jugoslavija - od nemila do nedraga

ficfiric wrote:

boomer crook wrote:meni je taj deo nehoticne dekuplabilizacije nacista to jest nemackog okupatora problematican. kao eto i nemci su bili zgrozeni ustasama (iz toga valjda sledi misaoni proces da je genocid nad srbima u NDH nekako strasniji nego shoa ili da su hrvati genetski krvoloci ili da je saradnja sa nemcima opravdana).

Nemci su mogli biti zgrozeni jedino otporom koji je klanje izazvalo. Oni te probleme nisu imali sa Jevrejima i Romima verovatno zato sto su bili rastrkani na sve strane, nisu bili grupisani na jednom pa da mogu da organizuju otpor

https://tokovi.istorije.rs/cir/uploaded/1%202023/TOKOVI%20ISTORIJE%201%202023%20ZARKOVIC.pdf

Забелешка Вељка Мићуновића – прилог историји југословенске дипломатије

Апстракт: У раду је приказана белешка југословенског дипломате Вељка Мићуновића, непосредно по окончаном сукобу с југословенским председником Јосипом Брозом Титом, на броду Галеб, априла 1961. Документ значајно проширује сазнање о сукобу Мићуновића и Тита, као и о начину на који су југословенске дипломате сарађивале с југословенским председником у различитим фазама заступања југословенских интереса на међународној сцени.

Приложени документ у форми белешке о разговору с председником Титом, Вељко Мићуновић је сачинио недуго после завршетка вишемесечног пута југословенске делегације бродом „Галеб“ и успешно окончаним консултацијама с бројним лидерима афро-азијских држава (фебруар–април 1961). Осим постигнутих резултата посете, од којих се издвајало дефинитивно уобличавање будуће конференције несврстаних држава у Београду, путовање је обележило велики број непријатних сцена међу члановима југословенске делегације, а нарочито отворен сукоб Тита и Мићуновића у Каиру. Због бојазни да би у Београду убрзо била оформљена партијска комисија, која би започела дисциплински поступак, Мићуновић је на основу својих белешки сачинио документ, у коме су се значајно проширили његови утисци с путовања и приказан лични однос према Титу. У нешто краћој форми, и без многих критичких опаски, Мићуновић је поменуте догађаје описао у другом тому Московских година, не кријући ни тада своје изненађење крајњим епилогом, тј. изостанком тежих последица по његову каријеру. Међутим, документ успешно допуњава слику о већ начетим конфликтним ситуацијама између ДСИП-а и партијског врха, који је 1963. године кулминирао оптужницом о „сиповској концепцији“ југословенске спољне политике. На седници Извршног комитета ЦК СКЈ, априла 1963, Тито је нарочито истакао неправилно држање Марка Никезића и Вељка Мићуновића, који су по његовом суду заступали погрешну политику према Сједињеним Државама на седницама колегијума ДСИП-а.

У југославенске територијалне воде упловили смо 26. априла рано ујутро. [Мада] сам мислио да то није предвиђено протоколом, односно протокол је то чувао као тајну, пристали смо у Херцег Новом, а то је било и прво мјесто на југословенској обали где је наша ескадра могла пристати. Ту су нас дочекали руководиоци Црне Горе са гомилама печене јањади и другога меса и вина. Велики дио тога нашао се у највећем салону „Галеба“ у који смо се окупили заједно са присутним Црногорцима, који су изгледали нарочито почашћени самом чињеницом да је Тито
зауставио своју ескадру прв[o] у Херцег Новом. Неки од нас су сматрали да за наше пристајање овдје није било никакве потребе јер је званични дочек и искрцавање било предвиђено у Пули, нашој најсевернијој луци.
Но, тако се поступа по наредби предсједника која треба да покаже посебан патриотизам на највишем мјесту самим тим што се наређује искрцавање и заустављање у првом југословенском мјесту на обали кој[e] може да нас прихвати. За дочек и кратак боравак у Херцег Новом мобилисана је војска, органи државне безбједности и милиције, довођена је помоћ са стране, распуштене су тог дана школе и привредна предузећа, народ се окупљао на за то одређена мјеста. Руководиоци Црне Горе били су на пристаништу, свему томе је придават значај историјског догађаја. Овакво стање које је неком другом могло да смета јер је билo ненормално, председнику као да је годило. Ово није представљало никакву новину, јер је такво ванредно стање успостављено свуда по земљи куда би се он кретао. Код нас се нерадо већ навикао на овакве ванредне мјере чим се о предсједнику ради; довољно је да он иде из једне своје резиденције у другу, да иде у позориште, у лов или на неку изложбу, да одлази на викенд или на одмор у неки од својих многобројних замкова, зимских или љетњих, старих или нових, да прави посјету некој републици, граду или предузећу, и т. сл. Одмах се стварају ванредне мјере, обуставља се саобраћај, нико не може да се креће куда он пролази са пратњом. Све то не само да се редовно одржава на снази него се стално усавршавају и повећавају ванредне мјере у знаку завођења све строжијег абнормалног стања, какво се вјероватно ријетко још негдје може наћи у свијету и када се о кретaњу шефа државе ради.
У оваквој атмосфери одиграло се и наше пристајање у Херцег Новом. Предсједник је из[г]ледао задовољан, што су ове ванредне мјере више реметиле нормалан живот града као да је тиме све већа била почаст која му се овим жели исказати. Као да је уживао у томе, а такво је расположење показивао и према околности што га је на путу око Африке, као прије две године на путу по индијском океану, пратила главнина југословенске ратне флоте (ако се имају у [виду] крупније јединице) са више од 1.300 морнара и официра који су тада као његова пратња провели на путу по морима и океанима око три мјесеца. У разговору о томе председник је изјављивао: „Ионако треба да вјежбају код куће па зашто да не иду са мном на овакве путеве.“ У ове сврхе постоје специјални возови, бродови, авиони, возни парк. У складу са овако гломазним и огромним средствима развио се и југословенски државни протокол који, вјероватно, спада међу накомпликованије на свијету. Грешке које се чине у политици су мање важне од евентуалних пропуста које би направио наш протокол, јер то као да одмах улази у историју пошто је везано за одређену личност. На тражење нашег протокола, друге државе, особито земље Азије и Африке, су доведене у положај да чине оно што никада нијесу чиниле, јер им долази, и то бродом, у званичну посјету југословенски шеф државе. Да не дуљим даље о овоме. Једном приликом разговарао сам са људима из нашег протокола и питао их зашто је потребна онолика паљба из топова када одлазимо у неку земљу када класични, међународни протокол предвиђа само један “салут” шефу државе који долази у званичну посјету, а ја сам био у прилици да избројим и 60–80 или више топовских хитаца који се испаљују са копна и са нашег Галеба када долазимо у неку земљу. Наш протокол ми је објашњавао како постоји више врста ових салута, да је сваки од њих од по 21 метка, да постоји територијални салут, персонални салут шефу државе, салут једној државној застави, салут другој застави итд.
Право је чудо да наш председник, као генерални секретар Централног комитета Југославије, и као шеф наше социјалистичке државе ужива у свему овоме и да усмјерава наш протокол у све даљем усавршвању овог система. Треба се, наравно придржавати неких правила у сличним приликама, али је ово давно превршило сваку мјеру тако да нам се чуде и сасвим нове земље и њихови функционери до којег степена је ово код нас развијено, јер знају да друге европске земље своде то на далеко мању мјеру. Вјероватно су код нашег предсједника још у раној младости краљевски и царски дочеци ове врсте изгледали као нешто идеално и недостижно и из тога се временом развила интимна и велика жеља за нечим сличним. Сада је тај некадашњи идеал постао стварност и човјек се већ не умије нормално кретати и понашати ако нема пуцњаве из топова, моторизоване пратње, почасних војних јединица, специјалних возова, бродова, авиона и сл. Но не пишем ову забјелешку због свега овога, макар и колико је и тај елеменат председникових државних посјета наметао појединцу који у тим посјетама учествује и присуствује свему овом. Ово пишем због једне друге ствари која ми се догодила при крају путовања, опет у вези са предсједником. Руководиоце Црне Горе смо искрцали у Гружу, код Дубровника. Приликом испраћаја Црногораца сви чланови наше делегације нијесу били присутни, јер их нијесу најбоље служиле ноге због сувише јаког црмничког вина и лозове ракије чиме су нас Црногорци обилато почастили. Након испраћаја мојих земљака и усред гужве која је владала на главној палуби „Галеба“ председник Тито позвао ме је да свратим у његов салон који се налазио на главној палуби брода. Ово сам схватио као позив на пригодан разговор у показао сам на друга Лазара Колишевског који се налазио у близини дајући тиме председнику знак да позове њега.
Председник се на то није ни осврнуо дајући тиме до знања да нема намјеру да било кога другога позове и ја сам се убрзо нашао у председниковом салону у друштву њега и његове супруге Јованке.

Ја сам се држао по страни и од предсједника и од највећег броја људи из његове околине послије нашег сукоба у Каиру. Ипак је његова околина нешто сазнала о нашем сукобу, било од стране предсједника или на неки други начин, приликом првог могућег контакта са друговима у земљи већ је неко говорио о томе појединим друговима из црногорског руководства у Херцег Новом, који су ме затим питали о томе. Наравно да сам све демантовао и увјеравао их да је све протекло нормално и добро.
Ово прво искуство са Црногорцима у Херцег Новом говори да друга страна неће ћутати. За очекивати је да ће ту бити посебно активни појединци из предсједникове најближе околине, вјероватно ће се десити и нешто од онога што је у моме друштву изјавила предсједникова супруга како „она неће никоме ништа заборватит нити опростити“ од онога што, по њеном мишљењу, заслужује критику и осуду на овм путовању. У сличним ситуацијама људи из околине предсједника мобилишу своје личне везе у државном и партијском апарату у земљи, бацају кривицу на оне који су се нечим „замјерили“ и тако на себе навукли гњев оних „горе“, оцењују на коме ће се „сломити кола“ и настоје да не пропусте да на такве и они свале што већу кривицу и одговорност. Партијске и људске норме и правила овдје су се прилично изгубила на самом врху, лако је онда претпоставити како то „доље“ изгледа. Може се и очекивати да ће се и „као свједоци“ онога што се догађало у далеким земљама Африке људи из најближе предсједникове околине утркивати у томе како су оптужбе против било којега од нас истините. Радећи тако ови поједини „свједоци“ не само да заштићују себе од сваке одговорности већ мисле да тиме дају и нове доказе о својој оданости и вјерности те да се може на њих убудуће још више рачунати.
Мада је све ово ружно за једну социјалистичку земљу и за њене људе који се међусобно ословљавају са „друже“ очекујем да ће се ствари у овом правцу развијати и не надам се ничему добром ни за себе. Са оваквим осјећањем распитао сам се на Брионима за прву саобраћајну везу за Београд. Понављам да не очекујем нормалан развој и извлачење позитивних искустава из наше афричке турнеје. Не бих имао, наравно, ништа против тога да се говори и о негативним стварима само да се то чини на један други и здравији начин. Предсједникова околина једва чека да се некоме „пусти крв“, има доста људи који се користе туђим невољама. Није риједак случај да су тако оријентисане и поједине службе у Секретаријату за народну одбрану и у Секретаријату за иностране послове које добрим дјелом од сличних афера, стварних или измишљених, живе, одржавају се и напредују у својој струци.
У Београду намјеравам да одмах ступим на своју редовну дужност. Ни на какав одмор нећу ићи. Видјећемо да ли ће о свем томе што се догодило предсједник и његова околина моћи да ћуте и најкраће вријеме, или ће почети да се свете и да растјерују људе са положаја на којима су до сада били и који су лојално извршавали оно што су требали, али су се некоме замјерили што би се могло закључити по пријетњама са највишег места које су биле изговорене у мом присуству којом приликом су ми уручили овај несретни поклон којега сада, због њих, морам да сакривам од других умејесто да се хвалим пред другима. Сада ћу у својој гвозденој каси код куће имати двије златне кутије од предсједника Тита, једну коју ми је поклонио јавно на крају његове успјешне посете СССР-у у јуну 1956, и ову другу коју ми је поклонио тајно, у априлу 1961. након његових посета државама Сјеверне и Западне Африке, а посебно након нашег сукоба у Каиру прије десетак дана.
Говорећи о репресалијама којима ће поједини другови бити изложени мислим да ће према мени имати неке обзире, не зато што су у питању људи који имају развијено осјећање обзира према другим људима, већ зато што [ме] је предсједник Тито лично увјерио приликом нашег разговора у Каиру да ћу, ако будем доведен у такав положај, и о њему и о свему другоме говорити потпуно отворено онако како сам са другом Титом разговарао у палати Кубех, у Каиру, а не онако како је он навикао да се о његовим путовањима и његовом понашању говори, понављам још једанпут и то да имам утисак да се предсједник већ мало озбиљније замислио над тиме да ли је поступио паметно што ми је на онакав начин поклонио златну кутију што је код мене изазвало другачију реакцију него што су то они очекивали.
Не остаје друго него да за сада чекам и да видим што ће се даље догодити. Преписано на машини у Београду 29. 4. 1961 према бијелешкама које сам правио у возу Пула – Београд дан раније.

Naravno da i ova prilika iskorištena za licitaciju o tome koje je nacionalnosti i vjere bio Borojević. Po tezi koju zastupa više hrvatskih historičara, Borojević je Hrvat grkokatolik (čitaj: unijat). Međutim, kako na Baniji grkokatolika nije bilo, ali je bilo mnogo Srba, uključivši i njegove roditelje Adama i Stanu, izvjesno je da je Borojević rođen kao Srbin i kršten kao pravoslavac, što u svojim knjigama "Srbi u Hrvatskoj od 15. stoljeća do naših dana" ističe i profesor Drago Roksandić koji je i autor knjige "Svetozar od Bojne - Lav ili Lisica sa Soče".

Hrvatska se sreće s još jednom historijsko-civilizacijskom sramotom: u selu Mečenčani srušena je roditeljska kuća austrougarskog feldmaršala Svetozara Borojevića, čovjeka koji je uspješno branio front na Soči od najezde Talijana bez čega bi zemljopisna karta prije svega Slovenije vjerojatno danas izgledala drugačije.

ćaća wrote:Joj Nidža! Gde je, šta radi? Jel živ?