Peščanik

U jezgru populističke pretenzije na legitimitet nalazi se revizija nasleđa 1989. Tu se 1989. vidi kao „izdaja revolucije“. U stvari, postojale su dve 1989. Jedna je bila ona kosmopolitskih intelektualaca kao što su Václav Havel i Adam Michnik, dok je druga bila godina nacionalista kao što je Kaczyński. Neko vreme su mirno koegzistirali zato što je pridruživanje Evropskoj uniji bilo najbolji način da se trajno izmakne iz zone ruskog uticaja. Ali tenzija između kosmopolitizma (evropskih integracija) i nacionalizma nikada nije nestala. Jugoslovenski ratovi iz devedesetih ućutkali su nacionaliste na neko vreme, ali paradoks evropskih integracija je to što one slabe klasne identitete (isti one na kojima je izgrađen zapadnoevropski demokratski model), a jačaju etničke i verske pripadnosti. Za male države integracija sa Evropom i „strukturno prilagođavanje“ značili su da su glavne ekonomske odluke, kao što je veličina budžetskog deficita, uspešno uklonjene iz arene izbornog nadmetanja.

Centralna i istočna Evropa mogu da uvezu zapadne političke institucije, ali ne i društvene identitete koji ih podržavaju. Tamo je bilo socijaldemokrata, ali ne i jakih sindikata; bilo je klasičnih liberala, ali bez stvarne zajednice biznismena. Hladni rat je zapečatio granice između kapitalizma i komunizma, ali je u znatnoj meri očuvao propusnost internih klasnih granica, bar u poređenju sa tradicionalnim društvom. U posthladnoratovskom svetu to stanje se obrnulo. Posle 1989. prethodno nepropusne teritorijalne granice mogle su se lako preći, ali su granice između nejednakih društvenih klasa postale daleko teže savladive.

Bluberi wrote:Ovo je ipak dublji uvid u Evropu.

Krastev wrote:
[...]
Odnos centralne i istočne Evrope prema izbeglicama nije slučajan. S jedne strane, on predstavlja lokalnu verziju raširenog negodovanja protiv globalizacije, a s druge ima korene u istoriji, geografiji i zaokretima postkomunističke tranzicije. Istorija ima veliku važnost u ovom regionu punom tragičnih iskustava, često u velikoj suprotnosti sa ružičastim obećanjima globalizacje. Više nego ostala mesta u Evropi, postkomunističke zemlje su upoznale mračne strane multikulturalizma. Te države i nacije nastajale su krajem 19. i početkom 20. veka. Dok je zapadna Evropa svoj odnos prema ostatku sveta gradila na kolonijalizmu i njegovom nasleđu, države centralne i istočne Evrope nikle su iz ruševina imperija i posledičnog etničkog čišćenja. Pre Hitlerove i Staljinove invazije 1939. Poljska je bila multikulturno društvo u kom je više od trećine stanovništva bilo nemačko, ukrajinsko ili jevrejsko. Danas je poljsko društvo jedno od etnički najhomogenijih u svetu – 98 odsto stanovništva su etnički Poljaci. Za mnoge od njih povratak etničkog diverziteta znači povratak u burno mođuratno razdoblje. Uništavanje ili progon Jevreja i Nemaca doveli su do stvaranja nacionalno osvešćene srednje klase u zemljama centralne i istočne Evrope.

Od svih činilaca koji oblikuju ponašanje centralnih i istočnih Evropljana prema migrantima i izbeglicama demografska panika je najmanje razmatrana. A ona je ključni faktor. U novijoj istoriji regiona događalo se da nacije i države atrofiraju. Tokom poslednjih četvrt veka svaki deseti građanin Bugarske otišao je da živi i radi u inostranstvu. Ljudi koji su odlazili bili su pre svega mladi. Prema projekcijama UN-a, bugarsko stanovništvo smanjiće se za 27 odsto do 2050. Male nacije imaju strah od „etničkog nestajanja“. Za njih dolazak migranata znači njihov izlazak iz istorije, a popularni argument da su ostareloj Evropi potrebni migranti samo pojačava osećanje egzistencijalne melanholije.

Ali kada se sve sabere, najjače je duboko ukorenjeno nepoverenje prema kosmopolitskom duhu. Ljudi iz tih krajeva ne veruju onima čija su srca u Parizu i Londonu, čiji je novac u Njujorku i na Kipru i čija lojalnost pripada Briselu. Nemoguće je biti kosmopolita i istovremeno „dobar“ Bugarin, Čeh, Mađar, Poljak ili Slovak. I komunizam je bio neki oblik „internacionalizma“? Nemcima kosmopolitizam pomaže da se udalje od nacističke prošlosti, a centralne i istočne Evropljane podseća na doba komunističke represije. U zapadnoj Evropi 1968. se velikim delom odnosila na solidarnost sa ostatkom sveta, a u centralnoj i istočnoj Evropi se radilo pre svega o nacionalnom buđenju.
[...]

U socijaldemokratskom kompromisu zapadne Evrope posle 1945. ogledao se sračunat napor „imućnih“ da kapitalizam učine legalnim u očima masovnog biračkog tela. Neuspeh centralne i istočne Evrope da uvezu zapadne društvene identitete posle Hladnog rata podseća nas i na to da su ti identiteti već bili u opadanju u posthladnoratovskoj zapadnoj Evropi. Država blagostanja i liberalna demokratija u zapadnoj Evropi nisu bile naprosto oblikovane Hladnim ratom: u jednom važnom smislu Hladni rat je bio njihov preduslov.

U svetu u kome su migracije u Evropu nova forma revolucije, evropska demokratija lako postaje kontrarevolucionarna. Neuspeh ili nedostatak volje vlasti da kontrolišu migracije postao je simbol gubitka moći građanina.

William Murderface wrote:Tekst je nesunjivo dobra analiza - stavi koje je podvukao Gargantua sasvim stoje. Zaključci već malo manje. Prvo, ja se pomalo ježim na tu distinkciju između liberalizma i demokratije, ne neliberalna demokratija nije samo manje liberalna, nego i manje demokratija. Populizam nije demokratija, kao što ni šmitovska aklamacija firera na stadionu, nije demokratija, samo zato što se neka većina dera iz sveg glasa.

Za mene je ta vrsta opozicija deo problema. Druga strana tog novčića je nesrećni Vladušić, npr, ali i mnogi drugi koji o Brexit-u pričaju kao o "pobedi demokratije". Kurac moj je pobeda demokratije, referendum nije nužno izraz demokratskih ideala, jerbo "narod odlučuje". Ne njegov ishod, nego sam refenrendum ne mora da bude demokratski način odlučivanja, ako se odvija u uslovima u kojima se odvijao (u atmosferi zastrašivanja i histerije, sa političarima koji lažu o svemu, pa i sopstvenim considered pozicijama - poput Borisa Džonsona, evrofila presvučenog u evroskeptika).

Mi imamo problem ne sa sukobom demokratije (populističke) i liberalizma, nego sa krizom demokratije (ali i liberalizma, kao ideala jednakih prava) čiji je izraz i oživljavanje populizma. Ta kriza je nastala isključivanjem ogromnog dela građanstva iz bilo kakvog relevantnog odlučivanja, uticajem krupnog novca na politiku, globalizacijom kapitala koja izmiče demokratskoj kontroli, itd. Populizam jeste reakcija na sve ove procese, ali nije demokratska reakcija na njih, koliko god dobijao većinsku podršku. Demokratska reakcija je ono što Krastev pominje, ali u startu isključuje kao nerealno - mogućnost demokratske kontrole nad globalnim procesima. AKo ekonomske i ostale politike Zapada imaju direktan uticaj na živote ljudi u drugim delovima sveta, ne onda nije demokratski ograditi svoj deo i reći - e sad, aj da glasamo da ne dozvolimo nikome da uđe. Kako beše ona Ćosićeva, koju je otap voli da citira - demokratija je dobra za Srbe jer ih ima najviše.

Pre 10 godina mađarski filozof i bivši disident Gáspár Miklós Tamás primetio je da Prosvećenost, u kojoj je intelektualno ukorenjena ideja Evrope, zahteva univerzalno državljanstvo.[7] Ali da bi državljanstvo koje ima smisla bilo svima dostupno, mora se dogoditi jedna od ove dve stvari: ili će siromašne i nefunkcionalne zemlje postati mesta čiji građanin vredi biti ili će Evropa svima otvoriti svoje granice. Nijedno se neće dogoditi uskoro, ako se uopšte dogodi. U svetu ogromnih nejednakosti i otvorenih granica migracije su novi oblik revolucije.

Ali jedna stvar je jasna: evropski projekat kakav poznajemo ne može da preživi u sredini kojom dominiraju populističke vlasti. Ključno pitanje je, dakle, ko je žilaviji, EU ili ti režimi?

William Murderface wrote:et Kinder

Čak iako trenutno nije moguće, ili nije realistično, to ne znači da treba da proglasimo ovo što imamo dostignućem ideala demokratije. Utopije imaju i što reko Kant, regulativnu ulogu, one nas podesćaju na nesavršenost naših dostignuća i ukazuju put ka kojem treba da idemo, pa makar u ovom trenutku i ne mogli da pođemo tim putem. To što je grožđe daleko ne znači da je kiselo.

Bluberi wrote:Identiteti se nisu ukapirali, a kamoli preispitali, pa se sad u postkrizno vreme svi nešto čude. O tome je ovaj tekst.