Oklevetani rat: Crnjanski vs Krleža - čitaonica

Dakle.

http://depositfiles.com/files/f9mc59prs

Odlicna je ideja ovo sa citalackim klubom.

Otud tako ekstenzivna citiranja razliitih KuK pesnika koji su sa istim patosom pevali o ratu i herojizmu.

Nisam uvideo ovo na prvo citanje (zato sto nisam znao da su to KuK pesnici, pretpostavio sam da su Nemci) - imao sam utisak da Krleza pokusava da impresionira name-dropping-om, pa mi bilo cudno.

Inace se slazem sa tvojim tumacenjem, osim sa ovim:

Ono što marksiste (ali i šire - prosvetiteljske autore, Kant je opet dobar primer) razdvaja od belicista poput Crnjanskog nije uverenje da je rat uvek neopravdan (ni Kant ni Krleža to ne misle), već da je rat za sada nužno zlo, koje je dugoročno neophodno, a i moguće prevazići.

Marksisti mogu biti belicisti (primer: Georges Sorel, dok je bio marksista), ali za razliku od desnicarskih belicista manje su podlozni slavljenju smrti i uzaludne zrtve, karakteristicnom za romanticarski i reakcionarni patos ("nije Ilijada radi Ahila, nego je Hektorova smrt ono sto u njoj sja vec veovima").

Ointagru Unartan wrote:
Inace se slazem sa tvojim tumacenjem, osim sa ovim:

Ono što marksiste (ali i šire - prosvetiteljske autore, Kant je opet dobar primer) razdvaja od belicista poput Crnjanskog nije uverenje da je rat uvek neopravdan (ni Kant ni Krleža to ne misle), već da je rat za sada nužno zlo, koje je dugoročno neophodno, a i moguće prevazići.

Marksisti mogu biti belicisti (primer: Georges Sorel, dok je bio marksista), ali za razliku od desnicarskih belicista manje su podlozni slavljenju smrti i uzaludne zrtve, karakteristicnom za romanticarski i reakcionarni patos ("nije Ilijada radi Ahila, nego je Hektorova smrt ono sto u njoj sja vec veovima").

Sorela nisam čitao, tako da ne mogu reći, ali teško mi je spojiti belicizam s marxističkom tradicijom. U shvatanju svijeta kroz prizmu klasne borbe rat naravno ima pripadajuću ulogu, ali marxizmu je stran morbidni patos herojstva koji više nego provijava kod Crnjanskog.
Polemiku čitam u tri ravni. U prvoj opažam textove kao historijske dokumente, svjedočanstva o stanju duhova nakon Velikog rata, a za vrijeme nadolazećeg fašizma i silnog revolucionarnog pokreta na ljevici. Prilično je intrigantno odakle je MC uopće izvukao sav taj pacifizam, pa još u vremenu kolapsa Vajmarske republike. Koliko mi je poznato, institucionalizirani politički pacifizam je bio značajna politička tema neposredno prije izbijanja rata, političkim raskolima u socijalnoj demokraciji na pitanju pacifizma je posvećena dužna pažnja. Ali 1934.?
U drugoj ravni me zanima pomenuta nekrofilna fascinacija smrću i destrukcijom, tako karakteristična za desnicu 30ih, viva la muerte itsl. To su neki dublji mitološki motivi u igri ovdje? Nekakvi tanatološki motivi o rađanju novog svijeta iz smrti slabog, lošeg i općenito u eugeničkom smislu neuspjelog? Zanimljivo je da motiv žrtvovanja sebe i drugih pripada također marxističkom revolucionarnom etosu borbe, ale s očitom razlikom u odsustvu slavljenja smrti kao takve. Kod desničara smrt kao da ima neku mističnu moć očišćenja.
Treća ravan se odnosi na ličnost Crnjanskog i Krleže rečenog Fritza. Svjetovi! Odrasli u vrlo sličnoj sredini pozne austromadžarske provincije, izrasli u onakve antipode. Stil je čovjek; čovjek je karakter, a karakter sudbina. :D Nadam se da ću se ubrzo na ovo još vratiti.

Ointagru Unartan wrote:Odlicna je ideja ovo sa citalackim klubom.

samo se nadam da cu uzmoci ispratiti !

Dočim je Krleža vrlo jasan i pravolinijski predvidljiv u motivima, argumentima i zaključcima, Crnjanski je zanimljivija strana. Na topiku o niskoj književnosti smo pominjali kako ga više cijenimo kao lirika nego prozaista. Ako je naš nalaz ispravan i njegova lirika u književno održivom smislu zbilja vrijedi više nego proza, mislim da je to vezano za 2 stvari. 1. pada mi na um Kunderina briljantna obzervacija iz Život je drugdje o tome kako i zašto je socijalistički realizam dao i dobre poezije, ali niti 1 valjan roman. Poezija živi od sklada riječi i osjećaja koji pobuđuje. Društveni, istorijski kontext ni idejna ravan nisu bitni. Ako je pjesma uspjela, ne smeta joj trula ideološka pozadina. Slično je argumentirao Sartre tvrdeći da nije moguće napisati dobar roman, koji bi promovirao opresiju, rasizam, zlo. Argumentacije nisu ekvivalentne, ali imaju bitne dodirne tačke i unekoliko se daju primijeniti na Crnjanskog lirika vs. prozaista. 2. stvar, a tu se možda približavam razlozima za slavljenje rata, je onaj iskonski i još od antike dobrano razrađen resantiman ratnika spram mirnodopske korupcije ljudskosti, časti, morala. Extremna existencijalna situacija omogućuje izvlačenje krajnosti iz ljudi, najboljeg i najgoreg. Intenzitet existencije i obilje prilika da se sebi i drugima pokaže od čega je čovjek napravljen, od krvi heroja ili od gnoja. Ukratko rat kao polje junaka, sredina za Mustafu Madžara, koji kao i Crnjanski ispravno opaža da je svijet pun gada. Pri čemu rat naravno omogućuje da ga se, je li, prema mogućnostima od gada i očisti. Nekažnjeno i bez velikih formalnosti. Crnjanski ovdje onda još podiže ulog, pa iskonski otac sviju stvari što je svemu kralj nije više samo lični vrijednosni i idealni existencijalni izbor, nego je unaprijeđen u garanta zdravlja nacionalnog korpusa. Od svakog militarizma srpski je najopravdaniji, od svih pacifizama onaj srpski najbesmisleniji. Iskorak u etničku karakterologiju gdje je naš narod duhovno najzdraviji tamo gdje se do jučer stoljećima unazad neprestano tukao s Turcima donosi explozivni potencijal etničke i geografske sudbine u kojoj ukorijenjenost ne znači pitomu pastoralu s plugovima, volovima i ljupkim pastiricama nego nešto mnogo gore.

dada, redovno puštanje krvi kao lek nad lekovima i neprevaziđeno uspešan metod za održanje dobre kondicije.

pri tome, crnjanski je regrutovan u 1. sv, ubrzo ranjen. ostatak rata proveo u bolnici i kasnije kancelarijama. gloginje, mlaćenje.
inače me kopka šta je to u intelektualcima, ljudima koji su se opredelili da deluju mišljenjem, što ih ko leptire na svetlo gura u fascinaciju realnim delovanjem, što odlučnijim to fascinantnijim. a rat, neposredna borba, je krajnji izraz odlučnog delovanja.

ipak, moram mu priznati da je u izrazu sočniji, razigraniji od krleže i ume da povuče na čitanje. ima taj "majko, iz nje viri caja" efekat. (sašo, lane moj, aka a. obrenović, u "konaku")

Nepotrebno je stvari posmatrati komplikovanijim nego sto jesu, mislim na Crnjanskog u ovom slucaju: on je ovde neiskren, ne u smislu da laze ili pokusava da manipulise, nego iz najobicnije nesigurnosti intelektualca i pametnog coveka ulovljenog u cuvenim izazovima epohe.
A epoha, vreme dogadjanja, kontekst su ovde vrlo bitni, ako ne i najbitniji: u vreme ove polemike svet je kao nikad pre crno/beli i trazi i to brzo i bez uvijanja - opredeljenje za jednu od strana.
Crnjanski petlja sa samim sobom pre svega: bezi u napabircene floskule o vrednosti rata kao sveopsteg filtera za izabrane i najizabranije, a rat je dovoljno daleko da se o njemu moze pisati hvalospevno i - na jednom mestu - kritikovati Remarkovi vojnici koji bi, o niskosti zaboga, prosto naprosto i pre svega da zderu pa ma im bilo i zadnje umesto da deklamuju odlomke iz Ilijade ili se - a Crnjanski je na najboljem putu ka tom zakljucku kom ne mogu da izbegnu nacionalisti svih boja - bave deklamovanjem junackih narodnih pesama, Kosovski ciklus.
Ta metamorfoza je, pokazalo se, obavezna i nezaobilazna i s njom se zavrsavalo tamo gde se zavrsavalo.
Crnjanski je i nedosledan: jedan Degrele prema njemu izgleda kao intelektualni div, ideoloski predznaci na stranu, jer je, kao sto rekoh, vreme tadasnje bilo jedini i odlucujuci sudija.
On se ne angazuje, ne izjasnjava iz prostog razloga sto to ne sme da uradi dosledno i konsekventno: u njemu, na srecu, jos uvek dovoljno cuci klasican evropski intelektualac koji negde iz malog mozga dosaptava da nije OK raditi to tako, da se ipak oko njega radja neka nova estetika pa i poetika zrtve i zrtvovanja koja se nece zaustaviti na izandjalim formulama proslosti u kojima se lako kriti i sakriti i u kojoj ce ono stereotipno pero i kicica morati da budu zamenjeni puskom.
Sad mi je poprilicno jasnije i draze sto je zavrsio kao svadljivi starcic negde u Londonu: odgovore koje je sigurno trazio i u vreme kad je pisao ovo dali su neki drugi ljudi i to na svim stranama.

namerna prolaznica wrote:
pri tome, crnjanski je regrutovan u 1. sv, ubrzo ranjen. ostatak rata proveo u bolnici i kasnije kancelarijama. gloginje, mlaćenje.

Ali kod komunaca ga najviše nerviraju salonci.

Pomenuo sam da mi je ovo prevashodno zanimljivo kao istorijski dokument. U tom smislu je zanimljivo zamisliti kako bi svaki od učesnika zvučao da onako govori danas. Krleža razložan i sistematičan, samo bi za današnji osjećaj pomalo ipak mjestimično kitnjast starovremenski stil iskakao. Sadržajno bi se potpuno uklapao u danas uobičajene norme za tu vrstu komunikacije.
S druge strane zamislite onakvu odu ratu danas. Vrlo bi bizarno zvučalo, nešto kao Dragoš Kalajić ili tako neki somnabul.

ne znam. meni je sada utisak kada citam crnjanskog uvredjenost. ne moja naravno vec njegova. neko klevece borce, neko klevece kajmakcalan i na kraju neko oklevetao i rat. i to naravno mc dovodi do ludila.

utisak broj dva je da je ovo potpuno fasisticki tekst. mozda ne na prvi pogled i strogo istorijski ali je on tacno ono s cim krleza pokusava da suoci crnjanskog - romantizacija rata i afektivan poziv na jedinstvo nacije kao sustinski sitnoburzuaske klasne opsene. fasizam je poziv da se ljudi iz pivnice pretvore u zigfride. otuda je ovaj ratni epik na zadatku odbrane tih sintoburzoaskih vrednosti koje se kriju iza glorifikovanog ratnika-seljaka.

isto tako treba citati i njegov napad na decu koja se igraju komunizma. oni su, kada im se apostrofira gradjansko klasno poreklo, zapravo prepoznati kao izdajice klase. neko ko ima sve ali to iz obesti odbacuje.

@otto:nervira ga isto ono što i sam ima. to jest, nema. samo su oni bolji frajeri, što bi rekao onaj vilijev pacijent

crnjanski je romantičar. a romantizam je anahron. takva mu priroda

druže timure, mislim da preteruješ malo u isticanju klasnog momenta. sve je to od uvređenosti.

namerna prolaznica wrote:
druže timure, mislim da preteruješ malo u isticanju klasnog momenta. sve je to od uvređenosti.

Ma potpuno je u pravu. Romantiziranje seljaka ratnika je fantazam sitnoburžoaske inteligencije i podvaljivanje interesa vlastite klase za njihov.
MC je klasičan primjer političke i istorijske zbunjenosti ove vrste. Pljuvao je Dušana, ali je za njega imao i lepih reči (:D kakva formulacija), okusio je i on besmisao blatnjave rovovske existencije, ali to je bilo u tuđinskoj vojsci, a u srpskoj je to moralo biti mnogo uzvišenije, o čemu je on i pisao, a ona Remarqueova sreća i predahu na latrini je naravno čisto pacifističko govnarstvo itd.

E ali za razliku od Krleže, čija lirika i kad doseže formalnu savršenost, uvijek nosi trag poštenog zanatskog rada, ali bez dodira genija, Crnjanskog pjesme su lake, bezbrižne, nežne. Zato ga treba pamtiti kao pjesnika, a ostalo poslije ove čitalačke sesije bolje više ne pominjati.

William Murderface wrote:

otto katz wrote:

namerna prolaznica wrote:
pri tome, crnjanski je regrutovan u 1. sv, ubrzo ranjen. ostatak rata proveo u bolnici i kasnije kancelarijama. gloginje, mlaćenje.

Ali kod komunaca ga najviše nerviraju salonci.

Pomenuo sam da mi je ovo prevashodno zanimljivo kao istorijski dokument. U tom smislu je zanimljivo zamisliti kako bi svaki od učesnika zvučao da onako govori danas. Krleža razložan i sistematičan, samo bi za današnji osjećaj pomalo ipak mjestimično kitnjast starovremenski stil iskakao. Sadržajno bi se potpuno uklapao u danas uobičajene norme za tu vrstu komunikacije.
S druge strane zamislite onakvu odu ratu danas. Vrlo bi bizarno zvučalo, nešto kao Dragoš Kalajić ili tako neki somnabul.

Crnjanski je i danas izuzetno popularan među srpskom salonskom desnicom, koja ga vidi kao svog idealnog pretka. Meni je žao što nemam pri sebi Kalajićeve tekstove iz Profila, negde s kraja devedesetih, u kojima se on poziva na Crnjanskog, i to baš na ovaj tekst, pa onda primećuje da možda Crnjanski baš i nije bio u pravu za onaj biološki značaj rata, jerbo najhrabriji u ratu izginu, a najveće kukavice prežive, ali je ipak bio u pravu u svojevrsnom duhovnom smislu.

Elem, imam nešto drugo, ludi Momćilo Selić je svojevremeno objavio jedan broj Srpskog lista, koji je bio posvećen upravo ovom tekstu - Oklevetani rat. Tu je, sasvim prikladno, i prevod Jingera, ali i tekst tada mlađahnog i slabo poznatog studenta književnosti, Boška Obradovića, danas čelnika Dveri.

Enjoy!

http://www.srpskilist.net/files/oklevetani-rat.pdf

ja sam igrom slucaja imao prilike da procitam neke delove kalajicevog dnevnika (ne znam koliko ga je uredno vodio) s pocetka sedamdesetih. elem, njegov susret s crnjanskim je bio, sudeci po tim zabeleskama, razocaravajuci. kaze drago, starac koji brine brine o banalnostima.

Feldkurat wrote:Pomenuo sam da mi je ovo prevashodno zanimljivo kao istorijski dokument. U tom smislu je zanimljivo zamisliti kako bi svaki od učesnika zvučao da onako govori danas.

To pod 2, samo se bojim da bi to bila samo jedna intelektualna igra, zanimljiva naravno.
Pod 1 bi mozda jos zanimljivije, a u svakom slucaju znacajnije bilo, pokusati da se utvrdi, nadju mehanizmi koji jucerasnje komuniste konvertuju u nacionaliste ili punokrvne evropske intelektualce u fasiste.
Jedina intelektualna konverzija koje mogu da se sada dosetim je ona Djilasova: od ubedjenog, sta vise ekstremnog komuniste formiranog i na intelektualnoj matrici koje je deo i polemika Crnjanski - Krleza, do intelektualnog preispitivanja sopstvene pozicije sa eticki jedino mogucom spremnoscu da se za to plati puna cena.
Gadim se u ovom kontekstu pojma disident: to je hladnoratovska, propagandna konstrukcija koju je tesko razlikovati od subverzije i koju u ovakvim diskusijama treba izbegavati: ovde se radi o (evropskom, kontinentalnom) intelektualcu i potrebi da se isti odredi prema vremenu u kome stvara sa sve pitanjem o nuznosti i neizbeznosti angazmana, pa i po cenu sopstvene umetnosti, a vrlo cesto i integriteta, kako umetnickog tako i elementarnog ljudskog.
Ne treba pri tom zaboraviti da su upravo takozvane evropske intelektualne elite 20. veka mozda najveca i najpotpunija zbirka bankrota svake vrste.

Dalje, kako jedan Krakov, pisac nespornog talenta, dodje u situaciju da potpisuje Nedicevo Novo vreme?
Crnjanski je imao srece: poezija ga je za istoriju sacuvala kao znacajnog umetnika.
Istorija ga je - ne budi mi zamereno na frazi - pregazila i, a to je pitanje svih pitanja ostavila bez odgovora koje je, kao umetnik pre svega, ostao duzan samom sebi.

kinik wrote:
Dalje, kako jedan Krakov, pisac nespornog talenta, dodje u situaciju da potpisuje Nedicevo Novo vreme?
Crnjanski je imao srece: poezija ga je za istoriju sacuvala kao znacajnog umetnika.
Istorija ga je - ne budi mi zamereno na frazi - pregazila i, a to je pitanje svih pitanja ostavila bez odgovora koje je, kao umetnik pre svega, ostao duzan samom sebi.

Pa to su lični izbori iz kojih se možda nešto može i zaključiti, ali bojim se da ne mnogo.

Crnjanski je imao sreće utoliko što je imao poetski dar. To što ga je uspio pretočiti u vrijedno književno djelo nije sreća.

Za dug prema samome sebi, pa malo koji umjetnik daje definitivne odgovore u tome smislu. A koga je istorija pregazila i na koji način ćemo znati na kraju :D. Krležin marxizam je u mišjoj rupi, KPJ je pregažena, ali, ali, ali... S druge strane srpski nacionalizam i ratnička slava u smislu Crnjanskoga, u isto vrijeme vlada glavama i srcima ljudi i poražen je do koljena.
Hoću reći, ono "u ovoj fazi našeg historijskog razvitka" možemo izreći samo iz budućnosti.

inace kod mc je zanimljivo i to jednacenje kundk i komunizma koje se zapravo odrzalo do danas i moze se procitati i kod kecmanovica, na primer.

timur chevket wrote: jednacenje kundk i komunizma

Que?