jugoslavija - od nemila do nedraga

"Obzirom da smo bili u sukobu sa Srbijom, nismo htjeli biti neutralni, pa se dio naše obavještajne službe, čiji je centar bio u Kninu, povezao s tom BiH službom.

"Bio je to plan bosanskih tajnih službi, a naše su, samo neki njeni dijelovi, na određen način imale u tome udjela, sve dok Milošević nije osjetio da se nešto događa pa je protestirao kod Tuđmana... Pokušaj atentata dogodio se kad je pukla guma na vozilu u kojem se nalazio. Bila je to poruka da postoje i snage koje ga ne žele kao vođu...

"Centar priprema tog atentata bio je u Srbiji, a glavni akteri su bili iz radikalne opozicije kojoj je Milošević smetao...", pojašnjava Manolić.

Quincy Endicott wrote:Kada je bio taj navodni atentat? Ako ga je uopšte i bilo, mogle su ga izvesti jedino vojne službe.

disident wrote:

Quincy Endicott wrote:Kada je bio taj navodni atentat? Ako ga je uopšte i bilo, mogle su ga izvesti jedino vojne službe.

Zasto mislis samo vojne?

Quincy Endicott wrote:

disident wrote:
Zasto mislis samo vojne?

Pa ko drugi? Hrvati? Stranci?

Narastanje jugoslovenskog spoljnog duga na više od dve milijarde dolara, odlazak preko pola miliona Jugoslovena na rad u zapadne zemlje, nerešeno nacionalno pitanje, masovna nezaposlenost i sve češći radnički štrajkovi – potencijalno su obezbeđivali sasvim drugaiji politiki kontekst od onoga koji je postojao u vreme Staljina i Hrušova. Taj novi momenat i osećaj nesigurnosti i nemoći mogli su na kraju ipak naterati neuhvatljivog Tita da tragičan i destruktivan epilog svog političkog eksperimentisanja predupredi prihvatajući pomoć moćnog saveznika iz Moskve.  

Nagoveštaj ovakvih iščekivanja bila su dva po malo neuobičajena razgovora na temu krize u Jugoslaviji, koji su na karakterističan nain bacili svetlo na novu situaciju u jugoslovensko-sovjetskim odnosima i rezonovanja dvaju strana.

Prvi je bio razgovor glavnog urednika Pravde Mihaila Vasiljevia Zimjanjina sa urednikom Komunista S. Kržavcem, 23. aprila 1971.11 Sa sovjetske strane tada je prvi put otvoreno izražena odlunost da se vojno interveniše u Jugoslaviji ukoliko se proceni da meunacionalni sporovi ugrožavaju njen dalji opstanak. „Imperijalisti čekaju da se raspadne Jugoslavija, kako bi svako doepao svoj planirani deo. Planovi Čerčila i Ruzvelta još žive u glavama njihovih naslednika, koji se ne odriču svojih pretenzija prema Jugoslaviji. Ja sam već rekao da mi nećemo i ne želimo da se mešamo u unutrašnje stvari Jugoslavije. Sa svojim problemima i teškoćama nosite se sami kako znate i umete. Ali, pitanje opstanka Jugoslavije kao jedinstvene socijalistike države, po našem mišljenju, nije više samo unutrašnja stvar Jugoslavije. Jugoslavija predstavlja značajno strategijsko podruje i geografski i politički i kako god hoćete. Njeno raspadanje moglo bi imati posledice na stanje odnosa na Balkanu, u Evropi, pa i u celom svetu“. Zimjanjin je skrenuo pažnju sagovorniku da sovjetsko rukovodstvo veoma pažljivo prati šta se dešava u Jugoslaviji i da je ono veoma zabrinuto. „Nama ne može biti svejedno ko će i kako sutra čerupati Jugoslaviju... Svi koji misle dobro vašem narodu moraju biti zabrinuti. Nacionalisti kod vas idu na to da najpre razbiju partiju, njeno jedinstvo, koje je, ako se smem usuditi da kažem, ozbiljno ugroženo. A posle toga dolaze nove i veće razbijačke akcije iji je konačan cilj raspadanje Jugoslavije. To se ne sme dopustiti. Prema tome se ne može biti ravnodušan i ostati po strani u ime nekakvog nemešanja. Mirno posmatranje raspadanja Jugoslavije znači izdaju internacionalizma, izdaju principa Marksa i Lenjina“.

Samo nekoliko dana kasnije, Brežnjev se na sličan način obratio Titu. Do njegove intervencije je došlo u momentu kada se na Brionima vodila oštra diskusija najvišeg partijskog rukovodstva zbog dramatičnog stanja u međunacionalnim odnosima. U momentu kada je sednica Predsedništva CK SKJ došla do dramatične take, Tito je obavestio saradnike da mu se upravo telefonom obratio Brežnjev, nudeći pomoć da se krizno stanje u zemlji prevaziđe. „Brežnjev je kazao Titu da im je poznato da sastanak na Brionima traje već tri dana, da se ne znaju rezultati, da nema nikakvog saopćenja, da su obaviješteni o nekakvim pokretima trupa izmeu Zagreba i Beograda, da je SSSR spreman pružiti Titu bilo kakvu pomoć, ako mu je ona potrebna. Tito je odgovorio da nikakva pomoć nije potrebna, da je sve u redu i da se rukovodstvo SKJ sprema da donese zaključke“.13 Tito je insistirao kod učesnika Brionskog sastanka da se o ovom telefonskom razgovoru ništa ne govori i da se njegova sadržina čuva u strogoj tajnosti. Zbog toga se ambasador Mićunović, tokom prijema u kanadskoj ambasadi u Moskvi, našao u vrlo neprijatnoj situaciji kada je od Kosiginovog zamenika, Poljanskog, čuo da je taj razgovor vođen i morao se pretvarati da je o njemu obavešten. „Nijesam mogao pitati Poljanskog za tok ovog telefonskog razgovora, jer bi se vidjelo da Beograd jugoslovenskog ambasadora u Moskvi nije čak ni obavijestio, iako se radilo o postupku SSSR-a od najvećeg značaja za Jugoslaviju... Mislim da me je DSIP morao o tome podrobno obavijestiti, jer se radi o važnom događaju izmeu dvije države, koje po službenoj funkciji moram povezivati“. Mićunović je smatrao da je Brežnjev precenio unutrašnje nesuglasice u Jugoslaviji imajući u vidu oštar Titov sukob sa najvišim hrvatskim rukovodstvom, i da je stoga očekivao da će Tito ovaj put dati svoju saglasnost za sovjetsku intervenciju „radi očuvanja interesa socijalizma, odnosno radi spasavanja unutrašnjeg jugoslovenskog poretka. Time bi, najzad, bio riješen istorijski spor do koga je došlo 1948. između Jugoslavije i SSSR, i to – jugoslovenskim porazom. Tako bi, ujedno, bila riješena u korist SSSR sva pitanja u pogledu odnosa među socijalističkim državama i u svjetskom komunističkom pokretu, što je sve pokrenuto sukobom Jugoslavije i SSSR“.14 Koliko je situacija bila dramatična, Mićunović je kasnije upozorio telegramom Ministarstvo inostranih poslova, u kome je obavestio svoju vladu da je u momentu Brežnjevljevog poziva Titu „u Kremlju sazvan Politbiro CK KPSS, i to jedino zbog Jugoslavije, da je Politbiro za stolom očekivao rezultat ’telefoniranja’ što mi je potvrdio Brežnjev u razgovoru od 10. avgusta. Ovde su, ne jedanput slino
postupali u vezi Čehoslovake 1967–68. godine“.

Prvi je bio razgovor glavnog urednika Pravde Mihaila Vasiljevia Zimjanjina sa urednikom Komunista S. Kržavcem, 23. aprila 1971.11 Sa sovjetske strane tada je prvi put otvoreno izražena odlunost da se vojno interveniše u Jugoslaviji ukoliko se proceni da meunacionalni sporovi ugrožavaju njen dalji opstanak. „Imperijalisti čekaju da se raspadne Jugoslavija, kako bi svako doepao svoj planirani deo. Planovi Čerčila i Ruzvelta još žive u glavama njihovih naslednika, koji se ne odriču svojih pretenzija prema Jugoslaviji. Ja sam već rekao da mi nećemo i ne želimo da se mešamo u unutrašnje stvari Jugoslavije. Sa svojim problemima i teškoćama nosite se sami kako znate i umete. Ali, pitanje opstanka Jugoslavije kao jedinstvene socijalistike države, po našem mišljenju, nije više samo unutrašnja stvar Jugoslavije. Jugoslavija predstavlja značajno strategijsko podruje i geografski i politički i kako god hoćete. Njeno raspadanje moglo bi imati posledice na stanje odnosa na Balkanu, u Evropi, pa i u celom svetu“. Zimjanjin je skrenuo pažnju sagovorniku da sovjetsko rukovodstvo veoma pažljivo prati šta se dešava u Jugoslaviji i da je ono veoma zabrinuto. „Nama ne može biti svejedno ko će i kako sutra čerupati Jugoslaviju... Svi koji misle dobro vašem narodu moraju biti zabrinuti. Nacionalisti kod vas idu na to da najpre razbiju partiju, njeno jedinstvo, koje je, ako se smem usuditi da kažem, ozbiljno ugroženo. A posle toga dolaze nove i veće razbijačke akcije iji je konačan cilj raspadanje Jugoslavije. To se ne sme dopustiti. Prema tome se ne može biti ravnodušan i ostati po strani u ime nekakvog nemešanja. Mirno posmatranje raspadanja Jugoslavije znači izdaju internacionalizma, izdaju principa Marksa i Lenjina“.