Intervjui

I think we all have to become more political. And what we need, of course, is organization. That’s where power resides.

ИНТЕРВЈУ: ВЛАДИЦА МИЛОСАВЉЕВИЋ
Ћирилов ми је рекао: Владице, Ви сте добра љубавница, а лоша жена
Глумица која у Битеф театру игра Лени Рифенштал говори о модерном фашизму, Стиву Тешићу, размени кључева од стана са Миром Фурлан, квалитету и трајању, позитивној треми...
Аутор: Славко Трошељпонедељак, 28.12.2015. у 08:15

(Фото А. Милосављевић)
Глумица Владица Милосављевић (60) освојила је југословенску публику глумом и лепотом. Била је, спортски речено, „капитен” женског глумачког тима. Али, потом је, како редитељи кажу, отишла у други план. Своје привремено повлачења са сцене објашњава ратом, браком и бригом о двојици синова који још траже животне путеве: Михајлу (21) и Гаврилу (19) Рафајловић.
Али, уз бригу о породици Владица Милосављевић, ћерка некад истакнутог глумца Драгољуба Гуле Милосављевића, ових дана пуни три позоришне сале у Београду. У Битеф театру игра главну улогу у представи „Лени”, а у Југословенском драмском носи две представе: „Маркс у Сохоу” и „Разбијени крчаг”.
Шта нам нудите као Лени...
Ту играм чувену немачку филмску редитељку у чијим филмовима се величају нацизам и Хитлер. Али, Лени Рифенштал је после Другог светског рата ту оптужницу негирала и наставила је да ради. У 70. години је заронила и снимила изузетне филмове о подводном животу. Мислим да је и сад свет у великој опасности од надолазећег фашизма. То нам најављују многа догађања широм света рехабилитацијом нациста, убица и криминалаца свих опредељења.
...шта као „Маркс у Сохоу”...
Писац Хауард Зин био је један од водећих идеолога антикапитализма, па сам ја, као „Маркс”, антикапиталиста са свим аргументима нормалног света.
...а шта у „Разбијеном крчагу”?
Једна изузетна екипа, предвођена генијалним редитељем, доноси урнебесну комедију у којој уз салве смеха нудимо и горку животну истину.
Ко вас је увео у глуму?
Стари завет треба одбацити, а сачувати Нови завет
Шта читате?
Читам књигу која је преузбудљива. Писац је Лакаријер, а књига се зове „Гностици”. Генијална је. Враћа ме на то да црква уопште не би требало да призна Стари завет. Правила живота „Гностика” су модернија. Стари завет мора да се одбаци, јер ту је зуб за зуб, око за око! Тек у Новом завету имамо „дај други образ”, а то је најтеже... 
Завршила сам дизајнерску школу, графику. Али, тог лета сам у Дубровнику гледала „Хамлета” у режији Дина Радојевића. То је било седамдесет и неке. И тада сам, уместо на Академији за примењену уметност, положила пријемни испит на Академији за глуму. Али, касно сам почела да уживам у овом послу. Доводио ме је и до стреса и до неких чари, јер то је адреналинска професија.
Ко вам је био пример за углед?
Нисам га имала.
Шта је с вашим амбицијама?
То ме је, осамдесетих година у Њујорку, питао и Стив Тешић, добитник Оскара. Казала сам му да само на први поглед нисам амбициозна. Кад имам пројекат ја сам више него амбициозна. Могла сам тада да останем у Америци, али зашто, у Југославији се живело солидно и много и квалитетно радило. Комунисти су очигледно више ценили културу. Нису непрестано смањивали буџет култури.
Чему вас је научио рат у Југославији?
Рат нема никакве везе са народом, већ само са квазиполитичарима. Пре тог рата у Југославији, у оној лепој земљи, радила сам у свим републикама. Мени је било дивно. Обожавала сам Босну, Хрватску, Словенију... Имала сам кључ од стана Мире Фурлан у Загребу, као што је она имала кључ мог стана у Београду.
Кад сте се вратили послу?
После пет сезона паузе, снимала сам неколико главних улога у филмовима за телевизију: „Алма Малер”, „Недовршена симфонија”, „Ивана”... Потом сам позвана у Атеље 212, а затим сам, у режији Алисе Стојановић, играла у представи „Ближе”. И то је било врло успешно. Трајало је десет година. Али, затим три године нисам играла у свом позоришту, Југословенском драмском, јер за мене, казали су, „није било улога”, па су ми смањили плату.
Шта је у глуми мера вредности?
Увек је, у свим пословима, а посебно у уметности, најважнији квалитет који доноси оно најважније, а то је трајање. Јован Ћирилов ми је рекао: „Владице, Ви сте добра љубавница и лоша жена.” У „преводу” то значи да сам ја глумица која зна шта ће бити хит, па ме он одведе и у друго позориште, а својој матичној кући сам лојална само кроз конкретне пројекте.
Шта обележава вашу глуму...
Кад добијем оно што хоћу, улогу која ми потпуно одговара, у њу улазим са великом количином љубави, енергије и решеношћу да од себе сваки пут тражим све више. Убија ме рођени перфекционизам и чињеница да се представе спремају све краће.
...а шта ваш живот?
Мој став је хришћански: према људима се понашам онако како желим да се они према мени понашају. Али, мене носи унутрашња потрага. Ја од ње и живим. Некад мислим да и не живим од спољног света, него од оног што је у мени, што је моја илегала. То је мој унутрашњи живот, који се прелива на ово што је споља. Мислим да је та спрега врло важна за уметнике.
Како се осећате на сцени?
Увек се, при изласку на сцену, тресем од страха да бих се, потом, осећала моћно. И то је та спрега између онога што носим у себи и онога што се на мени види. То је позитивна трема, ваљда. После тога дајем публици све најбоље од себе. И то ми је узбудљиво.
Зашто је живот узбудљив?
Живот је узбудљив у оним сегментима где, стално, можемо нешто ново да откријемо. Мени је увек занимљиво оно иза, односно како нешто функционише. То је неко константно учење. Та радозналост и непрекидна потрага чине живот ултразанимљивим.
Брине ли вас шта?
Брине ме чињеница да се ми у 21. веку бавимо Првим светским ратом, јер хитно бисмо морали да се бавимо Другим светским ратом, али не само кроз „Лени”, већ да бисмо проникли у то шта је заправо фашизам да бисмо могли да га препознамо на првом кораку.
Шта бисте данас питали политичаре?
Занима ме шта сад за нас чине чланови странака у Србији сем што видим да сви возе џипове. У странке се очигледно улази из личне користи, а не да би се народу помогло. Зашто је код нас најскупља храна. Зашто код нас никако да дође демократија, него се демократизовала корупција. То су питања која, у мојим представама, у истом смислу, покрећу и „Лени” и „Маркс”... Јер, ћутати је лицемерно.

Intervju Ivan Lalić, izvršni direktor i suosnivač Mikser house
Alhemičar
Kako sam “potrošače” vezao za Mikser alhemiju i okupio kreativnu klasu. Šta znači “formula 365”. Na kraju dana sve se meri rezultatom – koliko si predstava, izložbi, događaja napravio. Presudno je njegovo veličanstvo “održivost”. Moram da imam biznis planove, projekcije novčanih tokova, levu i desnu stranu knjigovodstva, ne smem da odem u dubiozu... To je zato što nismo dotirana ustanova

Razgovarao: Miša Brkić

Razgovarao: Miša Brkić

I Kongo smatrate jednim od najopasnijih terena za rad?
Još uvijek to tvrdim. U bilo kojem ratu postoji neki sistem i neki red. U Kongu je uvijek uključen i faktor kaosa, potpunog kaosa. To je zemlja bez ikakve kontrole, a jedan od najvećih problema je to što su ondje i normalni ljudi postali nenormalnima. Bliski istok je potpuno drugačija priča. Tamo su ljudi obrazovaniji, otvoreniji prema novim tehnologijama, ali kad ludilo zajaše brda i gradove… U Kongu rat traje dvadeset ili trideset godina, a to je brutalan rat, u kojem se ne sukobljavaju samo vojske nego svi, a žrtve su najčešće civilne. Ondje su pobijeni milijuni ljudi. To je ogromna tragedija. Inače, valja znati da je Kongo jedna od najbogatijih zemalja na svijetu. To je zemlja koja ima uran, koltan, dijamante, zlato, pitku vodu. Rijeka Kongo jedna je od najvećih zaliha pitke vode na svijetu.
Bogatstvo je dakle tamošnje prokletstvo?
S punim se pravom može reći da je Kongo prokleto bogata zemlja. Ondje se događaju zastrašujuće stvari. Zanimljiv je podatak, koji vrlo često ponavljam: kad bilo tko u Hrvatskoj, Europi ili svijetu kupi laptop ili mobitel, kupio je i deset metaka nekom pobunjenom afričkom generalu, jer svaki od tih uređaja ima u sebi komad koltana iz Konga. Ta je zemlja apsolutno tamna mrlja na savjesti čovječanstva. Kongo je potvrda da ljudski život – bijel, crn ili siv – nije svagdje jednako vrijedan. Ljudski život ne vrijedi isto u Siriji, Kongu ili Europi.

Mađarski filozof G.M. Tamaš je u jednom nedavnom intervjuu kazao da po prvi puta u historiji živimo u trenutku u kojem postoji marksistička inteligencija, ali više nema marksističkog niti radničkog pokreta. Slažete li se sa ovom tvrdnjom i kako razumjeti implikacije i posljedice ove specifične historijske situacije?


Najprije, rekao bih da ne znam šta je to marksistička inteligencija danas. Naprosto zato jer čak i oni koji proklamiraju da su nova komunistička inteligencija za sebe ne govore da su marksisti. To možda i nije najvažnije, ali je mislim važno za razumijevanje današnjice. Ono što se dogodilo jeste da s krajem tzv. komunističkog bloka marksizam nije nestao, nego je postao forma analize društva potpuno odsječena od stvarnih političkih implementacija. Ranije se govorilo o demokraciji, o moći naroda, dok je iznutra sve bilo pod vladavinom kapitala i stoga je ovakav rezultat bio neizbježan. Postojao je disparitet, disproporcija između znanosti i društvene i socijalne prakse. Činjenica da je postojao tzv. komunistički blok, radnički kolektivi, marksističke snage nije bila po sebi problematična. Međutim, ono što je oduvijek bilo problematično jeste ideja da su marksizam i marksistička teorija stvarno vodili društvenu praksu i njome upravljali. Danas je sporno to što imamo marksizam bez marksista, marksiste bez marksizma. Znamo Engelsovu slavnu rečenicu da ‘komunizam nije ideja, nego stvarni pokret društva’. Toga nema, nema stvarnog pokreta. Ono što imamo jeste diskurs koji postaje samo diskursom inteligencije. Zapravo, mnoge Marxove i marksističke argumente izravno su (pre)uzele reakcionarne snage: ideju ekonomske nužnosti, ideju neizbježne evolucije historije – sve to koriste snage na vlasti. Slobodno tržište je ekonomska nužnost, odnosno rezultat evolucije historije. Evolucija historije je trebala dovesti do komunizma, a danas treba voditi u svijet koji ‘vapije’ za svjetskim tržištem.


Sa druge strane, marksizam je sve više postajao ili melankolični ili reakcionarni diskurs. Oni koji su u striktnom smislu ostali marksisti postali su melankolici, često i reakcionarni analitičari koji o bilo kojem društvenom pokretu govore samo da ne predstavlja ništa, da okupacije bilo kojeg prostora ne predstavljaju ništa, da su studentski pokreti nevažni i da ne predstavljaju ništa – a sve to jer ne uništavaju kapitalizam. Danas imamo situaciju gdje postoji neka marksistička inteligencija koja i nije tako snažna, ali je dio općeg intelektualnog raspoloženja, a to je raspoloženje koje ide u smjeru toga da se govori da su ljudi idioti, o državama koje su potpuno integrirane u svjetsko tržište (kao da je to rezultat koji dolazi sam od sebe), ili pak raspoloženje koje o onima koji se bore govori da su mladi i glupi idealisti, da zanemaruju zakonitosti historije… tako da mislim da nije toliko riječ o marksizmu koliko o intelektualnom raspoloženju. Primjerice, ono što je zapanjujuće u recimo Francuskoj jeste to da su mnogi intelektualci koji su kao na ljevici zapravo poprilično reakcionarni. Oni danas u ime neke analize govore da su ljudi žrtve tržišta, a njihovo rješenje za ovu situaciju i dalje su republikanizam, politike identitetā, restauracija vrijednosti…

William Murderface wrote:Nepogrešivo otkrivaš najopštija mesta dominantne ideologije i njihove rasturače. 

No Country for Old Man wrote:То беше сестра Предрага Марковића, историчара и члана СПС-а? 

А оно линковано јесу најстрашнија општа места. Да ли она баш све то тако и прича, или је новинар непогрешиво извукао оно најбаналније... 

William Murderface wrote:Nepogrešivo otkrivaš najopštija mesta dominantne ideologije i njihove rasturače.