Besudna zemlja

[Novinar] Rade Radovanović: Došao sam do nepobitnog dokaza da je Mirjana Marković naručilac ubistva Ćuruvije (...)
Naime, Ćuruvija je, prema Radovanovićevim rečima, pred NATO bombardovanje, u martu 1999. godine, „u žestokom tonu“ Mirijani Marković rekao da će ona i njen suprug Slobodan Milošević kad-tad odgovarati za sve što su učinili ovom narodu.
„A onda je drugarica Mira bacila fatvu, presudu Slavku Ćuruviji koji je označen kao izdajnik, pa su onda neki nečasni ljudi u našoj profesiji objavili razne još realizacije ubistva Slavka Ćuruvije. Pre svega tekst Miroslava Markovića u Politici ekspres ‘Ćuruvija dočekao bombe’. Bilo ih je, i ima ih još“, naveo je Radovanović.

NIN: I dalje bez istrage protiv bivšeg ministra zbog saobraćajne nesreće iz 2022. godine

Istraga protiv bivšeg ministra poljoprivrede, funkcionera Srpske napredne stranke (SNS) i aktuelnog predsednika Fudbalskog saveza Srbije Branislava Nedimovića, koji je kolima udario motociklistu u septembru 2022. godine, nije pokrenuta ni godinu i po dana od nesreće, piše danas nedeljnik NIN.
Kako se navodi, Nedimović je saobraćajnu nesreću izazvao na raskrsnici ulica Pariske komune i Studentske (opština Novi Beograd), koja je regulisana semaforima. Skretao je levo i udario motociklistu kome je bilo zeleno svetlo i imao pravo prvenstva u odnosu na Nedimovića koji je tada bio ministar.
Prema policijskom izveštaju, u koji je NIN imao uvid i koji je poslat Trećem osnovnom javnom tužilaštvu, za udes je odgovoran ministar, a motociklista je je zadobio teške telesne povrede.
U policijskom izveštaju konstatuje se da je obavešten i dežurni zamenik javnog tužioca Trećeg opštinskog javnog tužilaštva Marina Jevtić, koja, međutim, nije izašla na teren.
Kako navodi nedeljenik, u vreme kada su počeli da istražuju slučaj, predmet je u Trećem opštinskom javnom tužilaštvu bio na nivou izveštaja, nema istrage niti krivične prijave.
Bivši tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević za NIN je rekao da je dužina zadržavanja predmeta apsolutno nedopustiva.
"To nije normalno, posebno kada su teške posledice saobraćajne nesreće. Normalno, optimalno vreme za podizanje optužnice je najviše dva do tri meseca. Ovakvi slučajevi se brzo rešavaju", rekao je on i dodao da je tužiteljka bila obavezna da izađe na teren.
Kako navodi NIN, na nekoliko pitanja koja su poslali Upravi Tužilaštva nisu dobili odgovor, ali su dobili informaciju da je upotrebljen institut odlaganja krivičnog gonjenja, odnosno oportunitet.
Oštećeni G.R. za NIN je rekao da mu niko nije nadoknadio štetu "osim njega (Nedimovića), jer je zamolio čoveka da mu izađe u susret".
"Rekao sam mu ako možete nešto finansijski da mi pomognete jer nisam radio devet meseci. On je rekao: 'Da, da mogu'. Ali, dok ja nisam pitao, ništa mi nije dao", rekao je G.R.
Upitan kako je došlo do toga da pristane na oportunitet G.R. je rekao da je dobio poziv da dođe i da zvanično da izjavu.
Tužilac Vukčević rekao je da oportunitet nije ispravno rešenje, da to nikako nije praksa, posebno kada su tako teške posledice.
"Tada se ne ide na institut odlaganja krivičnog gonjenja i taj tužilac koji je to prihvatio učinio je to izvan zakona. On je za razrešenje", rekao je on.

Del Cap wrote:fZlatibor Lončar

Autorski tekst beogradskog advokata koji je tri meseca proveo u Okružnom zatvoru u Novom Sadu

Ogled o stenicama

„Dosadan kao stenica“ je izreka koju smo svi nekada čuli, ali ko od nas u današnje vreme zna šta je stenica i gde može da se vidi, osim pretražujući internet?

Iz prve ruke nažalost znam da je izreka apsolutno tačna. Stenice su zaista nešto najdosadnije na svetu!

Stenica je mali i gadan insekt koji se može videti kada zaglavite pritvor. Žive u prljavim krevetima kakvi se u pritvoru koriste. Pritvore karakteriše veliki broj ljudi i velika količina njihovih kojekakvih stvari u jako malim pritvorskim ćelijama.

U pritvoru je nemoguće ćeliju ikada očistiti do kraja. Stvari bi trebalo izneti sve napolje, očistiti ćeliju temeljno i onda vratiti sve stvari unutra, pažljivo pazeći da se istrebe sve stenice. Sa velikim brojem ćelija u pritvorskom paviljonu to je nemoguće organizovati.

Naslage nikada do kraja očišćene prljavštine u pritvorima, koje imaju istorijske razmere, odlično pogoduju razvoju i životu stenica.

Nedavno sam, u sklopu obeležavanja opusa nedavno preminulog režisera partizanskih filmova Veljka Bulajića, na RTS-u imao priliku da gledam film „Bitka na Neretvi“. U sceni sa bolnicom sa tifusarima koju je potrebno evakuisati pred naletom bitke, vide se isti kreveti na sprat i iste kocke (dušeci) kao u mojoj pritvorskoj ćeliji.

Ne kažem da su kreveti i dušeci u mojoj ćeliji doneti iz bolnice za tifusare na Neretvi, ali ti kreveti i dušeci sada već predstavljaju istorijske artefakte koji pamte malo više ljudskih sudbina nego što bi idealno trebalo.

Stenice su braonkaste boje i veličine od pola do pet milimetara. Noću izlaze iz svojih skrovišta u krevetima, gamižu o pritvorenicima i hrane se njihovom krvlju.

Kako sisaju krv, stenice postaju sve veće i sve tamnije braon boje. Nezgodno je kada stenica ujede prvo jednog, a onda drugog pritvorenika, naročito kada onaj prvi ima hepatitis ili drugu zaraznu bolest.

Kako stenice čistite i ubijate one se razmnožavaju mnoštvom larvi i jaja i borba sa njima je u uslovima nedovoljne čistoće unapred izgubljena.

Kada se pritvorenici požale upravi na stenice, uprava im izađe u susret i radi se prskanje ćelija insekticidom. Svi pritvorenici su tokom vremena za šetnju dužni da izađu napolje iz ćelija i prethodno razmeste krevete i dušeke. Zatim se ćelija i kreveti i dušeci prskaju insekticidom.

Posle šetnje, kreveti i stvari zateknu se mokri i isprevrtani, ali rezultati su nikakvi. Opšti je utisak, da se prskanje ne vrši baš insekticidom za stenice nego pre nekom toplom vodom, tako da se stenice brzo vraćaju ili nigde uopšte i ne idu. Stenice su uvek tu, a cinici bi mogli reći da to ima neke veze sa nesavršenostima sistema kojim ekonomski tigar sprovodi javne nabavke.

Sa stenicama u krevetu je vrlo teško spavati. Uvek je tu taj osjećaj gmizanja po koži, a noć je njihovo vreme kada izlaze i grizu. Jedne noći sam se probudio i otišavši do mesta na koje i car ide peške, u ogledalu video najmanje dvadesetak stenica svuda po sebi.

Nakon toga sam zgrožen krenuo u svakodnevnu kampanju istrebljivanja stenica iz mog kreveta, ali brzo sam odustao poražen. Stenice je u pritvoru nemoguće pobediti.

Sa zracima sunca stenice kreću da beže iz kreveta uza zidove ćelije. Nemajući druge opcije, pritvorenici ih po zidovima gnječe dnom od pakle cigareta.

Zbog toga na zidovima pritvorskih ćelija ima tek nešto manje krvi nego u pomenutom Bulajićevom partizanskom filmu. Količina krvi koja može da izađe iz ubijene stenice je više nego fascinantna imajući u vidu njenu veličinu.

U pritvoru postoje takođe i buba ruse. One su mnogo veće i vizualno odvratnije od stenica, sa dosta gadnim nogicama i pipcima. Međutim, buba ruse se pojavljuju samo noću na pločicama klozeta u pritvorskoj ćeliji i ne izlaze nikada odatle. Mnogo im hvala na tome.

Ima onih koji kažu da stenice ne postoje samo u pritvorskim krevetima nego i u institucijama ljudskog društva. Kao pravnik mogu se složiti da stenice zaista postoje u sudu, tužilaštvu i advokatskoj komori, ne samo u pritvoru. Kao građanin, rekao bih da ih ima dosta i u političkim institucijama.

Nadam se da nije daleko dan kada će biti organizovana jedna fer i transparentna javna nabavka, usklađena sa propisima i poglavljima EU, za kupovinu insekticida delotvornog na stenice u svim sferama društva.

Nadam se da ćemo posle toga stenice moći da gledamo samo na internetu i u filmovima Veljka Bulajića.