Intervjui

Bavite se i muzikom.
Da. Napisao sam, zajedno s Tolgom Guldallijem, obimnu knjigu o historiji pank pokreta u Turskoj. A drugi broj časopisa Rab-Rab u dva toma bavi se temom noisea, buke, ali ne samo kao muzičkog žanra ili kao informativnog viška, nego kao jednog umjetničkog ekscesa koji izlazi iz okvira kulture. ‘Noise against Culture‘, tako se zvao broj. Ima dosta toga u tom broju, intervjui s Drorom Feilerom, plus njegovi tekstovi, članak ChristineDelphy, intervju s Peterom Gidalom, prilozi Mazena Kerbaja i jedan o njemu, koji je napisao Ozren Pupovac, tekst o psovkama kod Marxa, film o Sergeju Tretjakovu pa i dugačak intervju s Darkom Suvinom, pored ostalih stvari. Inače je Suvin, koji je vama poznat, jedan od naših redovnih suradnika, kao i Ivana Momčilović, pa i Gal Kirn s NilouferomTajerijem i Vladan Jeremić s Renom Radleom

fikret selimbašić wrote:Odličan intervju u Danima sa Živanom Berisavljevićem, nisam za njega čuo deceniju i više, mislio sam da je davno umro.

KinderLad wrote:1 jaka(tm) kandidatura za ženskog Ćiru

bizlife.rs wrote:Sa distance sam naučio da Srbiju gledam kao jedinstveni organizam sa svim njenim do „krvi nepomirljivim protivrečnostima”. Sa te distance se vidi da te sukobljene protivrečnosti jesu, zapravo, bogatstvo i snaga. Zanimljivo je, recimo, da se primitivizam i nizak nivo kulture sa distance uopšte ne vide. Valjda zato što je primitivizmu to u prirodi. Da bude jalov. Ne može daleko da dobaci. I nije ni bitan ni vidljiv. Za razliku od kulture, koja je jedina vidljiva sa distance

Kada bi postojala nagrada za izuzetan doprinos u podmlađivanju pozorišne publike, zasigurno bi otišla u njegove ruke. Naime, Miloš Biković zaslužan je za to što su gledališta Narodnog pozorišta, Beogradskog dramskog pozorišta i Ateljea 212 bila puna tinejdžerki, koje su ga netremice posmatrale u ulogama u predstavama „Zbogom, SFRJ”, „Dama s kamelijama”, „Kad su cvetale tikve” itd. Pomenutu nagradu nije dobio – još uvek – ali zato jeste rusku državnu – „Medalju Puškina”, koju mu je, pre nešto više od dve godine, uručio lično Vladimir Putin. Zaslužio ju je ne samo svojom glumom i neospornom popularnošću u Rusiji već i svojom ulogom kulturnog ambasadora u tom delu sveta. O tome gde je danas mesto Srbije na tržištu kreativnih industrija, kako se strancima „uvlačimo pod kožu”, da li je Moskva njegov Holivud, ali i o studiju koji je nedavno osnovao sa italijanskim partnerom, Miloš Biković govori u novogodišnjem intervjuu za BIZLife.

U biznis sferu svog poziva ušao je prvo kao producent, što neretko i jeste „razvojni put” glumca, ali odnedavno je osnivač i vlasnik „Archangel Digital Studiosa”, koji će sa „Lervolino Entertainmentom” raditi na proizvodnji animiranog sadržaja. Sa partnerom Andreom Jervolinom upoznao se u Italiji prilikom jednog snimanja, on je potom došao u Beograd na premijeru Miloševog filma „Hotel Beograd”, ali je onda kod nas proglašeno vanredno stanje i…

I to što smo planirali da se dogodi za godinu-dve desilo se u roku od nekoliko meseci. On je ostao zarobljen ovde i ostale poslove je ostavio po strani. Zapravo, virus mu je otkazao dotadašnje planove. To je za nas bila vrlo dobra šansa, jer je Andrea imao vremena da se upozna sa našom zemljom, da je zavoli, da stekne poverenje. Imali smo sastanke na svim nivoima. Upoznali se sa stejkholderima, umetnicima, animatorima, ljudima iz branše itd., priča Miloš i priznaje da još uvek nije svestan šta se dešava, uzevši u obzir da je sadržaj koji plasira „Lervolino studio” najgledaniji na TV Apple, gde je pobedio i čuveni Dizni.

Ispada da smo mi doveli u Srbiju nekoga ko je bolji od Diznija. I odavde će neki mladi Srbi da rade i da dobiju priliku da stvaraju za najveće svetske platforme. Kada to izgovaram, zvuči mi nerealno. A dešava se.

Bogata atraktivnim lokacijama na kojima je moguće angažovati domaće stvaraoce, kao i filmskom infrastrukturom, Srbija je pokazala sposobnost da odigra ulogu gotovo svake evropske prestonice prikazujući se u novom svetlu. Nažalost, prema Miloševim rečima, Beograd još uvek nema kapacitete da postane druga Činečita.

Beograd može da postane nešto drugo – mesto kreativnosti i stvaralaštva. Beograd ima energiju koja se prepoznaje, ali kada je o kapacitetima, nama još mnogo toga fali. Decenijama zidamo ruglo na mestu gde je bio spomenik kulture i arhitekture i zato Beograd nema kontinuitet lepote, kao što je to rekao jedan moj prijatelj stranac, kada smo snimali film „Hotel Beograd”, pokušavajući upravo da predstavimo Beograd najlepše što možemo. Ali izgleda da ima volje da se to promeni. Zakon o incentivu je privukao mnoge strane produkcije i samim tim nam otvorio različite mogućnosti. Sada imamo prilike za razmenu iskustva, ali i povoljan okvir i otvorena vrata za razvoj filmske industrije.

Govoreći o filmskoj industriji, ne možemo da se ne dotaknemo i šireg pojma u koji film spada – kreativnih industrija, nečega čemu je svaka ozbiljna ekonomija dala na značaju. Naš sagovornik smatra da upravo tu leži naša velika šansa.

Poslednja industrijska revolucija ostavila je Srbiju na začelju trke. Za ranije revolucije su prirodni resursi bili od presudnog značaja, ali ova industrijska revolucija koju sada živimo, digitalna, kao osnovni resurs ima upravo kreativnost. A tu David može da pobedi Golijata. Samo ako uspemo da damo šansu onome kome treba. I kad treba. Dakle, potrebna nam je i disciplina, kao i sistem orijentisan na kreativnog pojedinca ili tim. Odlazak ljudi iz zemlje je kao da vam se konstantno izliva nafta, i tako godinama. Ipak, čujem da se neki vraćaju. I sam sâm jedan od tih koji su otišli, pa se vratili. Znate zašto strepim, ali i verujem da ćemo kao narod preživeti? Zato što se ljudi vraćaju iz ljubavi. Odlaze iz nužde, ali vraćaju se iz ljubavi. I to je nepobedivo, kaže naš sagovornik.

Svoju iskrenu ljubav prema Srbiji Miloš promoviše i u inostranstvu, u kom već duže vreme živi i radi. Izabrao je da ne bude „samo glumac”, već i svojevrsni kulturni ambasador i da radi na imidžu naše zemlje u svetu. Kako kaže, tamo Srbiju doživljavaju samo kao „zemlju jeftine radne snage”, sve dok ne dođu i ne upoznaju je sami.

Ovde ih uvek dočeka Molotovljev koktel dobre energije i odlaze sa utiskom da Srbija može da iznenadi. Ne samo dobrim provodom, muzikom, hranom… već i svojom istorijom. Svi se pitaju isto – zašto se o Srbiji u svetu tako malo zna! I Rusi i Evropljani, pri poseti Srbiji, iz mog iskustva, imaju uglavnom isti komentar i našu zemlju doživljavaju kao mesto koje mogu da nazovu domom, a da nisu ni znali za njega. Umemo da se uvučemo pod kožu. Nonšalantno i neusiljeno.

Ova godina nije bila milosrdna ni prema kome, a jedna od industrija najteže pogođenih pandemijom jeste industrija zabave. Ona će živeti, smatra naš sagovornik, ali se ne može poreći da su bioskopi i pozorišta doživeli ozbiljan udarac. Kako kaže, oni su ionako bili na staklenim nogama, a sada su na kolenima i moraju da mole za državnu pomoć.

Ja se iskreno nadam da će bioskop, kokice, pozorište, praznik oko filma ili scene preživeti ovaj virus, koji ubija ne samo telo nego i kulturu kakvu smo poznavali do sada.

Donedavno su „najboljim srpskim izvoznim proizvodom” nazivani naši lekari, inženjeri, sportisti, ali čini se da su poslednjih godina to i glumci. Tajna njihovog uspeha u Rusiji (gde se, posebno, svojim vrtoglavim usponom izdvaja baš Biković) jednostavna je – dovoljno smo bliski da ih doživljavaju kao svoje, a opet, dovoljno različiti da bi im bili egzotični i interesantni. Prema njegovim rečima, ne treba zaboraviti ni to da je srpska glumačka skola vrlo dobra. I tu, pre svega, misli na državne fakultete.

Uvek se setim reči svoga profesora Dragana Petrovića Peleta: „Niko ne može da vas nauči da glumite, to morate sami.” Ta rečenica, ako je ozbiljno shvatite, navodi vas da učite do kraja života.

Da je tu profesionalnu ali i životnu lekciju očigledno dobro naučio, svedoči i to što je Miloš u svoju dosadašnju filmografiju upisao čak tri najgledanija srpska filma ove decenije („Južni vetar”, „Montevideo, Bog te video” i „Montevideo, vidimo se”), najgledaniji ruski film svih vremena („Sluga”), saradnju sa možda i najboljim ruskim režiserom svih vremena – Nikitom Mihalkovim… A na početku toga, pre Fakulteta dramskih umetnosti, beše Dadov. Taj put je bio pun traženja, lutanja, sumnji i strahova, priznaje Miloš i nada se da taj put i dalje traje, štaviše, da je tek na njegovom početku. Kako kaže, svako na tom putu je dragocen saputnik i od svakoga nešto naučiš.

Iako u njegovoj karijeri ima dosta tih odrednica „svih vremena”, kaže da im se nije nadao niti da ih je tražio. Često ih je i odbijao, ali su mu se, ipak, dešavale.

Mislim da je to još potpomognuto nekim mojim demonima koji čekaju na vratima pozorišta i filmskog studija. Ali više o tome ću možda reći nekom drugom prilikom.

Ali da ne bude da gledamo samo u prošlost, pričamo malo i o njegovoj budućnosti. Kada se govori o željama i planovima za karijeru, našim mladim glumcima često se postavlja pitanje: „Vidite li sebe u Holivudu?” A da li je Holivud Miloša Bikovića – Moskva?

Ako je Holivud neko mesto iz sna… onda jeste. Ne zato što je Moskva idealno mesto, već zato što mi pruža toliko mnogo prostora za igru i razvoj. Naravno, ja sam, kao umetnik, zaljubljen u Rusiju. U njenu književnost, muziku, poeziju, duhovnost…

Na pitanje da li su njegov „ruski” i njegov „srpski” život dva različita života, priznaje da – deluje da jesu.

Moskva i Beograd su delovali kao dva sveta, iako se ja trudim da ih spojim. I desilo se nešto neobično. Što se više ja trudim da povežem neke ljude iz svoje okoline sa ruskim kolegama, želeći da stvorim sinergiju i prilike za svoje prijatelje, to više moj život ima integralnosti i tendencije ka pomirenju te dve realnosti.

S obzirom na to koliko vremena provodi u inostranstvu, može se reći da pripada „srpskoj dijaspori”. Iz te perspektive, kako u šali kaže, Srbija mu deluje ulepšano, kao devojka na Instagramu. Ipak, bore i prištevi se iz daljine ne vide.

Opet sa distance može mnogo toga da se vidi bolje. Sa distance sam naučio da Srbiju gledam kao jedinstveni organizam sa svim njenim do „krvi nepomirljivim protivrečnostima”. Sa te distance se vidi da te sukobljene protivrečnosti jesu, zapravo, bogatstvo i snaga. Zanimljivo je, recimo, da se primitivizam i nizak nivo kulture sa distance uopšte ne vide. Valjda zato što je primitivizmu to u prirodi. Da bude jalov. Ne može daleko da dobaci. I nije ni bitan ni vidljiv. Za razliku od kulture, koja je jedina vidljiva sa distance.

Za kraj, pitamo Miloša Bikovića da li su njemu okolnosti ove godine pomogle da malo uspori, da se odmori i eventualno sagleda kako će izgledati godine pred njim. Ili taj film odavno ima u glavi…

Nemam taj film uopšte. I drago mi je da ga nisam gledao. Pa to je kao da gledate film i znate kraj. Ovako je zanimljivije. Ali u pravu ste. Pomogla mi je godina da usporim. Moram da naučim to i bez pandemije.

INTERVJU, BRANKO MILANOVIĆ: Ako demokrati stvari vrate u “normalnost”, ponovo ćemo imati stanje zbog kojeg je Tramp pobedio na prethodnim izborima
By ADMIN  5th January 2021 No Comments


Retki su stručnjaci iz Evrope koji su postali bitni u Americi i svetu na način na koji je to uspeo Branko Milanović, bilo da je reč o njegovom istraživačkom angažmanu u Svetskoj banci u Vašingtonu, profesorskom radu na Univerzitetu “Džon Hopkins” i ostalim prestižnim univerzitetima, poslovima u Karnegijevoj zadužbini za međunarodni mir, brojnim knjigama o globalnoj nejednakosti kojima se bave najugledniji svetski časopisi ili člancima o siromaštvu i zemljama u tranziciji pomno praćenih u stručnoj javnosti. Na pitanje kako bi jednom rečju opisao stanje u kome se svet trenutno nalazi, kao jedan od vodećih svetskih ekonomista kaže za “Vreme” – neočekivano.

Šta to konkretno znači?

Prvo, niko nije očekivao da će se desiti pandemija, da će biti toliko teška i da će ovoliko trajati. Svet je bio potpuno nepripremljen za ovo što se događa, tako da je dezorganizovanost koju pokazuje Zapad u poređenju sa Azijom direktna posledica toga.

I šta ćemo zateći kada se pandemija u jednom trenutku stavi pod kontrolu?

Prvo, ovo se neće završiti pritiskom na dugme, situacija će se postepeno poboljšavati, doći će do postepenog porasta ekonomske aktivnosti, ljudi će se polako opuštati, život će se vraćati u normalu, ali ništa više neće biti kao pre. Pandemija je ubrzala mnoge procese, na prvom mestu globalizaciju rada tako što je postalo očigledno ne samo da mnogi poslovi mogu da se rade od kuće, već što je došlo do fizičkog razdvajanja radnog mesta i mesta gde čovek živi. To ima mnogo implikacija. Prva od njih je globalizacija rada, što znači da će kompanije moći mnogo više nego do sada da zapošljavaju radnu snagu tamo gde je ona jeftinija. Drugo, mislim da će se promeniti globalni lanci proizvodnje (Global Value Chains). Oni su napravljeni pod pretpostavkom da neće biti eksternih poremećaja. Sada vidimo da koliko god su ti proizvodni lanci otporni, oni su stalno ugroženi zbog političkih uticaja i, naravno, vanrednih događaja kao što je pandemija. Treće, došlo je do ubrzavanja sukoba između Amerike i Kine.


Banalno je i reći da se sve uvek menja, ali se neke stvari, poput školstva, verovatno više nikada neće vratiti na onaj oblik koji se održavao stotinama godina?

To je već sada više nego očigledno mada su neke od tih stvari počele da se menjaju i pre pandemije. Dosta fakulteta, uključujući jedan Harvard, imali su školovanje na daljinu, mada je to više bilo neka vrsta dopunskih programa. Sve se to sada promenilo, tako da je distance learning trenutno osnovni način studiranja, što ne znači da će tako i ostati, jer će se profesori i studenti ponovo u jednom trenutku susreti, ali mislim da će učenje na daljinu biti sve značajnije i prisutnije.

Ima li nečega progresivnog u tim promenama?

Užasno je, naravno, što ljudi umiru, ovo je kao rat, a svaki rat ubrza neke promene. Ubrzava se tehnološki razvoj, imamo vakcinu do koje se najbrže došlo u ljudskoj istoriji; do nekih stvari, koliko god to strašno zvuči, ne bi došlo bez pandemije. Ako želimo da budemo sasvim konkretni, dobar efekat svega ovoga je globalizacija rada, jer ona omogućava da čovek može da radi sa bilo kog mesta na svetu. Globalizacija rada samo se nadovezala na globalizaciju kapitala, koja je već odavno uzela maha.

Zbog čega se Amerika tako loše nosi sa ovom krizom, kako zdravstveno, tako i ekonomski?

Mislim da to u suštini niko ne zna, sve ovo je bilo preveliko iznenađenje. Pre nego što je pandemija počela, Economist Intelligence Unit Databases i Univerzitet “Džons Hopkins” napravili su listu zemalja koje su najspremnije da se nose sa epidemijama. Na prvom mestu su bile SAD, na drugom mestu Velika Britanija, a na trećem Holandija. Sada vidimo da su to katastrofalna, potpuno pogrešna predviđanja. Države poput Tajlanda, Vijetnama, Kine ili Južne Koreje su bile na sredini ili pri dnu te liste. Dešava se nešto potpuno obrnuto u odnosu na ono što je struka očekivala. U tom smislu je teško reći zašto je Amerika tako loše reagovala na ovu krizu. Deo odgovora leži u tome što je na saveznom nivou reakcija bila spora, neorganizovana i nedosledna, zatim zbog podeljene odgovornosti između vlasti saveznih država i federalne vlasti, ali i neodgovornosti samih građana.


Stiče se utisak da nema nikakve strategije za suočavanje sa ovom krizom?

Amerika je zaista katastrofalno reagovala. Nije bilo nikakve strategije na saveznom nivou, jedino se sa vrha države moglo čuti stalno negiranje značaja i uticaja korone. Kada je postalo nemoguće da se to i dalje negira, savezne države su počele, svaka za sebe, da rade ono što misle da treba pošto nisu imale nikakve smernice sa vrha. Iz sfere biznisa su usledili snažni pritisci da se ukinu restriktivne mere (koje su kratko bile na snazi tokom proleća) mada nije bilo vreme za njihovo ukidanje pošto pandemija nije bila pod kontrolom. Ovome se države nisu oduprle jer je to bilo politički nepopularno. Tako je došlo do gubitka ljudskih života i pada ekonomske aktivnosti. Naravno da su i rezultati loši jer gubite na dve strane.

Kako će ovaj neuspeh uticati na percepciju Amerike u svetu?

Vrlo loše, jer su svi mogli da vide apsolutnu neorganizovanost, nespremnost i nevoljnost da se ova zemlja uhvati u koštac sa problemom. Naravno, nova administracija pokušaće to da prikaže kao rezultat nesposobnosti Donalda Trampa, a ne sistemskih problema, mada to zaista jesu sistemski problemi između različitih nivoa vlasti.

Amerika u tome nije usamljena?

Nije, ni Evropa se nije pokazala mnogo bolje.

Mislite da je Azija održala lekciju Zapadu?

To je više nego očigledno. Čak i ako ostavimo po strani Kinu i Južnu Koreju; pogledajmo Vijetnam ili Tajland, čiji su izdaci za zdravstvo jedva pedeseti ili stoti deo onoga što izdvaja Amerika za zdravstvo, a koji prolaze kroz ovu krizu sa neuporedivo boljim rezultatima. To vam je poput onih preduzeća u bivšem SSSR-u koja su kupovala sirovine za 100 rubalja, a proizvodile nešto što vredi 80. To je ono što sada radi američki zdravstveni sistem; on je “uništivač vrednosti” – košta mnogo, a daje malo.

Znači, ovo je još jedno upozorenje Zapadu kakvog suparnika ima, ne samo što se tiče ekonomije već i ostalih oblika života?

Možda će nekima to biti teško da priznaju, ali se Azija pokazala superiornom. Odmah na početku uveli su oštre mere koje su građani prihvatili, nakon toga su sproveli tehnokratski, dobro osmišljen pristup. Možda je to rezultat njihovih prethodnih iskustava sa SARS-om, ali tu su sigurno uticali i neki drugi elementi.

Mnogi veruju da će se nova administracija u SAD sada bolje nositi sa svim tim, ali po čemu će ostati upamćena vladavina Donalda Trampa?

Ostaće upamćena po povećanju nejednakosti, haosu, neredu i svađama na svim nivoima, bilo da su u pitanju njegovi sukobi sa drugim političarima ili medijima. S druge strane, neki zaokreti u spoljnoj politici ostaće i nakon Trampa. Na primer, sukob sa Kinom koji nije bio tako zaoštren u vreme pre njegovog dolaska na vlast, postao je institucionalizovan, tako da ga prihvataju i demokrate i republikanci. Različiti carinski sporazumi ili odnosi sa Svetskom trgovinskom organizacijom su promenjeni, niko više ne pominje da se vrati ambasada SAD iz Jerusalima u Tel Aviv i konačno, odnos sa Iranom nikada više neće biti kao pre. Čak i oni koji se ne slažu sa Trampom moraju prihvatiti činjenicu da je on promenio neke osnovne smernice američke spoljne politike.

Postoji li nešto čime nas je Tramp zadužio?

Tramp nije započinjao nove ratove, a čak je uložio napor da okonča neke sukobe i angažovanje američkih trupa koji su započeti pre mnogo godina, a za koje više gotovo niko ne zna ni uzrok niti povod. Neki njegovi loši, krajnje neodgovorni potezi kao što je napad u Siriji ili ubistvo iranskog generala Kasima Solejmanija, koji su prošli bez eskalacije sukoba, pozdravljeni su i od strane pojedinih demokrata. Njegove odluke da povuče trupe iz Avganistana i Iraka dobile su podršku u širim krugovima. On nije uradio ništa pozitivno, ali se može primetiti odsustvo drastično negativnih stvari na polju američkog intervencionizma u svetu.


Vi ste na jednom mestu primetili kako je Tramp podigao zavesu i pokazao sve zakulisne poslove, trgovinu uslugama i korišćenje javnih funkcija za sticanje lične dobiti, zahvaljujući čemu smo stekli uvid u duboku korumpiranost političkog procesa.

Njegov način ponašanja i vladanja je sličan onome što Džef Bezos radi u Amazonu, jer je sunarodnike doživljavao kao zaposlene u kompaniji koje može kažnjavati i otpuštati. Tretirajući Ameriku kao neku vrstu sopstvenog preduzeća, on je na jedan ekstreman, drastičan način pokazao ono što je postojalo i pre njega. Otkrio je da se vlada upotrebom laži, neistina, u interesu najbogatijih, na nepotistički način. Taj nepotizam postojao je i pre njega, što se najbolje vidi u uticaju koji je Hilari Klinton imala na administraciju tokom predsedničkog mandata svog muža. Tramp je pokazao kako se politička vlast koristi za sticanje profita otkrivajući razmere korupcije u središtu politike i biznisa. Vlast se smatra kao jedan od legitimnih načina bogaćenja i Tramp je to ogolio, jer je vladao na oštar i primitivan način, pokazujući u suštini i kako je Amerika funkcionisala pre njega.

Ima li onda razloga za optimizam zbog povratka na vlast demokratskog establišmenta?

Biće manje haosa, ali ako se stvari vrate u “normalnost”, imaćemo ponovo ono isto stanje zbog koga je Tramp pobedio na prethodnim izborima. Mislim da demokrate još nisu izvukle zaključak da je ono što se dešavao tokom osam godina vlasti Baraka Obame i prethodna dva mandata Bila Klintona dovelo do desetkovanja srednje klase i ogromne polarizacije koju je neophodno smanjiti. Oni još uvek veruju kako nema razloga da se bilo šta menja i da je Tramp anomalija koja ne zavređuje bilo kakvu pažnju, što mislim da je pogrešan pristup.

Mislite da su Sjedinjenim Državama neophodne strukturne promene?

Amerika je dva puta u novijoj istoriji reagovala na unutrašnjem planu onako kako je trebalo. Prvo je to bio takozvani “nju dil” (new deal), koji je u vreme krize tridesetih sproveo predsednik Frenklin Ruzvelt, i nakon toga šezdesetih godina kada se Pokret za građanska prava (civil rights movement) izborio protiv rasne diskriminacije. To su bile dubinske reforme koje su ostale u strukturi američkog društva. S obzirom na razmere sadašnje krize, neophodne su višestruke reforme mada ne vidim da postoji politička volja da se to uradi. Infrastruktura je u lošem stanju zato što se u nju poslednjih trideset godina vrlo malo ulaže, zdravstveni sistem, koji je strahovito skup, pokazao se kao vrlo neefikasan, obrazovni sistem je u stanju raspada, raste nejednakost, nestaje srednja klasa, dok je minimalna plata u realnom iznosu niža nego što je bila 1968. godine. To su sve elementi koji zahtevaju promene, ali za to morate da imate veliku političku podršku.

Srbija je u ovom izbornom procesu stala potpuno na stranu gubitnika na američkim izborima, a sada, kao da se ništa nije dogodilo, pozdravlja saradnju sa novom administracijom. Kako vama izgleda ta politika saradnje sa svima – SAD, Rusijom, Kinom, Evropskom unijom… Ima li tu uopšte bilo kakve strategije?

Moram da kažem da Srbija nema previše izbora, tako da bi se te strategije sedenja na četiri stolice možda držao i neko drugi ko bi bio na vlasti.

Zbog čega to tako vidite?

Zato što je članstvo Srbije u Evropskoj uniji iluzija. Do toga sigurno neće doći u bližoj budućnosti, a pitanje je da li će se to bilo kada i desiti. To znači da ne možete da se orijentišete samo na tu stranu, već morate i prema drugima, uključujući Kinu koja postaje sve značajniji investitor, Rusiju zbog nekih drugih interesa kao sto su Kosovo i energija, ili Ameriku koja je najveća svetska sila.


Mislite da ni preostale balkanske države neće ući u EU?

Jedina zemlja koja u narednih dvadeset ili trideset godina može da se nađe u Evropskoj uniji je Crna Gora zato što je mala, u sastavu je NATO, a potrebno je održavati nadu da i drugi mogu da računaju na članstvo, mada objektivno mislim da niko od njih neće biti u EU. Evropska unija je u fazi samopreispitivanja, ona sa postojećim brojem članica ne može da postigne konsenzus oko mnogih pitanja tako da je primanje novih, nerazvijenih država koje su opterećene unutrašnjim problemima upravljanja, vladavine prava ili slobodnih izbora za nju potpuno neprihvatljivo.

Možda se zbog toga i zagovara ideja o “malom Šengenu” kao nekoj vrsti zamene koja počiva na principima EU slobodnog kretanja ljudi, kapitala, roba i usluga?

Moram da kažem da ne vidim neki naročiti smisao u svemu tome. U Srbiji je stalno prisutna neka tendencija da se sa nekim ujedinjuje, a posle razjedinjuje kroz ratove. Trgovina jeste važna i nju treba osloboditi carina, ali ukupna situacija je potpuno nesređena da bi mogla dovesti do normalne cirkulacije radne snage.

Da li bar globalizacija rada o kojoj govorite uliva neku nadu Srbiji?

To može da ima neke dobre efekte jer Srbija ima kvalifikovanu radnu snagu. To što je Srbija iskoristila u IT sektoru moglo bi da se proširi i na druge oblasti, tako da će se povećavati broj ljudi koji rade za strane kompanije, a ne prelaze granice zemlje, što će biti dobitak i za mnoge druge zemlje sa kvalifikovanom, jeftinom radnom snagom. Sa druge strane, ta globalizacija rada će dodatno pogoršati položaj srednje klase na Zapadu koja je već ugrožena postojećom globalizacijom kapitala. Zbog toga je, na kraju krajeva, došlo do uspona Azije i pada Evrope i Amerike.

Da li će sve to dodatno zaoštriti pitanje nejednakosti? Dvadeset šest najbogatijih ljudi već sada poseduje koliko i 3,8 milijardi ljudi siromašnije polovine sveta.

To zaoštravanje nejednakosti se već uveliko dešava, pogledajte samo koliko se od početka pandemije uvećalo bogatstvo Džefa Bezosa i ostalih koji posluju u sektoru on line prodaje. Najverovatnije će se to još dodatno zaoštriti jer dobijate mogućnost ne samo da uložite svoj kapital gde želite, već da angažujete radnu snagu iz bilo kog dela sveta. Mislim da je globalizacija koja se trenutno dešava u rangu sa industrijskom revolucijom iz 19. veka. Globalizacija pogoduje pre svega azijskim zemljama, iluzorno je očekivati da će svi dobijati od toga. Neki dobijaju, neki gube. Najveći gubitnik bila je i biće srednja klasa u razvijenim zemljama.

Koja onda, nezaštićena i ugrožena, vidi svoj spas u autoritarnim liderima, kako u Evropi tako u Americi?

To je i glavni razlog zbog koga se Donald Tramp našao na vlasti i zašto u Evropi jačaju nacionalistički pokreti. Mislim da se u tim tendencijama neće skoro ništa promeniti, s tim što oni ne mogu da dođu na vlast zato što nemaju program, ali će ostati trajna pretnja kao partije nezadovoljnika.

Izvor: Vreme, Foto: YouTube, printscreen