Intervjui

William Murderface wrote:
Nacionalizam, bre, Uskoce.

dominantne ideologije

Каква идеологија?

Nacionalizam, bre, Uskoce.

Цитирај ми део на који се позиваш.

da su rat na Kosovu "izazvali humani mocnici"

Znači li to da smo, nakon velikih ideologija, prilike za otrežnjenje i povratak zdravom razumu, u neovisnoj i slobodnoj uspostavi vrijednosnih kriterija zajedničko pomirenje uspjeli pronaći jedino u trivijalnome?


I ja sam dugo mislio da će otrežnjenje ići u smislu povratka zdravom razumu pa sam, poput Lyotarda ili Borgesa, smatrao kako postmoderna s razlogom više ne vjeruje velikoj priči jer više nema velikih ideologija, no čini se da nije baš tako. Čitaju se evo i debele knjige, krimići danas imaju ambiciju prerasti i u kritiku društva, da ne govorimo o epskoj fantaziji kako je taj žanr zvao moj kolega Kravar. Čudno je što je književnost ne tako davno – u nacističkoj Njemačkoj potom i SSSR-ovom komunizmu, bila pritisnuta ideologijama, no kada se vlast tako strašno bojala književnosti, očito je mislila da knjiga nešto vrijedi, da je vrijedan neprijatelj, a sad se nijedna vlast ne bori protiv knjige – na snazi je krilatica „pišite što god hoćete“ pa mi izgleda da je književnost postala nešto poput hobija, kao recimo uzgajanje cvijeća – možete kaktuse, možete orhideje, maćuhice, svejedno je – neka cvate tisuću cvjetova, ha ha, jer to više nikoga ne zanima! Književnost se, nakon sloma ideologija kada je njihov pritisak doista bio veći nego možda i u cijeloj povijesti, održala ne kao suprotna ideologija, nego zato što nije bila ideologija, jer je bila nešto drugo, a to se drugo što ju je održalo danas, čini se, počelo gubiti.

Koja je priroda te dugotrajne civilizacijske erozije?
Naravno da puno ljudi neće dobro razumjeti ono što ću sada reći, ali tu prirodu dobro oslikava točka potpunog sloma – pad Berlinskog zida. Taj pad, koji je na epohalan način trebao osloboditi ljude, stvorio je enormnu tragediju bez kraja. Njemački pisac Heiner Müller rekao je dva mjeseca prije pada zida da sloboda ne znači veći broj jogurta u samoposluzi i da će zbog takve slobode biti uništeno sve ono dobro što je socijalizam učinio. Ili, kako je sasvim ironično rekao Bertolt Brecht, kiša uvijek pada nadolje. Nakon tog pada, započelo je lomljenje ljevice famoznim ‘crnim knjigama komunizma’ koje su nicale svagdje po Evropi, a u kojima se tražilo da se sve iz tog sistema baci u smeće.

ekspres wrote:Akcijom „Sablja” rukovodio je britanski obaveštajac Entoni Monkton, a Beba Popović je bio samo saradnik izvršilac. Englezima i Amerikancima je u interesu bio sukob Đinđić – Koštunica. Naše službe su bespomoćne bile tada kao i danas, strane obaveštajne agencije u Srbiji uživaju veće poštovanje od domaćih
Aco Tomić, penzionisani general, bivši načelnik Uprave bezbednosti Vojske SRJ, mirno devera penzionerske dane na porodičnom seoskom imanju u Šumadiji. Dok je bio aktivni oficir, njegovi nadređeni, koji mu i nisu bili naklonjeni, govorili su da je prikriveni hedonista, što mu je stvaralo probleme u službi, ali je „zahvaljujući inteligenciji i obaveštajnom poslu koji je imao u venama, uvek pobeđivao”. Posle petooktobarskog prevrata i udaljavanja Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice, ogromna većina čelnika DOS-a u generalu Aci Tomiću videla je glavnog protivnika. Vladimir – Beba Popović, ideolog podzemnih radova ove grupacije, organizovao je TV emisije, akcije u štampanim medijima, sve da izbaci iz sedla „Koštuničinog generala”. Nije mu uspelo. Mediji u to vreme su pisali da general Tomić ima devet života i da je najmoćniji čovek u Srbiji. S tim pitanjem počinjemo intervju s generalom Tomićem, uz napomenu da mu je ovo prvi intervju koji je dao u poslednjih petnaest godina.
– Ko me je to označio kao najmoćnijeg čoveka u Srbiji? Nisam bio ni moćan niti sam imao života. Ja sam Aco Tomić. Rođen sam u opštini Gornji Milanovac. U Milanovcu sam završio osnovnu školu i gimnaziju, u Beogradu Vojnu akademiju i Komandno-štabnu akademiju.
Službovao u Celju, Našicama, Beogradu i Prištini. Od 1979. godine sam u službi bezbednosti. Tu sam prošao sve operativne dužnosti – od operativca u puku do načelnika Uprave bezbednosti. Hapšenjem u akciji „Sablja” završena je moja profesionalna karijera, na koju sam izuzetno ponosan.
Penzionisani ste 7. marta 2003, a sutradan ste uhapšeni zbog navodne sumnje da ste bili član zemunskog klana i da ste bili jedan od direktnih organizatora ubistva premijera Zorana Đinđića. Posle tri meseca, sud je te optužbe odbacio. Kome ste toliko smetali?
– Da, i penzionisan i uhapšen. Jedino nisam bio član zemunskog klana, a ni organizator ubistva premijera Zorana Đinđića.
Kada sam, dan pre nego što sam uhapšen, u štampi pročitao da sam uhapšen, znao sam da ima dovoljno organizatora tog ubistva. Ja im nisam bio potreban. A kome sam smetao? Pa, organizatorima svih događanja koja su prethodila ubistvu i onih koja su usledila posle toga.
S pozicije visokorangiranog oficira JNA, a posle Vojske SRJ, bili ste neposredni svedok i učesnik burnih događaja, najpre raspada SFRJ, a potom građanskog rata, potom rata na Kosovu, bombardovanja Srbije, i na kraju 5. oktobra, sukoba Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice, te ubistva Đinđića?
– Istina je to. Svedok sam mnogih događanja, ali dođe vreme da poznavaoci postanu neki novi ljudi. Rečiti su, dobro pišu, imaju novac za izdavanje knjiga… Koliko je samo knjiga napisano na te teme, koliko članaka objavljeno…
Ja sam mnogo umoran od posla koji sam radio i „nagrade” koju sam za sve dobio. Čekam da vreme mladima šapne istinu i otvori im oči.
Mnogo toga se već danas može i bez knjiga čitati.
Da li je vrh JNA znao da će se SFRJ raspasti i da li ste kao načelnik analitike u Upravi bezbednosti JNA 1987. napisali izveštaj Bori Joviću, predsedniku Predsedništva SFRJ, da se sprema raspad SFRJ?
– Vrh JNA je, naravno, procenjivao bezbednosnu situaciju u zemlji i imao pouzdana saznanja o tome. Redovno je izveštavao i Predsedništvo SFRJ. Pitanje je samo ko je u to verovao, a ko je smatrao da je korisno da ne veruje.
Zbog čega JNA nije intervenisala i sprečila raspad Jugoslavije 1990. kad su u to vreme SAD bile za njeno očuvanje?
– Koja od republika (izuzev Srbije) nije želela svoju državu? Srbija je jedina kasnila sa stvaranjem svoje države.
Koja bi to vojska držala zajednicu u kojoj se stanovništvo tome protivi. A SAD su bile „za njeno očuvanje”? Nismo imali tu informaciju.
Bezbednosne službe u Srbiji opet su u žiži javnosti. Kakvo je stanje u bezbednosnim službama danas? Mogu li se porediti sa onima u bivšoj Jugoslaviji i da li su te službe danas više partijske nego ona moć koja brine o nacionalnoj i državnoj bezbednosti?
– Zašto me pitate o današnjim službama bezbednosti? Znam o njima koliko i oni o meni. Malo.
Čak i ne mislim da su partijske. Znate, nekoga možete učlaniti, ali ako ima glavu, ne možete učlaniti njegovu pamet.
Država u kojoj sam radio bila je, kako kažu, Titova, Miloševićeva, Koštuničina… a ja sam radio po pravilu službe organa bezbednosti, i niko od njih mi nije solio pamet. Svi su cenili moj profesionalizam. A onda je došlo neko novo vreme s kojim se nisam razumeo. Razumeo sam, dobro, šta mi se sprema, pa me i rešenje o penzionisanju i hapšenju nije iznenadilo. Penzionisan sam 8. aprila i uhapšen istog dana. To rešenje mi nikada nije uručeno, niti sam ga potpisao. Kada su, 8. aprila 2003. godine, pripadnici UBPOK-a došli pred moj stan s nalogom za hapšenje, pozvali su me telefonom i o tome me obavestili. Naravno, ja sam pozvao pretpostavljenog starešinu Branka Krgu i rekao mu: „Ovi su došli da me hapse”, i šta je bio njegov odgovor: „Pa, Aco, nazovi ti Mihajlovića, ti se bolje poznaješ s njim nego ja”. Kratko sam mu odgovorio: „Branko, ne zaboravi da sam ja načelnik Generalštaba, tebe ne bi niko hapsio!”
Bili ste prvi čovek Uprave bezbednosti Vojske SRJ neposredno posle 5. oktobra 2000. Da li je Srbija tada bila na ivici građanskog rata?
– Priča o građanskom ratu je izmišljena. Građanski rat bi zahtevao i angažovanje vojske, a to nisu želeli ni Milošević ni Pavković. Narod je bilo lako pokrenuti. Rane rata su bile još jako bolne, sankcije su poremetile ekonomsku situaciju, Milošević je izgubio izbore (?), bogati stranački lideri počeli su da potkupljuju razjarenu masu… Govorilo se: vojska se priprema u kasarni na Voždovcu i Bubanj potoku. Sada se i taj strah smanjio. Nema kasarne na Voždovcu, nema Miloševića, Pavković se još nije vratio, ali zato, kao nekad, imamo strane službe koje danas slobodno vršljaju po zemlji Srbiji u statusu naših prijatelja.

Bluberi wrote:Jedan stari, a odlican intervju. Pupovac-Buden.

fikret selimbašić wrote:Mnogo dobar zadnji broj sarajevskih Dana, intervju sa šabačkim gradonačelnikom posebno. Ako nekoga zanima, okačiću slike.