Rat u Ukrajini

Anduril wrote:Vecna razglabanja o licemernom Zapadu na mnogim topicima su me inspirasala da napisem nesto na temu u kontekstu Ukrajine. Posmatrajuci reakcije javnosti u Srbiji, Rusiji, Kini, na Zapadu, na Bliskom istoku ili u Indiji na katastrofu u Ukrajini, postaje ocigledno koliko je mocan uticaj emocionalnog iskustva na nase logicko i politicko rezonovanje ali i empatiju. Dok vecina u demokratskim drustvima tesko kupuje kremaljsku propagandu, u autoritarnim drustvima je mnogo lakse opravdati ovakvo izivljavanje nad ljudima ili se bar neki argumenti lakse primaju. Po mom misljenju, jedan od razloga za to su razlicite emocije koje zivot u autoritarnim i demokratskim drustvima indukuje kod ljudi kroz duzi period.

U demokratijama veci broj ljudi ima osecaj da participira u drzavi, tj. odluke koje se donose su rezultat nekog sireg drustvenog kompromisa izmedju razlicitih interesa (ekonomskih, ideoloskih, spoljno-politickih) kao i moralnih vrednosti (humanizam, stari vs novi zavet, itd.) koji je zato pun protivrecnosti. Taj kompromis se cesto shvata kao permanentno licemerje, ali sistem ipak funkcionise kroz neka siroko prihvacena i promenljiva pravila a ne kroz volju nekog diktatora. Postojanje tih pravila na kraju sprecavaju totalnu korupciju drustva i da samo jedan interes vlada njom. Drzava se zato svakako ne dozivljava kao jedan jedinstven moralni organizam (kao u slucaju diktatora/drzave) a ljudi se osecaju vise delom te drzave i osecaju vecu odgovornost za sve dobro ali i mnogo toga loseg sto ta drzava cini, a ti kao gradjanin pokusavas da guras u jednom ili drugom pravcu. Shodno tome, postoji citav dijapazon emocija od pozitivnih do negativnih, a generalni osecaj je otprilike koji je spomenuo i Cercil – najgori oblik vladavine osim svih drugih koji su isprobani. 

Sa druge strane, zivot u autokratijama indukuje pre svega negativne emocije prema drzavi kod velikog broja ljudi - tu su cesto osecaji bespomocnosti, ponizenja, otupljenosti, straha i mrznje. Cesta reakcija na tu bespomocnost je i cinizam koji daje osecaj da si izvan ili iznad svega toga bez obzira na realnost. Pozitivne emocije su cesto vise vezane za apstraktnije pojmove poput nacije, mitomanije, itd., koji se upravo zato cesce i koriste da se populacije motivise za autokratsku drzavu kroz pozitivnije emocije. Posto odluke donosi veoma mali broj ljudi ili jedan covek koji vremenom postaju sve izolovaniji, siri drustveni kompromis i ugovor nestaju a ljudi sve manje participiraju i nisu vise deo drzave. Drzava je nesto izvan njih, nesto sa jasnim moralni vrednostima (cesto negativnim), nesto sto laze, krade, izivljava se, radi sta hoce, ne pravi kompromise, ne drzi se svojih pravila nego ih samo namece drugima (ono pravo licemerje), pravo jaceg, itd. Posto vladar i svita ne postuju pravila, sve vise ljudi takodje trazi izgovore da ih ne postuje sto vodi do totalne korupcije drustva. Gradjani se vise osecaju kao podanici, a ne kao gradjani u pravom smislu te reci koji osecaju neku odgovornost za tu drzavu i sta ona radi. U realnosti se naravno vecina drustava i drzava nalazi na spektru izmedju ove dve krajnosti, ali, emocionalno svakako postoje dve veoma razlicite ideje i emocionalna iskustva drzave .

I kako sada ti razliciti hronicni emocionalni statusi uticu na rasudjivanje i empatiju? Opste je poznato da emocije uticu na nasu percepciju i memoriju, a to su dva osnovna instrumenta koji uticu i na rasudjivanje. Takodje, ljudi cesto projektuju svoja iskustva i shvatanja socijalnih odnosa i drzave na druge, ukljucujuci i onu emocionalnu otupljenost u autokratijama. Zato je glavna tema kod ljudi koji osecaju i shvataju drzave pre svega kao autokratije da su demokratije licemerne, tj. siroki drustveni kompromisi i protivrecnosti koji se pokusavaju postici kroz jedan komplikovan sistem se deklarisu kao licemerje (poput onog pravog licemerja vladara u autokratiji), izbori nemaju bitan uticaj jer politiku ionako vodi mala/tajna grupa ljudi (kao u autokratiji), politika se ne menja decenijama (kao u autokratijama) uprkos izborima, demokratije ustvari boli uvo za ljudska prava i zato je empatija lazna (kao kod autokrata), citava kompleksnost kompromisa unutar demokratija se shvata kao jedan (licemerni) moralni organizam (kao sto je to autokratski vladar), a to se cak i prosiruje na citavu grupu drzava (tzv. licemerni Zapad) koju valjda kontrolise jedan (ne)moralni centar moci poput vladara neke imperije. Dakle, projektuje se sa autokrate na demokratski proces cime se porede babe (autokratsko personalno odlucivanje) i zabe (odlucivanje kroz proces/institucije).

Ova razlicita shvatanja drzave i drustva se naravno sada jasno odslikavaju i u reakcijama na situaciju u Ukrajini. Kad demokratije pokusavaju da nadju kompromis izmedju ekonomskih mera (cena gasa, nafte, itd.), ideoloskih interesa (bukvalno fizicko unistavanje jedne srodne demokratije), geopolitickih interesa (ugrozavanje dosadasnjeg svetskog poretka, zavisnost od ruskog gasa i nafte) i moralnih vrednosti ((masovno ugrozavanje ljudskih prava), to se naziva licemerjem iako je taj kompromis sastavni deo demokratskog sistema kako u spoljnoj tako i u unutrasnjoj politici. Slicno je i sa tolerisanjem 10-20% ekstremnih nacionalista u Ukrajini ili bilo gde na Zapadu – pokusaj kompromisa i integracije ekstrema je odlika demokratija svuda a ne samo u Ukrajini. Sa druge strane, Putin moze da se inscenira kao neki anti-nacista a sa druge strane bez problema moze da promovise ruski imperijalni neofasizam. Kad demokratije nalaze kompromis izmedju pomoci Ukrajini (ekonomska pomoc, prihvatanje miliona izbeglica, naoruzanje, sankcije prema Rusiji, ulaz u geopoliticki sukob, itd.) i zelje da se izbegne direktan rat nuklearnih sila, onda se i to naziva licemerjem i kukaviclukom jer se Ukrajina salje da gine za Zapad. Zasto Ukrajinci ginu takodje nalazi na nerazumevanje iako je potpuno shvatljivo iz perspektive nekoga ko instinktivno vidi sebe kao deo slabe demokratske drzave a ne kao podanika autokrate. Isto tako se dozivljava kao licemerje Evrope sto je vise zabrinuta za situaciju u Ukrajinu od recimo Jemena, iako je opet po sredi kompromis razlicitih interesa posto Ukrajina i Rusija imaju mnogo vece geopoliticke, kulturne, socijalne i ekonomske veze sa Evropom, a humanitarni aspekti nikad nisu jedini interes bilo gde niti to mogu biti.

Sa druge strane, autokrate poput Putina ne moraju da prave ovakve kompromise niti se to od njih to ocekuje, pa se oni dozivljavaju kao autenticniji i bar nisu licemeri. I tako se cesto opravdana kritika trulih demokratskih kompromisa da lako instrumentalizovati radi promocije autokratije. Zato nije ni cudno sto su istorijski autokratske tendencije daleko uspesnije i lakse je pretvoriti demokratiju u autokratiju nego obrnuto. Autokrati kao Putinu i sviti oko njega ne treba stvarna siroka podrska i kompromis razlicitih interesa – dovoljna je propaganda za jedan deo populacije kombinovana sa cinizmom drugog dela kako demokratija ne valja jer je licemerna sto rezultira u pasivizaciji i to je to. Problem sa tim je naravno sto takav sistem kad-tad vodi do ovakvih katastroficnih beskompromisnih odluka od Napoleona pa naovamo, ali, bar nije licemer. Zato je tema Ukrajine bar meni veoma dobar pokazatelj tih razlicitih shvatanja drzave kao i gde lezi granica izmedju opravdane kritike unutar demokratije i cinicnog ismevanja demokratskih slabosti/kompromisa kada je ona u smrtnom klincu sa autokratijom. Granica je upravo taj cinizam koji vodi i ka gubljenju empatije. A posto te tendecije baziraju ocigledno pre svega na dugogodisnjem emocionalnom iskustvu, postoji veoma malo nade da racionalni argumenti mogu bilo sta da promene u tim razlicitim percepcijama stvarnosti.