Rusija i sve vezano za nju

Летећи Полип wrote:Razbiješ je na šaku manjih zemalja...

Летећи Полип wrote:

Everyone sees the state of the empress, but no one mentions it. The
emperor loves her: when confined to her chamber by illness, he attends her
himself, watches by her bedside, and prepares and administers her
medicine. No sooner is she better, than he destroys her health with the
excitement of fêtes and journeys; but the moment that danger is again
apprehended, he renounces all his projects. Of the precautions that might
prevent illness he has a horror. Wife, children, servants, relations, favorites,
—all in Russia must follow in the Imperial vortex, and smile on till they
die. All must force themselves to conform to the wish of the sovereign,
which wish alone forms the destiny of all. The nearer anyone is placed to
the Imperial sun, the more is he a slave to the glory attached to his situation.
The empress is dying under the weight of this slavery.

Everyone here knows this, but no one speaks of it; for it is a general rule
never to utter a word which can excite much interest: neither he who
speaks, nor he who listens, must allow it to be seen that the subject of
conversation merits continued attention, or awakens any warm feelings. All
the resources of language are exhausted in order to banish from discourse,
idea and sentiment, without, however, appearing to repress them, which
would be gauche. The excessive constraint which results from this
prodigious labor,—prodigious especially through the art with which it is
concealed,— embitters the life of the Russians. Such a torment serves as an
expiation for the men who voluntarily deprive themselves of the two
greatest gifts of God—mind and its organ, speech; in other words, thought
and liberty.

The more I see of Russia, the more I approve the conduct of the
emperor in forbidding his subjects to travel, and in rendering access to his
own country difficult to foreigners. The political system of Russia could not
survive twenty years’ free communication with the west of Europe. Listen
not to the fictions of the Russians: they mistake pomp for elegance, luxury
for politeness, a powerful police, and a dread of government, for the
fundamental principles of society. According to their notions, discipline is
civilization. They forget that men in the wild can have gentle mores and
soldiers can be quite cruel. Notwithstanding all their pretensions to good
manners, their showy education, their precocious corruption, and their
facility of comprehending and appropriating the materialism of life, the
Russians are not yet civilized. They are enrolled and drilled Tartars, and
nothing more.

I wish it not to be inferred that they are therefore to be despised: the
more their mental rudeness is concealed under the softer forms of social
intercourse, the more formidable I consider them. As regards civilization,
they have been hitherto contented with exhibiting its appearance; but if ever
they should find an opportunity of revenging their real inferiority upon us,
we shall have to make a tremendous expiation for our advantages.

РУСИЈА У ОЧИМА МАРКИЗА ДЕ КИСТИНА

[...]
У једном писму из 1831. године Кистин је написао: „Мрзим те лажне власти које се називају представничким. Волео бих да живим у великој држави с чисто монархистичким уређењем које би било ограничено благошћу европских обичаја, или пак у малој, чисто демократској земљи“ (цит. према Мильчина, 1996: 388). Француска његовог времена није била ни једно ни друго, па је Кистин на својим путовањима трагао за политичким поретком који би га задовољио више од француске (полу)представничке и уставне монархије Луја Филипа, тог „краља-грађанина“. Попут других француских, „легитимиста“ Кистин је био присталица „старог режима“ – породична историја је свакако била довољан разлог за веру у предности апсолутне монархије и критику наступајуће епохе владавине „гомиле“ коју је предвидео Токвил. Из те перспективе, његово путовање у Русију је било вођено надом да ће управо тамо наћи „аргументе против владавине представничког типа“. Али, боравак у Русији имао је сасвим супротни ефекат од очекиваног јер је, након повратка, он постао „поборник уставности“: „(Руси) су моје монархистичке погледе преиначили и још одлучније управили против деспотизма и тако ме учинили присталицом представничке владавине“ (Kistin, 2009: 8; 10). Стога је Русија за њега била место „конверзије“ – кренувши на пут као „Салве“, он се вратио у Француску као „Павле“ који разлоге сопствене унутрашње трансформације предочава описујући земљу којом је путовао.  
[...]
Ово слагање у свему другом дијаметрално супротстављених политичких и теоријских становишта из средине XIX века – изражено у сличним представама о ропској природи Руса који „косим очима“ гледају на Европу као будући „плен“ – заменило је уверење француских мислилаца из друге половине 18. века да је Русија погодно поље за остварење идеала рационалне, просвећене владавине која наставља традиције Петра Великог. У измењеним политичким околностима после 1830. године, „Европа је била обузета страхом од ’варвара са севера’. Авет руске опасности лебдео је Континентом чинећи се реалном опасношћу за људску слободу, права човека и саму цивилизацију“ (Hammen, 1952: 29). Ако се либералним и револуционарним актерима ова „авет“ чинила „ударном песницом“ снага реакције, поборници „старог режима“, или бар одржања постојећег односа снага у међународним односима, нису имали озбиљне поводе за страх од „руске претње“ која је средином XIX века све више добијала облике свеопште (русо)„фобије“.19 Ипак, отварањем „источног питања“ овај страх је у европској јавности добио огромне размере,  а његово теоријско образложење као „азијског страха“ (metus asiaticus) добило је парадоксалне форме које потврђују сву арбитрарност и „еластичност“ симболичке географије.
[...]
У Кистиновом наглашавању „руске опасности“ најјасније се испољава његов есенцијализам – након „егзотизације“ Руса као опозита „европским народима“, њихова „другост“ интерпретирана је као суштинска и непроменљива. Упркос објашњењу које особине Руса везује за епоху „татарског јарма“ и византијски утицај, негативне карактеристике руског „националног карактера“ не само да нису измењене Петровом „модернизацијом“, већ су, напротив, управо тим реформама оснажене и учвршћене. Позивајући се на запажања свог давног претходника барона Херберштајна (Herberstein) чији су Записи о Московији објављени 1549. године, Кистин истиче „љубав према ропству“ као трајну „руску особину“. Само том особином он може да објасни трајност деспотског самодржавља и потпуну покорност поданика тиранској власти која се у Русији не само подноси, већ и обоготворује и слави. Херберштајнову дилему о томе да ли је самодржавље уобличило „карактер руског народа“, или је тај народ створио самодржавну власт, Кистин разрешава истичући њихову суштинску узајамност: „Нити би се руска власт могла успоставити ма где осим у Русији, нити би Руси постали оно што јесу под влашћу другачијом од оне коју имају“ (Kistin, 2009: 61). Ослањајући се на Карамзинову историју владавине Ивана Грозног, Кистин наглашава чињеницу да у Русији „тиранија“ не изазива побуну, већ љубав поданика: „Једино код тог народа, ако се не варам, мученици су обожавали мучитеље!“ (Исто: 268). Речју, „роб“ тражи и воли „господара“ – векови „добровољног  ропства“ избрисали су у Русији сваку помисао на слободу и достојанство људи који су претворени у нема оруђа воље самодршца. Из те перспективе, Русија 1839. године представља својеврсну збирку примера из прошлости и савремености ондашње Русије који служе Кистину за илустрацију тезе о комплементарности „ропске природе“ народа и апсолутне, тиранске власти руских самодржаца. Реактуализација Кистиновог путописа током хладног рата почивала је управо на преузимању тог есенцијалистичког одређења руског „националног карактера“ и уверења о суштинском континуитету „руске традиције“. Истина, временом је такав приступ језички иновиран – уместо застарелог схватања „националног карактера“, чешће је коришћен концепт „политичке културе“ на основу кога је формулисана теза о континуитету руско-совјетске историје и политике. Управо је Едвард Кенан, један од најзаслужнијих за „откриће“ Кистина и писац монографије о њему, „учинио најзначајније напоре да идентификује стварна суштина руске политичке културе и да објасни начин њеног утицаја на постреволуционарни период, јер је осветлио
неке изванредне паралеле између образаца полтичког понашања из времена пре Петра Великог и совјетског modus operandi“ (Daniels, 1987: 165). Таквим приступом “истиче се континуитет током столећа развијених и традираних елемената политичке културе, тј. наглашавају се у дугом временском раздобљу развијени политички релевантни системи вриједности и уходани облици понашања” (Schumacher, 1990: 477). Речју, упркос њеном идеолошком саморазумевању као радикалног раскида са прошлошћу, совјетска епоха се тумачи као органски део и суштински наставак руске прошлости – Лењин је наследник Петра Великог, „Трећи Рим“ је средиште „Треће Интернационале“, Стаљинове чистке настављају “опричину” Ивана Грозног, а он сам је “самодржац” који, уз помоћ номенклатуре (опричника), самовољно и неограничено располаже имовином и животима својих поданика. 

Остављајући овде по страни разматрање совјетолошких расправа, треба имати у виду да Кистин није био инспиративан за њих само због тезе о суштинском континуитету и радикалној „другости“ руске историје, већ и због његовог „пророчког“ предвиђања насилног слома руског „старог режима“. Наиме, Кистинови описи тираније, насиља и суровости самодржавља праћени су упозорењем о будућој „страшној револуцији“ чије избијање је објашњавао метафором „експрес лонца“: „У народу којим се овако влада, страсти дуго кључају пре него избију; узалуд се опасност одгађа, а зло и криза одлажу;  можда ни наши унуци неће дочекати неизбежну експлозију коју већ данас можемо предвидети, али не знамо када ће до ње доћи“ (Кистин, 2009: 231).  Своју пророчку визију заснивао је на увиду у оштрину социјалног расцепа који дели Русију и онемогућава њено „хоризонтално“ конституисање у форми „нације“, што, само по себи, не би требало да забрињава једног поклоника апсолутне (сталешке) монархије попут Кистина. Ипак, критичар европских демократских поредака је у руском самодржављу видео систем који у знатно екстремнијој форми појачава недостатке тих система јер идеал једнакости оствгарује у форми „једнакости у ропству“. Стога Кистин свој путопис завршава саветом француским читаоцима да својим незадовољним синовима предложе да пођу у Русију – „Сваком странцу користило би то путовање,  свако ко буде видео ту земљу, сигурно ће бити задовољан што живи ма где другде“ (Исто: 359). 

Готово тачно век након Кистиновог пута у Русију, један други француски писац 1935. године путује у Совјетски Савез да би, након повратка, објавио:  „Сумњам да је данас и у било којој другој земљи, па чак и у Хитлеровој Немачкој, дух мање слободан, покорнији, заплашенији (тероризиранији), вазалнији“. Реч је о Андре Жиду (André Gide) чији је Повратак из СССР у предвечерје Другог светског рата, за само годину дана, имао осам француских издања и тираж од сто педест хиљада примерака. Пре одласkа у Совјетски Савез славни писац је био комунистички симпатизер, критичар француског друштва и буржоаске политике, да би након повратка закључио: „Ништа нам неће помоћи тако као боравак у СССР (или у Немачкој, то се разуме), да научимо поштовати непроцењиву слободу мисли, коју ми још увек уживамо у Француској, и коју понекад злоупотребљавамо“ (Gide, 1952: 35). У тим речима препознаје се одјек наведене Кистинове препоруке према којој је пут у Русију најбоље средство за „лечење“ од незадовољства сопственом земљом. То незадовољство сопственим социјалним и политичким окружењем било је заједничко Кистину и Жиду, док им је удаљени „Други“ служио за пројектовање сопствених нада оваплоћених у представи „Русије“  или “СССР“. Истина, док је Кистин у „Русију“ путовао трагајући за идеалом апсолутне монархије (француском прошлошћу), Жид је путовао у будућност – у земљу „где је утопија била у току да се претвори у стварност“ (Gide, 1952: 7). Разочарење обојице сажима се у драми губитка сопствених илузија, у оно што је – путујући у супротном смеру, из Русије на „Запад“ – Херцен описао као „болни сусрет душе са стварношћу“. Иако горчина разочарења и оштрина тог бола могу бити умањени есенцијалистичким демонизовањем „Другог“,  никако не би требало остављати по страни и заборављати ни почетне илузије сопствене „душе“. 

Filipenko wrote:Dobro kaze covek.

Ali onaj gore je najjaci, zapreti ratom i onda pozove reklame

A zeni koja kaze "I dont give a damn about fucking Nato, I just want Soviet Union back" sagraditi spomenike, u Lavovu, Rigi, Vilni, Almaatiju, Tbilisiju, Samarkandu, Bakuu...

Vilmos Tehenészfiú wrote:
Sad citam na susednom topiku o nekom Rusu koji je otisao u mauzolej Lenjina da pita Lenjina da mu oprosti grehe. U Srbiji cak ni ludaci ne idu u kucu cveca da mole Tita da im oproste grehe. Toliko ludi nisu.

At least 8 employees of Russian embassies who were expelled from the #EU began working in the Russian embassy in #Serbia, Radio Liberty found out.

For example, among the employees there is the 2nd secretary of the Croatian embassy, ​​Aleksey Ivanenko. On April 11, 2022,… https://t.co/JJC1WLD2us pic.twitter.com/68hGhb1Spx

— NEXTA (@nexta_tv) March 13, 2023

За лажне податке о учесницима специјалне операције предвиђена је казна до 15 година. За дискредитацију - до 7 година.

Државна дума је у уторак, 14. марта, у трећем, завршном читању, усвојила закон о административној одговорности за дискредитацију добровољаца који учествују у специјалној војној операцији (СВО)