Rat u Ukrajini

Manje-više svi sad prate telegram kanale. Problem je filtriranje sadržaja, što RWA ok rade.
Činjenica je da drže rusku stranu i za razliku od mene ne pecaju se na ukrajinsku propagandu (Rusi bombardovali atomsku centralu - sledi Černobilj II)
Sa druge strane Reddit je postao potpuno ukrajinski i onda se tu treba snaći.

Cousin Billy wrote:nego đeje, šta radi Šojgu? otišao u Tuvu da vežba grleno pevanje?

i danas očekujem neugodan dan i histerisanje iz Kremlja. godišnjica NATO specoperacije u Srbiji, samit NATO...

jbg neko mora da bude Drobnjak sad

В Бердянске утром пролюбили БДК 1171-го проекта (либо "Саратов", либо "Орск")
Как сообщает Рогов, из военно-гражданской администрации освобожденных территорий Запорожской области, утром был прилет "Точки-У", ракета была сбита средствами ПВО, ее обломки упали прямо в порту, в том числе и на разгружавшие ГСМ и БК БДКшки.
На борту одного из них вспыхнул пожар и произошла детонация ящиков с боеприпасами, после чего его от греха подальше притопили у причальной стенки. 2 других БДК вышли в море (фото и видео на тему выкладывал в ТГ https://t.me/boris_rozhin/35833
Точной информации по потерям и повреждениях БДК пока нет.

Касательно пострадавшей БДКшки, то это старые корабли начала Брежневской эпохи, "Саратов" - 1964-го года постройки, "Орск" - 1967 года постройки. В полном загружке водоизмещение где-то 4200 тонн.
Корабли хоть и сильно старые, но не бесполезные, так как со своими задачами по перевозке грузов вполне справляются даже спустя полвека службы.
Если можно будет поднять и отремонтировать, то конечно надо поднимать и тащить в Севастополь на ремонт.

Video aploudovan na yt pre 4 godine... 🤫https://t.co/qzr2kSIbgf

— Ignoramus (@PrepariraniSom) March 24, 2022

#RemoveKebab

Pominjano je već da u Azovu ima i srpskih dobrovoljaca, neki od Hrvata (ne onaj najrazvikaniji) je pričao o tome kako se zajedno sa Srbima bore protiv Rusa.

Da, pa pisao je i disident malo o tim lomovima na srpskoj naci desnici.

To ti je kao ono kad Death in June naprave album podrske Hrvatskoj pa sempluju neki Bokanov govor kao primer srbokomunistickog zlocinca, a on siroma pokusava da im objasni - ali ja sam vas!

Ne moš objasniti ljudima da Azov jeste neonacistička formacija, ali ne onako kako ljudi misle pošto je neonacizam neverovatno mutirao.

rumbeando wrote:Ukrajinci navodno zarobili​​​​​​​ komandni modul stanice za elektronsko ometanje Krasuha-4, po Tviteru se tvrdi da su Amerikanci jedva čekali da ga se dočepaju.

https://www.thedrive.com/the-war-zone/44879/ukraine-just-captured-part-of-one-of-russias-most-capable-electronic-warfare-systems

Вест од пре неколико дана.
Није Красуха и питању, можда је неки агрегат од ње или од другог система.

EU diplomat Borrell: Russia wants to 'isolate Ukraine from the sea'

The Russian government has no interest in negotiating a ceasefire in Ukraine for now as its army has not reached its military goals, European Union’s top diplomat Josep Borrell said on Thursday.

“Right now, Russia doesn’t want to sit and negotiate anything: what it wants is to occupy the ground,” Borrell said in an interview with Spanish TVE channel.

“It wants to surround the coast to the border with Moldova and isolate Ukraine from the sea. It wants to negotiate in earnest only when it has secured a position of strength.”

Reuters report that Borrell said the European Union and its allies will keep on delivering military aid to the Ukrainian army.

“It is important because everything will be decided in the next 15 days,” he said. “What will make history is the capacity of Ukrainians to resist.”

fikret selimbašić wrote:Pominjano je već da u Azovu ima i srpskih dobrovoljaca, neki od Hrvata (ne onaj najrazvikaniji) je pričao o tome kako se zajedno sa Srbima bore protiv Rusa.

Ima na podkastu srpskih neonacista nove generacije ,kad pričaju na početku invazije, i pokušavaju da cinculiraju i balansiraju izmedju tog procepa na svojoj sceni pa kazu npr kod nas malo ljudi zna da su najfanatičniji borci Azova etnički Rusi i Belorusi, najtvrđa ideologija i za njih svakako nema povratka u Rusiju, nije to crno belo.

da, i ja mislim da je ovo sa severom samo diverzija

ruse zanima jug i more i regularla vojska

ovi paramilitarci i azovci su realno dobra baza i zalog za buducu ukrainu

ko u hrvatskoj ima da se napravi jedna kasta veteranska koja ce u principu voditi drzavu. rusi grese sto ih tamane

treba to komplet da upakuju zajedno sa oruzjem i vrate na adresa posiljaoca

Payment for Russian gas only in rubles may create problems for countries unfriendly to Russia, but Moscow will try to solve the problem for Serbia, says Presidential Press Secretary Dmitry Peskov.

— Russians With Attitude (@RWApodcast) March 24, 2022

he he

nece morati srbi da prodaju ,,svoje,, evre ili dolare

Vecna razglabanja o licemernom Zapadu na mnogim topicima su me inspirasala da napisem nesto na temu u kontekstu Ukrajine. Posmatrajuci reakcije javnosti u Srbiji, Rusiji, Kini, na Zapadu, na Bliskom istoku ili u Indiji na katastrofu u Ukrajini, postaje ocigledno koliko je mocan uticaj emocionalnog iskustva na nase logicko i politicko rezonovanje ali i empatiju. Dok vecina u demokratskim drustvima tesko kupuje kremaljsku propagandu, u autoritarnim drustvima je mnogo lakse opravdati ovakvo izivljavanje nad ljudima ili se bar neki argumenti lakse primaju. Po mom misljenju, jedan od razloga za to su razlicite emocije koje zivot u autoritarnim i demokratskim drustvima indukuje kod ljudi kroz duzi period.

U demokratijama veci broj ljudi ima osecaj da participira u drzavi, tj. odluke koje se donose su rezultat nekog sireg drustvenog kompromisa izmedju razlicitih interesa (ekonomskih, ideoloskih, spoljno-politickih) kao i moralnih vrednosti (humanizam, stari vs novi zavet, itd.) koji je zato pun protivrecnosti. Taj kompromis se cesto shvata kao permanentno licemerje, ali sistem ipak funkcionise kroz neka siroko prihvacena i promenljiva pravila a ne kroz volju nekog diktatora. Postojanje tih pravila na kraju sprecavaju totalnu korupciju drustva i da samo jedan interes vlada njom. Drzava se zato svakako ne dozivljava kao jedan jedinstven moralni organizam (kao u slucaju diktatora/drzave) a ljudi se osecaju vise delom te drzave i osecaju vecu odgovornost za sve dobro ali i mnogo toga loseg sto ta drzava cini, a ti kao gradjanin pokusavas da guras u jednom ili drugom pravcu. Shodno tome, postoji citav dijapazon emocija od pozitivnih do negativnih, a generalni osecaj je otprilike koji je spomenuo i Cercil – najgori oblik vladavine osim svih drugih koji su isprobani. 

Sa druge strane, zivot u autokratijama indukuje pre svega negativne emocije prema drzavi kod velikog broja ljudi - tu su cesto osecaji bespomocnosti, ponizenja, otupljenosti, straha i mrznje. Cesta reakcija na tu bespomocnost je i cinizam koji daje osecaj da si izvan ili iznad svega toga bez obzira na realnost. Pozitivne emocije su cesto vise vezane za apstraktnije pojmove poput nacije, mitomanije, itd., koji se upravo zato cesce i koriste da se populacije motivise za autokratsku drzavu kroz pozitivnije emocije. Posto odluke donosi veoma mali broj ljudi ili jedan covek koji vremenom postaju sve izolovaniji, siri drustveni kompromis i ugovor nestaju a ljudi sve manje participiraju i nisu vise deo drzave. Drzava je nesto izvan njih, nesto sa jasnim moralni vrednostima (cesto negativnim), nesto sto laze, krade, izivljava se, radi sta hoce, ne pravi kompromise, ne drzi se svojih pravila nego ih samo namece drugima (ono pravo licemerje), pravo jaceg, itd. Posto vladar i svita ne postuju pravila, sve vise ljudi takodje trazi izgovore da ih ne postuje sto vodi do totalne korupcije drustva. Gradjani se vise osecaju kao podanici, a ne kao gradjani u pravom smislu te reci koji osecaju neku odgovornost za tu drzavu i sta ona radi. U realnosti se naravno vecina drustava i drzava nalazi na spektru izmedju ove dve krajnosti, ali, emocionalno svakako postoje dve veoma razlicite ideje i emocionalna iskustva drzave .

I kako sada ti razliciti hronicni emocionalni statusi uticu na rasudjivanje i empatiju? Opste je poznato da emocije uticu na nasu percepciju i memoriju, a to su dva osnovna instrumenta koji uticu i na rasudjivanje. Takodje, ljudi cesto projektuju svoja iskustva i shvatanja socijalnih odnosa i drzave na druge, ukljucujuci i onu emocionalnu otupljenost u autokratijama. Zato je glavna tema kod ljudi koji osecaju i shvataju drzave pre svega kao autokratije da su demokratije licemerne, tj. siroki drustveni kompromisi i protivrecnosti koji se pokusavaju postici kroz jedan komplikovan sistem se deklarisu kao licemerje (poput onog pravog licemerja vladara u autokratiji), izbori nemaju bitan uticaj jer politiku ionako vodi mala/tajna grupa ljudi (kao u autokratiji), politika se ne menja decenijama (kao u autokratijama) uprkos izborima, demokratije ustvari boli uvo za ljudska prava i zato je empatija lazna (kao kod autokrata), citava kompleksnost kompromisa unutar demokratija se shvata kao jedan (licemerni) moralni organizam (kao sto je to autokratski vladar), a to se cak i prosiruje na citavu grupu drzava (tzv. licemerni Zapad) koju valjda kontrolise jedan (ne)moralni centar moci poput vladara neke imperije. Dakle, projektuje se sa autokrate na demokratski proces cime se porede babe (autokratsko personalno odlucivanje) i zabe (odlucivanje kroz proces/institucije).

Ova razlicita shvatanja drzave i drustva se naravno sada jasno odslikavaju i u reakcijama na situaciju u Ukrajini. Kad demokratije pokusavaju da nadju kompromis izmedju ekonomskih mera (cena gasa, nafte, itd.), ideoloskih interesa (bukvalno fizicko unistavanje jedne srodne demokratije), geopolitickih interesa (ugrozavanje dosadasnjeg svetskog poretka, zavisnost od ruskog gasa i nafte) i moralnih vrednosti ((masovno ugrozavanje ljudskih prava), to se naziva licemerjem iako je taj kompromis sastavni deo demokratskog sistema kako u spoljnoj tako i u unutrasnjoj politici. Slicno je i sa tolerisanjem 10-20% ekstremnih nacionalista u Ukrajini ili bilo gde na Zapadu – pokusaj kompromisa i integracije ekstrema je odlika demokratija svuda a ne samo u Ukrajini. Sa druge strane, Putin moze da se inscenira kao neki anti-nacista a sa druge strane bez problema moze da promovise ruski imperijalni neofasizam. Kad demokratije nalaze kompromis izmedju pomoci Ukrajini (ekonomska pomoc, prihvatanje miliona izbeglica, naoruzanje, sankcije prema Rusiji, ulaz u geopoliticki sukob, itd.) i zelje da se izbegne direktan rat nuklearnih sila, onda se i to naziva licemerjem i kukaviclukom jer se Ukrajina salje da gine za Zapad. Zasto Ukrajinci ginu takodje nalazi na nerazumevanje iako je potpuno shvatljivo iz perspektive nekoga ko instinktivno vidi sebe kao deo slabe demokratske drzave a ne kao podanika autokrate. Isto tako se dozivljava kao licemerje Evrope sto je vise zabrinuta za situaciju u Ukrajinu od recimo Jemena, iako je opet po sredi kompromis razlicitih interesa posto Ukrajina i Rusija imaju mnogo vece geopoliticke, kulturne, socijalne i ekonomske veze sa Evropom, a humanitarni aspekti nikad nisu jedini interes bilo gde niti to mogu biti.

Sa druge strane, autokrate poput Putina ne moraju da prave ovakve kompromise niti se to od njih to ocekuje, pa se oni dozivljavaju kao autenticniji i bar nisu licemeri. I tako se cesto opravdana kritika trulih demokratskih kompromisa da lako instrumentalizovati radi promocije autokratije. Zato nije ni cudno sto su istorijski autokratske tendencije daleko uspesnije i lakse je pretvoriti demokratiju u autokratiju nego obrnuto. Autokrati kao Putinu i sviti oko njega ne treba stvarna siroka podrska i kompromis razlicitih interesa – dovoljna je propaganda za jedan deo populacije kombinovana sa cinizmom drugog dela kako demokratija ne valja jer je licemerna sto rezultira u pasivizaciji i to je to. Problem sa tim je naravno sto takav sistem kad-tad vodi do ovakvih katastroficnih beskompromisnih odluka od Napoleona pa naovamo, ali, bar nije licemer. Zato je tema Ukrajine bar meni veoma dobar pokazatelj tih razlicitih shvatanja drzave kao i gde lezi granica izmedju opravdane kritike unutar demokratije i cinicnog ismevanja demokratskih slabosti/kompromisa kada je ona u smrtnom klincu sa autokratijom. Granica je upravo taj cinizam koji vodi i ka gubljenju empatije. A posto te tendecije baziraju ocigledno pre svega na dugogodisnjem emocionalnom iskustvu, postoji veoma malo nade da racionalni argumenti mogu bilo sta da promene u tim razlicitim percepcijama stvarnosti.

pises mnogo ali slabo i dzabe

procitao sam sta pise ova budala

izgleda da je prso malo PR ukrajinski narativ

https://www.mintpressnews.com/ukraine-propaganda-war-international-pr-firms-dc-lobbyists-cia-cutouts/280012/

Mr.Pink wrote:procitao sam sta pise ova budala

izgleda da je prso malo PR ukrajinski narativ

Hajd prvo napiši samo jedan smislen post, bilo gde.

Anduril wrote:Vecna razglabanja o licemernom Zapadu na mnogim topicima su me inspirasala da napisem nesto na temu u kontekstu Ukrajine. Posmatrajuci reakcije javnosti u Srbiji, Rusiji, Kini, na Zapadu, na Bliskom istoku ili u Indiji na katastrofu u Ukrajini, postaje ocigledno koliko je mocan uticaj emocionalnog iskustva na nase logicko i politicko rezonovanje ali i empatiju. Dok vecina u demokratskim drustvima tesko kupuje kremaljsku propagandu, u autoritarnim drustvima je mnogo lakse opravdati ovakvo izivljavanje nad ljudima ili se bar neki argumenti lakse primaju. Po mom misljenju, jedan od razloga za to su razlicite emocije koje zivot u autoritarnim i demokratskim drustvima indukuje kod ljudi kroz duzi period.

U demokratijama veci broj ljudi ima osecaj da participira u drzavi, tj. odluke koje se donose su rezultat nekog sireg drustvenog kompromisa izmedju razlicitih interesa (ekonomskih, ideoloskih, spoljno-politickih) kao i moralnih vrednosti (humanizam, stari vs novi zavet, itd.) koji je zato pun protivrecnosti. Taj kompromis se cesto shvata kao permanentno licemerje, ali sistem ipak funkcionise kroz neka siroko prihvacena i promenljiva pravila a ne kroz volju nekog diktatora. Postojanje tih pravila na kraju sprecavaju totalnu korupciju drustva i da samo jedan interes vlada njom. Drzava se zato svakako ne dozivljava kao jedan jedinstven moralni organizam (kao u slucaju diktatora/drzave) a ljudi se osecaju vise delom te drzave i osecaju vecu odgovornost za sve dobro ali i mnogo toga loseg sto ta drzava cini, a ti kao gradjanin pokusavas da guras u jednom ili drugom pravcu. Shodno tome, postoji citav dijapazon emocija od pozitivnih do negativnih, a generalni osecaj je otprilike koji je spomenuo i Cercil – najgori oblik vladavine osim svih drugih koji su isprobani. 

Sa druge strane, zivot u autokratijama indukuje pre svega negativne emocije prema drzavi kod velikog broja ljudi - tu su cesto osecaji bespomocnosti, ponizenja, otupljenosti, straha i mrznje. Cesta reakcija na tu bespomocnost je i cinizam koji daje osecaj da si izvan ili iznad svega toga bez obzira na realnost. Pozitivne emocije su cesto vise vezane za apstraktnije pojmove poput nacije, mitomanije, itd., koji se upravo zato cesce i koriste da se populacije motivise za autokratsku drzavu kroz pozitivnije emocije. Posto odluke donosi veoma mali broj ljudi ili jedan covek koji vremenom postaju sve izolovaniji, siri drustveni kompromis i ugovor nestaju a ljudi sve manje participiraju i nisu vise deo drzave. Drzava je nesto izvan njih, nesto sa jasnim moralni vrednostima (cesto negativnim), nesto sto laze, krade, izivljava se, radi sta hoce, ne pravi kompromise, ne drzi se svojih pravila nego ih samo namece drugima (ono pravo licemerje), pravo jaceg, itd. Posto vladar i svita ne postuju pravila, sve vise ljudi takodje trazi izgovore da ih ne postuje sto vodi do totalne korupcije drustva. Gradjani se vise osecaju kao podanici, a ne kao gradjani u pravom smislu te reci koji osecaju neku odgovornost za tu drzavu i sta ona radi. U realnosti se naravno vecina drustava i drzava nalazi na spektru izmedju ove dve krajnosti, ali, emocionalno svakako postoje dve veoma razlicite ideje i emocionalna iskustva drzave .

I kako sada ti razliciti hronicni emocionalni statusi uticu na rasudjivanje i empatiju? Opste je poznato da emocije uticu na nasu percepciju i memoriju, a to su dva osnovna instrumenta koji uticu i na rasudjivanje. Takodje, ljudi cesto projektuju svoja iskustva i shvatanja socijalnih odnosa i drzave na druge, ukljucujuci i onu emocionalnu otupljenost u autokratijama. Zato je glavna tema kod ljudi koji osecaju i shvataju drzave pre svega kao autokratije da su demokratije licemerne, tj. siroki drustveni kompromisi i protivrecnosti koji se pokusavaju postici kroz jedan komplikovan sistem se deklarisu kao licemerje (poput onog pravog licemerja vladara u autokratiji), izbori nemaju bitan uticaj jer politiku ionako vodi mala/tajna grupa ljudi (kao u autokratiji), politika se ne menja decenijama (kao u autokratijama) uprkos izborima, demokratije ustvari boli uvo za ljudska prava i zato je empatija lazna (kao kod autokrata), citava kompleksnost kompromisa unutar demokratija se shvata kao jedan (licemerni) moralni organizam (kao sto je to autokratski vladar), a to se cak i prosiruje na citavu grupu drzava (tzv. licemerni Zapad) koju valjda kontrolise jedan (ne)moralni centar moci poput vladara neke imperije. Dakle, projektuje se sa autokrate na demokratski proces cime se porede babe (autokratsko personalno odlucivanje) i zabe (odlucivanje kroz proces/institucije).

Ova razlicita shvatanja drzave i drustva se naravno sada jasno odslikavaju i u reakcijama na situaciju u Ukrajini. Kad demokratije pokusavaju da nadju kompromis izmedju ekonomskih mera (cena gasa, nafte, itd.), ideoloskih interesa (bukvalno fizicko unistavanje jedne srodne demokratije), geopolitickih interesa (ugrozavanje dosadasnjeg svetskog poretka, zavisnost od ruskog gasa i nafte) i moralnih vrednosti ((masovno ugrozavanje ljudskih prava), to se naziva licemerjem iako je taj kompromis sastavni deo demokratskog sistema kako u spoljnoj tako i u unutrasnjoj politici. Slicno je i sa tolerisanjem 10-20% ekstremnih nacionalista u Ukrajini ili bilo gde na Zapadu – pokusaj kompromisa i integracije ekstrema je odlika demokratija svuda a ne samo u Ukrajini. Sa druge strane, Putin moze da se inscenira kao neki anti-nacista a sa druge strane bez problema moze da promovise ruski imperijalni neofasizam. Kad demokratije nalaze kompromis izmedju pomoci Ukrajini (ekonomska pomoc, prihvatanje miliona izbeglica, naoruzanje, sankcije prema Rusiji, ulaz u geopoliticki sukob, itd.) i zelje da se izbegne direktan rat nuklearnih sila, onda se i to naziva licemerjem i kukaviclukom jer se Ukrajina salje da gine za Zapad. Zasto Ukrajinci ginu takodje nalazi na nerazumevanje iako je potpuno shvatljivo iz perspektive nekoga ko instinktivno vidi sebe kao deo slabe demokratske drzave a ne kao podanika autokrate. Isto tako se dozivljava kao licemerje Evrope sto je vise zabrinuta za situaciju u Ukrajinu od recimo Jemena, iako je opet po sredi kompromis razlicitih interesa posto Ukrajina i Rusija imaju mnogo vece geopoliticke, kulturne, socijalne i ekonomske veze sa Evropom, a humanitarni aspekti nikad nisu jedini interes bilo gde niti to mogu biti.

Sa druge strane, autokrate poput Putina ne moraju da prave ovakve kompromise niti se to od njih to ocekuje, pa se oni dozivljavaju kao autenticniji i bar nisu licemeri. I tako se cesto opravdana kritika trulih demokratskih kompromisa da lako instrumentalizovati radi promocije autokratije. Zato nije ni cudno sto su istorijski autokratske tendencije daleko uspesnije i lakse je pretvoriti demokratiju u autokratiju nego obrnuto. Autokrati kao Putinu i sviti oko njega ne treba stvarna siroka podrska i kompromis razlicitih interesa – dovoljna je propaganda za jedan deo populacije kombinovana sa cinizmom drugog dela kako demokratija ne valja jer je licemerna sto rezultira u pasivizaciji i to je to. Problem sa tim je naravno sto takav sistem kad-tad vodi do ovakvih katastroficnih beskompromisnih odluka od Napoleona pa naovamo, ali, bar nije licemer. Zato je tema Ukrajine bar meni veoma dobar pokazatelj tih razlicitih shvatanja drzave kao i gde lezi granica izmedju opravdane kritike unutar demokratije i cinicnog ismevanja demokratskih slabosti/kompromisa kada je ona u smrtnom klincu sa autokratijom. Granica je upravo taj cinizam koji vodi i ka gubljenju empatije. A posto te tendecije baziraju ocigledno pre svega na dugogodisnjem emocionalnom iskustvu, postoji veoma malo nade da racionalni argumenti mogu bilo sta da promene u tim razlicitim percepcijama stvarnosti.

Andurile, jedan drugarski savet, nisu ova razmišljanja potpuno pogrešna, naravno (nisu ni najnovijeg datuma, ali nije to sad bitno), ali mislim da bi se sve što imaš da kažeš (ne samo na ovu temu, nego i na ostale), mnogo lakše iskomuniciralo kad ne bi pisao i kao o laboratorijskim miševima. Mislim da je to, a ne iskustvo života u autokratiji, jedan od glavnih razloga zašto te ljudi stalno napušavaju. Evo, ja se sad slažem sa mnogim stvarima koje si ovde napisao ili ih barem ne smatram potpuno besmislenim, a ipak osećam neverovatnu želju da te napušim. Razumeš o čemu pričam, nadam se.

zasto ukrajinci ginu je meni jedno vrh pitanje