Kada kažem novine...

Политика

ТАЈНА И ЈАВНА ДИПЛОМАТИЈА

Зашто Кирби убеђује Србе да не руши Вучића
Амерички амбасадор позвао је уреднике политичких рубрика београдских медија на ручак дан након емитовања специјалне емисије „Рушење Вучића” на Телевизији Пинк, и то електронском поштом, а не китњастим позивницама са америчким грбом

Драган Стојановић
Неуобичајено је да амерички амбасадор преноси медијима разговор с премијером Србије и при том саопштава детаље међусобног ћаскања, инсистирајући нарочито на томе да САД не намеравају да руше српску владу. Када Мајкл Кирби јавно изјави да не намерава да руши Вучића, значи ли то да постоји и могућност да би у некој другачијој ситуацији, екселенција Кирби, у име Америке, могао да организује превремено исељење Вучића из Немањине 11? Тешко је поверовати да би то могао учинити амбасадор који је, изгледа, ближи пензији него дипломатској субверзији. Кирби, наиме, одлази из Београда у децембру.
Ипак, упада у очи то да је Кирби уреднике политичких рубрика београдских медија позвао на ручак дан након емитовања специјалне емисије „Рушење Вучића” на Телевизији Пинк, и то електронском поштом, а не китњастим позивницама са америчким грбом. Кирбију је очигледно журило да саопшти да Америка не ради на исељавању Вучића из владе. На ручку је био и гост из „Курира”, као што је већ одавно случај на америчким пријемима.
До пре 15 година није било тако. За исељавање српских политичких босова тада је био задужен Вилијам Бил Монтгомери, који је, пре доласка у Београд, столовао у Будимпешти. Али, пре него што је раставио Србе од Слобе, Монтгомери је, као врхунски амерички амбасадор за специјалне операције, пре тога развео Бугаре од комунизма, а Хрвате од туђманизма. Потом је Монтијева мисија била врло компликована, јер је досовска власт требало да се учврсти. Како је демократија клијала у српској политичкој башти, тако су и амбасадори били мање оперативни, а више салонски. Мајкл Полт је био далеко од тога, са бекграундом политичког секретара амбасаде у Панами када је војном акцијом САД склоњен диктатор Норијега. Камерон Мантер је наставио низ моћних амбасадора, формиравши проевропску владу Тадића и Дачића у клубу „Привредник”.
Тада, 2008. године, Мантер је најпре провео српске тајкуне кроз програм испирања биографија, а нарочито ону ситницу о зарађеном првом милиону. Потом су Мирослав Мишковић и Драган Томић, некадашњи директор „Симпа”, историјски помирили демократе и социјалисте, спречивши формирање владе коју би чинили ДСС, СПС и радикали. Осим што је Мантер био први амерички амбасадор који је положио венац жртвама НАТО бомбардовања, али и свирао клавир на џез концертима, његова агенда је садржала много озбиљније послове. У његовом мандату је проглашена независност Косова, запаљена је америчка амбасада, а Мантер је касније у својој књизи „Друга Америка: америчка дипломатска служба и дипломатија 21. века” признао да се осветио Војиславу Коштуници, кога је сматрао одговорним за паљење америчке амбасаде. Мантер је, наиме, преобратио Ивицу, понудивши му, уместо новца, међународни легитимитет. После значајне мисије у Ираку, те места амбасадора у Пакистану, Мантер се вратио тихо, 2013. године, као саветник одбора директора СББ-а, највећег балканског кабловског оператера. Тада је Мантер одбио да одговори да ли је његов повратак претходница доласка медијске коњице, Си-Ен-Ена, на Балкан.
То се није испоставило као пуко нагађање, нити је Мантер био једини бивши амерички званичник чије се име помиње у вези с пословима СББ-а, јер се на челу Глобалног института америчке инвестиционе компаније ККР, која је купила већински део СББ-а, налази Дејвид Петреус, бивши шеф ЦИА.
И пре него што је Телевизија Н1 почела са емитовањем, Вучић и Петреус су се сусрели, а потом и вечерали заједно, док су таблоиди спекулисали да ли се нова Н1, као експозитура Си-Ен-Ена, формира како би заправо рушила председника владе Србије.
Неуобичајено искакање Мајкла Кирбија из дипломатских шина и хитан ручак са уредницима и новинарима београдских редакција, делом може бити повезан са извештавањем ове телевизије. Таблоиди и комерцијалне телевизије наклоњене Вучићу, после премијерове посете Москви, препознале су у прилозима Н1 и „Курира” наводно савезништво у некаквом атаку на Вучића. Мада циници примећују да у том контексту није поменута „Гранд продукција”, чији су власници били Саша Поповић и Лепа Брена. Наиме, нису наглашаване ни евентуалне антирежимске субверзије Аце Лукаса или Јелене Карлеуше. Петреус је, купујући српске медије, пазарио и грандовску народњачку машинерију, као пандан пинковизији Жељка Митровића.
Али, критичко извештавање се ваљда подразумева и оно не мора бити обавезно инспирисано америчким амбицијама за рушењем режима. Јер, како иначе објаснити чињеницу да је саветник напредњака управо Бил Монтгомери, који утиче значајно и на Вучићево поимање стварности. Нарочито међународно. А тамо сија немачко сунце. Чињеница да је Мајкл Кирби амбасадор који се махом бавио конзуларним пословима и кога чека пензија представља и персонални показатељ геополитичке тенденције о којој је говорио бивши амбасадор Србије у Вашингтону, професор Иван Вујачић.
На конференцији „Изазови спољне политике”, Вујачић је рекао да је Балкан изгубио за САД геостратешки значај који је имао у време бивше Југославије. Вујачић је такође указао на то да САД не врше пресију да Србија уђе у НАТО јер, како је истакао, они добро знају каква је перцепција великог дела српског народа о том војном савезу.
Вујачић је категоричан: свака влада која спроводи политику попут српске, а која подразумева договоре с Приштином и сарадњу са Сарајевом, има подршку САД, јер – то смирује тло на терену.
Србија је, са друге стране, приоритетна држава за Русију, што је потврдила не само посета Вучића Москви, коју је амбасадор Чепурин оценио историјском, већ и недавни интервју „Политици” Алексеја Пушкова, моћног шефа међународног комитета Државне думе Русије. Али, ту дилему је раскрстио и сам Вучић обећањем да његова влада неће увести Русији санкције.
Свеједно, Вучић је у политичком смислу најбољи ђак Ангеле Меркел. Српски дипломата који није желео да га именујемо, а који одлично познаје немачку спољну политику, каже да су Американци, заузети проблемима у многим деловима света, Европљанима препустили Балкан.
– Земље Балкана схватају ко је истински газда у ЕУ. Мало се зна да је чак две трећине технологије у Србији немачког порекла. Вучић је схватио шта Немци желе и како се постаје њихов партнер од поверења. Немци су, наиме, врло директни. Некада су груби, али и врло отворени. Они су мање склони закулисним играма. И ја сам имао врло непријатне контакте са њима, али сам бар знао на чему сам – каже нам познати дипломата.
Оно што је Вучић схватио Борис Тадић није. Када је Ангела Меркел дошла у Београд, захтевајући од бившег председника Србије конкретне мере у отопљавању односа Београда и Приштине, Борис није схватао да својим колебањем, а потом и одбијањем, постаје бивши за фрау Ангелу.
Вучић схвата још нешто. Да ће Бриселски споразум, ма како на први поглед неповољан за Србе, с временом добити значај Дејтонског споразума, док ће Албанци тај исти споразум у Приштини схватити као чин националне издаје.
Има ли Немачка исти утицај и у Хрватској? То може показати избор следеће владе. Драго Пргомет, одбегли „хадезеовац” који се придружио Мосту, највећем изненађењу хрватских избора, који чини група локалних угледника који су уздрмали загребачки политички естаблишмент, преговарао је иза леђа с лидером СДП-а Зораном Милановићем. Потом је Пргомет виђен у америчкој амбасади, те се намеће закључак о коме се и раније шапутало у дипломатским круговима: да Американци подржавају актуелног премијера и лидера СДП-а Зорана Милановића, а Немци шефа ХДЗ-а Томислава Карамарка. Том утиску је допринео и, бар малчице, званични Београд. Наиме, Вучић је одмах након избора честитао Карамарку на добрим изборним резултатима, што ће рећи – на победи. То је, осим Вучића, учинила само још и хрватска председница, чланица ХДЗ-а Колинда Грабар Китаровић.
Разлог што Американци благонаклоно посматрају Милановића може бити и тај што му је кампању водио пи-ар стручњак из Америке Александер Браун, значајно копирајући кампању Барака Обаме. Осим у случају хистеричног Милановићевог понашања на почетку мигрантске кризе, када је покушао да придобије националистички део бирачког тела.
Међутим, наш саговорник који добро познаје не само немачку већ и хрватску политичку сцену сматра да је заправо немачка наклоност према Карамарку и Милановићу одређена партијском припадношћу. Тако ЦДУ подржава Карамарка, а немачки СПД подржава Милановића.
Карамарко, такође, има изузетно доброг представника за односе са страним земљама. То је интернационални секретар ХДЗ-а Миро Ковач, који је био амбасадор у Француској и Немачкој. Он надомешћује Карамаркове међународне контакте и слабо познавање страних језика. Није ли то карактеристично и за Ивицу Дачића? Наш саговорник претпоставља да ће Ковач, у случају да Карамарко постане премијер, бити шеф дипломатије.
Уосталом, утицај страних амбасада, а нарочито америчке, о којима се радо спекулише, биће много јаснији у следећем издању „Викиликса”.
------------------------------------------------------------------
Амбициозни Дитман и тајанствени Скот
Да Немачка има дугорочне планове у Србији и на Балкану, показује избор Аксела Дитмана, доброг познаваоца прилика у Србији и заговорника проширења ЕУ, за њиховог амбасадора у Србији. Амбициозни Дитман је млади лав немачке дипломатије и за време претходног министра спољних послова Гвида Вестервелеа радио је у Одељењу за Европу при немачком МСП-у, где се бавио управо питањима спољне политике ЕУ и западним Балканом.
Према писању медија, Мајкла Кирбија ће заменити Кајл Р. Скот, који је од прошле године виши сарадник Стејт департмента у Немачком Маршаловом фонду. Претходно је био генерални конзул САД у Милану од 2011. до 2014. године и директор Канцеларије за односе са Русијом од 2009. до 2011. године. Такође је био заменик шефа мисије САД при ОЕБС-у од 2005. до 2009. и саветник при мисији САД у ЕУ у Бриселу од 2003. до 2005. године. Радио је и при амбасадама САД у Будимпешти, Загребу, Москви и Тел Авиву. Говори неколико европских језика, међу којима руски, хрватски, српски, италијански, немачки, мађарски.
Александар Апостоловски
објављено: 15.11.2015.

Рушење Вучића


Аутор: Љиљана Смајловићуторак, 24.11.2015. у 22:00


Ко руши Александра Вучића? Далеко од тога да се ругам идеји да га неко руши, напротив. Много је оних којим смета, а многи којим смета имају пара и утицаја напретек, поседују и „меку” и „тврду” моћ.
Али све ми се више чини да међу онима који руше Вучића има и оних који му желе добро.
Кажем то зато што ме је запрепастила вест да је ухапшен Андреј Фајгељ. То што је јуче пуштен не мења ништа јер тужилац изгледа намерава да га кривично гони, и то због „насилне промене уставног поретка”, то јест кршења члана 309 Кривичног закона Србије.
Нисам Фајгељев истомишљеник. Није ми било симпатично кад је као директор Културног центра у Новом Саду забранио студентску изложбу јер је проценио да један рад „скрнави лик Христа”. Свеједно сам му понудила да у „Политици” објасни свој поступак. Код нас је мало људи који имају храброст својих уверења, већина се држи конвенција и сталешког мишљења.
Није ми на крај памети да браним његову насилну политичку реторику. Знам да ни Европска конвенција о људским правима, ни први амандман на амерички устав, не штите баш сваку врсту политичког говора. Право на слободан говор не даје вам ни право да викнете „Пожар!” у препуном биоскопу јер паника која тако настане угрожава живот људи који ће нагонски да појуре према излазима да се спасу.
Али будимо озбиљни. Злосрећни Андреј Фајгељ највећу опасност представља сам за себе. Његова „Јутјуб” проповед против Александра Вучића сада има десетине хиљада улаза више него пре него што је ухапшен, али сигурно не угрожава ни уставни поредак ове земље, ни премијера с највећом подршком у новијој историји Србије. Зато ми је хапшење Фајгеља неразумљиво и неприхватљиво. Оно је знак неке нервозе којој не видим смисла.
Ја сам лаик, али полицији и тужиоцима неко стручан мора да каже да није ни европски ни демократски да се кривични закон користи за спречавање неодговорних политичара да јавно износе неодговорна, погрешна или погрдна мишљења.
А кад би се то смело, тужиоци у Америци би ових дана имали пуне руке посла. Тамо је у току предизборна кампања у којој се републикански кандидати такмиче у томе ко ће пре да затражи да се затварају џамије, муче заробљеници, да се у посебне регистре као сумњиви заводе сви људи исламске вероисповести. Ових дана један црначки активиста претучен је на предизборном скупу Доналда Трампа. Кандидат је на Фокс телевизији изјавио да је човек који је покушао да прекине његов скуп заслужио то што му се десило јер је био „несношљив”. Трамп иначе и даље убедљиво води на листи кандидата за републиканског председничког такмаца.
Можда мешам жабе и бабе, али ми није јасан свет у ком је професор на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу у затвору, док је Доналд Трамп све ближи кандидатури за председника САД. Ту нешто није у реду.

Пронађено у преводу
Данас у појму културна деконтаминација опстаје оно најгоре из деведесетих – склоност да другачији људи буду посматрани као гамад, отпад и смртоносна претња
Аутор: Зоран Ћирјаковићсубота, 23.01.2016. у 22:00

Илустрација Д. Стојановић
Угледна америчка новинарка, новајлија на Балкану, била је после 5. октобра збуњена када је чула за невладину организацију у чијем се називу помиње културна деконтаминација: „Деконтаминација? Али ја желим да пишем о људским бићима”.
Значење и смисао често буду изгубљени у преводу. Неки од великих холивудских хитова успех дугују овом непресушном извору неспоразума и фрустрација. Али, некада нам превод може помоћи да разумемо тешке, опасне или подмукле речи које су се одомаћиле, флоскуле које често изговарамо не размишљајући шта тиме говоримо и призивамо или кога, можда несвесно, избацујемо из домена људскости. Дакле, о чему говоримо када кажемо деконтаминација?
Та реч се широм света користи искључиво у контексту загађења изазваног пошастима као што су опасни вируси, радијација, отрови или пацовски измет. Нажалост, Србија је била прва у којој је контаминација пре две деценије везана за нешто што (националистички) неистомишљеници носе у себи. Од тада у овом значењу није стигла много даље од Републике Српске, која је временом добила и своју „Другу Српску” и одговарајући огранак „индустрије холокауста”. Данас у појму културна деконтаминација опстаје оно најгоре из деведесетих – склоност да другачији људи буду посматрани као гамад, отпад и смртоносна претња.
Страни језици могу помоћи да боље разумемо и неке фразе које звуче сасвим бенигно. На пример, свако ко на енглеском данас изговори „буди културан” или „он је некултуран” може да рачуна да ће бити исмејан и обележен као бесрамни сноб и деветнаестовековни елитиста.
ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ