Peščanik

William Murderface wrote:

Gargantua wrote:ja u tekstu vidim da on gura svoju priču ali da obraća pažnju na "usputne" stvari, prema kojima ne nastupa nego samo klimoglavi:




da bi se, delom i radi praktičnosti, zadržao na eu:

Slažem se, ali prema kojim stvarima ćemo da nastupimo, a prema kojima samo da klimoglavimo (da ih tretiramo kao datost, kao ostavljene izvan domena naše moći) takođe je politički izbor. Razumem da je njemu prvenstveni cilj analiza, ali nijedna analiza nije samo analiza. Iza svakog "Just the facts, ma'm!" pristupa, krije se i neka agenda, često upravo iza onoga što se proglašava činjenicama kao takvim (nasuprot vrednostima, projektima, planovima za delanje).

Meni je inače sve zanimljivije pitanje koje je svojevremeno postavio VIlijams - kome se obraća jedan politički tekst? Šta namerava da postigne? Kome je upućen? Koga treba da ubedi?

Recimo za ovaj Krastevljev tekst mi nije jasno kome se tačno obraća. EU birokratama? Evropskim političarima? Elektoratu? Rekao bih ovom poslednjem, ali onda jedino što ja vidim da pokušava da postigne jeste - tako je kako je, ćuti, trpi, ako možeš baš ne glasaj za kretene (mada i kreteni imaju neki legitiman interes, ali ipak, nemoj). A pitanje je koliko je  u tome ubedljiv.

Iz toga sledi da se pitanje budućnosti u postkomunizmu već smatra rešenim, a pitanje prošlosti besmislenim. Od dece komunizma se ne očekuje da se kritički sećaju komunističke prošlosti. Upravo iz tog razloga su i proglašeni decom, kako se ove prošlosti ne bi sećali. Kao deca, nemaju nikakvu prošlost. Paradoksalno je da se samo u postkomunizmu stiče utisak da komunizma nikad nije ni bilo. Još je 1991. Žan-Lik Nansi govorio o besu koji ga obuzima kad sluša te prazne priče o „kraju komunizma“[17] Tvrdio je da je apsurdno verovati da je istorija konačno raskrstila sa marksizmom i komunizmom:

Nansi nije toliko ozlojeđen i zabrinut zbog potiskivanja komunizma kao istorijske činjenice, ni zbog brisanja komunističke prošlosti uz svu njenu intelektualnu i političku kompleksnost. Njega više uznemiava ogromno neznanje zbog koga postkomunistički svet odbija da razmišlja o prošlosti i njenim tragovima, ili da se zapita zašto se sve to dešavalo? Nansi u tome vidi pravu, skoro epohalnu glupost postkomunističkog preokreta.

Naravno, deca nisu glupa. Međutim, ljudi iz mogu zaglupiti, ili, preciznije rečeno, mogu ih naučiti da budu glupi. Tako je pre sto godina Frojd pisao o intelektualnim inhibicijama koje kultura kroz obrazovanje nameće učenicima kako bi ih učinila što poslušnijim. Definisao je tri tipa takve blokade misli – autoritarnu, seksualnu i versku – koje proizvode tri odgovarajuća „produkta obrazovanja“: dobre podanike, seksualno inhibirane i religiozne ljude. On je tumačio ova tri oblika intelektualne atrofije (Verkümmerung), kako ih je takođe nazivao, kao efekte Denkverbota, zabrane koja se ljudima nameće u detinjstvu, zabrane da misle o onome što im je najzanimljivije. U Frojdovo vreme, to je pre svega bila seksualnost, i njeno potiskivanje bilo je očigledni cilj obrazovanja. Kada seDenkverbot uspešno sprovede na polju seksualnosti, seksualnost se preliva u druge sfere života, postajući tako najvažnija karakteristika cele ličnosti.

Ono što je tada bila seksualnost, u postkomunističkom svetu je politika. Iako decu komunizma njihovi učiteli podstiču da se seksualno oslobode, da što je glasnije moguće izraze svoj do tada potisnuti seksualni identitet, da bezrezervno usvoje sve sekularne vrednosti i da postanu (od dobrih podanika totalitarne države) samosvesni, slobodni pripadnici demokratskog građanskog društva, njihovi oslobođeni umovi nemaju šta da traže u političkom domenu. Kao da tu nema ničega za razmišljanje. Kao da su na sva politička pitanja još davno dati tačni odgovori; kao da jedino preostaje da smislimo kako da te odgovore valjano sprovedemo, kako da oponašamo, što je vernije moguće, zadate uzore i kako da poslušno sledimo mudre savete svojih staratelja. Kao da je dobro poznata dijalektika prosvetiteljstva sada dospela u postkomunistički svet. Od obrazovanja za zrelost i odgovornost, uvedenog da bi se bolje služilo novim vlastima, došlo se do obrazovanja za političku glupost. Kantov ideal je izvrnut naglavačke, i nade se polažu upravo u one ljude koji nisu sposobni da misle bez tuđe pomoći. Tako je glupost koju Nansi pripisuje postkomunističkom preokretu zapravo rezultat ovog Denkverbota, nametnutog političkom razumu postkomunizma. U političkom smislu, ljudi su u postkomunizmu stavljeni pod tutorstvo, proglašeni decom, a na kraju pretvoreni u političke budale.

Zbog ovoga ne treba biti ozlojeđen, već bi to trebalo uzeti kao motivaciju za sazrevanje. Dete, kao najvažniji politički činilac u postkomunizmu, predstavlja mnogo više od prostog oruđa nove hegemonije. Ono je od velike važnosti za zamisao novog društvenog početka koji tako odlučno oblikuje svet postkomunizma. Kao svojevrsni biopolitički koncept tranzicionog društva, ono preuzima ulogu subjekta oslobođenog svih zločina komunističke prošlosti, koji, kao moralno čist, može da stupi u bilo kakve nove društvene odnose (uključujući i odnos dominacije). Štaviše, kao „dete“ on ne mora da preuzme odgovornost za zločine samog postkomunizma: za zločinačku privatizaciju u kojoj je bogatstvo čitavih naroda preko noći prešlo u vlasništvo nekolicine ljudi; za novu, postkomunističku pauperizaciju masa, uz sve društvene i individualne posledice koje to za sobom povlači; za istorijsku regresiju koja je u pojedinim slučajevima srozala postkomunistička društva – ekonomski, kulturno i moralno – daleko ispod nivoa koji su ta društva dostigla pod komunizmom; i na kraju, za sve nacionalizme, rasizme, fašizme, krvave građanske ratove, pa čak i genocide. Sve se te stvari danas javljaju kao neizbežne dečje bolesti, ili jednostavnije rečeno, kao neprijatna ali bezopasna prljavština na pelenama novorođenih liberalno-demokratskih društava.

Hegel je znao da je samo kamen, kao metafora „nečinjenja“, nevin.[19] U ovom smislu, fantazija postkomunističkog društva o nevinom početku moguća je samo iz perspektive zaustavljenog istorijskog razvoja. Sada, u trenutku istorijske tranzicije, nesloboda se zamenjuje slobodom kojoj su potrebna deca, ali toj deci će sloboda biti uskraćena.

Stoga nije ni čudo što, kako tvrdi Nansi, čovek besno reaguje na cinizam ovog vremena. U besu izazvanom postkomunističkim trijumfalizmom, on prepoznaje politički sentiment par excellence. Konkretno, reakciju na „ono nedopustivo i ono što se ne može tolerisati“[20] To je izraz odbijanja, otpora koji nadilazi granice razuma. Bes o kojem Nansi govori je politički i rezultat je svođenja politike na „trgovinu uticajem i postavljenjima“, koja u postkomunizmu određuje okvir onoga što je istorijski moguće. Taj bes otvara dimenziju politike koja se ukazuje samo izlaskom iz tog okvira. Bes je, dakle, pravi glasnik nastupajuće zrelosti koja jedino može stati na kraj postkomunističkom tutorstvu.

ontheotherhand wrote:Mislim da je problematičan termin postkomunizam. Ta društva su bila rigidni državni kapitalizam. Velika većina viškova se sliva u džepove crvene buržoazije. Prema Marksu, postojanje kapitalističkog društva se ne bazira na postojanju individualnih kapitalista, kako vulgarni marksisti veruju, nego je bitan specifičan mod proizvodnje, tako da nije bitno da li viškove prisvaja državni aparat iznad društva ili pojedinačni kapitalisti kroz privatnu aproprijaciju kolektivno proizvodenog društvenog bogatstva.

 Many political words are similarly abused. The word Fascism has now no meaning except in so far as it signifies ‘something not desirable’. The words democracy, socialism, freedom, patriotic, realistic, justice have each of them several different meanings which cannot be reconciled with one another. In the case of a word like democracy, not only is there no agreed definition, but the attempt to make one is resisted from all sides. It is almost universally felt that when we call a country democratic we are praising it: consequently the defenders of every kind of regime claim that it is a democracy, and fear that they might have to stop using that word if it were tied down to any one meaning. Words of this kind are often used in a consciously dishonest way. That is, the person who uses them has his own private definition, but allows his hearer to think he means something quite different. Statements like Marshal Petain was a true patriot, The Soviet press is the freest in the world, The Catholic Church is opposed to persecution, are almost always made with intent to deceive. Other words used in variable meanings, in most cases more or less dishonestly, are: class, totalitarian, science, progressive, reactionary, bourgeois, equality.

Filipenko wrote:  "ajmo više slobode, pa ćemo videti da li će posle toga biti više komunizma ili više kapitalizma, što je verovatnije

William Murderface wrote:


zato je i zapadna levica prihvatila neoliberalizam, jer je prihvatila da ništa drugo više nije moguće 

ontheotherhand wrote:

William Murderface wrote:


zato je i zapadna levica prihvatila neoliberalizam, jer je prihvatila da ništa drugo više nije moguće 

Koje je objašnjenje za to što se originalna evropska socijaldemokratija pretvorila u reakcionarnu politiku? Tj. eliminisanje političkih i ekonomskih razlika između levih i desnih partija, fenomen koji je Bodrijar nazvao transpolitikom. 

William Murderface wrote:

ontheotherhand wrote:
Koje je objašnjenje za to što se originalna evropska socijaldemokratija pretvorila u reakcionarnu politiku? Tj. eliminisanje političkih i ekonomskih razlika između levih i desnih partija, fenomen koji je Bodrijar nazvao transpolitikom. 

Pa to je deo preokreta o kojem govorim - socijaldemokratija je funkcionisala kao settlement između kapitala sa jedne i srednje i radničke klase sa druge strane, i funkcionisala je samo dok je postojala alternativa - ona komunistička - koja je po kapital bila mnogo gora varijanta. I sami socijaldemokrati su opstajali kao umerena levica, dok je postojala snažna ili barem dovoljno snažna radikalna levica. Kad je komunizam prestao da bude alternativa, settlement se raspao, jer više nije bilo nikakvog razloga za kapital da ga dalje održava.

Filipenko wrote:

Inače, dobra je teza o državnom kapitalizmu, ali je problem u tome što full komunizam zahteva, jelte, poništavanje svih granica i država. Stoga ili svetska revolucija ili ništa, ali svetska revolucija koja se neće razbiti o naprečac mobilisanu poljsku vojsku ojačanu sa par bataljona tzv. zapadnih saveznika...

ontheotherhand wrote:

Filipenko wrote:

Inače, dobra je teza o državnom kapitalizmu, ali je problem u tome što full komunizam zahteva, jelte, poništavanje svih granica i država. Stoga ili svetska revolucija ili ništa, ali svetska revolucija koja se neće razbiti o naprečac mobilisanu poljsku vojsku ojačanu sa par bataljona tzv. zapadnih saveznika...

Nisu imali izbora realno. Morali su da kompresuju nasilje industrijalizacije i urbanizacije u samo nekoliko decenija (ovo mogu samo da zamislim kakav je horor bio) da bi izbegli siromaštvo poljoprivrednog društva, plus gubici iz ratova plus intervencija stranih trupa. Marks je bio mišljenja da prava društvena promena mora doći kroz edukaciju i reformu,.ne kroz nasilnu i iznenadnu promenu, i da je socijalistička demokratija moguća tek nakon dugog perioda kapitalističke demokratije. Verovatno bi bio mišljenja da Rusija nije bila spremna za promenu koja se desila, gde je napravljen skok iz autokratske monarhije u pokušaj socijal demokratije. Ako, kao u Rusiji, skočiš iz sistema gde je šef države praktično na korak od boga, mnogi ljudi neće razumeti prirodu nove vlade. Postoje dokumentovani slučajevi boljševika koji su objašnjavali grupi vojnika socijalizam i da se pridruže revoluciji a zauzvrat su ovi vikali da govornik bude izabran za novog cara. Ljudi nisu mogli da zamisle društvo bez osobe na poziciji apsolutne moći, čineći da se ta uloga lako uzurpira.
 
A pravi komunizam gde nema države jer narod suštinski postane država, je moguć tek nakon recimo više stotina godina socijalizma. Veoma dug period vremena pod socijalističkom demokratijom bi ljude naučio da su svi deo države i država bi postala formalnost pre nego što skroz nestane.

ontheotherhand wrote:Marks je bio mišljenja da prava društvena promena mora doći kroz edukaciju i reformu,.ne kroz nasilnu i iznenadnu promenu, i da je socijalistička demokratija moguća tek nakon dugog perioda kapitalističke demokratije. Verovatno bi bio mišljenja da Rusija nije bila spremna za promenu koja se desila, gde je napravljen skok iz autokratske monarhije u pokušaj socijal demokratije. Ako, kao u Rusiji, skočiš iz sistema gde je šef države praktično na korak od boga, mnogi ljudi neće razumeti prirodu nove vlade. Postoje dokumentovani slučajevi boljševika koji su objašnjavali grupi vojnika socijalizam i da se pridruže revoluciji a zauzvrat su ovi vikali da govornik bude izabran za novog cara. Ljudi nisu mogli da zamisle društvo bez osobe na poziciji apsolutne moći, čineći da se ta uloga lako uzurpira.
 
A pravi komunizam gde nema države jer narod suštinski postane država, je moguć tek nakon recimo više stotina godina socijalizma. Veoma dug period vremena pod socijalističkom demokratijom bi ljude naučio da su svi deo države i država bi postala formalnost pre nego što skroz nestane.