Kada kažem novine...

Provela je i dvadesetak dana u zatvoru, gde je od jedne slikarke, dok su se tuširale, prvi put dobila kompliment da je lepo građena.

ostap bender wrote:da prebacim na jugoslaviju od nemila do nedraga? 

uskok i ajduk wrote:Ово је био део насловне стране "Политике" у једном од прошлонедељних бројева.
(таман да покварим концепт теме   )

uskok i ajduk wrote:

uskok i ajduk wrote:Ово је био део насловне стране "Политике" у једном од прошлонедељних бројева.
(таман да покварим концепт теме   )

uskok i ajduk
Једном у војсци, дрекну неки официр на мене: "Шта ти је то у џепу?" Кажем, новине. Па вадећи испресавијану Политику (некако сам успео да је угурам у џеп са све културним додатком) питам: "Хоћете новине?" Он одби категорички: "Никад у животу нисам читао Политику"..... У вези са тим чини ми се да Политика нема неки нарочити утицај на народне масе, мало ко то чита од слова до слова (да би просечан човек прочитао све то, мора да издвоји бар 2 сата за читање и размишљање, при томе нема никаквих веселих колор сличица) али Политика има утицај на интелигенцију, односно интелигенција има сужен избор између "Политике" и "Данаса". Па бих рекао да је цела та фрка око "Политике", спиновање да је тобож националистичка, првенствено из разлога да би "Данас" монополисао тржиште новина за интелектуалце. (мислим, читам ја и "Данас", али то је типична евро-атлантска пропаганда) Односно, интелегенција је та која даје импулсе народним масама (на пример, идеју Југославије је осмислила група српских интелектуалаца) зато евро-атлантисти покушавају да интелигенцији сервирају сужен спектар идеја. Далеко од тога да су сви новинари и колумнисти Политике некакви генијалци, али то нису ни ови из Данаса, па опет не видех нигде толику систематску критку сваког словцета у Данасу, као што је то случај са Политиком. Ух расписах се...    Морадох малко да станем у одбрану Политике и Политикиног забавника, они су већ на неки начин део традиције, а и емотивно сам везан за њих.

William Murderface wrote:
Politika je po mnogim parametrima jedina ozbiljna novina u Srbiji

Игор Симић

Тумачење премијера
Био би то филм о личности премијера и друштвеном миљеу. Копија филма би касније нестала у приватизацији као што се догађа са фондом „Авала филма”. Публика седи и гледа овај филм, чека шта ће да се деси са Србијом
Премијер Србије је лик на политичкој позорници, па је самим тим и глумац, али је и јунак којег би могао да тумачи професионални глумац у филму. За сасвим уверљиво и искрено играње лика премијера, глумац мора да разуме свог јунака, чак и да га воли, да верује да свако од нас чини ствари мислећи да ради добро.
Тако лик председника САД игра Кевин Спејси у серији „Кућа од карата” и поклања пажњу најмањим физичким активностима, као што је лупкање прстеном о сто. Наш глумац анализира премијерово стрпљиво седење тринаест и по сати у сали Скупштине током дискусије о лекс специјалису. Глумац ову самоконтролу посматра као перформанс, јер зна да је сваки наступ јавне личности пројектовање идеалне слике о себи. Поред уметнице Марине Абрамовић, још је у табору напредњака Николићев штрајк глађу, пример употребе тела у политичке сврхе. Ипак, важније од премијерове способности да трпи је да разумемо мотивацију: он шаље поруку да је вреднији од критичара, пример протестантске ревности.
Глумац наставља истраживање читањем премијеровог ускршњег текста у „Вечерњим новостима” у којем слави марљивост Ђоковића и Џордана. Наводи број изгубљених мечева и промашаја Летећег Мајкла који га нису омели да постане легендарни кошаркаш. Пре свега, Џордан је превазишао доста већу препреку када није примљен у средњошколски тим, али уз рад и нагли физички раст, стигао је до Универзитета Северна Каролина, где му је тренер био велики Дин Смит. Прве сезоне у Чикагу су биле тешке, али уз промене у тиму са Филом Џексоном на челу, Булси постају победнички тим. Ово је далеко нијансиранија слика у којој рад није једини фактор, као ни у случају Новака – тимски, стручни план је основа, а рад је начин да се стратегија спроведе. Другим речима, могуће је да радите пуно, а да постигнете врло мало ако се не ради паметно и ако тим не ваља.
Премијер у свом тексту упада у редукционизам: мотивациону психологију за појединцe примењује на сложенији друштвени проблем Србије. Зашто – пита се глумац. Зато што свој лични препород и залагање меша са вођењем земље. У негирању сопственог ега заправо истиче себе, а не институције и стратегију. Као људи који су нападно скромни, размишља глумац. У „Ћирилици”, премијер набраја квалитете светских лидера јер од свакога може нешто да научи. Говори пуно о себи, а причу о другима своди на снагу, упорност, непопустљивост и чврстину, што делује нарцисоидно. Забрињавајуће је што помиње и Орбана и Ердогана као снажне вође. Дакле, глумац тумачи лик који се остварује у времену када нема светлих контрапримера ни у влади ни у домаћој назови елити, ни напољу, када његове економске пројекте подржава бирократизовани Брисел који се већ огрешио о Европљане и ствара услове за локалне ауторитаризме.
Глумац преузима став вође и верује да је лик премијера једини светли пример у датим околностима. Како се то глуми? Тако што се учитава лоша намера у свако питање новинара или супротстављaње – они који су против су кочничари и зли. Персонализују се и политички потези: лично ће да замоли шеика Мухамеда да нам помогне за један до два хеликоптера. При том је Ел Абар за „Арабијан бизнис” изјавио да за пројекат „Београд на води” његова земља „има посебан интерес” и да он обавља„патриотску дужност”. Да ли ово значи да се не ради о чистом бизнису?
Глумац верује да ће будућност показати да је његов лик у праву, као у случају Ајфела или Газеле. Ајфелов торањ је више џиновска скулптура, па би пригодније поређење било са контроверзом око голотиње Победника када је требало да буде постављен на Теразијама. Зашто премијер не помене Бразилију као велики прогресивни пројекат Ле Корбизјеових ученика који је потпуни промашај, иако је награђиван? Контрапримери и медијска критика би разводнили дискусију, а премијер верује да права власт има храбрости да доноси непопуларне одлуке, макар и грешила, и зато истиче трпељивост.
Други ликови би се у филму низали као код Гогоља. Тако је један опозициони функционер протрчао на београдском полумаратону кроз циљ иза мене, али сам га чуо да је заокружио време на мање од мог. Слагао себе за минут. Тако су и бројни политичари заокружили своје биографије докторатима. Промашаје ће представити као успехе. Све је то перформанс за читав ансамбл глумаца.
Био би то филм о личности премијера и друштвеном миљеу. Копија филма би касније нестала у приватизацији као што се догађа са фондом „Авала филма” (шест стотина наших вредних остварења!) за које се власт проглашава ненадлежном. Публика седи и гледа овај филм, чека шта ће да се деси са Србијом. У том чекању не схватамо да филмови пуно говоре о самој публици.
*Редитељ
Игор Симић
објављено: 24.04.2015

Ни на Косову Американци никада нису били формално „број један”. Тако су на челу Унмика били Француз Бернард Кушнер, Немци Михаел Штајнер и Јоаким Рикер, Финац Хари Холкери, Данац Сорен Јесен Петерсен, Италијан Ламберто Цанијери и Авганистанац Фарид Зариф, док су њихови заменици по правилу сви до једног били Американци, високи чиновници Стејт департмента – Чарл Брејшо, Стивен Шук, Лоренс Росин, Роберт Соренсон и актуелна заменица   Џенифер Браш која је у српској јавности остала упамћена по извештају који је 2009. године послала из Београда у Вашингтон, а који је објавио „Викиликс”, у коме је чланове Српске напредне странке назвала „аветима”, а Војислава Коштуницу „српским Носфератуом”, док је Србији приписала „незасит апетит за драмом и толерисањем хаоса”.

НЕДЕЉНИК

Због тога о својој последњој бици у Другом светском рату каже да је није водила против непријатеља, већ против – својих претпостављених.
– У Сремској Митровици смо се моји саборци и ја окупљали у новембру 1944, после ослобођења тог града. Стигла сам ауто-стопом из Београда, довезли су ме совјетски војници. Придружила сам се друговима, а нашем комесару сам рекла: „Спремај лој, идемо на Ламанш.” Сремску раван називали смо Ламаншем, јер је била испресецана препуњеним каналима и барама, а лој смо стављали на обућу да не пушта воду. Одговорио ми је да би, уместо да спремам лој, требало да се спремам за пут – сведочи Дана Милосављевић.
У штаб Друге пролетерске дивизије, у чијем је саставу била њена бригада, стигла је наредба да се се она као официр у чину потпоручника прекомандује у Централни комитет, где је требало да ради на вези и организовању омладине.
– Била сам решена да останем на фронту док не дотучемо и последњег Немца, усташу, љотићевца, четника... Али узалуд, брзо су ме пребацили у Београд. Одлучила сам да побегнем и већ фебруара 1945. кренула сам назад у Срем, на своју руку. Стигла сам до Земуна и тамо ухватила воз ка Илоку – прича Дана Милосављевић.