Polemike

Evo, mi se ovog puta izvinjavamo moralnoj gromadi J.... Vučićeviću

Spisak privatizovanih i neprivatizovanih kompanija, domaćih i stranih, sa kojima smo sarađivali ili sarađujemo je mnogo duži od pomenute dve u tekstu. Navešću samo neke od njih. Sa Henkelom smo odradili nekoliko ikoničnih murala u Savamali, uključujući i „Imitaciju života“, prikaz čuvenog kita iznad Mikser House-a, kao i mural „Ćekajući sunce“ preko puta Miksera, sa Koka-kolom smo uredili park u Crnogorskoj 3, sa Red Bullom smo sređivali vrata na savamalskim zgradama, sa Filipom Morisom park ispod Brankovog mosta, sa raznim drugim kompanijama organizovali smo na desetine konkursa za mlade dizajnere, arhitekte, umetnike, bendove. Neproverene, špekulativne priče o „sumnjivim privatizacijama“ naših partnerskih kompanija paradoksalno u fokus uvode i jedan NIS, koji se s pravom može smatrati paralelnim Ministarstvom kulture Republike Srbije, s obzirom na to koliko novaca ulaže u kulturne projekte. Da li je i ta korporativna filantropija sporna autorki teksta s obzirom na „probleme tokom privatizacije Nis-a“? Laičke, populističke kvalifikacije govore o totalnoj neobaveštenosti koja, po sistemu – grlom u jagode, olako rizikuje sudske procese. Pomenute firme u tekstu su, naime, primeri odličnih firmi savršenog boniteta.

Коментари

Бојан Ђурић

Екс „југо-америка”
Порука „хајде да радимо” је добра и била је упућена босанском председништву и бившим југословенским народима. Али ако сањамо да изнова удружимо комбинате и заједно производимо нефункционалне и ружне производе, нећемо се хлеба најести

Почетком 1991. године, крагујевачка „Застава” је у производњи тадашњег аутомобила „југо” за америчко тржиште имала око 220 добављача. Толико је различитих делова и делића било потребно да се састави и у Северну Америку пошаље, преко Бара, амбициозни и смешни аутомобил из Шумадије. Само 80 добављача било је из Србије и Црне Горе. Готово две трећине коопераната било је, највише као последица социјалистичке планске привреде и размештања фабрика у доба индустријализације по релативно равномерном републичком кључу, у другим деловима Југославије.
Има људи који верују да је „југо-америка” пропала (на америчком тржишту) онда када је у рату нестала и земља по чијим су шумама, горама и индустријским гигантима прављено тих стотину делова за један аутомобил и да је постало немогуће саставити и извести кола када су по тим истим шумама, горама и индустријским гигантима, уместо фактура и робе, почеле да се размењују прво псовке, а онда и гранате.
Да ли је, међутим, то једини разлог дебакла? Да ли би, да се штафета носила и даље, да Милошевић није продао „оружане битке” као циглу уместо рада Србима, а Туђман „хрватску пушку о хрватско раме” уместо мукотрпне борбе за сваког немачког, чешког и српског туристу Хрватима... да ли би, дакле, и да је све било другачије и цивилизованије, бивша Југославија могла још дуго да продаје кола сиромашнијим Американцима?
Бојим се да је одговор – не. Нажалост, „југо” није имао никакве шансе зато што је био очајан. Свака цифра у том послу, технолошка заосталост, врата која лоше дихтују, непродуктивност, несхватање функционисања западног света, све је, од почетка, указивало на вероватну пропаст подухвата. Пропао је тај ауто у Америци много пре 1991, још 1987. године. Продато је мало аутомобила и то уз много перипетија, директних и скривених субвенција, трошкова, скупе рекламе... Нисмо, дакле, били у стању да успемо, из много разлога. Али, ниједан није генетски. Сви су били последица лоше организације и економског система земље и друштва из које је крагујевачка лимена кутија долазила.
Чему подсећање на „југо-америку”? Зато што сада не смемо да, у новој постјугословенској привредној сарадњи, о којој се много говори последњих дана, одједном поверујемо да смо били светска велесила и да нам, само да није било распада Југославије (који као да је с неба пао), не би измакао ни пут на Марс као достигнуће „феноменалне” СФРЈ индустрије, војске и науке.
Не смемо да лажемо себе и да правимо нерационалне подухвате. Ту грешку ниједан народ, политичка руководства и елите које креирају јавност и очекивања не смеју да понове сада када се, уз повремене ломове, инциденте и покушаје опструкције, помало отопљава и уразумљује сарадња на тзв. западном Балкану, заправо у бившој Југославији, мало скраћеној, с једне стране, и проширеној, с друге. Ових дана, када је политичка Србија, дакле Александар Вучић, паметно проценила да је боље да једном не ударимо тук на утук и да преузмемо неку иницијативу. Да се не побијемо баш сваки пут. Да једном испаднемо добри момци и на телевизији, што није уопште неважно. Да баш из Београда стигне сахрањивање Милошевићеве мантре и њено окретање у отприлике „показали смо да (не) умемо да се бијемо, можда је време да нешто заједно радимо”. И то баш из Палате Србија, ни километар од надвожњака испод којих су промицали тенкови на које је падало цвеће док су ишли у рат... Порука „хајде да радимо” је добра и била је упућена тројном босанском председништву, бившим југословенским народима, али и домаћој и светској јавности. Што, такође, није уопште неважно. Мислим на јавност, и домаћу и страну.
Кључно је како та отворена врата и политичку рационалност да искористимо. Ако сањамо да можемо изнова да удружимо комбинате и заједно производимо амбициозне, нефункционалне и ружне производе, нећемо се хлеба најести од добре политичке подршке привредној сарадњи у бившој Југославији. Зато сам причао причу са тужним крајем о „југо-америци”. Нисмо могли то ни крајем осамдесетих, тек нећемо моћи сада када сви играју фудбал и сви праве све... Али, ако ухватимо дух времена, схватимо да не можемо, ни заједно ни појединачно, на Месец, али да се, у 25 одвратних година, упркос неразумним државама, развио и неки флексибилни приватни сектор, неке идеје, иновације, са светом компатибилнији начин пословања и таквим људима омогућимо да се повежу, нешто направе и продају негде ван Балкана – онда имамо неке шансе.
То би био врло озбиљан пројекат. Стотине или хиљаде малих екс „југо-америка”. Сваки од њих успешнији и кориснији од оног артикла „у боји труле вишње” од пре 30 година.
Директор Trust Market Research
Бојан Ђурић
објављено: 31.07.2015.

Коментари

ПОЛЕМИКА Филип Грујић

Линч „југо-америке”
Поводом текста „Екс југо-америка”
У тексту објављеном у „Политици” (30. јула) г. Бојан Ђурић је нашао неки чудан повод да линчује 35 година старог „југа”, који је и формално сахрањен пре скоро десет година, а нема никаквих најава да се може повампирити и тако узнемирити нечију савест.
У тексту је као основа за линч наведена лажна оптужница која нема никакве везе са стварном биографијом „југа”. У првом реду је навод да је „југо” пројекат планске социјалистичке привреде где се по неким кључевима одређивало ко ће шта производити, независно од конкурентске способности. Једини разлог за пропаст „југа” (лимене кутије) јесте то што је био очајан: технолошка заосталост, врата лоше дихтују, непродуктивност, несхватање функционисања западног система. Продато је мало лимених кутија у Америци, уз много перипетија, директних и индиректних субвенција.
Узрок фијаска није генетски, већ у лошој организацији, друштвеном систему земље и друштва из које је лимена кутија долазила.
Овако пројекат види г. Ђурић са позиције директора Trust Market Research.
Насупрот његовом виђењу стоје непобитне чињенице. „Југо” је настао 1979. године, као резултат дугогодишње сарадње „Фијата” и „Заставе”. Возило је конструисао „Фијат” (дизајн) на основу анализе тржишта, а основу је чинило возило „фијат 850” (мотор, мењач и др). Технологија производње постављена је према критеријумима „Фијата” на машинама реномираних фирми из западне Европе. Извоз у Америку био је логичан потез у процесу развоја производње возила „Застава”. Када домаћи терен постане тесан излаз се тражи у освајању нових простора. Важна је чињеница да је идеја о извозу „југа” дошла из Америке, где је оцењено да на том тржишту има простора за квалитетан мали, јефтин ауто.
Пре изласка у Америку извршен је велики број техничких измена на возилу како би се испунили технички услови у погледу сигурности, као и чистоће издувних гасова. Овим изменама унапређено је возило и тиме појачана његова конкурентска способност на другим тржиштима.
Вредност извезених возила у Америку износи око милијарду ондашњих америчких долара. То је вредност која са ових простора никада није остварена, а мало је изгледа да ће бити и у будућности. „Југо” је ишао у Америку без икаквих државних субвенција, за рaзлику од данашњих времена када се дају велике привилегије странцима да би код нас отворили погоне уз запошљавање радника најнижих квалификација. У време извоза „југа” у Америку вођени су разговори са „Фолксвагеном” о интеграцији „Ауто Заставе” у систем те фирме. Став „Фолксвагена” је био позитиван, али до реализације није дошло зато што „Застава” није желела да прекида односе са „Фијатом”.
Раковички ,,21. мај” је 1987. године потписао уговор са фирмом „Бош” о апликацији система за убризгавање горива на своје моторе, чиме су испуњени најстрожи амерички прописи о чистоћи издувних гасова. О технолошком нивоу домаће ауто-индустрије говори и чињеница да је 1989. године „21. мај” имао петогодишњи уговор са „Фијатом” о извозу 30.000 мотора годишње.
Суд о томе колико вреди производња „југа” најбоље могу дати људи који су живели од тога. Занимљива би била експертска анализа како су живели радници који су производили „југо”, а како живе они који раде у „Фијат – Србији”; колике су им плате и колико месеци треба да раде да би купили ауто које производе.
Генерални директор „21. маја” из Раковице у време производње аутомобила „југо”
Филип Грујић
објављено: 12.08.2015.

miloš milošević | 01/08/2015 21:14
O privredi piše čovek koji u njoj nije proveo ni 5 minuta, a za sebe misli da je ozbiljan privredni autoritet. Savetuje šefa PKS koji ni sam nije ni video privredu. Oni i slični su "velika perspektiva" srpske privrede. Nešto se mislim: ove neoliberalne "eksperte" treba lustrirati isto kao i one Slobine. Ako izuzmem rat i izbeglice, ne znam ko je veću štetu napravio Srbiji. A, eto, pišu koješta, čak i u "Politici" i niko ih ne dira..