Home
by Guest Tue Oct 03, 2023 7:11 pmДакле, Вилмоше, да не буде да ти дугујем одговор…
Националисти имају тај раширени поремећај личности, где своју нацију (а то се лако замењује појмовима као што су “клан”, “завичај”, “фамилија”, “навијачи истог клуба”, итд.) воздижу науштрб других. Њихова омиљена реч је “наши”. Међу нашима је топло и ушушкано. И кад нас је мало и кад смо говна - своји смо, познати. Ако је човек социјални мајмун, онда је утешно ако је убеђен да је његов чопор по свему (или макар по нечему) изнад других чопора. Наравно, читава ствар иде утолико лакше уколико се мање познају суседни чопори - али поготову свој! Национализам није прибежиште ниткова (то је патриотизам, т.ј. једна помпезна и посебно гадна варијанта национализма), него незналица, или људи природно незаинтересованих за свет у коме живе.
За националисту је национализам природно стање, он напросто живи са своје стране ограде и не жели да има ништа са “онима тамо”, а иначе може да буде поштен, вредан, духовит, или све супротно од тога - ништа од тога не утиче на његов национализам, нити национализам превише утиче на његов свакодневни живот и карактер. Једноставно је ту, као прање зуба. Нацош, за разлику, од национализма прави идеологију. Нацош активно мрзи друге нације, и још важније: убеђен је да сви ти које мрзе његовој нацији активно раде о глави. Реч је дакле о мржњи из нужде, т.ј. самоодбране - то је главни разлог због кога је сваки разговор са нацошима немогућ. Ево, пробај да прозбориш коју са Зупом и реци ми како ти иде… Нацоши су болесни јер живе у мржњи и лажи (једно не иде без другог), и јер су носиоци оба та вируса. Репродукују их немилосрдно и из све снаге покушавају да заразе све око себе. По природи ствари најугроженији су националисти, њима је тај имунитет већ ослабљен. Националиста има све опције на столу: може да пређе у нацоше (ту су тзв. догађања типа Бањске посебно опасна, националисти се на свакој кривини по правилу занесу скроз удесно), може да временом сасвим изеволуира и да престане да буде националиста, или може да остане баш то што јесте. Нацоши ужасно ретко престану да буду нацоши, а и онда постану нешто чудно, види под Б. Србљановић или Н. Самарџић. Сама та метаморфоза је мистериозна, рекло би се да најмање има везе са политиком. Али нацоши никада и нису рационална бића, без обзира што оперишу чудовишном количином података. По томе веома личе на антиваксере.
На крају имамо и нацисте. То је врло специфична идеологија о којој сви знамо све, захваљујући Хитлеру и WWII. Спада у ширу породицу нацошких идеологија, али је и у том змијском леглу екстремна. У Србији је то и даље веома прокажена категорија (једна од последњих оставштина такође прокажене СФРЈ?) тако да чак и оно мало аутентичних нациста које имамо (Бокан, Пајкић) одма’ хоће да се бије, чим их неко правилно назове.
Националисти имају тај раширени поремећај личности, где своју нацију (а то се лако замењује појмовима као што су “клан”, “завичај”, “фамилија”, “навијачи истог клуба”, итд.) воздижу науштрб других. Њихова омиљена реч је “наши”. Међу нашима је топло и ушушкано. И кад нас је мало и кад смо говна - своји смо, познати. Ако је човек социјални мајмун, онда је утешно ако је убеђен да је његов чопор по свему (или макар по нечему) изнад других чопора. Наравно, читава ствар иде утолико лакше уколико се мање познају суседни чопори - али поготову свој! Национализам није прибежиште ниткова (то је патриотизам, т.ј. једна помпезна и посебно гадна варијанта национализма), него незналица, или људи природно незаинтересованих за свет у коме живе.
За националисту је национализам природно стање, он напросто живи са своје стране ограде и не жели да има ништа са “онима тамо”, а иначе може да буде поштен, вредан, духовит, или све супротно од тога - ништа од тога не утиче на његов национализам, нити национализам превише утиче на његов свакодневни живот и карактер. Једноставно је ту, као прање зуба. Нацош, за разлику, од национализма прави идеологију. Нацош активно мрзи друге нације, и још важније: убеђен је да сви ти које мрзе његовој нацији активно раде о глави. Реч је дакле о мржњи из нужде, т.ј. самоодбране - то је главни разлог због кога је сваки разговор са нацошима немогућ. Ево, пробај да прозбориш коју са Зупом и реци ми како ти иде… Нацоши су болесни јер живе у мржњи и лажи (једно не иде без другог), и јер су носиоци оба та вируса. Репродукују их немилосрдно и из све снаге покушавају да заразе све око себе. По природи ствари најугроженији су националисти, њима је тај имунитет већ ослабљен. Националиста има све опције на столу: може да пређе у нацоше (ту су тзв. догађања типа Бањске посебно опасна, националисти се на свакој кривини по правилу занесу скроз удесно), може да временом сасвим изеволуира и да престане да буде националиста, или може да остане баш то што јесте. Нацоши ужасно ретко престану да буду нацоши, а и онда постану нешто чудно, види под Б. Србљановић или Н. Самарџић. Сама та метаморфоза је мистериозна, рекло би се да најмање има везе са политиком. Али нацоши никада и нису рационална бића, без обзира што оперишу чудовишном количином података. По томе веома личе на антиваксере.
На крају имамо и нацисте. То је врло специфична идеологија о којој сви знамо све, захваљујући Хитлеру и WWII. Спада у ширу породицу нацошких идеологија, али је и у том змијском леглу екстремна. У Србији је то и даље веома прокажена категорија (једна од последњих оставштина такође прокажене СФРЈ?) тако да чак и оно мало аутентичних нациста које имамо (Бокан, Пајкић) одма’ хоће да се бије, чим их неко правилно назове.
Ал’ не значи да се нацоши понекад не разјаре, и онда ту нема неке појавне разлике.
