29. novembar 2000.
učesnici Peščanika wrote:
Jeste li i vi juče videli gospođu kako sedi u Skupštini i žvaće žvaku?
Sada je, naravno, pitanje ko je tu lud i, što je značajnije, gde ga treba smestiti. Ko god da se kandiduje za smeštaj teško da može ostati u zemlji. Setite se one užasne ali poučne srednjevekovne legende o brodu ludaka koji je poslat da luta morima sa svojim abnormalnim teretom.
Ja sam jučerašnje zasedanje Skupštine gledala zajedno sa našom slušateljkom Oliverom.
Olivera Borisavljević: Ne mogu im ništa. Fakat, ne mogu. Ni Mićun ne može da ga skloni, ovaj hoće da ga bije. Nećemo im dozvoliti da uzimaju 5. kao prelomni datum i da se govori o puču. Kada budu shvatili da su izgubili na izborima, valjda će onda drugačije da se ponašaju. Ako ne shvataju sami, onda treba neko da im to pokaže i dokaže. Ovo je danas katastrofalno. Pogledaj Bubu Morinu koja maše rukom. Oni se ponašaju siledžijski, neka defanziva, ne znam o čemu se radi. Strašno. Skandalozno. Ako ovo nije za hapšenje… Šta je ona uradila, njoj treba postaviti pitanje šta je sa izbeglicama, pobogu. Ja prva hoću da puknem od muke. Ja ne mogu više da dozvolim, ne mogu više… ne mogu da verujem da sam čula Staku Novković na televiziji. To je strašno. Ako ta Staka Novković sama ne zna da treba da se skloni i da ne sme da bude na televiziji, ne znam ko može da joj to kaže. Onda, šta Kalajić ima više da govori, šta Brana Crnčević ima više da kaže, Lilić, Jović? Ja hoću da znam ko je dozvolio Karadžiću da stoji i da gruva po Sarajevu. Eto to hoću da znam. Hoću da znam mnoge stvari. Hoću da znam ko je naredio da se ubije Ćuruvija. Sve hoću da znam. Prosto, hoću da znam. Oni nisu normalna opozicija. Oni nisu krenuli od nule jedni i drugi, pa su sad ovi vlast, a ovi opozicija. Ne. Oni su krivci.
Ne može se. Ja sam mislila da će sada početi da se vežba neki normalan život. Da mogu da pročitam neku knjigu od početka do kraja. Opet se troši neka snaga na njih – nepotrebno. Kao magnet, i svađam se sa televizorom. Da se bar svađam i sa frižiderom pa onda bismo znali gde mi je mesto. Idem da se lečim. Ovako se stalno svađam s televizorom. E, sad bi trebalo to videti, ko je sada taj ko onemogućava da se neke stvari urade. Ako je verovati Koraksu, onda je ovaj Pavković, i ovaj Rade Marković. Kao dve velike mačke. Jedan je maskirna uniforma a ovaj drugi nešto tako šaren i on ih tako mazi. Mene grde moji prijatelji da sam mnogo nestrpljiva – Šta hoćeš, čekaj, tek je… 13 godina smo ovo trpeli, ne može sve odjedanput, njegovi su sudovi, njegovi su ljudi. Međutim, ja ne mislim tako. Ja zaista i dalje mislim da pod hitno mora nešto da se uradi. Kada čujem reč – Sarajevo, ja se sva naježim, meni se još uvek plače.
Svetlana Lukić: Ona je tu?!
Olivera Borisavljević: Ona je tu. Pa da, i žvaće žvaku.
Svetlana Lukić: Mira Marković?!
Olivera Borisavljević: Mira Marković sedi i žvaće žvaku sa zabačenom glavom.
Svetlana Lukić: Jao, čoveče, pa nisam znala, veruj mi.
Olivera Borisavljević: Pa nisi me čula.
Svetlana Lukić: Mislila sam da govoriš o Bubi Morini.
Olivera Borisavljević: Ma ne.
Svetlana Lukić: Jao, ubiću se!
Dragoljub Mićunović: (u pozadini sa zasedanja skupštine): Ja ne želim da počnemo sa tim merama i pogotovo ne želim da to bude sa jednom damom i ja vas molim da gospođa Morina toliko razume i da sledeći put nemamo ovakav incident, jer ja nemam druge mogućnosti osim da prekinem sednicu ako ne vladam ovom govornicom koja se nalazi ispred mene. To je jedno. Međutim, imam i drugi problem. Obavešten sam da u sali ima lica koja pripadaju obezbeđenju. Ja vam tvrdim: ovde su svi sigurni i svako ko misli da može biti ugrožen neka zna da samo preko mene mrtvog može neko biti ugrožen.
Olivera Borisavljević: Sladak je Mićun, sladak je. Znaš koliko se puta javljala Morina. Tri dana bih im sad dala. Sada sam besna na novu vlast. Zaista sam vrlo besna i vrlo kritična prema novoj vlasti da mora nešto da uradi. Na kraju krajeva, i oni se igraju narodnom voljom. Pa zar je narodna volja da sad mi gledamo ove, da ih slušamo i da oni rade ovo sto rade? Narodna volja je bila da se oni više ne čuju, da ih nema, da se sklone.
Svetlana Lukić: A sada slušate filmskog reditelja Milutina Petrovića. Milutin je u Nemačkoj nedavno dobio nagradu koja nosi Fazbinderovo ime za film Priča o istini, ljubavi i slobodi.
Milutin Petrović: Ja sam otišao sa idejom da dobijam nagradu, ali sa unapred paranojom da će nagradu dobiti Koštunica i bager, a ne ja. Ja sam čak mislio da u okviru plana nemačke tajne službe možda postoji i plan da se nekom novom umetniku odmah da neka nagrada da se to malo podrži, te promene u Srbiji i sve to. I tako, ja sam svima rekao, kao 100%, ako ne uzmem nagradu sada, nikada neću. I tako sam otišao i onda sam bio potpuno zapanjen što sam došao tamo i rekao – Evo, ja došao. A oni su rekli – Super, a u kom ste hotelu? Mi stalno mislimo da smo mi glavni a na primer, bio je zemljotres u Uzbekistanu, je li tako? Samo znam da je bio neki zemljotres. To je breaking news na svim vestima. Verovatno neki ljudi tamo misle kako sad ceo svet misli o njima, a evo ja ne znam kako se zove njihova zemlja. Potpuno je ista stvar sa nama. Mi mislimo da je to mnogo važno, a u stvari svi menjaju programe.
Home
by Del Cap Fri Feb 23, 2024 11:12 pm
