by Guest Fri 12 Feb 2021 - 8:01
http://www.politika.rs/sr/clanak/472651/Kako-smo-ukinuli-obavezni-vojni-rok
...
Nove demokratske vlasti su se marta 2003. susrele sa nizom problema oko popune jedinica i služenja vojnog roka. Veliki broj regruta iz urbanih sredina u ovoj fazi se opredeljivao za „civilno” služenje u raznim ustanovama, koje se često svodilo na farsu i beskorisnost. Manji broj ljudi, pogotovo iz ruralnih krajeva nastavio je da služi vojni rok na tradicionalan način. Međunarodna situacija je bila povoljna, nije bilo više naznake rata, što je učinilo da se regrutni kontingent ponovo stabilizuje.
Plan tadašnjeg rukovodstva Ministarstva odbrane i Republike Srbije, bio je da se postepenom integracijom sa NATO i očekivanim prijemom u ovu organizaciju ide prema potpunoj profesionalizaciji vojske. Srbija je primljena u NATO-ov program Partnerstvo za mir, a SAD, Velika Britanija, Norveška i Holandija postale su najveći partneri u vojnoj saradnji.
Sve ovo je obećavalo uspešnu integraciju Vojske Srbije u NATO. Prema planovima Ministarstva odbrane i Generalštaba, do ukidanja vojnog roka bi došlo u periodu posle 2010, ali uz preduslov (koji kasnije nije pominjan) da Srbija bude deo NATO i tako u okviru ove alijanse planira svoju i zajedničku odbranu. Plan profesionalizacije uključivao je i stvaranje rezerve: aktivne i pasivne, koja bi bila pozivana u godišnjim terminima u jedinice i tako obezbeđivala popunu ratne vojske.
Prelomni trenutak je bio jednostrano proglašenje kosovske nezavisnosti 2008, koje je uticalo na obustavljanje saradnje sa značajnim delom partnera u NATO. Proglašenje vojne neutralnosti Srbije je samo doprinelo daljem otklonu od integracija, ali je služilo i kao izgovor za odsustvo ozbiljnijeg rada na reformi vojske. Tako je profesionalizacija počela da se kreće u pogrešnom smeru. Stvaranje i redovno pozivanje rezerve je u potpunosti zapostavljeno.
Demokratske vlasti su ostale dosledne da suspenduju služenje vojnog roka 2010, što je bila politička odluka više usmerena ka animiranju glasačkog tela, a ne ka adekvatnom rešavanju popune i funkcionisanja vojske za naredne decenije i nove bezbednosne izazove. Lično, kao neko ko je bio delom uključen u taj proces, smatram se odgovornim za tu, po mom mišljenju, problematičnu odluku.
U narednoj deceniji profesionalni vojnici, umesto da se bave svojim osposobljavanjem, obukom ili mirovnim operacijama, u dobrom delu bavili su se čuvanjem i održavanjem praznih kasarni, stražarskim dužnostima, a umesto rezervista upućivani su na saniranje poplava i drugih elementarnih nepogoda. Sve to je vodilo da u toku protekle decenije vojsku napušta po više stotina profesionalnih vojnika godišnje, nezadovoljnih sopstvenim statusom.
Vraćanje služenja vojnog roka je neophodno radi stabilizacije popune Vojske Srbije. Ali reč je o teškoj političkoj odluci koja može da utiče na afinitete mlađeg glasačkog tela. Takođe, to je i zahtevan posao da se obezbedi adekvatan smeštaj i uslovi za boravak vojnika. Oni danas u civilstvu imaju daleko bolje uslove za život nego njihovi dedovi i očevi koji su bili „u Titovoj armiji”. Vraćanje vojnog roka mora da prati i adekvatna finansijska analiza, a ponajpre redefinicija u doktrinarnim dokumentima Republike Srbije, koji moraju da objasne kojim bezbednosnim izazovima se opravdava vraćanje srpskih regruta u kasarne.
* istoričar, bivši pomoćnik ministra odbrane
---