Kada kažem novine...

beatakeshi wrote:
Ovo je mnoooogoooo tužno. On jadan, narcisoidnonacionalni pesnik pastirskih doskočica, jadne novine koje ovo objavljuju, idealno štivo za ovo kišno veče.
Mučeni Pesnik Besednik.

Владимир Симовић

Куд се деде политички аргумент?
Поводом текста ,,Инвазија марксоваца”
У претходном тексту упутио сам критику Зорану Ћирјаковићу да у својој анализи левице није конструктиван, али нисам помишљао да је истовремено и злонамеран. Његов последњи текст, објављен у „Политици” 3. марта, у овом другом ме, нажалост, демантује. Уместо да на аргументе одговори аргументима, Ћирјаковић претећи прелази на терен злонамерног ад хоминем обрачуна и игра на карту таблоидне дискредитације.
Ћирјаковићев текст је срочен на начин који, фокусирајући се на индивидуе, политику ефективно скида са тапета. Иако тобоже критичар неолиберализма, аутор у том смислу остаје део неолибералног идеолошког тока који се труди да, под велом наводне објективности, деполитизује и обесмисли било какву колективну борбу у нашем друштву.
Његов покушај дискредитације нових левих иницијатива базира се на замишљању некаквог идеалног субјекта леве политике. Функција тог имагинарног субјекта није ништа друго до да легитимише Ћирјаковићеву „критику”. Ефекти овакве поставке своде се на пуки конформизам аутора и прикривају, чак и легитимишу његову политичку инертност. Ипак, илузија је цинизма да стоји изван и изнад политичких и друштвених процеса. Ако је врхунац Ћирјаковићеве политичке анализе јефтина дискредитација левих снага у Србији, јасно је на чијој страни барикаде он фактички стоји. Привидно добронамеран, Ћирјаковић заправо обавља агресиван идеолошки рад којим се даље маргинализује левица. Када се принципијелна политичка питања замене таблоидним денунцијацијама, политичко се ефективно своди на илузију. Тиме се у другом кораку доприноси утврђивању постојећег стања као јединог могућег.
Други ниво Ћирјаковићеве реакције је покушај да редукује спектар тема којима би левица требало да се бави. Но, политика левице је свеобухватна и није је могуће сузити на ову или ону појединачну тему. У питању је политика која се заснива на интересима свих који живе од свог рада. Левица се супротставља капиталистичком систему који прожима све поре друштва и који је скројен тако да обезбеди максимизацију профита, а не задовољење потреба људи.
У том смислу за левицу су важна чак и питања посечених платана. Али левица овом питању не прилази из сентименталних разлога жала за старим стаблима, већ пре свега из протеста због недемократског управљања јавним буџетом.
Левица заступа интересе радништва. Леви самит Србије су покренули радници и раднице предузећа која су у периоду рестаурације капитализма темељно уништавана. Сви они воде борбу против приватизације, за радна места и радничко управљање, а у тој борби су неретко наилазили на отпоре владајућих структура.
Ипак, у тренуцима када се капитал неометано креће целом планетом, затварање само у границе националних држава довешће до неминовног пораза. Ефекте таквог затварања можемо свакодневно осетити. Наиме, под изговором подизања конкурентности и привлачења инвеститора, наше владе активно снижавају цену рада, али и основна права радника и радница мењајући законе о раду. Затварање у националне оквире у периоду глобалног капитализма значи интензивирање такмичења између радништва различитих држава у томе ко ће бити више експлоатисан. Стога је политика левице супротстављена како економској и војној доминацији великих сила, тако и локалним национализмима, али и аутошовинизмима.
Левица не оставља ни једно питање по страни, а њена улога није да „води рачуна о нечијим мукама”, већ да креира политичку алтернативу и позива на солидарну акцију. Но, очигледно да Ћирјаковић у свом кабинету на приватном факултету није у позицији да јасно сагледа димензије левице и леве политике. Левица је у борби свих који се супротстављају смањењу плата и пензија, уништавању јавног школског и здравственог система, приватизацији последњих остатака својине коју је наше друштво удруженим снагама градило. Левица је борба против економске и патријархалне опресије над женама. Левица је оличена и у борби за јавни простор. Речју, левица је борба за друштво базирано на солидарности и потребама људи, а не на конкуренцији и интересима капитала.
Члан Центра за политике еманципације, једне од 17 организација чланица Левог самита Србије
Владимир Симовић
објављено: 12.03.2015.

Зоран Ћирјаковић

Идеални непријатељи неолиберализма
Поводом текста „Куд се деде политички аргумент?”, од 11. марта
Господину Владимиру Симовићу изгледа не иде радикално левичарење, па је у одговору на мој текст „Инвазија марксоваца” решио да, после смеле реинтерпретације односа исламиста према капитализму, да оригиналан допринос студијама медија.
Симовић, наиме, тврди да пуко цитирање ставова које је један активиста јавно објавио – под својим именом и презименом и уз истицање чланства у организацији која чини ударну песницу Левог самита Србије – представља „ад хоминем обрачун” и „таблоидну денунцијацију”. Додуше, активиста кога сам цитирао пише да сам само пренео његове „твитове који тематизују живот младих”.
Пошто ми Симовић замера због навођења личних имена и нашироког цитирања ставова левичарских организација, даћу једну целовитију слику деструктивног деловања и привилегованих „живота младих” радикалних левичара у Србији. Покушаћу да илуструјем зашто мислим да су они на путу да, цитираћу Симовића, „обесмисле било какву колективну борбу у нашем друштву”.
Алистер Кембел, бивши новинар порно магазина и уредник таблоида, који је постао стручњак за сахрањивање опозиције и медијских слобода, овде неће имати тежак посао. Националисти немају ниједног посланика у парламенту, демократе имају Борка Стефановића, а водећи радикални левичари јавно делују и понашају се као да су их заједнички дизајнирали и обучили Александар Вучић и Маргарет Тачер, најуспешнија гробарка левичарских покрета у новијој историји.
Ставове и животне идеале које сам цитирао може јавно да изнесе само неко ко не зна какав је „живот младих” у Србији, стотине хиљада оних који нису имали срећу да се роде као привилегована београдска деца нити имају дефицит морала који је потребан за удобан живот у донаторским баруштинама. Штавише, толико неодговорно и саможиво јавно деловање сугерише да је реч о некоме кога уопште не занимају муке сиромашних и истински маргинализованих људи.
Симовић ме оптужује за „дискредитацију левих снага у Србији”. Али, мислим да сам прекасно проговорио о снагама које дискредитују идеје које наводно заступају и сваки покрет у чијем саставу се налазе, па и Леви самит Србије. Тужно је да Симовић не увиђа да потпуна дискредитација таквог активизма представља предуслов јачања одговорне и делотворне левице, оне која, бар сама, неће моћним непријатељима нудити оружје којим могу да је у сваком тренутку униште у очима радничке класе, милиона понижених гласача који не сањају снове урбаних зависника.
Чини ми се да је наша радикална левица данас у канџама бунтовника без разлога и умишљених интелектуалаца у покушају, које су родитељи одавно увели у један перверзни, али ушушкани приватни комунизам. Они живе у транзиционом Дизниленду у коме су марксизам и анархизам сведени на адолесцентске поткултуре, идентитетски избор лењиваца са палестинском марамом око врата којима вишак адреналина не да да постану хипстери, али желе да буду кул.
Нажалост, деловање радикалне левице се овде углавном свело на дугачак обред прелаза за размажене вечне студенте, мамине и татине спонзонорце и спонзоруше, и цинични „пројектаријат”, неуморне скупљаче донација од разних штифтунга и фондација. Када, ваљда негде око четрдесете, буду принуђени да коначно одрасту, ти, углавном безбрижни, али љутити млади људи себе виде као „раднике” у култури и креативним индустријама. Идеална занимања су диск-џокеј, теоретичар и борац за права радника.
Али, ишао сам на неке од трибина и чини ми се да многи активисти радничке животе познају само са хиперестетизованих и стерилисаних фотографија Себастијаоа Салгада – на којима су нека од најсуровијих и најубитачнијих радних места на свету, где се живи кратко и умире од подмуклих болести које растачу сваку ћелију, представљена као дестинације које жарко желите да посетите.
Пошто је Симовић увео и једну прилично јадну, „ад хоминем” дисквалификацију, навешћу неколико ствари о себи. Немам кабинет, имам седам година радног стажа и до пре само неколико месеци могао сам да послужим и као пример прекаријата, несигурног рада. За више од седамдесет текстова, објављених током претходне две године у различитим рубрикама у „Политици”, добио сам укупно 109.000 динара. У „Времену”, у коме сам повремено објављивао текстове, плаћен сам још слабије.
Већина новинара у Србији су људи који, као и ја, воле да пишу, чак и за понижавајуће мале хонораре. Притом, над многима од нас се редовно иживљавају не само бахати режими који уживају подршку Запада, већ и разни „марксовци” и „констатиновићевци” који са тог истог Запада добијају обилне донације или удобно живе од резултата милошевићевско-транзиционог приватног предузетништва својих родитеља. Поврх свега, многи од самопроглашених либералних и радикалних левичара чине све да дезавуишу и „Политику” и „Време”, два најотворенија и најслободнија медија у Србији.
Све што могу је да одбијем да новим одговорима Симовићу наставим да дајем повод за јавно промовисање ових деструктивних паралевичара, који упорно одбијају да престану да доприносе опстанку „постојећег стања као јединог могућег”. Уз толико добре, идеалне непријатеље, неолибералима Вучићу, шта год данас била његова идеологија, и не требају савезници.
Факултет за медије и комуникације
Зоран Ћирјаковић
објављено: 13.03.2015.

beatakeshi wrote:хиперестетизованих и стерилисаних фотографија Себастијаоа Салгада