Rusija i sve vezano za nju

Notxor wrote:Svaki jebeni zapadni medij je 2017. objavio da je Srbija dobila gej premijerku.

Cousin Billy wrote:Osim Blica, na koji još prozapadni medij misliš?

Bleeding Blitva wrote:Ček, jel Blic prorežimski medij?

Bleeding Blitva wrote:Ček, jel Blic prorežimski medij?

У Санкт Петербургу је план тепиха уведен због неидентификованог објекта у ваздуху. Аеродром Пулково не прихвата авионе.

Сигнал „Тепих” се даје приликом илегалног преласка границе или када се појави НЛО. Према писању „Басе“, борбени авиони су полетели у небо изнад града. Санкт Петербургу се, судећи по служби Флигхтрадар, не приближавају цивилни авиони.

Šef Čečenije Ramzan Kadirov ocenio je događaje koji se dešavaju u svetu i najavio rađanje "nove Rusije“ sa neustrašivim ratnicima i nesebičnim radnicima.

Амбасада Русије у Босни и Херцеговини реаговала је на својим профилима на друштвеним мрежама поводом представе „Идиот“ која је недавно изведена у Народном позоришту у Сарајеву.
Текст реаговања преносимо у целости:

„Народно позориште у Сарајеву неочекивано је одлучило да прослави годишњицу Специјалне војне операције Русије у Украјини, али на веома чудан начин. Премијерно су извели представу „Идиот“ на основу романа чувеног руског писца Фјодора Достојевског међутим нису ни обавестили Амбасаду Русије о свом дивном потезу.

Госпођа Селма Спахић, бивша уметничка директорка фестивала МЕСС, представница чувене фамилије, партнерски редитељ, или како сад кажу „редитељка“ позоришта помислила је да су класици за њу недовољно паметни и савремени па је одлучила мало да коригује текст, а и од бројног филозофског садржаја узела је само шта јој је било потребно – као воће са шведског стола – ово хоћу – ово нећу.
Дакле не говоримо о стилу и формату представе – није наше да се мешамо у уметничке ствари. Нека имитација секса Настасје Филиповне, нека мултиоргија свих ликова на сцени непрекидно десет минута, хомосексуални пољупци... Било је и у Русији авангардних приказивања Достојевског. Није било баш таквих, али ваљда редитељка мисли да представа на такав начин буде више европска. Нека.
Али госпођа Спахић је ишла много даље. Ставила је у уста ликова различите осуђујуће речи за Русију почев од „народног бега“ од „мобилизације“ и коришћења руског народа као „топовског меса“ све до исмејавања руских патриота као скинхеда. Чак је и извргнула из контекста, из великог филозофског излагања Достојевског о руском свету један пасус – управо онај о насилном ширењу руског света у Европи – па га ставила у уста „Идиота“ као сакрални смисао и кулминацију представе. А шта је избацила? Па оно главно! Избачен је текст из којег следи да је тако главни јунак описивао европске измишљене страхове од Руса... А на крају баладе написала је свој текст, где глумац, који игра главну улогу Лава Мишкина, са сцене патетично оптужује Русију за намерно убиство стотина невиних цивила, жена и деце у драмском позоришту Маријупоља 14. фебруара 2022. године!!!
Шта да се каже? Па да не говоримо да се та експлозија десила у ствари 16. марта 2022. године. Истина је да Русија никога није убила нити бомбардовала у позоришту. Неколико дана пре трагедије Русија је упозоравала да ће украјински нацистички пук „Азов“ направити провокацију и да постоји опасност од експлозије у позоришту. Ми смо свуда писали о томе. Отворили смо хуманитарне коридоре да цивили изађу, да се спасе што пре. Издвојили смо чак и хуманитарну помоћ. Па ваљда има интернета у Сарајеву. Има и на енглеском. И то све са датумима. Само прочитајте. Управо нацистички „Азов“ је сакрио информацију о коридорима, лажно је саопштио да позориште буде тачка окупљања људи, држао их тамо па експлодирао. И одмах су прогласили да су то биле руске бомбе. Да мит заживи. И ето га – ради. Точак историје се врти споро али сигурно. Покренута је кривична истрага и нико од руководилаца „Азова“ неће избећи казне за своје злочине, укључујући и трагедију у позоришту. Али за госпођу Спахић вероватно је било досадно да све то чита. И она је помислила да буде једноставније оптужити Русију. Јер је то толико на европски начин. Исто као и оргије на сцени...
Сама представа такође је веома сликовито приказала шта се дешава у глави редитеља. Само немојте да ту тражите нешто на рачун глумаца. Они играју добро и играју само оно шта им је редитељ наредио. А то је хистерија. Сва четири сата представе су непрекидна хистерија узвишених тонова свих против свих. Чак и последњи смирен лик на сцени генерал Јепанчин на крају драме пре него што је полудео каже да „у овом дому влада само хистерија“. Али, погледајте било које руско извођење Достојевског - или драму на телевизији, или било коју екранизацију од Совјетског Савеза све до данас. Има их на јутјубу – нико не виче, нико не вришта. Има нервозе, има узбуђења али не и хистерије. То је Достојевски и Русија у властитим очима. А у представи госпође Спахић као у искривљеном огледалу се види само она сама, и изопачени свет како га она доживљава…
Чиме да завршимо? Изазива жаљење да се прикривајући именом Достојевског Народно позориште у Сарајеву користи за политичку пропаганду и то потпуно лажну, али користи се апсолутно на исти начин као што су нацисти искористили Драмско позориште Маријупоља за убиство људи. И то је јако тужно. Култура би требало да буде ослобођена од политике, нарочито од нацизма и то у Сарајеву – мултиетничком толерантном граду.
Али, судећи по представи, као што су рекли у финалу – „све је то пука фантазија“.“

Everyone sees the state of the empress, but no one mentions it. The
emperor loves her: when confined to her chamber by illness, he attends her
himself, watches by her bedside, and prepares and administers her
medicine. No sooner is she better, than he destroys her health with the
excitement of fêtes and journeys; but the moment that danger is again
apprehended, he renounces all his projects. Of the precautions that might
prevent illness he has a horror. Wife, children, servants, relations, favorites,
—all in Russia must follow in the Imperial vortex, and smile on till they
die. All must force themselves to conform to the wish of the sovereign,
which wish alone forms the destiny of all. The nearer anyone is placed to
the Imperial sun, the more is he a slave to the glory attached to his situation.
The empress is dying under the weight of this slavery.

Everyone here knows this, but no one speaks of it; for it is a general rule
never to utter a word which can excite much interest: neither he who
speaks, nor he who listens, must allow it to be seen that the subject of
conversation merits continued attention, or awakens any warm feelings. All
the resources of language are exhausted in order to banish from discourse,
idea and sentiment, without, however, appearing to repress them, which
would be gauche. The excessive constraint which results from this
prodigious labor,—prodigious especially through the art with which it is
concealed,— embitters the life of the Russians. Such a torment serves as an
expiation for the men who voluntarily deprive themselves of the two
greatest gifts of God—mind and its organ, speech; in other words, thought
and liberty.

The more I see of Russia, the more I approve the conduct of the
emperor in forbidding his subjects to travel, and in rendering access to his
own country difficult to foreigners. The political system of Russia could not
survive twenty years’ free communication with the west of Europe. Listen
not to the fictions of the Russians: they mistake pomp for elegance, luxury
for politeness, a powerful police, and a dread of government, for the
fundamental principles of society. According to their notions, discipline is
civilization. They forget that men in the wild can have gentle mores and
soldiers can be quite cruel. Notwithstanding all their pretensions to good
manners, their showy education, their precocious corruption, and their
facility of comprehending and appropriating the materialism of life, the
Russians are not yet civilized. They are enrolled and drilled Tartars, and
nothing more.

I wish it not to be inferred that they are therefore to be despised: the
more their mental rudeness is concealed under the softer forms of social
intercourse, the more formidable I consider them. As regards civilization,
they have been hitherto contented with exhibiting its appearance; but if ever
they should find an opportunity of revenging their real inferiority upon us,
we shall have to make a tremendous expiation for our advantages.