[size=48]O zabrani čitalačkog skupa na temu “rodno-kritičkog feminizma”
NADA M. SEKULIĆ
Zabrana skupa na kome bi neko mogao da iznese sve ovo gore napisano dvosekli je mač koji je diskriminatoran prema samim ženama.
[/size]
Duško Radović je u jednom od svojih aforizama pomenuo da “se rana od noža zaleči, ali da za ranu od jezika leka nema”. Rukovodeći se očigledno tim načelom i prepoznavši opasnost “govora mržnje”, Biblioteka grada Beograda je 10. 04. 2023 u poslednji momenat otkazala čitalački skup na temu “rodno-kritičkog feminizma”, svega šest sati pre planiranog i prethodno odobrenog početka tog događaja. “Agresivne čitateljke” feminističke grupe Ženska solidarnost prijavila je nevladina organizacija za zaštitu i promovisanje prava LGBTQ osoba Da se zna, kao fašizoidnu i transfobičnu grupu, zahtevajući zabranu njihovog javnog okupljanja, usled promovisanja radikalno desničarskih i rasističkih ideja.
Započeću osvrt na zabranu održavanja ovog skupa podsećanjem na pristupno predavanje koje je održala feminstkinja i filozofkinja Rosi Braidotti preuzimajući funkciju profesorke studija roda na Univerzitetu u Utrechtu. Te, 1990, studije roda predstavljale su još uvek retkost u univerzitetskim kurikulumima, te je bilo važno na ovom pristupnom predavanju ukazati na terete ženske istorije i nepriznavanje prava žena, na osnovu navodne mentalne inferiornosti proistekle iz osetljivog ženskog fizičkog sklopa. Fizička svojstva žena vekovima su tumačena kao markeri univerzalne i prirodne ženske inferiornosti, postajući sredstvo za opravdavanje potčinjavanja i depriviranja žena u društvu. Zato nije čudo što je feminizam iznikao upravo na borbi za relativizovanje značenja pola i na ukazivanju da su režimi “ženske prirode” društveno konstruisani.
Pa ipak, ko bi te 1990. godine mogao očekivati da će samo tridesetak godine kasnije u jednoj ustanovi kulture kao što je centralna gradska biblioteka prestonice, biti zabranjen skup na kome je grupa žena nameravala da polemiše o tome da li žene imaju neka ekskluzivna fizička svojstva. Nesumnjivo je da je reč o veoma kratkom putu, pravom istorijskom šprintu koji se desio od ženskog poricanja da ih njihova fizička svojstva čine građanima drugog reda do poricanja prava ženama da sebe nazovu ženama na osnovu bilo kojih fizičkih svojstava. Uvredljivost i fašizoidna sablažnjivost te neodržane rasprave očitovala bi se, prema mišljenju onih koji su zahtevali zabranu okupljanja, u pozivanju jedne grupe građana, “agresivnih čitateljki” na ekskluzivno pravo da sebe nazovu ženama na osnovu toga što imaju vagine (da pomenem samo jednu od karakteristika) sa kojima su rođene. Takvo postupanje svrstano je u ravan neke vrste “vaginalnog rasizma”. “Biti žena”, prema tom stanovištu, ne može biti ekskluzivno pravo ni jedne društvene kategorije na osnovu njenih bioloških svojstava, već samo na osnovu ličnog opredeljenja. Zapravo nije nimalo čudno što neko zastupa takve stavove, iako oni u prvi mah deluju neverovatno i ostavljaju nas u konfliktnom delezovskom stanju “tela bez organa” i sa čudnim osećajem materične krivice u preponama i jasnim političkim zadatkom telesnog samootuđivanja, pre nego samoosvešćivanja. Postoji puno razloga za relativizovanje kategorije roda i pola, političkih, psiholoških, medicinskih, kao i onih povezanih sa razvojem modernih tehnologija. O tome se, naravno, mnogo raspravlja i unutar feminističke teorije, bez mogućnosti dolaženja do konsenzusa, jer je on teško moguć kod ovako kompleksnih pitanja. Dakle, nije ni čudno ni neočekivano ni za osudu što neko zastupa ovakve ideje, jer su one egzistencijalno važne za ljude koji žele da se izjašnjavaju kao žene, a to ne mogu u uslovima u kojima je pripadnost ove vrste pravno definisana na osnovu fizičkih obeležja. Ono što je zaista čudno je to što je Biblioteka grada Beograda, zajedno sa svojim rukovodstvom i direktorkom gđ-om Jasminom Ninkov preuzela takva mišljenja i stavove kao merilo univerzalnih i nespornih civilizacijskih konsenzusa dovedenih do tabua kojima se neistomišljenici svrstavaju u rang grupa Kju Kluks Klana. Kako drugačije protumačiti tako neočekivanu i nekorektnu zabranu čitalačkog skupa “Ženske solidarnosti”? Šta je bilo toliko nedopustivo u njihovom programu, sem niska tolerancija prema buntovnim, preglasnim i neposlušnim ženama? Zašto je toliko lako naložiti buntovnim ženama da treba da zaćute, da treba da znaju gde im je mesto i da će neko drugi propisati gde je to mesto?
Zabranjen je skup na kome se čak nije branio jedan stav, već je trebalo predočiti različite pristupe ovom pitanju. Pri tom je reč o ustanovi kulture, a ne o prostorijama neke političke partije od koje bi se moglo očekivati, u duhu danas uobičajene i normalizovane političke borbe, da se politikom bavi kroz, narodski rečeno, “krljanje”, etiketiranje i pozivanje na fašizoidni profil protivnika. Funkcija biblioteke trebalo bi da bude da na nešto sofisticiraniji način pristupi otvorenim temama, da omogući ukazivanje na različite mogućnosti sagledavanja tema i problema, da omogući dijapazon različitih diskursa, književnih, estetskih, naučnih, kritičkih, medicinskih, enciklopedijskih, istorijskih, vizionarskih, naučno fantastičnih i fantastičnih itd, i na taj način doprinese razvoju kulture i proširivanju vidika svih zainteresovanih za tu temu, bez obaveze na konsenzus, jer nije reč o glasanju, već o obrazlaganju ideja i znanja.
Stvarno je teško otrgnuti se utisku da je kratak istorijski put koji sam navela stvarno mnogo više i od istorijskoga šprinta. Mogu navesti još jedan primer – od Frojda koji je uvrstio u psihoanalitički katihet tezu da žene (zato što imaju “samo” vaginu) zavide muškarcima na penisu, do stava da žene ne samo da nemaju penis kome toliko zavide, nego nemaju ama baš ništa što ih biološki definiše kao žene prošlo je stotinjak godina. To je pravi roler koster trke u borbi za ljudska prava različitih društvenih grupa između kojih ne postoji nikakva prestabilirana harmonija niti nužna supripadnost . I na početku, tamo negde u Frojdovom salonu i na kraju, u Biblioteci grada Beograda, na kraju Knez Mihajlove, dominantan diskurs je da tela žena nemaju šta da kažu i to je ono što je problem. Međutim, ženska tela to nikada nisu bila, bez obzira na sva ućutkivanja, zanemarivanja i disciplinovanja. Ona su predugo doživljavana kao nemušta, kao ćutljiva reproduktivna teritorija, kao neispisan list papira bez značenja, koji bez pečata ili ploda gubi smisao, kao svojina sa kojom se može raspolagati i kao predmet manipulacije i resurs koji se može iscrpljivati. Prestara je i vera da je ženu moguće stvoriti od muškog rebra, a sa tom pričom počinje i priča o patrijarhatu. Rosi Braidotti primećuje koliko je vulnerabilna ženska borba, kada kaže da smo jedva stigle do toga da se izborimo za pravo da predstavljamo sebe, a ono (rod, ženskost) kroz šta želimo da se potvrdimo već je poljuljano.
Deklarativnim odricanjem prava ženama da se pozivaju na ekskluzivnost ženskog iskustva na osnovu telesnih obeležja zanemaruje se koliko je politički i istorijski važna ženska telesnost. Ona se izražava kroz prisvajanje ženske reproduktivnosti, seksualno iskorišćavanje žena, ograničavanje prava na abortus, specifično porodično nasilje nad ženama, izražava se kroz specifičnu snagu i vunerabilnost ženskog tela, kroz različite vrste sakaćenja , telesno disciplinovanje određeno kriterijumima ženske lepote ili vrline poslušnosti, odnos prema ženama na porođaju, kontracepciju, higijenu, seksualni život i ritmove tela, određene grupe bolesti, materinstvo kao telesno iskustvo (da ne nabrajam dalje). Sve je to deo ženske istorije koja je veoma specifično povezana sa telesnom strukturom žena, i važna je okosnica duge i teške političke borbe žena za njihovo mesto u društvu, koja i danas traje. Pomenuću samo ograničavanje prava na abortus u savremenoj Americi, što je jedno od osnovnih reproduktivnih prava žena, čime se Amerika svrstala među najnazadnije države sveta, dok istovremeno spada u grupu država koja imaju najrazvijenija prava LGBTQ osoba. Naravno, to ne znači da treba ograničiti prava LGBTQ osoba, već da je reč o političkim procesima emancipacije koji nisu nužno istovetni, ne idu nužno u istom smeru, a neki put nisu čak ni kompatibilni.
Međutim, i pored toga, stav da ono što je legitimno zvati “ženom” NE SME da ima bilo kakva ekskluzivna biološka obeležja (poput sporne, nekada inferiorne, a danas, kako izgleda, rasistički superiorne vagine) za nekoga može biti prihvatljiv, ili neprihvatljiv, ali je više nego legitimno otvaranje ozbiljnih pitanja zašto je politički važno afirmisati specifičnu telesnost žena. Nije korektno niti solidarno etiketirati kao fašiste žene koje stoje na tim pozicijama.
Takođe, potrebno je ukazati da postoji razlika između pitanja da li žene IMAJU određena specifična fizička svojstva i pitanja da li neki građani koji žele da se izjašnjavaju kao žene, a nemaju ta fizička svojstva ili ih stiču kroz medicinsku tranziciju, TREBA DA steknu inkluzivno pravo da budu svrstani u kategoriju žena i da li takvo svrstavanje briše razlike između njih?
Neophodno je uočiti da različite grupe “žena” mogu da imaju veoma različita težišta političke borbe i egzistencijalnih tereta, da ne postoji a priori zajednički politički front žena, da je to društvena kategorija ispresecana rasom, klasom, etnicitetima, religijom, sve do najogoljenije partijske pripadnosti, ali da je ženska telesnost važan deo priče o razlikama i o udruživanju i pronalaženju zajedničkih interesa, te da se ona ne može deklarativno izbrisati i delegitimisati prostim poricanjem i satanizovanjem zahteva žena za ograničenom političkom inkluzivnošću onih koji žele da se uključe u kategoriju žena. Stoga je razlika o kojoj je ovde reč realna okosnica udruživanja i definisanja ključnih tački zajedničke borbe ili konflikata. Stavovi se mogu razlikovati, ali postoje objektivne dileme i pitanja – nije diskriminatorno ako neko postavi pitanje da li trans žene mogu da se takmiče u istoj kategoriji sa ženama na sportskim takmičenjima, jer to jeste problem i o njemu se ozbiljno raspravlja na različitim nivoima, od akademskog do nivoa svetskih sportskih organizacija; nije izmišljeno od transmrzitelja da li time trans osobe, zbog fizičke konstitucije i genetskih predispozicija, dobijaju prednost pri takmičenjima (pomenula sama samo jedno pitanje, a ima puno pitanja i dilema). Taj problem se ne može rešiti prostim imenovanjem i etiketiranjem protivnika.
Zabrana skupa na kome bi neko mogao da iznese sve ovo gore napisano dvosekli je mač koji je diskriminatoran prema samim ženama.
Završavam ovaj tekst osvrćući se ponovo na Rosi Braidotti i njeno pristupno predavanje. Zabranu Bibiloteke grada Beograda da izložim svoje mišljenje o odnosu roda i pola i pravima žena i trans osoba doživljavam kao antipod događaju ustoličenja studija roda na jednom od evropskih unverziteta devedesetih godina; kao zatvaranje javnog prostora za žene; kao povlačenje akademskog diskursa pred političkim i lobističkim uticajima i etiketiranjima; kao prelivanje partijskog i političkog delovanja u ustanove kulture; kao društvenu dezorijentisanost povezanu sa snižavanjem kvaliteta građenja javnog mnjenja forsiranjem bučnog nadglasavanja; najzad, kao lagodno poigravanje cenzurom koja u krajnjem ishodu vodi sužavanju slobode govora svih.
NADA M. SEKULIĆ
ANTROPOLOŠKINJA, PROFESORKA NA FILOZOFSKOM FAKULTETU U BEOGRADU.
https://respublicacasopis.net/2023/04/18/o-zabrani-citalackog-skupa-na-temu-rodno-kritickog-feminizma/
Home
plachkica
by plachkica Fri Apr 14, 2023 4:18 pm
