Dnevni SMS Slobodana Milosevica

Koja je uloga radničke klase u tim događanjima?
Pored mobilizacija kosovskih Srba, radnički štrajkovi su bili glavni društveni pokret odozdo u tadašnjoj Jugoslaviji. Radnici u svim republikama izlazili su pred lokalne skupštine zahtevajući da se zaustavi dalje socijalno raslojavanje i pozivali se na jedinstvo jugoslovenske radničke klase. Međutim, jugoslovenski samoupravljački sistem je bio fokusiran na pojedinačna preduzeća i nije stvorio institucije u kojima bi radnička klasa mogla samostalno da komunicira i povezuje se preko granica fabričkih kapija. Pozivi za klasnim jedinstvom su tako uglavnom ostali apstraktni, a politička birokratija na republičkom nivou je ostala glavni tumač interesa "sopstvene" radničke klase.
Stratezi ekonomskih reformi su se pak pribojavali industrijskih radnika kao glavnog društvenog aktera koji bi potencijalno mogao da obori reformski kurs. Liberalno orijentisani analitičari tog vremena stalno su upozoravali na opasnost mogućeg saveza između konzervativnijeg dela SKJ i industrijskih radnika. Postojala je bojazan da će se ponoviti scenario iz kasnih šezdesetih, kada su tržišne reforme potisnute pod pritiskom otpora odozdo, a radnička klasa dobila veća ovlašćenja unutar preduzeća putem niza zakonskih akata uvedenih tokom 70-ih. Nagli uspon Slobodana Miloševića se često tumači upravo kao rezultat jednog takvog saveza. Srpsko partijsko rukovodstvo je navodno nespremno dočekalo pad Berlinskog zida i okrenulo se savezu sa masama kroz nacionalizam umesto reformama.
Ovakva viđenja gube iz vida da je Milošević predstavljao novu vrstu pragmatičnog političara koji nije osećao obavezu da po svaku cenu čuva institucije proizašle iz socijalističke revolucije. On je čvrsto stajao na pozicijama tadašnjih direktora najuspešnijih preduzeća u Srbiji. Miloševićev ekonomski program je pratio neoliberalni duh vremena zagovarajući rezanje samoupravljačkih struktura unutar fabrika i šire otvaranje jugoslovenske privrede ka svetskom tržištu. Njegovo obraćanje radnicima iz Rakovice ispred Savezne skupštine u oktobru 1988. nije bilo u funkciji usporavanja reformi, već upravo pridobijanja radnika za tržišna rešenja i borbu protiv političkih struktura u pokrajinama koje su se navodno opirale promenama.
Obično se kaže da su štrajkači iz Rakovice tog dana došli kao radnici, a vratili se kao Srbi?
Ta fraza je postala kliše kojim se opisuje nekakav pretpostavljeni urođeni poriv ljudi na Balkanu da se odazivaju na ideologiju "krvi i tla". Činjenica je da je Milošević uspeo da demobiliše Rakovicu tog dana, ali to je uradio tako što je pristao na sve njene zahteve. Tadašnja tržišna reforma, kao uostalom i svaka pre nje, sprovođena je pod parolom jačanja samoupravljanja. Promovisana je ideja da će se rezanjem državne birokratije u pokrajinama i samoupravnih tela unutar fabrika dohodak koji ostaje radnicima povećati. Radnici Rakovice su delom prihvatili kurs reformi verujući da će one ojačati poziciju direktnih proizvođača naspram režije i ujediniti radničku klasu u Jugoslaviji preko nacionalnih granica. Takođe, nema sumnje da su mnogi radnici prihvatili ideologiju srpskog nacionalizma i videli jaku Srbiju kao jedini garant očuvanja Jugoslavije. Ali, isto tako, činjenica je da su radnici sve vreme u program reformi pokušavali da ubrizgaju klasnu sadržinu, poput smanjenja razlika u primanjima i obavezu da se veliki industrijski sistemi održe u životu putem novih investicija. Najzanimljiviji predlog koji je došao iz Rakovice bio je uvođenje Veća udruženog rada u Saveznu skupštinu kao mere koja će ojačati političku moć radničke klase i povezati radne ljude iz različitih krajeva Jugoslavije. Srpsko vođstvo je jednostavno ignorisalo ovaj zahtev. Malo je poznato da je godinu dana nakon izlaska pred Saveznu skupštinu Rakovica ponovo održala protestni skup na kojem su sindikalni predstavnici otvoreno kritikovali republičko vođstvo zbog činjenice da u svoj program izmena saveznog Ustava nisu uvrstili radničke zahteve.
Tokom 90-ih godina u svim bivšim jugoslovenskim republikama rađa se nova buržoazija, koja je regrutovana delom iz redova stare političko-ekonomske nomenklature, a delom nastala od različitih oblika ratnog profiterstva. Takođe, ukinuta je društvena svojina, koja je delom privatizovana, a delom pretvorena u državnu. Ipak, devedesete godine u Srbiji su bile viđene, a neki ih i dalje tumače kao nastavak socijalističkog perioda.
Miloševićev režim nije rastegao tranziciju u kapitalizam zato što je tobože ostao veran održanju socijalizma kao što su to 90-ih tvrdile opozicione partije. Ionako fleksibilne granice tržišnog socijalizma bile su prekoračene do 1991. godine, sa odlučnom namerom da se društvo transformiše u skladu sa kriterijumima funkcionalne tržišne privrede i institucijama građanske nacionalne države. Povratak ekonomske uloge države bio je pragmatična reakcija na haos, koji je izbio nakon pokušaja restauracije kapitalizma i usled međunarodne izolacije. Očuvanje društvenog vlasništva i nove nacionalizacije nisu sprovedeni sa ciljem povratka u stari sistem. Naprotiv, preživljavanje državnog i društvenog sektora paralelno sa rastućim udelom sive ekonomije, pod čvrstom kontrolom autoritarne političke elite ispresecane mrežama mafije, omogućilo je presipanje kapitala u privatne džepove i izgradnju nove periferne posedničke klase, sačinjene od bivših partijskih aparatčika, direktora društvenih preduzeća, mafijaških gazdi i ratnih profitera. Sve do kraja 90-tih ulični protesti ovu novu posedničku klasu žigošu kao "bandu crvenu", iako je ona do tada već odavno prestala da se skriva iza socijalizma i otvoreno krenula ka kapitalizmu. I danas postoje ljudi koji tvrde da "prava" tranzicija kod nas nikada nije ni počela, ne shvatajući da je ono što nas okružuje upravo slika i prilika jednog tipa perifernog kapitalizma u kome živi velika većina svetskog stanovništva.

Verterdegete wrote:Da kazem i ja nesto o Slobi. Ja sam o tom coveku, kao licnosti, znao jako malo. On se devedesetih medijski i nije bas nesto mnogo eksponirao (poredeci sa danasnjim politicarima). A posle devedesetih, njegova licnost i politicka karijera su izrazito oskudno i neozbiljno analizirani. Ili je demonizovan kao hitler, ili martirizovan kao Isus. I usled toga, ja sam Milosevicevu licnost u svojoj glavi poistovetio uopsteno sa devedesetim - sa tim haosom i banalnoscu. I nikako mi nije bilo jasno kako su ljudi mogli oko takve osobe krajem osamdesetih da naprave kult licnosti.

A onda su mi dopale saka "Godine raspleta", odakle stariji forumasi znaju da ja i izvlacim ove citate, i sve mi je postalo jasno. Ti kada citas njega iz perioda od 83-87.  kao da iz njega progovara svaki sprski ekonomski spasilac u zadnjih 15 godina. I Djindjic, Dinkic, i Vucic, i Radulovic... Iste misli, ideje, fraze i frazetine. Pri cemu je on to radio jedno pet puta elokventnije, ozbiljnije, pristupacnije za mase... Ja sam oduvek mislio da je Sloba dojahao iskljucivo na nacionalizmu. Ali kad ti vidis njegova javna istupanja, ti vidis da je on sve do 88. zapravo bio ekonomski mesija. Tip iz privrede, koji zna sa parama, i koji ume da izvuce zemlju iz ekonomskog sranja. Pri cemu mi je narocito simpatican bio njegov pocetni, tipicno ekonomisticki™, stav u fazonu jebes politiku, vazna je privreda i razvoj.
A vremena ista kao i danas. Narocito mi je upecatljivo jedno mesto gde 1988. kaze da je najveci problem srpskog i jugoslovenskog drustva - potpuna apatija. Ne zbog oskudice i siromastva, vec zbog potpunog nedostatka perspektive i vere u buducnost.


Nastavak feljtona u sledecem broju. Umoran sam, a i uhvatla me depresija od svesti da nam se istorija ponavlja...

Verterdegete wrote: Ti kada citas njega iz perioda od 83-87.  kao da iz njega progovara svaki sprski ekonomski spasilac u zadnjih 15 godina. I Djindjic, Dinkic, i Vucic, i Radulovic... Iste misli, ideje, fraze i frazetine. Pri cemu je on to radio jedno pet puta elokventnije, ozbiljnije, pristupacnije za mase...

паће wrote:

Verterdegete wrote: Ti kada citas njega iz perioda od 83-87.  kao da iz njega progovara svaki sprski ekonomski spasilac u zadnjih 15 godina. I Djindjic, Dinkic, i Vucic, i Radulovic... Iste misli, ideje, fraze i frazetine. Pri cemu je on to radio jedno pet puta elokventnije, ozbiljnije, pristupacnije za mase...

Када је почео јавно да иступа, још у време оног Војка и Савлета, ја сам мислио да Мира негде предаје српски и да му она не лекторише, него обрађује говоре. Јер треба прво знати каквим језиком су говорили остали тадашњи политичари, то је било будибокснама, то нормалан свет није умео да говори а да не звучи извештачено. Он је звучао скоро као човек из народа у поређењу са њима. Учинио се као весник неке нове раје која би могла да буде та смена генерација која је партији тада тако требала.

Што јесте било донекле тачно, само што он није био никакав човек из народа, него џукац из апарата, који је тачно знао како та машина ради и једино је у њој и умео да се сналази. И уместо да добијемо смену окоштале структуре неком живљом, добили смо да су сву власт преузели они који су били најгласнији кад се бацао јогурт. Првоборци из осамдеседме.

Da li se može govoriti o reviziji uloge nekadašnjeg predsednika Srbije i SRJ u svetlu ukrajinske krize

Slobodan Antonić: Poređenje sa Putinom rehabilituje Miloševića
Autor: B. Cvejić
- Poređenja Slobodana Miloševića sa Vladimirom Putinom mnogo više rehabilituju nekadašnjeg jugoslovenskog predsednika nego što stigmatizuju ruskog šefa države, smatra sociolog Slobodan Antonić. "Timoti Garton Eš je nedavno u Gardijanu uporedio Putina sa Miloševićem, Srbiju sa Rusijom, a ukrajinski građanski rat sa onim u BiH. To poređenje je trebalo da stigmatizuje Putina. Ali ono zapravo mnogo više rehabilituje Miloševića i onovremenu Srbiju, koji se mogu videti, naročito tokom NATO agresije 1999, kao prve žrtve aktuelnog "Drang nach Osten" američke imperije", ocenjuje Antonić.
Odgovarajući na pitanja Danasa da li se u svetlu ukrajinske krize može govoriti o reviziji Miloševićeve uloge devedesetih, Antonić kaže da događaje treba staviti i u sadašnji kontekst.
- Pošto je prošlo devet godina od smrti i 15 od odlaska sa vlasti, Slobodan Milošević se može mnogo objektivnije sagledati. Njega svakako treba staviti u kontekst onoga što je posle njega usledilo, kao i onih koji su posle njega upravljali Srbijom. Iz tog, međutim, ugla posmatrano, Milošević malo drugačije izgleda nego 1992. ili 2000. godine, ističe  Antonić, koji je nedavno objavio knjigu o Miloševiću "Još nije gotovo".
Sagovornik Danasa dodaje da je o Miloševiću kritički pisao još ranih devedesetih godina, smatrajući da je on glavna prepreka za demokratizaciju Srbije. Mnogi od nas su, kako kaže, mislili da je dovoljno da Milošević ode pa da Srbija, kako se onda govorilo, "zauzme svoje mesto u porodici evropskih naroda". Prema Antonićevim rečima, većina srpske inteligencije, zapravo, verovala je da će obaranjem Miloševića Srbija, po privrednoj proizvodnji, platama, demokratiji i po ukupnoj sređenosti brzo postati Austrija, ili makar Grčka ili Portugalija.
"Međutim, Milošević je otišao a Srbija je ostala "parija", kako za Brisel ili Berlin, tako i za Vašington. Štaviše, posle pada Miloševića od Srbije je i formalno otrgnuto Kosovo, privreda je zajedničkim delovanjem spekulativnog kapitala, uvozničkog lobija i korumpiranih političara devastirana, a celo društvo pretvoreno u vrstu kolonije krupnog stranog kapitala. I toj se koloniji stalno ispostavljaju nekakvi novi ekonomski i politički zahtevi i računi. Zato se sve manje može braniti teza da je Milošević glavni uzrok našeg teškog položaja, kako onda, tako i sada", ocenjuje Antonić.
Naš sagovornik napominje i da ga uopšte ne bi iznenadilo da se u budućnosti sve više ljudi u Srbiji seća Miloševićevog vremena kao doba nezavisnosti i suverenosti. Milošević je, smatra on, imao ozbiljnu vojsku, državnu kontrolu nad privredom i medijima i operativno jaku državu. Dalje dodaje da je on samostalno donosio odluke, kao šef jedne suverene države, ne tražeći svaki put za to saglasnost ambasada SAD ili EU u Beogradu.
"Današnja naša vlast je pak praktično izgubila kontrolu nad privrednim kretanjima, mediji više rade za strane poslovne i političke interese nego za domaću javnost, a budžet je narkomanski zavisan od stalnih doza pozajmica iz MMF-a i Svetske banke. To je strašna degradacija čak i u odnosu na Miloševićevo vreme, a kamoli u odnosu na neka prethodna vremena", ukazuje Antonić. Čak i kada današnje stanje parlamentarizma, prema njegovim rečima, opozicije ili javnosti u Srbiji uporedimo sa onim u doba Miloševića, to poređenje "teško da je na štetu Miloševićevog vremena".
- See more at: http://www.danas.rs/danasrs/politika/slobodan_antonic_poredjenje_sa_putinom_rehabilituje_milosevica_.56.html?news_id=298604#sthash.eltqTabT.dpuf

шумидер-модер wrote:
Gradjani Jugoslavije su platili ceh svojoj sopstvenoj apoliticnosti jer danas ne moze ni da se zamisli stepen nezainteresovanosti za politiku koji se smatrao merom dobrog ukusa tih godina: bilo je, naime, skoro nepristojno razgovarati o politici, sut karta iz svakog iole normalnog drustva.

паће wrote:

шумидер-модер wrote:
Gradjani Jugoslavije su platili ceh svojoj sopstvenoj apoliticnosti jer danas ne moze ni da se zamisli stepen nezainteresovanosti za politiku koji se smatrao merom dobrog ukusa tih godina: bilo je, naime, skoro nepristojno razgovarati o politici, sut karta iz svakog iole normalnog drustva.

Ау, да, нарочито осамдесетих. Политика је била досадно нагваждање тадашњим немуштим језиком, које нико није баш ни могао да прати, а никог није ни занимала. Тадашњи политички слој је живео у некој својој празнини, где су се расправљале теме које су само њих занимале. И кад су кретали у неку као политичку акцију, увек је то било да се "појача рад на" или тако нека фраза са значењем "још више истог". И чувена флоскула "да се интензивира овладавање радника над целином дохотка" никад није била преведена као "ајде да укинемо законе који то спречавају". Уопште, увек само "да више радимо на", никад "да урадимо". Јер, чинило се, кад би ишта урадили, не би знали шта следеће да раде. Овако су замишљали да могу с тим да жонглирају до у недоглед.

Иначе, да, све то што си рекао.

шумидер-модер wrote:

паће wrote:

Ау, да, нарочито осамдесетих. Политика је била досадно нагваждање тадашњим немуштим језиком, које нико није баш ни могао да прати, а никог није ни занимала. Тадашњи политички слој је живео у некој својој празнини, где су се расправљале теме које су само њих занимале. И кад су кретали у неку као политичку акцију, увек је то било да се "појача рад на" или тако нека фраза са значењем "још више истог". И чувена флоскула "да се интензивира овладавање радника над целином дохотка" никад није била преведена као "ајде да укинемо законе који то спречавају". Уопште, увек само "да више радимо на", никад "да урадимо". Јер, чинило се, кад би ишта урадили, не би знали шта следеће да раде. Овако су замишљали да могу с тим да жонглирају до у недоглед.

Иначе, да, све то што си рекао.

Inace, pada mi na pamet jos jedan paradoks: sumnjam da je tih godina i u tadasnjem svetu, bilo upucenijih u medjunarodna dogadjanja od takozvanog druga prosecnog Jugoslovena.
Stepen poznavanja dogadjanja u medjunarodnoj politici bio je - siguran sam - izuzetno visok i to sa relativno nadmocne pozicije nekog koga se to ne tice mnogo, ko je, politikom svoje zemlje - zasticen.
I ta je zainteresovanost bila zacudo veoma uravnotezena, ni za Ruse ni za Amerikance - ovo nema veze sa nesvrstanoscu prema kojoj je gajen blagonaklono ironican odnos: Politika je osamdesetih imala plejadu izistinski vanserijskih dopisnika iz inostranstva i bila je jedna od top 10 svetskih novina, jugoslovenski general je bio komandant plavih slemova u Iranu/Iraku, samo deceniju pre nego sto smo docekali da po samoj Jugoslaviji pocnu da vrsljaju ti isti plavi slemovi, analitickim tekstovima iz tadasnjeg NIN-a ili Starta mogao je da se podici mali broj tadasnjih svetskih njusmagazina u ta vremena pre Interneta, kolale su brojne rasprave, od filozofije, preko sociologije, jebem li ga kakvih sve intelektualnih pregnuca i potencijala nije bilo...

William Murderface wrote:

шумидер-модер wrote:
Inace, pada mi na pamet jos jedan paradoks: sumnjam da je tih godina i u tadasnjem svetu, bilo upucenijih u medjunarodna dogadjanja od takozvanog druga prosecnog Jugoslovena.
Stepen poznavanja dogadjanja u medjunarodnoj politici bio je - siguran sam - izuzetno visok i to sa relativno nadmocne pozicije nekog koga se to ne tice mnogo, ko je, politikom svoje zemlje - zasticen.
I ta je zainteresovanost bila zacudo veoma uravnotezena, ni za Ruse ni za Amerikance - ovo nema veze sa nesvrstanoscu prema kojoj je gajen blagonaklono ironican odnos: Politika je osamdesetih imala plejadu izistinski vanserijskih dopisnika iz inostranstva i bila je jedna od top 10 svetskih novina, jugoslovenski general je bio komandant plavih slemova u Iranu/Iraku, samo deceniju pre nego sto smo docekali da po samoj Jugoslaviji pocnu da vrsljaju ti isti plavi slemovi, analitickim tekstovima iz tadasnjeg NIN-a ili Starta mogao je da se podici mali broj tadasnjih svetskih njusmagazina u ta vremena pre Interneta, kolale su brojne rasprave, od filozofije, preko sociologije, jebem li ga kakvih sve intelektualnih pregnuca i potencijala nije bilo...

Bravo, to je to. Moj ćale je redovno kupovao Njuzvik i Tajm i pratio je američku politiku sa mnogo većom pažnjom nego jugoslovensku.

Ali dobro i provalio - sa nadmoćne, odnosno, zaštićene SFRJ pozicije.