Kada kažem novine...

beatakeshi wrote:Ako ovo prođe (ćirilica, porez) hoće li Paće da dobije besplatan internet?

William Murderface wrote:Ovde upravo pričaju o Ljulji Smajli

http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=1307410

Tražena stranica ne postoji na našem sistemu

Šuvar i varivo wrote:Nisam to video u ovom tekstu, moguće je da je to na umu Smajlovićevoj i njena uloga u svemu ovome što se dešava je čudna (u suštini na Vučićevoj strani ,kad je važno da se bude) , ali mislim da je ovo jedna od starih prva druga Srbija rasprava i da je tu ona na sasvim ok stani...

Kapitalizam je ozbiljan dugotrajni projekat levice

Dobrica Ćosić je to dobro definisao kada je rekao da će ljudska prava doći Srbiji glave.

Јелена Попадић

Куда води жигосање аутора
ПОЛЕМИКА - поводом текста „Куда води жигосање НВО”

Изгледа да представници невладиних организација само на речима цене истраживачко новинарство, а и то само док конкуришу за пројекте. Тада се представљају као најбољи познаваоци норми истраживачког рада у нашој професији, које декларативно снажно подржавају. Ипак, њихов поглед се драстично мења када јавност заиста сазна мало више о финансирању активности представника НВО. Понашају се као да имају неприкосновено право да послују под велом тајне и да не откривају колико новца добијају од државе, а колико од страних партнера.
Изгледа да ми је пошло за руком да текстом „Држава за НВО годишње издваја колико и за науку”, који је Политика објавила 11. јуна, ујединим и левицу и десницу, и Фонд за хуманитарно право, и Петра Луковића (оснивача портала „Е-новине”), и Маринка Вучинића, представника „Нове српске политичке мисли”. Сложни су у оценама да нисам професионална. На рад невладиног сектора гледам једнострано, политикантски, са непримереном дозом цинизма, учвршћујем предрасуде...
У праву је публициста Маринко Вучинић када у тексту објављеном јуче у „Политици” каже да се од стабала често не може видети шума. Разумем да је овом оснивачу Београдске отворене школе, активисти „Нове српске политичке мисли” и Напредног клуба цивилни сектор веома близак, али ме чуди да се човек са толиким искуством у невладином сектору није запитао зашто држава уплаћује десетине милиона динара одштете жртвама кршења људских права на рачун Фонда за хуманитарно право. Да ли је уобичајена судска пракса да се накнада оштећенима исплаћује преко рачуна њихових правних заступника? Није.
У ауторском тексту „Куда води жигосање НВО?”, Вучинић признаје да за политикантско виђење невладиног сектора није крив аутор ових редова, већ понајвише сам тај сектор, „јер је његова укупна делатност сведена на медијско експонирање неколико тзв. људскоправашких организација, које често прате актуелну политичку конјунктуру”. Ипак, заборавио је да за политизацију невладиних удружења макар мало „окриви” и самога себе. Ни Београдској отвореној школи политички активизам није био стран. Једна од њених првих генерација учествовала је у организацији студентских протеста деведесетих година, а поносно истичу да су активисти „Отпора” похађали њихове курсеве.
Немам ништа против тога. Политика је свуда око нас, али можда је ипак крајње време да се престане с праксом тражења скривених намера кад год се објаве до тада непознати подаци о пословању одређених важних друштвених чинилаца. Јер, коме може да смета када грађани сазнају где завршава новац пореских обавезника?
Јелена Попадић
објављено: 24.06.2015.

Љиљана Смајловић

Латинично подметање
Одговор Драгољубу Жарковићу
Једна од првих ствари које сам урадила када сам 2005. дошла на чело редакције „Политике” била је да Драгољубу Жарковићу понудим колумну у „Политици”. Да се разумемо, нудила сам колумну и Биљани Србљановић: сматрала сам, тада као и сада, да је Србији потребан лист отворен према свим политичким опцијама, лист који зна да они који своје политичке противнике приказују као чудовишта у ствари настоје да се унапред ослободе обавезе да слушају њихове аргументе.
Смењена сам 1. октобра 2008. године, али ми је било веома жао када је Драгољуб Жарковић пола године касније престао да пише у „Политици”. Одбио је да прихвати смањење хонорара, а последњу колумну објавио је 27. марта 2009. У фусноти се опростио од читалаца речима: „Сасвим је у реду да се с променом концепта мењају и извођачи радова.”

Сада тврди да је одбио да пише за „Политику” из солидарности што сам ја срамно најурена с позиције главног уредника. Из тога би ваљда произишло да је срамно, нелојално што га критикујем кад обмањује читаоце.
Читалац ће сам да одлучи верује ли у оно што је Жарковић на ћирилици објавио шест месеци после моје смене или у оно што на латиници објављује шест година касније (не пет, како пише у његовој колумни у „Блицу”).
Сви ћемо се, међутим, са њим лако сложити да се „професионалност новинара мери са оним што је написано и објављено, а не врстом писма”, јер у Жарковићевом је подметању латиница потпуно недужна.
Љиљана Смајловић
објављено: 24.06.2015.

Коментари

Андреа Јовановић

Алергија на народ

До пре три године, кад је по први пут отворено уведена неолиберална реторика стезања каиша, две основне и – можемо слободно рећи – једине политичке опције биле су либерализам и национализам. Њихови сукоби, препирке и расправе одређивали су сваки сегмент јавног живота Србије. Тај зачаран круг је, међутим, служио само одржавању статуса кво, а те две опције, ма колико на први поглед међусобно неспојиве, користиле су ову супротстављеност и зарад сопственог самоодржања. Колико год се презирали, либерали и националисти једни без других не могу.
Како се левица нашла између две ватре у овој самодовољној симбиози? Врло једноставно – урадила је нешто што је из либералне перспективе неопростиво: употребила је реч „народ”. Само током протекле недеље, на порталу „Пешчаник” објављена су чак три текста у којима се сугерише да је свака употреба овог појма „кобна” због његове злоупотребе у недавној прошлости. Оштре замерке упућене су и мом одговору професорки Даници Поповић у „Политици”, где сам неолибералну позицију назвала „антинародном“.
Део либералне елите тврди да жели да подржи настајуће леве струје у Србији, али пре тога би да се увери у то да оне нису „народне”. Дозволиће либерали чак и радничку класу (термин који су деведесетих здушно препустили Милошевићу, СПС-у и ЈУЛ-у), само ако одустанемо од народа. Народ „припада” њиховим непријатељима, националистима или десничарима, како хоћете, и ако левица жели либерале на својој страни, мораће народа да се окане.
Увек је занимљиво видети шта избија када се загребе по површини. Колико год наизглед били различити, и либерали и националисти „народ” виде искључиво кроз једну те исту призму. Свевши га на његову националистичку конотацију, први га као таквог избегавају, а други идеализују. А народ, бивајући народ, нема превише везе ни с једним („заосталим и лењим”) ни са другим („небеским и непокоривим”) тумачењем; он је увек био оно што јесте: експлоатисана радничка класа.
Током окрутне транзиције у ових двадесетак година на Балкану, радници су престали да свој интерес посматрају као класни и почели су да доживљавају себе као народ. Уосталом, ти исти либерали су их годинама убеђивали да класе у ствари и не постоје. За њих постоје само појединац и његова слобода да изабере да буде експлоатисан или да нестане. Но, како људи, појединачно свако од нас, постоје само као друштвена бића, радничка класа је своју међусобну солидарност почела да развија управо кроз припадност народу. То свакако има и етно-националистичке елементе, али није сводиво на њих.
Настајућа левица у Србији зато никако не би смела да пристане да буде увучена у овај сукоб. У овим околностима, њена политика мора бити народна. Буде ли допустила да маштари о некаквим савршеним политичким субјектима, по њеном (или туђем) укусу, никада неће успети да ради заједно са стварно постојећом, обесправљеном радничком класом. Уосталом, ствари се увек могу мењати једино кроз смислено политичко деловање, а праксу са фантастичним измаштаним субјектом не можете имати.
Левица мора да почне да поставља услове, а не да реактивно улази у игру у којој ће увек губити. Потребно је зато проблематизовати и популарну тезу о некаквом природном савезништву тзв. левих либерала и левице. Историја је, нажалост, препуна оваквих примера и сваки од њих би се завршавао на исти начин: капитализам би се стабилизовао, левица би постала сувишна и либерали би је одбацили, заједно са свим њеним елементима, па и борбом за интересе радничке класе.
Стога, ако либерали желе сарадњу са левицом, онда би морали да се некако излече од своје алергије на народ.
С друге стране, ни левица није хомогена. Зато, у погледу правца који би требало да заузме, увек је добро присетити се оне старе и, нека вас не зачуди, Лењинове: „Између десног сељака и руског либерала лежи цела провалија. Први је на речима одан старој власти, а на делу се бори за земљу. Други се на речима бори за народну слободу – а на делу ствара друго поробљавање сељака. Нама ће сигурно више одговарати пут с ’десним’ сељаком него с ’либералним’, ’демократским’ кадетом.”
Чланица Колектива Герусија
Андреа Јовановић
објављено: 26.06.2015.