Polemike

timur chevket wrote:bas odgovara zaretu koji ga bas i nije pomenuo

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/nomen_est_omen.881.html?news_id=292088

Nebo, čvrga i duga

dragan ilić

Spoiler:

Beton br.141

Sreda 12. novembar 2014.
Piše: Aleksandar Novaković

O PACKAMA I PAKLU
Proslava oslobođenja Beograda i lažni antifažizam, post festum

---

 

Spoiler:

Mijat Lakićević 01/11/2014 |  
Knjiga, tržište i država


 
Sajam je bio, a na sajmu – k’o na vašaru. Svega i svačega. Između ostalog, bilo je i rasprave na temu knjiga i tržište. Zapravo rasprave je bilo nimalo, jer su svi učesnici bili jednomišljenici, tako da se ta stvar po tržište završila vrlo loše.
Niko od učesnika nije primetio da se svi oni, zajedno sa publikom, nalaze na jednom par exelance tržišnom mestu, da je sajam prosto „emanacija“ tržišta, te da ni njih ni njihove rasprave ne bi bilo da nije tog zlog i odvratnog tržišta.

Spoiler:

Dejan Ilić 18/11/2014 |  
Tržištem protiv tržišta


 
U svojim tekstovima na Peščaniku od nedelje 16. novembra, Miša Brkić i Mijat Lakićević ponovo su se sasvim opravdano založili za stvaranje okruženja koje će podsticati i podržavati rad malih i srednjih preduzeća. Kao i mnogo puta do sad, oni su jednostavno i uverljivo objasnili zašto su sadašnji uslovi nepovoljni, to jest neizdrživi. Razlog je sledeći: postoji politička odluka da se po svaku cenu sačuvaju velika državna preduzeća. Ta ogromna cena plaća se iz budžeta, a budžet pune porezi koji se razrezuju upravo malim i srednjim preduzećima. Što su velika državna preduzeća u lošijoj poziciji – a to je trend koji je neminovan zbog njihove tromosti i nesposobnosti da se prilagode tržištu – porezi moraju biti veći pa je samim tim i teret na malim i srednjim preduzećima sve teži. Umesto da jednom zauvek okonča agoniju velikih državnih firmi – ili tako što će ih privatizovati ili tako što će ih naprosto ugasiti – rezonuju Brkić i Lakićević, vlast ih uporno održava u životu pod izgovorom da za njih traži prave kupce i na taj način se lažno predstavlja kao čuvar socijalne pravde. Međutim, i rešenje što se ogleda u privlačenju velikih investicija iz inostranstva, opet je lažno i ide na štetu domaćih privrednika.

Spoiler:

Mijat Lakićević 19/11/2014 |  
Bez tržišta nema ništa


 
Nisam napisao, kao što tvrdi Dejan Ilić, moj stari oponent, da je beogradski Sajam knjiga „paradigma poželjnog tržišta“, šta god to značilo, niti se takav zaključak može izvesti iz mog teksta. Napisao sam, priznajem ne skrivajući čuđenje, da su naši kulturni poslenici u stanju da govore protiv tržišta, a da uopšte ne primete da se nalaze u jednoj par exelance tržišnoj ustanovi. Primetio sam, takođe, da oni često, gotovo svi, izuzeci su retkost, s prezrenjem govore o konzumentima svoje robe, o onima koji se nalaze sa druge strane tržišne tezge – kupcima knjiga. I naveo sam podatke o porastu broja posetilaca Sajmu, uprkos ekonomskoj krizi i teškim životnim prilikama, kao dokaz vernosti i ljubavi koju potrošači pokazuju prema knjizi.
Treće, govoreći upravo o Beogradskom sajmu knjiga kao preduzeću kojim upravlja država, rekao sam da se u nas za iskrivljeno delovanje tržište po pravilu okrivljuje „sama pijaca, a ne pijačna uprava“ koja je te nedostatke prouzrokovala.
Ali, kad sam se već javio za reč da kažem nešto, vrlo kratko, o temi koju je načeo Ilić – mogućnostima promena u Srbiji. Prirodno je, i u knjižarskoj industriji kao i u svakoj drugoj, da jedni rastu a drugi (pr)opadaju, da veliki gutaju male – ovde mi pada na pamet podatak da američki trgovinski lanac Volmart ima dva miliona zaposlenih, koliko i cela Srbija – ali i da neprekidno niču nove male firme od kojih će neke postati velike a neke će se ugasiti, i tako stalno, u skladu sa planetarnim promenama. Ono što nije prirodno, što je veštačko, to je državno uplitanje u taj proces. To je kad država, umesto da sve i svakog tretira ravnopravno, jedne štiti, a druge guši, jedne podstiče, a druge spotiče.
Ono što ne razumem to je da se kulturni poslenici u Srbiji zbog toga ne žale na državu nego na tržište i traže još više državne intervencije, a još manje slobodne konkurencije.
Konkurencija je ključna reč.
Konkretno, bilo bi bolje da Službeni glasnik profit koji ostvaruje zahvaljujući monopolu dobijenom od države uplaćuje u budžet. A da onda Ministarstvo kulture taj novac deli privatnim izdavačima na osnovu projekata podnetih na konkursu koji se raspisuje nekoliko puta godišnje.
Ilić zaključuje da promene prvo moraju krenuti od obrazovanja i politike, dok tržište dolazi tek na kraju. Kao šlag na tortu, valjda. Ali, ako političari tako uspešno, kao što on tvrdi, drže pod kontrolom ekonomiju (koja im je u principu najdalja), zar će biti tako naivni da iz ruku ispuste obrazovanje koje još više kontrolišu, a pogotovo samu politiku koja je, to je notorno, po samoj prirodi stvari potpuno u njihovim rukama.
Lek za svaku oblast društvenog života u Srbiji – počev od ekonomije, preko zdravstva i školstva, do kulture – jeste: više tržišta, manje države. Mnogo više prvog i mnogo manje drugog. Dok se na političkom tržištu ne pojavi neko ko to nudi i dok on ne pobedi u slobodnoj političkoj utakmici na izbornoj pijaci, Srbija će tavoriti. To je prva stvar koju treba da razume inteligencija u Srbiji.
 
Peščanik.net, 19.11.2014.

Prema tome ne vidim da se neko, pa ni Dejan Ilić, žali na tržište već upravo na državu koja nije u stanju da sprovede one osnovne preduslove po kojima upravo kultura ne bi bila tretirana kao i svaka druga roba, a njena proizvodnja ne bi bila organizovana kao bilo koja druga industrija. Otuda je na kulturi, i još važnije na obrazovanju, sve i zapelo, jer upravo kultura i obrazovanje svedoče o tome da tržišna cena i vrednost nisu isto. Ista se perverzija događa i kada se radi o „političkom tržištu“ koje Lakićević takođe pominje. Pa ako su zakoni tržišta jedini validni, zašto se onda na političkom tržištu konačno nije pojavio onaj ko će dobiti mandat da sprovede tako logične, racionalne i superiorne liberalne ideje? Od socijalističkog ekonomskog reformatora Ante Markovića pa do Saše Radulovića prisustvujemo samo političkom krahu ideje liberalnih reformi jer takva opcija na ovdašnjem političkom tržištu izgleda nema svoje potrošače pa je samim tim onda, bar tako sledi iz Lakićevićeve argumentacije, i ona osuđena na propast kao nešto što se nije prilagodilo „slobodnoj utakmici“ na političkom tržištu. Ako su i politika i kultura tržište onda kako to, pitamo se, već 25 godina živimo nemogućnost da liberalne vrednosti postanu društveno normativne? Pa upravo zato što tržište ipak nije univerzalni odgovor na naše društvene i ekonomske probleme. Politička roba koju liberali nude na političkom tržištu evidentno ne prolazi, ljudi je ne kupuju, više vole da kupe neke druge ideje. I kome sada da se Lakićević žali zbog toga? Tržištu? Državi? Narodu? Dejanu Iliću?

Mijat Lakićević 25/11/2014 |  
Ekonomija i estetika


 
Branislav Dimitrijević, kao čovek sklon umetnosti, zamišlja dve (naučno) fantastične slike: jedna je slobodno tržište, druga – besklasno društvo. I prosto ne može da se odluči koja mu je lepša, mada preferira ovu drugu, jer je „pravednija i idealnija“. Valjda ga ponese ona komunistička krilatica „svako prema mogućnostima – svakome prema potrebama“, mada ja ne razumem šta je u njoj toliko pravedno i idealno, nekako mi se ona u mislima (praćenim blagim osmehom) uvek pretvara u jagmu i otimačinu. Ali nije to ni važno.
Sa druge strane, ja, kao ljubitelj (italijanskog) neorealizma, u pokušaju da sagledam stvarnost, vidim dve konstrukcije: jednu koja se srušila u prah i pepeo, a negde bogami i u krvi i vatri; i drugu koja se kako-tako, uz velike napore, kroz „krv znoj i suze“, podiže visoko u nebo. Štaviše, poslednjih godina ta zgrada, s jedne strane, dobija nove i šire temelje, a sa druge, neverovatnom brzinom doziđuju se novi spratovi. Ne moram da kažem kako se te dve građevine zovu.
Slažem se sa Dimitrijevićem, čovek uopšte ne treba da bude ekonomista da bi to razumeo, čak se to možda jasnije vidi iz vizure umetnika.
Jer upravo umetničke slobode nikada nisu bile veće. Ne moraju umetnici više da moljakaju mušičave mecene, da ulepšavaju ružne plemkinje, niti da se dodvoravaju odvratnim birokratama. Njihov je čitav svet, a ne moraju da se maknu, recimo iz Čačka. To što je, međutim, za mnoge „Čačak“ čitav svet, i što bi rado planetarnu livadu menjali za malo parče državnih jasala, druga je stvar.
Naravno da je obrazovanje važno. Nikada nije bilo važnije. Ali do tog saznanja da je znanje najvažnije dovelo nas je upravo društvo zasnovano na tržištu. I to na tržištu na kome je i znanje – roba. Drugim rečima – na individualizmu, preduzetništvu i konkurenciji. A ne na jeftinoj političkoj demagogiji i skupoj državnoj redistribuciji, egalitarizmu i etatizmu, zaklinjanju u znanje a podsmevanju elementarnoj logici.
Pošto ljudi nisu anđeli, ni to društvo nije bezgrešno. Ali gura napred šireći granice slobode, produbljujući inventivnost i inovativnost. Ne samo u ekonomiji nego, još i više, u tzv. društvenoj nadgradnji.
Tržište nije nužno zlo, koje će dobri političari i poštena inteligencija da poprave; tržište je javno dobro. Ima li lepše slike od jedne prave, velike pijace.
Da li će se na političkoj pijaci Srbije pojaviti neko ko će tu robu da ponudi – ne znam. Kao što ne znam ni da li će intelektualna elita Srbije na takvu ponudu odgovoriti odgovarajućom potražnjom. I ne samo to, već i kreiranjem potrebe za tako nečim. Po onome što vidim – sumnjam. Ali, nije malo naroda koji su ostali izgubljeni i zaboravljeni u dalekoj prošlosti. Među njima, recimo, i Indijanci.
 
Peščanik.net, 25.11.2014.

William Murderface wrote:Joj, kakvo lupetanje...

Mijat Lakićević  25/11/2014 |  
Ekonomija i estetika


 
Branislav Dimitrijević, kao čovek sklon umetnosti, zamišlja dve (naučno) fantastične slike: jedna je slobodno tržište, druga – besklasno društvo. I prosto ne može da se odluči koja mu je lepša, mada preferira ovu drugu, jer je „pravednija i idealnija“. Valjda ga ponese ona komunistička krilatica „svako prema mogućnostima – svakome prema potrebama“, mada ja ne razumem šta je u njoj toliko pravedno i idealno, nekako mi se ona u mislima (praćenim blagim osmehom) uvek pretvara u jagmu i otimačinu. Ali nije to ni važno.
Sa druge strane, ja, kao ljubitelj (italijanskog) neorealizma, u pokušaju da sagledam stvarnost, vidim dve konstrukcije: jednu koja se srušila u prah i pepeo, a negde bogami i u krvi i vatri; i drugu koja se kako-tako, uz velike napore, kroz „krv znoj i suze“, podiže visoko u nebo. Štaviše, poslednjih godina ta zgrada, s jedne strane, dobija nove i šire temelje, a sa druge, neverovatnom brzinom doziđuju se novi spratovi. Ne moram da kažem kako se te dve građevine zovu.
Slažem se sa Dimitrijevićem, čovek uopšte ne treba da bude ekonomista da bi to razumeo, čak se to možda jasnije vidi iz vizure umetnika.
Jer upravo umetničke slobode nikada nisu bile veće. Ne moraju umetnici više da moljakaju mušičave mecene, da ulepšavaju ružne plemkinje, niti da se dodvoravaju odvratnim birokratama. Njihov je čitav svet, a ne moraju da se maknu, recimo iz Čačka. To što je, međutim, za mnoge „Čačak“ čitav svet, i što bi rado planetarnu livadu menjali za malo parče državnih jasala, druga je stvar.
Naravno da je obrazovanje važno. Nikada nije bilo važnije. Ali do tog saznanja da je znanje najvažnije dovelo nas je upravo društvo zasnovano na tržištu. I to na tržištu na kome je i znanje – roba. Drugim rečima – na individualizmu, preduzetništvu i konkurenciji. A ne na jeftinoj političkoj demagogiji i skupoj državnoj redistribuciji, egalitarizmu i etatizmu, zaklinjanju u znanje a podsmevanju elementarnoj logici.
Pošto ljudi nisu anđeli, ni to društvo nije bezgrešno. Ali gura napred šireći granice slobode, produbljujući inventivnost i inovativnost. Ne samo u ekonomiji nego, još i više, u tzv. društvenoj nadgradnji.
Tržište nije nužno zlo, koje će dobri političari i poštena inteligencija da poprave; tržište je javno dobro. Ima li lepše slike od jedne prave, velike pijace.
Da li će se na političkoj pijaci Srbije pojaviti neko ko će tu robu da ponudi – ne znam. Kao što ne znam ni da li će intelektualna elita Srbije na takvu ponudu odgovoriti odgovarajućom potražnjom. I ne samo to, već i kreiranjem potrebe za tako nečim. Po onome što vidim – sumnjam. Ali, nije malo naroda koji su ostali izgubljeni i zaboravljeni u dalekoj prošlosti. Među njima, recimo, i Indijanci.
 
Peščanik.net, 25.11.2014.