Polemike
- Guest
- Post n°151
Re: Polemike
Slažem se. S tim što je formativna građa mita objedinila hrišćanske i paganske elemente.
- Guest
- Post n°152
Re: Polemike
Gabriel Winant: The New Working Class
izuo:
ostatak teksta na linku, vredi pročitati.
Michael Kazin odgovara: Democrats need more than the Working Class.
drugi pravac polemike se tiče nastajanja nove radničke klase, isto zanimljivo.
izuo:
When I teach history classes, I often give students assignments that ask them to—as we say in the profession—“historicize” themselves. At a superficial level, it’s easy to absorb this fundamental insight of historical scholarship: that an individual’s ideology doesn’t come from inside them, but is an effect of time and place. But it’s much easier to understand how this was true of some stranger in the distant past than to accept it about yourself—that you’re a product of the social processes of your time, and your ideas are not crystals of pure rationality, but the residue of these processes.
Much of the indictment of mainstream journalists and politicians on the center-left boils down to this problem. The leaders of the Democratic Party and their loyalists seem to hear themselves as the sole voice of reason in an insane moment. They don’t grasp that they’re speaking a particular and provincial language—the institutional formalism and propriety of the professional middle class of the late twentieth century—and even less why that language enjoys less resonance now than in its 1990s heyday. The latest defeat—that of Jon Ossoff in the Georgia special election—illustrates this dynamic starkly: Democrats are sniffing for suburban votes where they can’t get a majority, while ignoring the people who might actually want to vote for them. The party appears committed to offering substantively vacuous defenses of formalism to an electorate whose dire needs have destroyed lingering faith in our residual institutional norms. Ossoff, who ran on a promise not to send impulsive tweets and studiously avoided actual policy discussions, embodies the problem: reasonability offered as the rationale for the Democrat, but no actual reasons. Conceding the election, the losing candidate delivered his speech in an imitation-Obama style. The principle of neoliberal governance—democratic politics as mere theater, markets as the real governors—became literal here: the Democrats banked their hopes on someone pretending to be a politician on the TV.
This dismal outcome—and, beneath it, the fantasy of grafting the Democratic Party onto an electoral base of affluent moderates in areas like Ossoff’s Atlanta suburbs—are a product of historical forgetting. Elite Democrats seem not to remember where they came from, or what it was like when working-class people actually turned out for them. Today’s Democratic leadership and its strategy are the offspring of a process of social transformation in the late twentieth century. Yet they seem to be blissfully unaware of this historical process, and thus unable to grasp that it has become a trap—much less why it has, or how to escape it.
ostatak teksta na linku, vredi pročitati.
Michael Kazin odgovara: Democrats need more than the Working Class.
Unfortunately, Gabriel Winant’s sharply argued piece does not help us figure out how to act either now or in the near future. He makes a critique of the Democratic Party based on false premises and seeks political salvation from a “new working class” that neither recognizes itself as such nor, sadly, is either ready or able to take the lead in renewing “the struggle for our democracy” that Winant assigns to it.
The Democratic Party is surely far from the fighting, social-democratic force we would like it to be. But Winant’s description of its performance in recent years neglects the progressive achievements its elected leaders have made and shows little understanding of why they failed to accomplish more. The Obama administration was “uninterested” in “delivering for working-class people”? What class then do most of those 20 million people who got covered by the ACA belong to—thanks to a bill financed largely by taxes on the rich? Were middle-class professionals the intended beneficiaries of the mandatory overtime pay rule that a federal court unfortunately blocked just two weeks after the 2016 election? Did “center-left mandarins” appoint the most pro-labor members of the NLRB in decades who, among other things, opened the way for graduate students like Winant to form unions?
Winant seems to believe that Jon Ossoff failed to win his bid for Congress and Donald Trump got elected president because Democrats committed themselves to the “principle of neoliberal governance.” But if that’s true, why did Bill Clinton, whose politics were decidedly more to the right than the platform on which his wife ran last year, twice sweep the same midwestern states in the 1990s that Hillary lost? Why did both he and Michael Dukakis, in 1988, easily carry West Virginia—which Donald Trump won by more than thirty points? Back then, the United Mine Workers had more than 100,000 members in the state. The UMW now has less than a fifth that number, some of whom are retirees. Miners and their families knew they would fare better under Dukakis and Bill Clinton, whatever their flaws, than under any Republican.
drugi pravac polemike se tiče nastajanja nove radničke klase, isto zanimljivo.
- Posts : 82754
Join date : 2012-06-10
- Post n°153
Re: Polemike
Da, odličan Winant.
_____
"Oni kroz mene gledaju u vas! Oni kroz njega gledaju u vas! Oni kroz vas gledaju u mene... i u sve nas."
Dragoslav Bokan, Novi putevi oftalmologije
- Posts : 7930
Join date : 2014-10-27
- Post n°154
Re: Polemike
Traje kod nas jedna poprilično vesela polemika.
- Posts : 7930
Join date : 2014-10-27
- Post n°155
Re: Polemike
Šta činiti kad je vladar nepobediv na izborima?
- Posts : 16552
Join date : 2014-11-06
- Post n°156
Re: Polemike
Aleksandar Miletić i Čedomir Antić
Počelo je Miletićevom kritikom na račun Ljušićevog udžbenika:
http://pescanik.net/vidovdanska-etika-poturcenjaci-i-milosnice/
Antićev odgovor:
http://www.napredniklub.org/anticev-odgovor-mileticu/
Miletić danas:
http://pescanik.net/odgovor-cedomiru-anticu/
Počelo je Miletićevom kritikom na račun Ljušićevog udžbenika:
http://pescanik.net/vidovdanska-etika-poturcenjaci-i-milosnice/
Antićev odgovor:
http://www.napredniklub.org/anticev-odgovor-mileticu/
Miletić danas:
http://pescanik.net/odgovor-cedomiru-anticu/
- Guest
- Post n°157
Re: Polemike
Ovde je najzanimljivije zašto se Č.A. našao prozvanim da odgovori na kritiku upućenu Ljušiću.
- Guest
- Post n°158
Re: Polemike
http://pescanik.net/o-nastavi-istorije-politici-evropskoj-uniji-i-poganom-jeziku/
- Guest
- Post n°159
Re: Polemike
vidim Antić brani upotrebu u školskom udžbeniku sintagme "šiptarski feudalci". jel oni to tako predaju i na filozofskom? koriste u radovima? strepnja mi je dublja nego nada...
- Posts : 7403
Join date : 2015-11-26
Location : Location, Location
- Post n°160
Re: Polemike
Gargantua wrote:http://pescanik.net/o-nastavi-istorije-politici-evropskoj-uniji-i-poganom-jeziku/
„Čak i u globalistički uređenoj Evropi, pre svega, u Rimokatoličkoj crkvi, ako i nema velikih pobornika privrženih ideji o samostalnim balkanskim državama, nema ni velikih zagovornika o Turskoj kao delu porodice evropskih naroda (EU). Ta podeljena mišljenja čine da se Balkan oseća kmetom Evrope.“
U jebenti...A sta kaze u udzbeniku, kako je reagovala komanda juznog krila NATO kad su Saraceni napali Siciliju?
_____
alt-lib
- Guest
- Post n°161
Re: Polemike
Чедомир Антић: Други одговор др Александру Р. Милетићу
- Spoiler:
понедељак, октобар 9th, 2017 у 3:02PM
Г. Александар Р. Милетић је одговорио на мој текст, али не у листу Блиц, где је дебата и започела, него на сајту Пешчаника. То је у најмању руку некоректно и то не само према овим новинама већ и према читаоцима. Вероватно је колега А. Р. Милетић из неких разлога уверен да је дебате превише и да би било добро да се врати у „базу“, на сигуран терен где су полемике ретке и где су добродошли само истомишљеници. Тачно је да сам текст објавио и на сајту Напредног клуба, али тек пошто је објављен у Блицу и тек након што сам објавио и Милетићев текст у целини. Да ли је то превише? Исувише демократије, слободе и дебате?
Г. Милетић тврди да је недопустиво генерализовати особине неких народа и уносити их у уџбеник. Тврди и да у изворима нема генерализација. Не бих рекао, извори из 19. века обилују генерализацијама. Када пише о Црногорцима из 19. века професор Љушић пише о народу који није истоветан народ са данашњим Црногорцима. Као што је бесмислено поносити се достигнућима неког народа од пре стотину или више година, тако је нерационално и вређати се због нечијег става о њему. Нисам поклоник тезе да народи имају карактер, али нисам ни идеолошки фанатик који тврди да је нација само и искључиво наметнути конструкт. Др Милетић би морао да буде мало мање правоверно настројен, ово нису деведесете године и тезе Беникта Андерсона (засноване пре свега на нерепрезентативном историјском искуству Јужне Америке) не могу бити тако дословно прихватане и наметане другима. Ученици 3. разреда гимназије поред уџбеника имају професора, програм, а и настава није замишљена као проучавање светих књига у неком средњовековном друштву…
Корупција, др Милетићу није само примање новца у замену за незаконите услуге. Не знам зашто Вам управо то пада напмет. Корупција има шире значење, реч је о појави кварења људи и њихових установа у одређеним условима.
Колега Милетићу, како је Пећка патријаршија могла утицати на идентитет Црногораца када је постојала и пре него што се појавио и сâм назив „Црна Гора“. Нема релевантних извора о евентуалном посрбљивању Дукљана, Зећана или Црногораца. На другој страни црногоризација Срба у Црној Гори је свакодневна и њу спроводи држава дискриминишући их. Срби чине 29 % становништва државе ЦГ (према фалисфикованом попису, реч је о без суње већем уделу), а чине у просеку око 5% запослених у државној управи и локалној самоуправи, држава систематски сузбија Ћирилицу, гимназијски професори су избацивани са посла, мобинговани ученици од 12 година… Шта ћемо са тим А.Р. Милетићу, да ли сте против тога подигли глас?
У праву сте, г. Милетићу, не знам шта осећате када чујете да постоји „србијански патријарх“. Чули сте, можда за закон који је у процедури црногорског парламента да буду национаизована сва црквена добра старија од 1918. године? Да ли Вам је позната Хрватска православна заједница? Коцепт „косовско-византијске баштине“? Таква пракса је само део настојања да православно становништво изван централне Србије буде асимиловано. Док смо били студенти, а Ви писали за Шешељеве Земунске новине, грдили нас који смо се за слободу и демократију борили заједно са Зораном Ђинђићем, Вашу реакцију бих претпоставио. Данас би ми за то заиста требале окултне моћи и зато сам и написао да „вероватно и не приметите“. Можда, уколико нисте недобронамерни или корумпирани, погрешно верујете да о томе брине неки Ваш црногорски, хрватски или албански двојник?
Г. Милетић наравно греши у вези са односом Француза према Србима, а и око природе језика. Да су Французи са Србима имали искуства која имају Срби са Албанцима, те да им је тоталитарни режим одредио како да зову Србе, тешко да би променили именицу којом их називају. Узгред, Албанци себе не називају Албанцима. Тај назив је уведен да би потврдио албанско национално јединство. Прихватам да Албанци сматрају да је увредљиво када их неко зове Шиптарима, али дозволите сваком право како ће их назвати, посебно када пише о времену када нису постојали „албански феудалци“, већ само „арбанашки феудаци“ или „шиптарски феудалци“ Османског царства.
Цитирање мишљења Поверенице за равноправност у овом случају сматрам непримереним. Овде није реч о посебном случају неког савременог Албанца и дискриминацији коју трпи. Подсећам да је она својевремено предложила да Србија додели грађанство свим избеглицама из Сирије које овде стигну, па такав савет није чак ни коментарисан од стране демократских установа извршне или законодавне власти Србије. Судови и повереници не пишу историју. Ви, уосталом, у модерном свету, не можете да тужите некога ни за увреду покојног деде а камо ли што Вам грди цара Душана или Радомира Константиновића.
Став аутора уџбеника може бити овакав или онакав, али кад г. Милетић као аргумент изнесе став владе Србије или поверенице за равноправност он јасно указује како би она сам писао уџбеник кад би био у прилици.
Срби на почетку 19. века нису били „the ethnic Servians“. Срби су били Срби или Србиљи а како су их звали у Британији друга је ствар. Овде је битно да су османски феудалци арбанашког порела крајем 19. века за себе можда говорили да су Шиптари али свакако нису тврдили да су Албанци.
Да ли колега Милетић сматра да и сада треба да описујемо догађаје из прошлости и, као Вук Караџић који је био савременик и учесник, узвикујемо „Срамота!“ Треба ли да и данас имамо Димитрија Туцовића чија је књига Србија и Арбанија уместо да помири народе и доведе до појаве неког албанског Туцовића само допринела стварању једног страног шовинизма?
Мој живот и рад су познати свима. Зато, колега др А. Р. Милетићу, ми се знамо током два календарска века, немојте о „рентабилности“ јер испадате смешни.
Aleksandar R. Miletić 14/10/2017 |
Drugi odgovor Čedomiru Antiću: o pravu na uvrede
- Spoiler:
Antićev prvi odgovor sam pronašao na sajtu Naprednog kluba. Nisam znao da je objavljen prvobitno u dnevnim novinama Blic, a to ni na koji način nije bilo naznačeno ni na pomenutoj web-stranici. Antić mi u njegovom uzvratnom polemičkom tekstu („Čedomir Antić: Drugi odgovor Aleksandru R. Miletiću“, sajt Naprednog kluba) prebacuje što mu nisam odgovorio u ovom listu, a takođe insinuira da sam na ovaj način želeo da pobegnem od javne debate. Istine radi, moram da napomenem da sam novinarki dnevnog lista Blic, preko elektronske pošte prosledio link do mog teksta ubrzo pošto je bio objavljen na našem portalu 2. oktobra ove godine. Ponudio sam njihovoj redakciji da prenesu ovaj odgovor u svom glasilu, na šta, međutim, nisam dobio nikakav odgovor. Uz sve ovo, napominjem i da dr Antić govori neistinu kada kaže da sam svoj prvi odgovor objavio na sajtu Peščanika. Peščanik, je, naime, (3. oktobra) samo preuzeo tekst koji je dan ranije (2. oktobra) bio objavljen na sajtu Centra za istorijske studije i dijalog. Antić je to mogao videti, jer su urednice Peščanika tu informaciju (datum i naziv sajta gde je tekst objavljen) istakle odmah ispod teksta koji je prenet sa našeg portala.
Od razmene mišljenja i principijelne akademske debate o pokrenutim pitanjima ne bežim ali koliko mogu da vidim iz koncepcije pisanja i logike Antićevog odgovora br. 2 , čini se da će akademski sadržaj ove polemike biti sve tanji i tanji. Na značajan broj prethodno otvorenih pitanja Antić se više ne osvrće, a kod onih kojima se (još uvek) bavi, tekst se umesto jasne naučne argumentacije ukazuje kao niz proizvoljnih doskočica i logiciziranja. Od suve nauke i prosvete, koju je navodno potegao da brani dr Antić, nije ostalo mnogo na šta bih se mogao osvrnuti. Uz sve to, njegov odgovor je lično intoniran: meni kao sagovorniku u ovoj razmeni mišljenja dr Antić je počeo da se obraća neposredno i da se bavi mojim karakterom i mojim stranputicama iz studentskih dana. U tom kontekstu, a u perspektivi aktuelne polemike, moram istaći da nikada u svojim tekstovima nisam podržavao vređanje dostojanstva drugih naroda niti sam bilo koga vređao po etničkoj osnovi, onako kako to danas preporučuje i opravdava Čedomir Antić. Na sve principijelne prozivke ću odgovoriti u produžetku trudeći se da u klupku pizme i jeda koje je Antić namotao pronađem i dalje neka načelna pitanja o kojima se može razgovarati.
Najpre o metodu koji Antić iznova primenjuje u ovim tekstovima. Na repertoaru Antićeve polemičke argumentacije jedan od omiljenih metoda je da izokrene smisao sasvim jasnog iskaza i da zatim naknadno polemiše sa tim naopakim tumačenjem. Tipičan primer je njegovo izvrtanje moje tvrdnje da su generalizacije karakternih osobina jednog naroda nedopustive, kako u istorijskoj nauci tako i u udžbeniku istorije. Na nekoliko mesta u svoja prethodna dva teksta sam detaljno obrazlagao da je ovo nedopustivo u prvom redu zato što takve karakterologije ne mogu biti potkrepljene izvorima. Antić ovu moju tvrdnju interpretira na sledeći način: „G. Miletić tvrdi da je nedopustivo generalizovati osobine nekih naroda i unositi ih u udžbenik. Tvrdi i da u izvorima nema generalizacija. Ne bih rekao, izvori iz 19. veka obiluju generalizacijama.“
Dakle, ja nigde ne tvrdim da omalovažavajućih generalizacija nema u izvornoj građi. U izvorima, naročito narativnim izvorima, takvih ocena ima, naravno, ali su i u tim izvorima takve ocene – generalizacije i kao takve neprihvatljive. To što u izvorima piše, zna to dobro kolega Antić, valjda podleže nekakvoj naučnoj kritici, a ne preuzima se zdravo za gotovo, prema ideološkim preferencijama autora. Nije tačno da je iko tvrdio da generalizacija u izvorima nema, nego da su takvi sadržaji neverodostojni, jer su nedokazivi. Kada uz to, takve generalizacije imaju i karakter negativnih karakterologija, otvaraju se i pitanja pedagoške, etičke i prosvetne svrhe unošenja takvih sadržaja u nastavu istorije. Sve je ovo već najmanje dva puta detaljno pretreseno u polemici, pa iznenađuje da je potrebno to činiti i po treći put. Povodom eventualne osetljivosti Crnogoraca na udžbeničke kvalifikacije Antić veli da su deplasirane, jer se tu „piše o narodu koji nije istovetan narod sa današnjim Crnogorcima“. Antić i u ovom odgovoru skreće pažnju na uvredljiv karakter konstatacije, što ja nisam ni isticao, a ne na njenu naučnu neutemeljenost, što je bio moj osnovni argument.
Povodom pitanja konstrukcije identiteta, Antić mi zamera na navodno jednostranoj primeni konstruktivističke paradigme, dok u isto vreme pisca udžbenika podržava u dogmatskoj primeni herderijanskog primordijalnog koncepta (pra)iskonske nacije, koncepta koji je stvoren u vreme evropskog romantizma i koji danas teško može naći uticajne poklonike. Istina je da sam ja samo preporučivao da se u udžbenik unese sva složenost procesa konstrukcije identiteta i da se ti procesi posmatraju bez nacionalne ozlojeđenosti i bilo kakvih negativnih primisli. Ne vidim šta je u tom kontekstu sporno u sagledavanju uticaja koji je Pećka patrijaršija u svom istorijskom trajanju imala na konsolidovanju elemanata srpskog nacionalnog identiteta na onom prostoru gde će se obrazovati crnogorska država? Snažna crkvena organizacija naslonjena na tradicije istorijskog pamćenja srpske srednjovekovne države svakako je doprinela konstrukciji jednog predmodernog protonacionalnog identiteta. Na našu nesreću, čini se da je srpski nacionalni program kod nekih protagonista i nadalje nastavio da bude predmoderan i zasnovan na religijskom ekskluzivizmu, a ne na zajednici jezika kao drugde u devetnaestovekovnoj Evropi. Upravo stoga, kod nas je inicijalni obred nacionalne identifikacije veoma često bila „istraga poturica“, a ne moderno postavljanje kolektivnog identiteta zasnovanog na zajedništvu. Istragu poturica, kako vidimo, neki su nastavili i do dana današnjeg.
U Antićevom bavljenju problematikom Albanaca, Francuza, Srba i Engleza nalazimo sve same konfabulacije i promašene poente od kojih su neke u najmanju ruku opasne po društvo. Ako se neki čitalac zainteresuje, može se lako sam uveriti da je Antićeva elaboracija oko toga jedan konfuzni galimatijas. Kada se spoje dva Antićeva odgovora, ispada da je najvažnije da se Albanci mogu nazivati Šiptarima: u prvom odgovoru mu je argument za to da su ih čak i jugoslovenski komunisti tako zvali, u drugom to što su prestali tako da ih nazivaju. Štaviše, to da se Albanci mogu nesmetano nazivati Šiptarima Antić uzdiže na nivo ljudskih prava: „Prihvatam da Albanci smatraju da je uvredljivo kada ih neko zove Šiptarima, ali dozvolite svakom pravo kako će ih nazvati.“
I eto na korak smo do Antićevog poimanja slobode i jednakosti: on i njegovi istomišljenici imaju pravo da nanose uvrede, dok ovi drugi imaju pravo da budu povređeni. Pohvalno je barem da posle onog prenemaganja u odgovoru br. 1, Antić ipak priznaje da zna da izraz Šiptar ima uvredljivi prizvuk za Albance. Ko zna, ako bi ova polemika potrajala, Antić bi još štošta iz mog prvobitnog teksta mogao „prihvatiti“ kao ispravno. Kada se tome dodaju i sve one promašene poente i argumenti na koje se Antić više ne vraća možemo smatrati da je značajan deo principijelnih nedoumica već razrešen.
Međutim, i pored toga što „prihvata“ da je pomenuti izraz uvredljiv za Albance Antić u produžetku obrazlaže zašto smatra neprimerenim istovetno obrazloženo Mišljenje Poverenice za ravnopravnost: „Citiranje mišljenja Poverenice za ravnopravnost u ovom slučaju smatram neprimerenim. Ovde nije reč o posebnom slučaju nekog savremenog Albanca i diskriminaciji koju trpi.“ Dakle, na ovom mestu, kao i u slučaju Crnogoraca, Antić primenjuje istu logiku odbrane prava na vređanje dostojanstva pripadnika etničkih grupa u prošlosti; to se može jer to „nije isti narod“ kao današnji Crnogorci, tj. Albanci pa se, konsekventno, oni mogu vređati do mile volje. Bojim se da Antić nije u pravu i da se u osnovnoškolskoj i srednjoškolskoj populaciji koja čita naše udžbenike istorije uvek prepoznaju i pojedinačni pripadnici tih manjinskih grupa, dakle, ne nekakve Muse Kesedžije iz narodnih pesama, nego mladi ljudi od krvi i mesa koje takvi sadržaji mogu da povrede.
U nekoliko navrata, kao nastavnik istorije imao sam prilike da prisustvujem identitetskim preispitivanjima učenika koji nisu pripadnici većinske zajednice. Jedan od najdarovitijih učenika kojima sam predavao, inače Bošnjak prišao mi je jednom prilikom neveseo i uznemiren i kao pravdajući se rekao mi da on u stvari nije Srbin. Momak je inače briljirao tokom petog razreda na temama antičkog sveta. Imao sam, naime, običaj da bih nastavu učinio zanimljivijom da improvizujem teatar i da učenicima dodeljujem role istorijskih ličnosti. Ovaj momak bio je jednom prilikom Temistokle, a u drugom slučaju, čini mi se Julije Cezar. Problem je nastao kada nastava istorije ulazi u domen tzv. nacionalne (kod nas isključivo etničke) istorije. Do pomenutog identitetskog preispitivanja došlo je u tom periodu.
Objasnio sam ovom momku da ne moraju svi da budu Srbi i da bi bilo dosadno kad bi svi bili Srbi i da bez islama u našim krajevima ne bi bilo divnih spomenika kulture, ne bi bilo sevdalinke i mnogo čega iz naše tradicionalne kuhinje. Pomenem mu Mešu Selimovića i Mehmed Pašu Sokolovića i kažem mu da naše društvo mnogo duguje predstavnicima njegovog naroda. Danas bih mu nakon tekstova dragog kolege Danila Šarenca, koje smo objavili na našem sajtu, dodao i da je oko 15 procenata srpskih trupa u legendarnoj odbrani Beograda 1915. godine dolazilo iz tzv. Muhamedanskih bataljona. Pripadnici ovih odreda u nekoliko navrata zaslužili su pohvale nadređenih srpskih komandanata. Poslednju barikadu i poslednju odsudnu odbranu užeg centra prestonice držao je tom prilikom kaplar Šemsa Midović iz Sjenice.
Nasuprot konceptu nastave istorije koji brani Antić, Centar za istorijske studije i dijalog zalaže se za pristup koji bi između ostalog afirmisao i pozitivnu istorijsku ulogu koju su manjine imale u nacionalnoj istoriji kao i unošenje afirmativnih sadržaja o pripadnicima manjina. Ne bih voleo da se mladi ljudi, poput ovog mog nekadašnjeg učenika Temistokla, susreću sa nastavnim štivom u kojem se pogrdnim izrazima vređaju pripadnici njegovog naroda, bilo da je reč o „precima“, bilo o savremenim pripadnicima tog naroda. Onoliko koliko poznajem Antića, sumnjam da bi on u dnevnoj komunikaciji koristio takve uvredljive izraze. Sumnjam, takođe, da bi on takve kvalifikacije stavio u svoj udžbenik. Ali Antić u ovom tekstu, iz udobnosti jedne akademske polemike izlazi sa takvim načelnim opredeljenjem; štaviše, u svom tekstu on traži pravo za sve druge da mogu koristiti uvredljive izraze i da ih mogu stavljati u udžbenike, čak i onda kada „prihvata“ da su ti izrazi zaista uvredljivi. I zaista, kako se može Antić smatrati pozvanim da štiti interese manjinskih Srba u okolnim državama kada ima ovakav nipodaštavajući odnos prema manjinama u sopstvenoj zemlji?
Pri kraju svog odgovora Antić mi se obraća pitanjem: „Da li kolega Miletić smatra da i sada treba da opisujemo događaje iz prošlosti i, kao Vuk Karadžić koji je bio savremenik i učesnik, uzvikujemo „Sramota!“ Treba li da i danas imamo Dimitrija Tucovića čija je knjiga Srbija i Arbanija umesto da pomiri narode i dovede do pojave nekog albanskog Tucovića samo doprinela stvaranju jednog stranog šovinizma?“ Ako ovo nije samo još jedno Antićevo izmotavanje, odgovaram potvrdno na njegovo prvo pitanje o Vuku. Smatram, naime, da su našem narodu i danas kao i ranije potrebni istoričari koji neće selektivno prikazivati prošlost i sakrivati u njoj sve ono što se ne uklapa u njihove romantične predstave o naciji i njenom predočenom velikom narativu. Nije neophodno da se uzvikuje „sramota!“… ali je ne samo nepotrebno već i štetno da se ono što u etičkom smislu jeste postiđujuće, prikriva zarad održavanja idealizovane slike o sopstvenoj prošlosti; sve ovo naravno ukoliko prihvatimo da etnička identifikacija ne poništava profesionalne obzire jednog istoričara i fundamentalne humanističke principe.
Doduše, za osećaj sramote u ovom specifičnom kontekstu treba pre toga imati i osećaj stida ili barem osećaj empatije za one koji su pretrpeli zlo. Treba uz to imati i intelektualnog poštenja za bavljenje temama koje nisu po volji većine u publici. Vuku je trebalo više od trideset godina da smogne intelektualne hrabrosti da preinači svoj netačan opis uzimanja Sjenice. U svom pokajničkom spisu, on najpre govori o svojoj sramoti, zato što je slagao Rankea, tj. prećutao mu istinu, a onda tek govori o onome što vidi kao nacionalnu sramotu, zato što je počinjeno nešto protivno konvencionalnom moralu i pravilima ratovanja. Možda grešim, ali po intonaciji Antićevog retoričkog pitanja upućenog meni reklo bi se da on i Vuku osporava što je sramotu nazvao sramotom.
Moj utisak je da dr Antić svojom neubedljivom odbranom ne čini naročitu uslugu autoru udžbenika. Profesor Ljušić ne bi dozvolio sebi da bude uhvaćen u neznanju hronologije upotrebe elementarnih reči na francuskom, ne verujem, takođe, da bi zastupao pravo na upotrebu uvredljivih izraza onda kada zna i priznaje da su uvredljivi za pripadnike neke grupe. Mislim da profesor Ljušić ne bi ustajao protiv Vukove istinoljubivosti, onako kako to čini Antić. U Ljušićevoj knjizi o Karađorđu nije prećutan pogrom muslimanskog stanovništva u gradovima 1807; slučaj je pomenut doduše uzgredno i bez velike poente, ali svejedno autor se ovde nije ogrešio o istinu. Antić, s druge strane, u odgovoru br. 1 pokušava da komplikovanim razlozima metodološke prirode objasni zašto bi ovaj sadržaj trebalo izostavljati iz nastavnog štiva.
U Ljušićevim knjigama nalazimo i priču o turskim robinjama i o haremu vojvode Milenka Stojkovića. Način interpretacije ovih događaja mene ne zadovoljava, ali neprijatne stvari nisu ni sakrivane na način kako bi to hteo Antić. Treba istaći da je detalje o proterivanju Arbanasa ili Albanaca iz Toplice istražio uvaženi kolega dr Miloš Jagodić na samom početku svoje naučne biografije i to u vreme kada mu je mentor bio profesor Ljušić. Na žalost, ništa od ovih sadržaja nije preneto u pomenuti udžbenik što ukazuje na principijelno drugačiji pristup autora ovim temama u istoriografskom postupku i u materijalu namenjenom nastavi istorije. Dakle, iako sam principijelno kritički orijentisan, ne sporim u generalnom smislu naučni doprinos i dobre pedagoške ishode Ljušića kao nastavnika i mentora; ja sporim samo sadržaj njegovog udžbenika koji se ne uklapa u tu predstavu i koji bi trebalo da pretrpi značajne ispravke.
Na kraju Antićevog odgovora br. 2 vidimo da je gnevan ne samo na mene i na Vuka, nego i na Tucovića. Evo njegovog retoričkog pitanja: „Treba li da i danas imamo Dimitrija Tucovića čija je knjiga Srbija i Arbanija umesto da pomiri narode i dovede do pojave nekog albanskog Tucovića samo doprinela stvaranju jednog stranog šovinizma?“ Uz sav rizik pristajanja na dijalog sa nekim ko se izruguje, Antiću opet odgovaram potvrdno: „Da!“, jednom društvu, a naročito našem društvu, uvek će biti potrebni ljudi Tucovićevog kova. I ne slažem se sa Antićevom konstatacijom da Tucovićeva knjiga nije doprinosila „pomirenju naroda“ tj. unapređenju srpsko-albanskih odnosa. Naime, ova knjiga je dugo bila neka vrsta antiteze i alternativnog štiva u domenu reprezentacije Albanaca u srpskom/jugoslovenskom društvu. U socijalističkoj Jugoslaviji bila je prevedena i na albanski, a u javnom diskursu korišćena je kao snažni argument za izgrađivanje odnosa proklamovanog bratstva-jedinstva između Srba i Albanaca.
U trenutku kada se politička elita Srbije u vreme tzv. događanja naroda „resetovala“ i napravila otklon od standardnih premisa ove politike u domenu međuetničkih odnosa, nastala je i potreba da se raskrsti sa tradicijom iščitavanja Tucovićevih spisa. Ivan Stambolić je naveo da se čak i partizanski prvoborac i navodno pravoverni komunista-internacionalista Dobrivoje Baja Vidić u događajima pred Osmu sednicu odricao Tucovićevih stavova prema Albancima. Otklon od odgovorne politike prema albanskoj nacionalnoj manjini iziskivao je, dakle, ideološko odbacivanje osnova Tucovićevih nazora.
Kakav je dalekosežni efekat Tucovićeva knjiga imala među Albancima mogao bih samo da nagađam, ali je ignorisanje pa i otvoreno odbacivanje onoga što je Tucović pisao i što je svojevremeno mnoge aktere politike navodilo na suptilniji pristup srpsko-albanskim odnosima donelo samo nesreću i to, kako vidimo, i albanskom, a možda mnogo više i srpskom narodu u pokrajini i na prostoru bivše Jugoslavije. O nekakvom „stranom šovinizmu“ koji je porodila Tucovićeva knjiga zaista nemam ni najdalju aluziju.
Na kraju da saberemo utiske. Iako je srazmerno malo napisano u Antićevom drugom odgovoru i to je mnogo u odnosu na sadržaj i svrsishodnost napisanog, dakle Antić zapravo puno piše i u ovoj razmeni polemičkih odgovora, nepažljivo čita. Mogu da razumem da mu je bavljenje ovom temom tek usputno i da ne angažuje dovoljno svog vremena i napora da bolje shvati tuđe i formuliše svoje argumente. Otuda na eventualni novi odgovor, ukoliko bude sadržajno podjednako isprazan, zaista neće imati smisla da se odgovori. I ponovo o rentabilnosti: tu vrstu diskursa uveo je sam Antić. No, pošto je to jedna efemernost u ovoj debati, bilo bi sasvim umesno da je g. Antić, kad već ne ume da se izvini zbog nedoličnih insinuacija, temu jednostavno prećutao. Umesto toga, svoje indiskretne insinuacije očito smatra opravdanim, a zasluženi ironičan odgovor – smešnim, što opet treba da bude uvredljiva poenta. Od mene ovoga puta – samo opis, bez komentara.
- Posts : 82754
Join date : 2012-06-10
- Post n°162
Re: Polemike
Ceda glup ko kurac.
_____
"Oni kroz mene gledaju u vas! Oni kroz njega gledaju u vas! Oni kroz vas gledaju u mene... i u sve nas."
Dragoslav Bokan, Novi putevi oftalmologije
- Guest
- Post n°164
Re: Polemike
Све, све, али ипак не разумем како шешељање може да буде “странпутица из студентских дана”? Мислим, и студент је човек, а Шешељ је тада био знатно гори него данас.
- Posts : 82754
Join date : 2012-06-10
- Post n°165
Re: Polemike
Ka ne znam ni ko je taj AM niti me preterano zanima. Ali Ceda prosto nije u stanju ni da razume niti da sastavi jedan jedini argument.
_____
"Oni kroz mene gledaju u vas! Oni kroz njega gledaju u vas! Oni kroz vas gledaju u mene... i u sve nas."
Dragoslav Bokan, Novi putevi oftalmologije
- Guest
- Post n°166
Re: Polemike
Ма све му је одлично рекао, разбуцао га је, а факат и није било тешко. Него сам ја природно неповерљив према тим који су еведентно образовани и паметни - а наводно “прогледали”.
- Posts : 82754
Join date : 2012-06-10
- Post n°167
Re: Polemike
Sta ima da budes poverljiv, ne kupujes od njega bostan na pijaci. Argumenti govore za sebe.
_____
"Oni kroz mene gledaju u vas! Oni kroz njega gledaju u vas! Oni kroz vas gledaju u mene... i u sve nas."
Dragoslav Bokan, Novi putevi oftalmologije
- Posts : 10317
Join date : 2012-02-10
- Post n°169
Re: Polemike
Rekao je da ga napadaju soroševci i srbomrsci.
- Posts : 10317
Join date : 2012-02-10
- Post n°170
Re: Polemike
A Antić usta kad otvori izađe ono što Ljušić misli.
- Guest
- Post n°171
Re: Polemike
Кањешна. Него само да припоменем да се дотични феномен никако не може објаснити (још мање правдати) младошћу-лудошћу. It takes much more than that, нарочито за ове који су читали књиге.William Murderface wrote:Sta ima da budes poverljiv, ne kupujes od njega bostan na pijaci. Argumenti govore za sebe.
Знаш ти добро какав бостан ја продајем.
- Posts : 8696
Join date : 2016-10-04
- Post n°172
Re: Polemike
Ovaj Čedin komentar i nije toliko loš. Prošli koji sam čitao sam morao dva puta da proveravam da nisam na Istorijskim činjenicama.
- Posts : 19211
Join date : 2014-12-12
- Post n°173
Re: Polemike
Jel Antić Ljušićev kadar ili je u pitanju samo ideološka bliskost?
et NC - potpuno nevažno za polemiku osim što je pokazatelj Antićeve intelektualne nemoći.
et NC - potpuno nevažno za polemiku osim što je pokazatelj Antićeve intelektualne nemoći.
- Posts : 15555
Join date : 2016-03-28
- Post n°174
Re: Polemike
Jeste, to je bilo urnebesno na kraju za sorosa, ali je istine radi opeglao i razbucao svog studenta na pinku da ovaj nije znao vise gde bije, iako je imao argumente na svojoj straniHubert de Montmirail wrote:Rekao je da ga napadaju soroševci i srbomrsci.
_____
Što se ostaloga tiče, smatram da Zapad treba razoriti
Jedini proleter Burundija
Pristalica krvne osvete
- Posts : 82754
Join date : 2012-06-10
- Post n°175
Re: Polemike
Ko je student? Ima li na jućub taj okršaj?
_____
"Oni kroz mene gledaju u vas! Oni kroz njega gledaju u vas! Oni kroz vas gledaju u mene... i u sve nas."
Dragoslav Bokan, Novi putevi oftalmologije