми и њихови ситни зупчаници су рачунари на које ради све, па и ВУ који науче како да се укаче у то, а напосе и биолошки мозгови. Е онда се испостави да и у суседним свемирима ВУ владају тим супстратом и да не воле конкуренцију, па ето рата. И успут мало чарки међу савезницима, јер део наших (в. умова) мисли да људе треба одјебати, остали их сматрају за савезнике, дакле два рата. Суви геније.

Пет Кедиген - Укус ноћи. Риба која спава којегде, има чудне перцептивне моћи/илузије/погледе, све јој се чини да јој фали још једно чуло које не може да објасни јер га нема. Оставила мужа и отишла, нађу је и опет је накљукају дрозама да се среди, но овог пута је запатила некакав као тумор иза десног ока, који је у ствари контакт са... нечим на другом крају галаксије. Крај.

Елигзендер Џејблоков - Плес ћоравог мачора. Доста животињских врста је поприлично изумрло али их сад полако враћају, са мало макнутом перцепцијом тако да не примећују ни људе ни кола ни оно што није претња или храна, него само пролазе мимо, све мислећи да је то неки жбун или нека небитна зверчица. Људи их, наравно, виде (не сви све) и цела прича је о неколико снобова који се проводе негде у Мексику, али једна од њих, у виду хобија, прати месне кугуаре, нарочито једног маторог. Приповедач, дакако, манипулише све троје не би ли њу убедио да је рад са животињама њен позив (а он њен тип, ако успе и то). Опичена атмосфера, нешто скоро Гетсби у зверињаку.

Ејлијет ди Боудард - Бродоградитељ. Претежно заступљене културе су царске - кинеска и ацтечка. Код Кинеза се бродоградитељ одриче потомства па отуд и породичне части зарад нешто сумњиве славе; код Мехиканаца се жртвује у славу породице... А бродови су живи створови, мада расклопиви, па се делови доста рециклују, а главни градитељ је мешанац архитекте, биоинжењера, фенг шуија, зен баштована и лудака. И женско. Бродородиља... рађа мозак будућег брода. Сав заплет је у томе да не каже зашто брод мора да се роди два месеца пре рока, а брзо испадне кусо и онда ту ваљда има нека поука, нисам баш свуда завиривао. Занимљив простор и атмосфера (ама јел' могу некад да смисле неке Азијате који ће слободно да сарађују, без чинова?) ама дежа ви.

Тед Косматка - У паду. Да би се ухваћени терориста натерао да проговори а не боји се смрти, заврљачити га ка црној рупи да живи бесконачно (споро) и никад не дочека своје 72 хурије. Иследник да му буде неко кога боли патка да ли ће да заврши овако или онако. Фина идеја, уредно изведена, без претеривања и сувишних речи, избрушено.

Џим Хокинс - Чимбви. Океани се дигли за два ипо метра, богатије земље доживеле оно што су себи писале у лошем СФу (ратне поглаваре, рат свих против свих, антидесетковање људства итд), те нема САД, нема ЕУ, цивилиззација је у Африци и Азији. С тим што је племе Бемба однело шњур, имају соларну фузију 98% ефикасну, па расољавају море и попуњавају своја исушена језера и реке. Главни лик је избеглица из ваљда Енглеске, квантни физичар који канда ником не треба. Док га не пронађе ко треба, али он запео да прво прође кушњу, да ли је довољно цивилизован у данашњем смислу... "какве смо кушње ми измишљали, ред је да се сад држимо свог обичаја, ма ако не прођем није ни требало да прођем". Познавање друштва пет са звездицом, као да је тамо рођен... или бар живео неколико месеци (то писац). Препорука, одлично.

Роберт Рид - Мртвачева трка. Осморо тркача се налазе редовно да трче, а ту је неки Вејд који је радио у дућану са опремом и тачно зна шта коме треба, какве патике коме леже, који број итд итд. С тим што је тип мртав али је за њим претекао ВУ склепан од његових вишедеценијских белешки, снимака, мерења и ко зна чега још. Па им зада да нађу ко га је убио. Сумњиви су свих осморо, плус још двојица, један који му је давно макао рибу и један млађи дркош који покушава да им се пришљамчи. Солидна Агата, са управо њеном методом сејања сумњи и трагова диљем текста. С тим што се радња клацка напред назад, час док је овај био жив (не задуго, тј оног дана кад је умлаћен) и потоњих дана кад се они преиспитују, истражују и још трче, све време остајући у вези са његовим гласом. Ако је Хокинс научио чикБембе, овај је научио трчање у детаље - и шта тркачу пролази кроз главу и шта кроз ноге, и како се планира наредних сто метара и која физика ту мора да се зна и... ајд боље и то него познавање оружја. Оно што фали свима је што нема другог живота осим кад трче или причају о трчању, ван тога не постоје. Тј писац је добро показао шта уме а лоше сакрио шта не уме.

meni to na ivici citljivosti. mislim preterujem ali vrlo vrlo retro.

Што, најбољи писци протеклих десет година су баш тврда линија, препородитељи опере. Мени ово делује јако занимљиво. Ако је то ретро...

Pokušao sam i ja da čitam. Ne znam da li je problem u prevodu ili u tome što iz nekog razloga Kinezi ovu trilogiju tretiraju kao mi Guču i Exit, tj kao nacionalni kulturni projekat (hej, Kinezi, vi imate "Šljivin cvet u vazi od zlata", nema nikakve potrebe da dokazujete pred Zapadom da ste kulturni), tek - u pitanju je rđavo, anahrono napisano delo, pokušaj da se stvori kineski Artur Klark. Šteta sjajnih, zaista sjajnih ideja.

Ma nisam ni stigao do razrade narativa, ne mogu da se borim sa ovako lošom prozom:

She waved the battle banner as though brandishing her burning youth, trusting that the enemy would be burnt to ashes in the revolutionary flames...

Blind Lime Pie wrote:Pokušao sam i ja da čitam. Ne znam da li je problem u prevodu ili u tome što iz nekog razloga Kinezi ovu trilogiju tretiraju kao mi Guču i Exit, tj kao nacionalni kulturni projekat (hej, Kinezi, vi imate "Šljivin cvet u vazi od zlata", nema nikakve potrebe da dokazujete pred Zapadom da ste kulturni), tek - u pitanju je rđavo, anahrono napisano delo, pokušaj da se stvori kineski Artur Klark. Šteta sjajnih, zaista sjajnih ideja.

doslovce kraj detinjstva za kinesko trziste. ima dobrih likova ali karakterizacije, drustveni odnosi koji su toliko redukovani da deluju karikaturalno, mizoginija (zenski likovi su ko iz neke uzasne sapunice - nevini, nevini, nevini i submisivni, submisivni, submisivni) i sustinski na momente sa fasistickim shvatanjem prirode intiligentnog zivota. no na stranu sve to ali i formalno je knjiga jedan dugi mars kroz godine nacickan zamkama i provalijama stupidnog dijaloga.

inace ovu knjigu obozavaju i vox day likovi iz us of a zato sto im lici na staaaaari doooobri sf.

Blind Lime Pie wrote:Ma nisam ni stigao do razrade narativa, ne mogu da se borim sa ovako lošom prozom:

She waved the battle banner as though brandishing her burning youth, trusting that the enemy would be burnt to ashes in the revolutionary flames...

Ово звучи као домаћи на тему из НОБа. Или карикатура тог стила... но, опонашање/ласкање.

ostap bender wrote:
inace ovu knjigu obozavaju i vox day likovi iz us of a zato sto im lici na staaaaari doooobri sf.

Где ви то читате? Имате тетку у Шенжену?

prevedeno na tzv. engleski. ja nisam citao vec je bolja polovina slusala audio book dok je nesto slikala. ona ce konzumirati sve u cemu ima svemirski brod i nema svetlosnih sablji.

ajde kineski sf, a sta cemo sa ovim

https://www.strahor.com/

Da selimo na drugi topik, jer se ovde razgovara o SF-u!

Blind Lime Pie wrote:Da selimo na drugi topik, jer se ovde razgovara o SF-u!

1+

Zar to nije? Msm ne znam preleteo sam