Kada kažem novine...

Šuvar i varivo wrote:Ovo sam srocio kao umereni republikanac koji oce senatorsko mesto u plavoj drzavi al ne bi da otudji bazu

zadovoljan sam

William Murderface wrote:Ma okej, samo me zanima ako možeš da ekspliciraš (ne moraš na uskrs ) koren te moralne nelagode. Možda ti se čini da je nelagoda moralna, a to zapravo nije, a možda, kao i u nekim drugim situacijama, nema pravih razloga za nju.

Recimo, ne vidim šta bi bilo moralno problematično u primeru koji si naveo.

William Murderface wrote:Bila bi, ali nije.

Upravo te zbog toga i pitam da li si siguran da je nelagoda moralne prirode. Ovo što ti navodiš nije moralni razlog, nego neke neodređeni osećaj (možda smislen) da bi stvari bile bolje kada bi to nešto nekada postalo beba. Ali ako niko nije povređen (ako zapravo još nema nikog ko bi bio povređen), ne vidim kako bi nelagoda mogla da bude moralna.

Primera radi, pre neki dan sam prošao pored tek zasađenog drvoreda, odnosno, još uvek ne drvoreda, nego reda mladih stabljika, koje nažalost nikada neće izrasti u stabla, jer ih je neko sve do jednog polomio . Osetio sam jaku nelagodu koja prevazilazi žalost zbog uzaludnog truda onog koji je ta drvca sadio. Nelagoda je imala jasne veze sa tim što ta drvca neće postati drveće i što im je život prekinut, a verovatno i sa brutalnošću onoga koji je za to kriv. Ne mislim da je moja nelagoda besmislena, niti da je čist animistički atavizam, ali svakako ne bih rekao da je moralna.

ostap bender wrote:

William Murderface wrote:Bila bi, ali nije.

Upravo te zbog toga i pitam da li si siguran da je nelagoda moralne prirode. Ovo što ti navodiš nije moralni razlog, nego neke neodređeni osećaj (možda smislen) da bi stvari bile bolje kada bi to nešto nekada postalo beba. Ali ako niko nije povređen (ako zapravo još nema nikog ko bi bio povređen), ne vidim kako bi nelagoda mogla da bude moralna.

Primera radi, pre neki dan sam prošao pored tek zasađenog drvoreda, odnosno, još uvek ne drvoreda, nego reda mladih stabljika, koje nažalost nikada neće izrasti u stabla, jer ih je neko sve do jednog polomio . Osetio sam jaku nelagodu koja prevazilazi žalost zbog uzaludnog truda onog koji je ta drvca sadio. Nelagoda je imala jasne veze sa tim što ta drvca neće postati drveće i što im je život prekinut, a verovatno i sa brutalnošću onoga koji je za to kriv. Ne mislim da je moja nelagoda besmislena, niti da je čist animistički atavizam, ali svakako ne bih rekao da je moralna.

zamalo da prodjes ko nice  u torinu:D

Neven Cvetićanin

Ćutanje elite
Pešadincima je možda lakše vladati, ali samo konjica dugoročno rešava stvari
U srpskom društvu, sociološki rečeno, postoje mnogi društveni rascepi. Odvajkada, Srbi se dele na prozapadne i proistočne, nemačkare i rusofile, republikance i monarhiste, Prečane i Srbijance, moderniste i konzervativce, građane i seljane. Skrpiti sve te društvene rascepe je već posao za mađioničara, a ne za običnog smrtnika, te otuda kod nas sve kratko traje – ustavi, političari, spoljnopolitička i unutrašnjopolitička usmerenja. Srećno integrisane nacije imaju stoletne ili makar višedecenijske programe kojih se drže i državnike koji ih sprovode. Mi sve radimo od danas do sutra, a pojava državnika kod nas je retka, naprosto zato što je društveno tlo toliko trusno, da neko zaista mora da ima vanredne sposobnosti da bi na takvom živom pesku nešto izgradio. Lako je biti državnik u Britaniji ili Švedskoj, gde su društva zdravo integrisana i gde ljudi vekovima znaju šta su im okviri i što im je činiti, teško je biti državnik u Srbiji, gde se uvek iznova moraju praviti mostovi između različitih, često i posvađanih, delova društva.
Jedan od vidljivih i dubokih društvenih rascepa kod nas, koji smo retko kada uspeli da „zakrpimo”, jeste onaj između elite i naroda. Narod je uvek bio podozriv prema eliti, a elita je, često veoma otvoreno i direktno, prezirala narod. Svako je tu imao svoje razloge koji su, i sa jedne i sa druge strane, bili validni. Svako je tu imao i svoje heroje i antiheroje. Oni koji su imali naklonost jednog pola, često su bili prezreni od drugog pola, a veoma retki su bili oni koji su uspevali da pridobiju i elitu i narod, i konjicu i pešadince. Jedan od takvih je bio, na primer, Pašić, koga elita nije naročito volela, ali s kojim je sarađivala, jer je bio lukav i znao je da ugodi eliti diplomatskim ophođenjem. Jer elita je osetljiva biljka i ne može se sa njom kao sa sirovim pešadincima koje je vazda lako bilo zadovoljiti berićetnim funkcijama i višim činovima. Za razliku od pešadinaca, konjica je svoje činove sama stekla (ili nasledila) i najčešće je samo tražila – poštovanje i da joj se niko ne meša u rad. Jedna od tajni Pašićevog uspeha u odnosu sa elitom je bila ne samo poniznost lukavog diplomate, već i pragmatičnost inženjera koji bi delegirao poslove obrazovanim delovima tadašnje srpske elite, ne mešajući im se u posao. Pašića je narod voleo, a elita ga je podnosila, što je, s obzirom na naše prilike, odličan rezultat.
Nadalje, Tito je povukao jedan deo elite za sobom (Koča Popović, Vladimir Velebit itd.), ali je drugi deo, ostatke stare građanske klase, nimalo nežno, rastočio, oslanjajući se više na narodne mase. No, Tito je, kao i Pašić, bio majstor u tome kome će delegirati poslove, te je za one najviše državne birao elitne i kvalitetne ljude, često veoma pragmatično i bez mnogo predrasuda.
Njegov nesuđeni epigon – Slobodan Milošević – nije imao toliko smisla za kvalitetnu kadrovsku politiku, te je svojim nabusitim stilom odbio od sebe mnoge elitne kadrove, koji su od tog vremena naprosto u nekoj vrsti političke apstinencije.
Petooktobarski lideri – Đinđić, Koštunica i Tadić – samo su delimično i na mahove uspeli da probude elitniji deo društva, koji bi se, po pravilu, nakon faze kratkotrajnog entuzijazma, ponovo povlačio u sopstvene profesije i tišinu. Najkvalitetniji i najobrazovaniji deo Srbije je u toj apstinenciji ostao sve do danas, te (auto)percepcija aktuelnog premijera Aleksandra Vučića da nema podršku elite jeste tačna. U Srbiji imamo jaz, koji, istina, nije od danas, između najkvalitetnijeg, najobrazovanijeg i najelitnijeg dela društva i političke klase. Ima u aktuelnoj vladi elitnih ljudi u svojim profesijama, poput Tasovca, Udovički, Vujovića i Udovičića, ali ih nema dovoljno, a pogotovo ih nema dovoljno po vertikalama upravnog aparata. Umesto toga imamo i dalje kao endemsku pojavu autsajdere i priučene partijce.
Naposletku, reforme i bilo kakvi napori da se uredi Srbija ne mogu uspeti ako se u to ne uključi najkvalitetniji i najobrazovaniji deo društva. Pešadincima je možda lakše vladati, ali samo konjica dugoročno rešava stvari. A da bi se pridobila konjica, potrebno je, pre svega, kadrovsku politiku i državnu hijerarhiju ustrojiti prema kvalitetu, a ne po tome koliko je ko zalepio partijskih plakata u kampanji.
Pešadinci su nužnost savremene (demokratske) politike: mora neko i da lepi plakate i vozi od sela do sela u kampanji, jer bez podrške plebsa nema izbornog rezultata. Ali bez podrške elite bilo koji izborni rezultat je samo mrtvo slovo na papiru i apstraktan broj, jer poslove uspešno mogu da završe samo oni koji o njima nešto znaju.
*Naučni saradnik na Institutu društvenih nauka u Beogradu
Neven Cvetićanin
objavljeno: 16.04.2015